…….. У бечкој Зори, гласнику српске напредне омладине, 1911. године њени дописи се штампају најчешће на уводном месту. Исидора се пита: „Зашто смо месо без крви? Зашто у националној и културној нашој мизерији нема достојанства?… Зашто наша књижевност нема сувише сарадника, зашто наше књиге и листови имају сувише примерака?…
Ми имамо песника који не певају, приповедача који не приповедају, научника који не испитују, сарадника који не сарађују, интелигената који не читају и не маштају, богаташа који не купују – сав наш културни прогрес је без оцаљ и мајке, свугде лицитација и аукција. Ми смо као онај Ничеов ужар који плетући уже иде унатраг. У својим стварима слепи, у туђима немоћни, млитави смо и без љубави и живота као водени цветови пред залазак сунца… Зашто јаче не волимо, зашто јаче не помажемо нашу књижевност,кад њу не стварају само они који пишу. Велике задаће и проблеме не стварају генији сами, него их стварају културне могућности читавог народа….“
У ововм гласилу у Бечу Исидора пише о Бернарду Шоу, о поезији, али и о достојанству рада, српској жени, видовданској идеји.
Последњег месеца 1911. године, у Босанској вили, о песницима „који лажу“ она каже: „Ко ће одредити истину и лажи у поезији,кад данас и микроскопски и телескопски доживљаји иду у песништво. Певају се трзаји једне ганглије, и љубавни доживљаји и трагедије алга и ризопода; и ко ће онда осудити да је лаж кад Морис Барес тврди да ништа љупкије нема у његовом сећању нема од успомене на једног шпанског маагатца под расцветаном мањолијом… О, лаж је силан фактор живота и поезије…* „
Реците: зар ови редови и ставови Исидоре Секулић нису веома актуелни и век и нешто након што су штампани?
_____________
* Преузето из одличне биографске књиге Радована Поповића Исидорина бројаница.- 3. допуњено и проширено изд. – Београд Службени гласник , 2009, стр. 36.37
ОПАЛО ЛИШЋЕ | Архив у оснивању (001) 