ОСКАР ДАВИЧО

[КАИРОС, I]

 

Каирос је, према митолошким лексиконима, минорни хеленски б о г

т р е н у т к а к о ј и ј е н е т о м п р о ш а о, али и т р е

н у т к а к р ц а т о г б у д у ћ н о ш ћ у. Сматрају га чак и богом

п о в о љ н о г т р е н у т к а, па се тврди да су му авантуристи,

трговци и лопови приносили жртве. Свеједно. Пре десетак година

видео сам први пут пожутели камен с његовим рељефом у оном

трогирском женском манастиру који се не попуњава. Нису ме узбудили

завети ћутања жена које је заосталост осудила на д о б р о в о љ н и

затворски живот. Али пред рељефом тог младића који бежи од себе у

вечној трци за својим прохујалим треном, или у трци за треном који тек

има да дође, отвориле су се у мени вратнице неких препознавања и ја

сам отад у неколико наврата улазио у лабиринте иза њих и излазио

крцат одјецима детињства. И мог можда.

 

ЛЕГЕНДА

 

Чим је такнем, не прогледам,

али јата слепих мишева

одмах напусте Небојшину кулу

а постеље постају справе

за побачај љубави. Па бежим.

Бежим низ травне воде, о младости

опет на сиси фантомских каравела!

С врха катарки одјекне тад крик наде у паници

над морнарима – месечарима који сву ноћ вичу : Сенке! Сенке!

Оне ми клизе низ руке. И неискуство је земља.

Чим стигнем, не прогледам

иако се маховина и даље претвара

у сидро с вампирским уснама. Она ротирају

над пленом којим се храни земња још једне младости.

До канџи снова и она је у служби звезда.

Истог ли света?

 

БУЂЕЊЕ

 

Шуме се деле од магле,

жене од препуштености себи,

наслеђе од љубави.

Кад бих знао да одвојим

случај нужности од страха у сну,

храброст би се наметнула свему

као дан – очима

као шкргут – смрти

као измишљање – сунцу.

 

ПЕТИ НЕМАЊА МИРОТОЧИВИ

 

Јесам ли предосетио, јесам ли научио?

Између раширених обала – страх.

Између страха и глади – зев тишине.

Јесам ли заборавио, јесам ли запечатио?

Безимени понор још вари

пет столећа пред устима неба.

Јесам ли кажипрст без посетнице, јесам ли пут без пода?

Мисао неосветљена леђима

спотиче се о костуре што не цветају.

Јесам ли игра света, јесам ли озбиљност светла?

Једно је име довољно да јутро пробуши мрак пред собом

челом чије сијалице имају корење од неугасиво угашене

прошлости.

 

НЕСАНИЦЕ

 

Раширених зеница испод капака,

ја се нећу држати предвиђеног.

Засад бројим беле мишеве : сто један, сто два,

док прозрачних зеница чекам број бескраја

који би било и нешто рукатије друго.

 

Као увек пред рођење или умирање,

љубав је покошена пре љубави.

С преосталим ситнишем грлим : двеста три, двеста пет.

Раширених зеница испод капака,

споредног се сећам најдуже.

Раширених суза испод капака,

спрема се на жртву.

Као увек, алармна ми звона то јаве

– беланчевина задрхти : петсто пет, петсто шест.

Гледам у конопац што диже завесу.

Али ни сад се дан не држи

гвоздене књиге снимања.

У црни хоће сандук да ме спусти,

у црни сандук величине мрава. Али сан обавезује :

будим се. Већ предвиђено гвозденом књигом.

__________________________________________

ОСКАР ДАВИЧО (1909 – 1989 ). Песник, прозаист, есејист, Књиге поезије : Песме (1938), Зрењанин (1949), Вишња за зидом (1950), Хана (1951), Настањене очи (1956), Флора (1955), Песме (1958), Каирос (1959), Тропи (1959), Снимци (1963), Трг еМ (1958), Прочитани језик (1972), Тело телу (1975)…. Изабрана поезија (1979). –

Овде су уврштене Давичове песме из књиге КАИРОС, према издању : Давичо : ФЛОРА. КАИРОС. СНИМЦИ. Изабрана поезија ( удружени издавачи, Просвета, Младост, Побједа, Свјетлост, 1979 ; приређивач Милица Николић).

