ДРАМА ОВЕ МОЋНЕ
УНУТАРЊЕ ПОЗАДИНЕ
1
Иза брегова : певају анђели ,
и река као да се зауставила.
У њеном огледалу дубоком
планина се удавила…
И витез са сребрним луком.
Силазећи са неке стрме чукаре
набасао је на неке разбојнике
и пао од руку – фукаре.
Гурнули су га у понор,
срушили му и спалили мост.
Сад је он титрај у реци,
бели се , као снег, као кост.
Смрт га је довела до дна,
до неописивог виђења :
до анђела што певају, из сна ,
до – лествица небеских, привиђења.
Усисава га левак вира,
као ритам паганског кола , култ.
Он испред себе има, ко музичар ,
брвно и брдо, букову шуму , као пулт.
Он, не гађа, већ пише сребрним луком.
Небо је , знају муње , бескрајни свитак.
Ено , он прешавши преко брвна уписује
у Књигу живота губитак – добитак.
Иза брега : певају анђели, као грлице.
Облаци нарогушени, као страшило,
спуштају се на ћилим ливада…
И чобана би све ово уплашило,
и ласицу, и веверицу, и овцу, и фазана,
и шуму – овај одјек што грми .
Све то витеза-луталицу мами
као дрхтај сасе или вила у срми…
*
О , где сам , где сам то, Боже , ја?
И ко то тако сетно пребира
по диркама клавира? Ко то у мени
тако стрпљиво и нежно свира?
Заборав , рана туга? Све је чудно, и ваздух.
Као на свадби у Кани Галилејској
вода се претвара у вино, Дух –
у мрезгу орахову у Гори Лелејској.
Све је прекрасно , златносмеђе ,
па и тај рој голубачких крвопија.
Ушће потока , лештар , салаш , павит
и русе косе сеоских роспија…
Све је чудесно , у сутон , на трен.
Величанствени мир брестова. Шибље.
Измаглица низ реку. Сврачак. Пасји дрен.
Белоушка на врби. И у плићаку очи рибље…
*
Ко сам , Боже , то тек једва слутим.
Зар може неко да одговори тачно?
Листови пожутели можда знају?
И можда зна обиље пећинско мрачно?
Улаз у пећину је зев понора који плаши
момка и девојку. Ноћ је степеник којим
миле , сове и уљези , луталице , као ваши
биљне – пречицама – путевима својим…
*
Враћају се оне сабласти из детињства :
коњи који лете , мртве свињске чељусти .
Лебде изнад засвођених капија ,
као Псоглави , безглави и Куси.
Али, то су само детиња привиђења
која младићу не могу да науде .
То су само наказне слике , што стравом
сећања несхваћене ужасе буде…
*
Треба ли питати шта је ово?
Куда води ова поворка слика?
Старо се непрестано преоблачи у ново.
Ново се горди као клика.
Старо и ново ђипају у истом колу.
Колу Страве. Ја сањам невине даљине,плаве –
ствари из детињства ,тонем у смолу –
тако се браним од сабласне јаве ?
Песма о смрти
Заборавио си на смрт на трен,
иако она ко плод у теби зри ;
дубоко је у детињству њен корен,
сокове из мрачне дубине црпи.
Њено дрво невидљиво у теби расте ,
црно и лако , као крило ласте.
Када клонеш од неке малаксалости чудне ,
њене те очи гледају , изгледа , увек будне…
*
Нагнут над властитом судбином
и Јазовима душе , да ли се опет двојим?
Заустављају реку , и јуношу , као даброви.
Шта ће бити сутра са животом мојим?
Разбојници , књижевници и фарисеји –
окречени гробови – сеју ко пшеницу : смрт.
Овај век је крт.Глув . Говорићу старим
маслинама… Свет је као Гетсимански врт.
Шапућем , загледан у бескрај ,
у даљине плавичасте :
ко ме чује кад сви спавају?
Век , као садиста , гули красте
које зарастају. Ране опет сврбе.
Пеку. Немили анђели их загнојавају.
Жалосна је душа моја до смрти ;
останите овдје и бдите са мном
И отишавши мало паде на лице своје
молећи се и говорећи : Оче мој ,
ако је могуће , нека ме мимоиђе чаша ова ;
али опет не како ја хоћу , него како ти !
И дошавши ученицима нађе их гдје спавају ,
и рече Петру : Зар не могосте један час
пробдјети са мном?
Бдите и молите се да не паднете у напаст ;
јер је дух срчан , али је тијело слабо.