Advertisements

МИЛАН ДЕДИНАЦ

 

ШЛЕСКА РАПСОДИЈА

(Незавршена)

 

ОПРОШТАЈ ОД СУНЦА КОЈЕ ОДЛАЗИ

 

Ти што си господар од крилатих птица и од риба посред језера и мора

и од свих звери и људи који се по свету крваве,

ти што кључеве држиш свих вечери и зора

и пушташ биљку и воду на Земљи да се појаве,

ти, док око тебе од искони круже огњене планете,

што мачем јутарњим од злата растављаш тмину од тмине

ти, на шамији модрој крупни румни цвете,

за којим се болник маша да га откине,

ти што управљаш даном и обзорјима зрачиш,

олује и облаке водиш, и кишу дајеш, и делиш годишња доба,

ти што додиром једним сва мора и реке смлачиш,

а загрејати не можеш ни руке једног роба,

Сунце!

зашто ми вечерас крвавом марамом машеш из глуве незнани црне?

Ко мре од нас двојице када ме тако поздрављаш?

Зар се ноћ неће мени у сребро да преврне?

Зашто, зашто ме самог под празним сводом остављаш?

…Ја видим како Сунце све дубље и дубље залази

у сенку дана и чаме, у сенку кашља и кише, у ноћ без краја,

у ноћ прву која, гле опет! с небеског свода силази,

у сенку што небо и Земљу, и све на Земљи осваја.

О, Сунце, Сунце, зашто си толико пало,

па не могу поглед да дигнем од твоје сјајности суморне?

Клонуле главе лутам, а кад је одигнем мало,

ја не знам да л ти трепћеш ил  очи моје уморне.

Не можеш више , Сунце, да прнеш изнад мене,

него облећеш видиком као рањена птица.

Како ме очи пеку од светлости твоје црвене

што лије таласе млаке у таму мојих зеница!

 

____________________________________

МИЛАН ДЕДИНАЦ (1902 – 1966) Песник, есејист. Књиге поезије : Песме из дневника заробљеника број 60211 (1947), Позив на путовање (1965), Песме заробљеника 60211 (ново, друго допуњено издање, 1966), Сабране песме (Нолит, Београд, 1981)

РАДЕ ДРАИНАЦ ( РАДОЈКО ЈОВАНОВИЋ)

Д

                   

                    ЕНИГМА

Сећање је као паучина између дрвећа :

Гледам кроз огледало дана

Како из виолине пролећа

Излеће јато врана.

Сећање је као вода :

Гледам кроз кораке

Како ибиси за крмом брода

Замичу за облаке.

Али зашто никад не може да се заборави.

Нити да се избрише,

У сутон кад земља замирише,

И кад се над шумом поларна звезда јави,

У срцу нашем траг љубави?…

НАША ЉУБАВ

Ноћ ме та у младости стиже,

Па ми у срцу спава да не озебе!

Видесте ли псето које човек тера од себе,

А оно му и даље руке лиже?

Са мном је тако : могу и не могу без ње.

Када се осамим заогрне ме огртачем снова.

И мада ми давно рече све,

Увек је за ме нова.

Данима се кољемо као хијене

И једно у другом видимо кугу,

А опет…изван те кобне жене

У мојој души нема места за другу.

Откад се знамо сањамо да се растанемо,

И већ сам од тога као месец жут,

Па се опет необјашњиво састанемо

Да заједно продужимо пут.

Не знамо више да ли је то љубав,

Или загонетни чулни мрак ;

Знам само да бих се без ње разбио као сплав

О речни брзак.

*

* *

Затим ме хвата мртав, тежак као олово, сан отупљења празнине,

потпуног отсуства свести…

Кад поново отварам очи, над Паризом је мрак. Светиљке нишу

арабеске сенки о голе прозоре. Под змељом тутњи први јутарњи метро.

Хтео бих од свих зала да се спасавам, од грозе прошлости и беде

садашњости, од свега што се за мозак и мембрану срца лепи откако

постоји човек. [ ……..]

И поново узимам перо да пишем. Глупост! [ ……..]

Наслућујеш ли мирис будућих ветрова и сувих зима?

Плачеш ли као ја, полудео за том истином, мењајући станице?

Реци, о мој брате?

Одјекује ли и у твоме срцу тај ватрени галоп?

Мржња је моја Монт Еверест љубави.

Полако спуштам руку на горак хлеб злочина.

Играм вампира, ја, најневиније дете овог столећа.

Са устима пуним бласфемије певам будућа пролећа.

Сипам сирће у неразумна вина..

Упалио бих свет као лампу срца.

Поезијо витриола, неизлечена као моја крв!

Брате мој! Друже! Неосетљиви, глупи пролазниче, реци,

Ко ће уништити ове језиве шуме злодуха?

ко ће сипати олово у све ове бацилне јаме?

Ко ће једном заувек, као гром, гласом метка, рећи песницима :

Доста!

Време шуми. Прљава зора личи на стоногу која се пуже уза зид. Сив

дан пљује у прозоре. А кошмарна расветљења се ређају :

Познајем зло као себе.

На фантастичним обалама кидао сам цвеће :

То беху минијатурна сунца јединих радости.

С вечери улазих у непознате заливе

И као дискос месеца, у мојим устима,

Авај! свуда певаше нада…

Јео сам хлеб од камена и гара

И досаду живота вукао као сенку.

Певах с морнарима по јавним кућама,

Опијах се као животиња,

И дуго, дуго плаках на крилима најпропалијих жена.

Ја бејах геније и хуља!…

Горчина ми цури преко усана као бале у паралитика. Осећам само

топао пламен испод очних капака. Можда је то анђео или демон сишао

у моје срце?

У бесконачност се одужиле моје кризе.

Пљујем на амбицију и литерарни слом!

Још лепше певам од гаврана у далекој домовини.

Знам ко сам био.

Сваки коментар би ми улепшао животопис.

А, међутим… ни једна хуља није била тако добра.

Данас неукусни хлеб славе нудим псима.

Ко воли да пије сирће?

Да будем слушкиња и лакеј?

Не! не!…

Зли ветрови ће се изломити у грању.

Олује ће сагорети у пустињама. –

Ја хоћу да будем човек!

Никад то кретени разумети не могу.

Убио сам у себи веће злочинство од свих светских сифилиса :

Подлост и лаж!

Као да пијем најслађе вино! Ове ме истине враћају сузама. Не могу да

дигнем главу. Перо само иде, шкрипи, јауче, смеје се… Тешко

искренима! [ ……..]

МЕСТО ТЕСТАМЕНТА

А затим… не треба никаквих тестамената.

Нови људи живеће под сасвим новим небом

И биће им непотребне наше мисли и наше панталоне.

Сва моја заоставштина, другови!

Ви који сте ме разумели,

Ви који ћете ме разумети,

То је дах који ће вечито живети међу људима,

Од кога је Уитмен створио поезију другарства,

Који је Мајаковскоме развејао срце на све четири стране света

И који симболизује заставе које никад не мењају боју.

Време када сам бдио над овим стиховима било

је суморно и мрско,

Велики светски рат још је разједао кости Европе,

Побеснели народи су узвикивали : “ Кад чујеш

реч култура, пуцај!“

У Шпанији је беснео тајфун братоубилачког рата,

У Русији је револуција прождирала своју децу

И свугде на свету вребала је по једна аждаја

која се зове Каталонија.

Европа се била претворила у ломаче,

Као термити врвиле су црне паликуће,

Кости невине деце дизале се у небо као обелисци,

Гвоздене кише засипале су Абисинију, Гренаду

и Кастиљу,

Мрачне силе ухода биле су минирале земљу,

Нечовештво је земљом дубоко орало

И на свим странама плакао је јадни човек.

Шта да се остави будућности са таквих заразних обала!

Какав тестамент песник да напише?

Зар очајање завештати за храну?

Сузе свете за будуће кристале?

(….)

____________________________________

РАДЕ  ДРАИНАЦ ( Радојко Јовановић)  (1899, Трбуње – 1943, Београд) . Књиге поезије : (…)   Улис (Београд, 1938), Човек пева (Београд, 1938), Дах земље (1940). – Видети више:

http://belatukadruz.wordpress.com/2011/07/23/%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B5-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%86-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2009/04/20/rade-drainac/

СЛАВИЦА ГАРОЊА

СТАРОЕГИПАТСКА МОЛИТВА

 

Погледам у небо, Боже мој, и не налазим утехе у њему.

Препаднем се, Свеприсутни, када видим звезду репатицу која пада,

А ја више ништа добро не умем себи да пожелим.

Преплашен сам као газела, јер ме зло надвладава са свих страна

И долеће без моје воље, у мисли, под звездама.