Опет и други пут отиде и помоли се
говорећи :
Оче мој , ако не може да ме
мимоиђе ова чаша да је не пијем ,
нека буде воља твоја…
Бршљан око гимназије
Рене Шар има песму у прози Спруд окера ,
читао сам је 1966. године , у преводу , у
децембарском броју Књижевности .
У којој је добар наслов, а све остало?
Више ми се допадао један други спруд,
неописан, златан , видљив кроз прозор
гимназијске библиотеке… Околина Кучева,
губљење часова, бршљан око школе ,
школски парк , шетња пругом до њеног
краја, или излет на врх Јелењске стене,
или до шума платана иза Кучајне,
или чак до пећине Церемошња…
Више ми се допадала околина Кучева
од обавезне школске лектире , па и часописа.
Објављивали су заразно зевање.
И зато сам престао да читам све то смеће
и гледао како напредује бршљан око школе.
Бршљан око једне старе крушке на улазу
у село. Бршљан око стараца и старица ,
и ученика и ученица гимназије , око професора :
књижевности, историје , војне
обуке , око Дома културе и осушених брестова…
Крај оног дугог Златног спруда
преко Пека…Околина је била саткана
од хиљаде хиљада необјављених и оригиналних
слика и призора : тако ми се чинило поподне,
кад смо право са завршених часова одлазили ,
не на ручак, него на једну
од дивљих плажа на златним спрудовима.
Околина је имала много вештију руку од
свих уметника и њихових рукотворина.
Нарочито огледала оних језера према
Нересници. Од блескова и од спрудова
могло се научити више него од писаца,
уметника и професора.
Коприве иза кучевске воденице ,
зове крај Бањске реке,
или јорговани по градинама,
или по падинама брегова,
трешње и кајсије, раките
крај реке , маслачак и кисељак , знали су да
преко ноћи , неколико ноћи , савладају
мртво годишње доба, спорост времена,
спорост будућности. Привлачио ме је
тај бујни раст који нико није могао
да увреба . Не књиге , које беху пуне
невештина и полуистина, заобилажења око
ствари. Чак и оне најбоље , ако је таквих
уопште било , биле су као осушена стабла
брестова , која је до врха прекрило лишће
бршљана. Неке су куће биле напуштене
и тамо је било бршљана .Нико није знао
како су и где завршили власници , ни откуда
бршљан. Неко је тај бршљан расађивао ,
јер се није могао створити сам.
Уз помоћ неких непознатих угурсуза
бршљан је ваљда гајен у једном расаднику ,
одакле се транспортовао у све крајеве, па и наш.
Самоникли бршљани су били реткост.
Школа је била обрасла бршљаном , Суд ,
зграда Комитета.Капеле на гробљу.
Месна канцеларија.Јабланови око стадиона.
На оном (мом) Златном спруду није било
тих бршљенова , нити су се ту икада
сунчали они који су продавали рог за свећу.
Светлост је расла и помагала
мрешћење риба у плићацима
и укрштање златног и црног…
(Крајем 1970.)
КАПИЈА ПРЕКОПУТА
(Капија Заборава)
(…)
Тај мирис је отварао ново поље.
Дувари нису били бели, већ као гриз.
Мишљеновац-Српце-Звижд-Хомољекапија
прекопута-тараба поцрнелих низ –
трбушаст дуд-клупа крај тарабе-трава.
И ништа више?Титрај листова, сени.
Како отворити капију заборава?
Јасноћу јаснију од зрачних снова?
Оно чега одавно нема?Пустоловни
свет вртова иза брава гвоздених?
Помаже ли зумбул, мирис зумбула,
шебој, калауз сећања, расковник?
Троделна, као олтар, капија прекопута
(под пазухом старог трбушастог дуда),
имала је црну гвоздену браву.
Кроз њу је водио пут ко зна куда!
У подрум?У понор вилајета тамног?
У добро чувану задружну тврђаву?
У искуства неизрецива?У преображење?
У ружичњак, у шимшир, енглеску траву?
Кључ тог добро утврђеног царства,
као да је бачен у најдубљи вир
(у сујеверје).На дно језера пећинског
(у неописив мир дугих поподнева).
Вирити кроз капију или капиxик –
сачувај Боже!Из тог гнезда вилинског
(породичног ;Стокића -Барбуцана),
измилео би (кад га пусте) дечак
бојажљив – јединац плачан,
размажен, подозрив, не глуп –
златан и истовремено мрачан,
пегав и ситан, ко рупија.
Птицолик као чавка, као његова
крештава прабаба, тамна ко капија.
Доживех, присећам се, прво посвећење
прошавши кроз капију у рај авлије
скривене од погледа.Сенке дрвећа, јато
ћурана , чак и паун!Беше то други свет :
доксат, плави гроздови глицинија,
лукови балкона, низ саксија…
Собе су жуте, пожутеле као тапија,
потопила их је необична тишина –
бројне собе.И непознат, јак мирис
одраслих, апотеке, вазелина.
Увлачио се у душу дувар и мир
и грех, уједајући као мравља киселина.
Упијао сам, од икона до слика, све ,
као што упијач мастило упија…
КАКО СЕ ПРАВИ НОВИ КОРАК У УМЕТНОСТИ?
Ево темеља у блату, у истинском глибу
година, деценија.У дијалогу са судбином.
Почетак брија на суво, као кошава.
Ухвативши се укоштац са пучином,
преображава, преводи, приближава
Библији, Достојевском, Јонеску, Бекету,
Xемсу Xојсу, Кафки, Пиљњаку, звончићима хмеља,
и – у недостатку речи – кукурикању, мекету,
Змијском колу, обнаженим Русаљама, виолинама,
гајдама, богу у пећини, ритуалном буђењу
из мртвих.Као летња измаглица долинама,
дух је једно са крововима.Дух се опире отуђењу
од албума слика бескрајних, од деце,
родног дома, кревета, једног зеленог стола.
Ево поља и темеља, у који је узидано
толико цигала, жртви, метафора и хипербола…
Када сам се највише бунио против судбине,
Бога, био сам најдаље од Истине.
Сад знам оно што сам мислио
да знам некада.Коначно, неистине
су испливале из предубоког трапа,
засјавши као у ноћи августа
безброј звезда.Подстакнуте мислима
Доктора Живага, доктора Фауста.
Поново је пронађено Време, битно,
не уз помоћ Марсела Пруста.
Ни толико скривених цитата.
Пронађен је Смисао Свечовека.Заратустра
је можда био клин, који избија клин
опаснији (неискорењив, чинило се), сплин!
А фијаско?А пакос очерупане паунице
златне што шиба репом дужим од змијског цара?
Чега сам се поплашио?Патње што разара?
Страх је притиснуо унутрашње кочнице.
Самоубилачке помисли беху – знам –
покушај да се сачува златна нит,
поднебље јоргована, шта све не!
Од кртог материјала стварао се штит
(не баш прави).Крпио сам змијски
свлак, пљувачком отров растварао у себи.
Бежао сам са чистине у шипражје,
био (могло би се тако рећи) у употреби
дивље егзистенције.
Био роб – апстиненције.
(Шипражје : ваздушни колосеци, преливање
преко јазова душе, лето, јесен, почетак
зимског семестра,литература,
и летњег семестра свршетак.)
Љубавна преписка неког младића
речитија је од стихова истог.
(Између неискусног момка и
удате жене, чега има блиског?)
Зар није чудно и необично
не враћати се своме имању?
Патња издваја и каже: „Ви не
видите.Спавате у свом незнању!“
Пушкин, делимично и Љермонтов,
дошљаку у туђини беху кров.
У пустињи пренасељеној
отровницама и шакалима, знај,
није било на видику оазе ;
пустињу је притиснуо бескрај
титрави, без окрепљења,
без траве, дрвећа, шатора.
Понегде би, у некој мутној бари,
шкљоцнули само зуби алигатора.
Ма колико журио, упињао се,
нисам излазио из области пустињске.
Ту климу су створиле селекције
трећеримске, котеријске, аветињске.
Ту климу као да је одржавала судбина зла, Бог,
ставивши на искушење Изабраника свог.
ОДЛОЖИ, млади песниче, СВОЈ ЧИН,
ШТО ВИШЕ МОЖЕШ!Опери прво суђе;
не остављај ништа за сутра.Нека ти крин
тек расцветан, помогне да схватиш туђе
(по)мисли, искуства (стања, осећања).
Нека те мирис не затрави као пол,
као развратника стид девице.
Разложи нестрпљење, несигурност, бол.
Неуспех је пригоднији на почетку.
Не прижељкуј ништа фино.
Очајање је процес који траје,
дуже но што превире вино.
До белог, потпуног усијања
доводи понор најдубљег очајања!
Добро је што ти ништа не рекох,
не пребацих, напунивши двадесет прву.