И зато више не гледам у звезде, не слушам

свештенике и не верујем

Добрим пророчанствима.

Шта сам то, Сјајнији од Сунца, сагрешио, и где се

линија на длану

Моје леве руке, променила?

Срце ми је напукло и више немам мира ни спокоја.

Страх ми се увукао у душу и туга овладала свуда.

Смрт ме облеће са свих страна,

Осећам бол од сваког корака,

И ход ми је од тога несигуран.

Немам више жеља да себи пожелим срећу, а од

несреће немам где

Да се склоним.

И као алхемичару пустињски камен у злато, мени се

поглед сваки,

Реч и намера добра, у зло претвара.

Окружен сам силама нечистим против којих морам свакодневно да

говорим

Скарадне речи.

Не умем више да се одупрем и заштитим од

непријатеља, а када пожелим

Освету, претрпим казну коју њима намених.

Куда је то залутала моја судбина, о Свемоћни, као рукавац Нила

Што се загубио у мочварној трсци?

Зашто ми на моме путу стално неко камење

раскрвављује моја боса

Стопала, док други ходају миловани врелином

ситног, меког,

Пустињског песка?

Живот ми је испуцала земља коју пржи пустињско сунце, а до мене

Не допире Нил да ме наплављује, иако тик поред мене тече.

Уклоњен од милости давно, трпим страшно,

Најсветији.

Ни амајлија менат око врата више ми не помаже, ни прстен од

Сунчевог диска на левој руци не доноси ми срећу.

Благослов ми је постао клетва, добар поглед урок, предосећања ме

Добра већ дуго варају, а лоша не могу избећи.

Од када ми то живот није гипки газелин скок, већ стално, мукотрпно

Корачање ситно, у подножју пирамида?

И три пута садим док једним замахом српа остали, по три жетве

пожњу.

Уморан сам , Свевидећи, и утучен, што немам више чисто срце и

Не знам где да погледам и да нађем утеху.

Зашто нигде више у мени храбрости

ни снаге нема, кад је имадох толико,

Када ми то пише у звездама?

Ко ми то разнесе тајна врата душе

и кроз мене сада протиче

Хладноћа свемира?

Зашто је нада мном, откад ме Ти просветли,

Твоје проклетство?

Зашто, када сам Ти увек приносио усрдно жртве?

Немио ми је и тежак живот на змељи, и поред

сунчеве светлости.

Срећу си ми уделио у малим, али си ме потпуно заобишао у

Великим стварима.

И у радости сам пресрећан,

И у тугама претужан,

И мени се не прашта.

Зашто ми ниси дао да будем као Нил, миран и

спокојан, већ

Над свим мојим мислима влада страх?

Коју жртву да ти принесем, о Светлости, да бих сам престао да

Будем жртва?

Најузвишеније и оно што највише волех претворило ми се у

Пустињску прашину.

Тамо где се појавило Твоје Божанско Око и

просветлило ме,

Сада су само бледе сенке и тужни трагови.

Јер имадох једном светлост на земљи, и нестаде је, и сада ми је

Свуда мрак и празнина.

Душа ми је унакажени цвет лотоса, подераних,

нежних ружичастих

Латица.

Где сам то, о Боже мој, заборавио и затурио себе?

Зашто тако лако распродајем своје највредније

дарове, варљивим

Трговцима из Мемфиса,

И кријем дубоко у себи и од очију Твојих,

своје драгоцено,

Нерасцветало семење.

И када ми се нуди, не узимам,

И у заслузи сам без награде,

И када бирам не умем више да изаберем,

И моја срећа оде другима, а не умем да је задржим,

И збуњен сам од тога, Боже мој!

Да ли се сувише умешах и прозрех божанске законе Твоје, изазвах

Твој божански гнев да се сручи на мене,

Па ми се зато на земљи догађају недостојне ствари?

И трпим међу људима страшно, Најсветији, и ако

сам миљеник

Међу боговима.

Реч човек изазива страх и тугу у мени, јер још на земљи не нађох

Саговорника.

Ни магијски камен аметист, уграђен у огњиште моје, више ми

Не помаже.

И у доброти доживех зло,

У љубави понор,

У лепоти коб,

Ни једна ми истина не стиже до дна,

И моја реч убија прејако и ако је нехотице

изговорена,

А кад се побуним, добијем одмах штапом по глави и по леђима.

Зашто улудо згазих таштину своју, мислећи да су сви људи на земљи

Божји синови,

И усамљен, још увек трагам за њима.

И уморан сам од тог узводног веслања долином

Нила,

Стално међу крокодилима,

На својој барци од папируса.

У моме лавиринту нема ходника за милост, утеху и сневање

Међу људима.

Да ли сам крив, Свепривлачни, што се довољно не посматрах у

Твоме Божанском Огледалу?

Ни једна ми се грађевина не одржа, и разори ми се у трен

Велика Пирамида, чвршћа од гранита,

Коју тако стрпљиво градих у себи дуго времена,

И мишљах да ће ми, у славу Твоје Светлости,

вечито трајати.

И зби се помрачење, шеснаестог дана месеца

Хатора, звезде ми

Попадаше с неба и хтедох да променим планету.

Којим путем да кренем сада, Боже мој, када је преда мном

Пустиња бескрајна, у којој бејаше оаза зелена,

и одједном ми се изгуби пред очима?

Да ли ме то гониш да прочишћен прођем кроз свој страх и изађем

Пред Твоје лице,

Ти, од свих богова, мени најближи!

Свуда ме сада окружују лица са Тотовом маском.

Још као једини спас указало ми се Твоје Свевидеће,

Божанско око.

Учини, о Светлости, да досегнем Твоје Божанско Биће,

Јер тиме ћу опет наћи пут добра у себи.

Дај ми, Свемогући, моћ да поднесем снагу

сопствених мисли и дела,

И да тако станем опет на пут ка теби и ка истини.

Учини да све у мојој путањи добије опет своје право име,

И свака истина своју једину реч.

Врати ми самопоштовање, јер одавно га изгубих, и немаде више

Никога, да ми га очува и душу узгоји.

Отерај, Боже, Сета у мени, који седи на мом десном рамену и

Стално ме усмерава ка мојој несрећи.

Узнеси ме у један од Твојих божанских храмова

светлости,

Да му вечито служим,

Јер Ти си једина, Вечита Светлост!

Као што састављаш сваке вечери своје делове тела,

О, Свети Амоне, дај ми милост, и састави од мојих комада душе

Новог човека, са Новим Именом.

Указао си ми једном лепоту свога обличја, и нестао, и оставио ме

У вечитом мраку и празнини :

Учини , да је поново нађем!

Дај ми, о Боже, да ме виде у мислима и на небу, свакога дана,

Они који ме нису довољно волели!

Подићи ћу Ти олтар у својој колиби, лицем према пустињи,

И пред Твојим кипом од дрвета сваке вечери вршити свети

Обред жртве.

Спаси ме, и на свом златном тасу стави тег за мене, који ће ми

Поново вратити радост при погледу на Сунчев сјај.

Да ли сам довољно достојан да окренем лице Твојој Божанској

Светлости?

Ако нисам, спржи ме једним погледом свога

Божанског Ока!

( Писар Мамун, преписа ову молитву са папируса из 4.

династије, по правилима нашег писма, с десна у лево , с четири

младежа на левој мишици, месеца Тота, у доба владавине великог

фараона Рамзеса ХIII)

__________________________________________

СЛАВИЦА ГАРОЊА  (1957). Приповедач, песник, есејист. Књига поезије : Исповедање тишине (1996), ПАРУСИЈА (2000)…

 

ДРАГАН ГРБИЋ

 

МУСЕУМ

 

ЗДАЊЕ

 

Лонац. Детињство : Срж : Сабље. Преко мокрог рога. Поклопац.

У црквеном звонику : Клатно. Мачка. Извири. Надо. Протури своју

цев кроз уста моја спремна да одахну. Руку са сабласним кутијама.

Око укочена стабла. Чини. Музејски мир. Мјаукни. Као кров под

отежалим сенкама пакла. У чврстом џепу. Малобројна уста. Ох,

намеро достојна пауна. На вратима скапава слуз. Укоричене

наплавине Лет дворски. Пуни су амбари. Чему туга округа. Чему

изврнута бачва? Са алкама, са домаром и птице, са кочијама од

честог кликтања, са перорезима света, са животарењем желуца;

олако спаковани, не клиновима, не обручима ; кротка а мост

троми а хитнути роб ; сасвим близу, од пута бес у роди, од

трске лелуј свирала : кустос – види простору кућу, из димњака

коров ; Великим кораком. Где? Крст обузима чељусти. У овом мом.