Шта би имало да се каже што већ
није речено?Робинзон на свом острву
за сабеседника има пучину.
Има бродолом, сећање, неизвесност,
али у младићу све то још није довољно
да створи ритам, храм, целину.Понесеност.
Вино (има ли тачнијег поређења?)
тек с годинама, деценијама добија шмек!
Не жури , не бој се (ако си изабран!),
довољно је дуг људски век!
Није ли прерано и ово?Четрдесет четврту
напунивши : почињем ли, или подвлачим црту?
(Београд, октобар 1994)
___________________________________________________________________
БЕЛАТУКАДРУЗ [алиас МИРОСЛАВ ЛУКИЋ ( 30. јун 1950. године, Мишљеновац, код Пожаревца) ]. Књиге – поезије: Хомољски мотиви (1969), Флора де ла мунће (1993; поново прештампана као последње поглавље романа „Ујкин дом“, Београд, Апостроф, 1997), Земља Недођија ( 1993), АРХИВ У ОСНИВАЊУ, 1 – 2 (Београд, 1996; две књиге: Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ и Златни Расуденац) (Ново друго, допуњено издање , 1998), ЗМИЈА ЧУВАРКУЋА ( 1998) , СУДБИНА РАБА МИРОСЛАВА (1998), БРШЉАН ОКО ГИМНАЗИЈЕ (1998), РАЈСКА СВЕЋА (Архив у оснивању, 1 – 5 ) (1998), ВРАТА ЗВИЖДА (1999), РУСАЉ (1999), КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ (2000, 2001), БРШЉАН ОКО МЛАДОСТИ (2001), АРХИВ У ОСНИВАЊУ, 1 – 5 (2002), ПОВРАТНО КОЛО (2002) , ЛАС ВИЛАЈЕТ (2010).
(…) „Књижевна критика не познаје ни споредни, најмањи и најмање битни део Лукићевог опуса, а све оно што је он био и, поготову, оно што је могао да буде и значи, и све оно што вреди у њему, далеко је од њиховог погледа. Чини ми се да је тако нешто песник и писац Мирослав Лукић умео да дочека и да све то прими мирно и хладнокрвно, као занимљив, нетражен поклон. Срећа је овог песника у томе, што он јавно или тајно, не жели да буде оно што није, или да не буде оно што јесте. Њега је живот научио да се не боји смрти, а судбина игноранције. Верујем да је Лукић песник и писац који ће издржати до краја и испунити своју судбину и улогу, са осмехом стрјуардесе која зна да на авиону нешто није у реду. То је песник који није побегао од бола и тежине судбине и удеса : он их је пустио да падну сопственом тежином, као предмет, на гомилу камења. А не једном, то се може видети и у његовим романима, знао је да пође у сусрет болу, протрчати кроз њега и изаћи на другу страну, где више не боли. . . Овај песник се спасавао од бола и патње, уништивши га, поставши једно с њим. (…)“ ( исто, стр. 358)
(…)
“ Стихови којим се завршава невелика књига Бршљан око гиманзије, (…)говоре о једној дубљој повезаности песника са врховима песника друге српске модерне, Растка Петровића : Лукићу се дало да повеже покидане нити, да оствари чежњу два песника, Петровића и Црњанског, који су практично написали само по једну књигу песама, које су у ствари биле откровења и експлозије. . . Лукићу се, дакле, дало, јер је песник синтезе, јер врло често уме да изрекне и даље пренесе оно што музика нејасно наговештава : због тога у његовим најбољим стиховима и песмама човек није оно што је иначе, тамно биће у тами, које не зна ништа поуздано о себи ни о свету у коме живи, ни о својој правој судбини ( Андрић, већ нав. дело, стр. 104). Лукић је, као писац, успео, скоро, да заокружи објављивање читавог једног књижевног опуса, који је – тек, годину, две, три уназад – почео да бива доступан књижевној јавности. . Лукић, није могао објављивати, своје књиге (књиге поезије, романа и есеја и антологија ), а због чега то није могао раније, објасно је, директно и индиректно, у пар својих есеја. (…)“ (исто, стр. 358)
….“ ( У књизи Мирослав Лукић : РАЈСКА СВЕЋА (Архив у оснивању, 1 – 5) , Београд, Заветине, 1998, Поговор Саватија Иг. Митровића, стр. 350 – 352 )
(…)
ОПАЛО ЛИШЋЕ | Арзив у оснивању (001) 