Лелујању. Све оне бивше кратере, лед са кљуновима, подметнуто

ах, упаковане, породичне, фигуре, мермер, пород, набрајање

сасвим налик пољу… Тобоган. Језик пружен у маслину. Кос.

Страшило. Крошња сахла. Косац. Бритки. Залаз. Кртог. Јуче –

Спремљени у одежде, са тежама мора ; посетиоцу пљунута у

руке : лавина. Изобличени . Комади. Леже на полицама. Живе.

Сулице.

Пуњене животиње. Инструменти. Рецнути точкићи. Зачини.

Завоји. Ране : Мојом сестром завите. Са карте. Пред здањем.

Пучина.

 

КУСТОС

 

Упрегао сам свој језик као свод лукове од лишћа,

дупљом крилатом, по гнезду, неопрезним уснама,

попут бича полеглог невиђеним, рже, застаје,

и пени, малена утаја, као корњачина уста, из

измета виолински кључ, опет опрез, опет станка,

нити коме постељица са зупцима, нити коме гнездо

увијено у карабин, сам себи ухода, пакет у свицу,

пород обараче, и другима овај свитак, исписан

мрљама, грудвама, покретног и непокретног терета,

сточних вагона, колоница из спремишта, где сан одваја

љуску од врата, где звезде доручкују мреже, и

паук, и паук, и остале смиловане, и картотека са

назнакама : за прегиб, за луб; и дух поновљен у

точку, мом, мом гробу упућеном у љубљење,

мом светом мировању, свиће, гомила укориченог,

пергамент, показујем, пакујем, и трошим, јер забод

копља крвари, јер стрелица погађа утоку, делту,

јер потиљачни одуговлачи снег, да падне као тег,

да прекрије звон, плех, качице, да падне преко

моје главе као завојни мишић, пршљен синовљев,

поново јуче више него данас, ја! кустос, убеђен

у постојање видре кроз земљу којом се затрпавам,

којом се преливам и целивам ; Уже и Штап!

Порцелански бројчаници! Трговина атласима!

Ам! Паоци! Јесен. Бритвом, као птиче зраком,

полагано : Сунце дугог срца, другог сунца,

чува? и откуцава?

 

МУЗЕЈСКА КУЛА

 

Као израсла у копљу кочија лековитог биља, кула.

У рану утиснута страшнија од мора сеоба, непрестано

ваздух сув, стабљика укоричена златом, свели презир

грнчарски, звериње расуто па дозивано ; свим ружним

ружи додворава.

Кошница. Бршљан. О лек. Окном. Стрес. Шапама, створ

разумни. Безумно. Печалба страшног сата. О са заклонима

боли. Хлеб бродски. Затворен. Споља; жеђ; накит од соли;

мумија. Батргам, ножицама утишан тег. Смрти свргнута!

Опловљава мера око њених вијака, сумњив слух. Пристаје.

Спорост. Свикла на бич. Чуј! Вриснем ли урес витла;

крилом тлапња, крилом ташт, горе олујан у свирали свет,

горе; уносећи старини златни мрв, у туђим чинијама, снебљиво

сунце; она ће отпловити парајући прудом шав,

из кога унутрашња крв, топла мамуза, вади ведра, мир,

да оде дах мој, њом, будући ковчег. Пловило. Стег куд.

Под точковима коња саломљених ногу полегла маглина.

Од меса. Одлази кост. Као штап од вучијег смеха. Дим је?

Котва? Шта ли? Јечи? Пучином? Мирис? Урлик? Опет Створ?

Налик патњи којој се изругујем.

 

ЦЕНТРАЛНА АРХИВА

 

Она игра ветар замукао у шупљем ведру. Она показује

казаљци земље куда да урликне. Она отиче сенама у

цвату. Она покреће сребро у замкама. Намиче омче

обичајима мојих речи. Спашава. Покрет закопаног. Нанизане

плочице. Постојеће љубљење. Корен о сина. О буди

приморано на дубину! Плашљив је рукопис осветљен са

свих страна. Мрежама. каналима. Високим зидинама : по

којима маховина; пужеви; глинене постељице – разносе

свој мирни пелуд, свој век. Да. Уобичајено дрво спава.

Са његових грана слика воде која претеже. Мусеум

Кула. Одбачен алат. Муљ. Блатно клизиште.Знам

Испрао сам уста. Руку по руку. Крв по крв. Гнездо моје

отпловило је. Нагнуто у себи. Мртво. Не? Расутим

каналима га дозивам? Двоглед? Као надолазећа ноћ. Као

суманута зверад са својим очима отетим од лишћа

отпалог под ненаданом мишљу једног осветољубивог

кратера. Ја! посебно црн. Износим већ печене медаљоне.

Ливене мердевине. Крилате столове. Закуске. Предјела.

Големе пехаре. Отровне шаре. Китаре од снега. Ваздушне

снаге хлеба.

Својом рибом, животињом, птицом, сном : Зауздавам.

Месим. Гласове. Колевци спремној на скок. Пећинске

погаче…

 

ЗАВРШНА ПОВЕЉА

 

Зашио. Главу. Закључао у пчелу, восак, Понизан и сит.

Канџицама, удицама, вучен куд мелем, катанцу свет, рез.

Легао у саркофаг. Обвит лековитим биљем око струка : плач.

Пустињом – за зубљама, керамичким хватаљкама, преградама,

олујним мајкама : чопор. То јаву саплићем. Још увек. Копач.

Поплочан рашљама. Воденим талогом. Оседео. Медаљон.

Амфора. Прекривена маховином : настамба. Завршна повеља.

Неком давном богу одлутали разломи и бљесци. Снохватица.

Уломљеност света. Затитрала крв.

 

___________________________________

ДРАГАН ГРБИЋ (1961). Песник. Књига поезије : Унутрашња археологија (1986).

СИНАН ГУЏЕВИЋ

РИМСКИ ЕПИГРАМИ

 

3.

По катакомбама учиш тишину и печал хришћанства.

Горе, по римском тлу, вечиту буку и бес.

4.

Што се мушкарци веселе да Мојсија лепог виде?

Зато што многог од њих Мојсијев утеши рог.

5.

Данас под азурним небом, у дворишту Санта Цостанза

Игра се ногомет тврд, голман и двапут по пет.

„Торна!“ довикују моји, но мени се хоће у напад :

Гризем да постигнем гол, први на италском тлу.

6.

Зашто се одвека краде и лопови множе по Риму?

Јер је Меркурију тат одвека мио и драг.

7.

Кажу да лопова луђег, шашавијег, тврђег од оног

Кога је родио Рим – нема преостали свет.

Авај! у Новом Пазару , на рубље са високих жица

Свемоћни Мустафа Страх користи мачка за лов:

Хитне га увис, а јадник о рубље се канџама скачи ;

Штипаљка пушта, и Страх – опран дочекује плен!

8.

Вије уз окно се чокот, у чокоту крије се локот.

Стабљика, лоза и грозд, решетка, ланац и гвозд.

 

________________________

СИНАН ГУЏЕВИЋ (1954. –   ). Песник, преводилац.  Књига поезије : Грађа за приповетке (1978).     Овде су уврштени фрагменти  Гуџевићеве песме , објављени у КН, 725  /  1. 2. 1987

НЕНАД ГРУЈИЧИЋ

 

                БОЖЈИ БАНКЕТ

 

Било лето, био живот : низа гроце клизи шљива.

Чарапуши у пролазу испод сукње пица свира :

Сиротан се на бостану наместио па призива,

На бициклу стиже отац : Склањајте се да паркира!

 

На небу се слике слажу : душу љубе божја уста.

Анђеоска пљушти милост на кошчице, на телеса.

Располућен облак дише : вазноси ме сила пуста,

Зрака сунца попут игле пришива ме на небеса.

 

На земљици, пред дућаном, намигују барабини :

Сваки цевчи своју росу из чокања од пет пара.

Провинцијска царевина успомене своје слини.

 

О, ракијо, џигерушо, ти којом се живот чара!

Не дај да се божји банкет испретура у вртаче,

не дај своду да се спусти и пригњечи посматраче!

 

ЕПИФАНИЈА

 

Ледна гранчица, у врућици,

међом светова такла ме тек,

ко жалац смрти у лирици,

лунин пољубац – ту а далек.

Међом светова такла ме тек

пустошна љубав и одзив њен,

лунин пољубац – ту а далек,

цик огледала и сна у њем.

 

Пустошна љубав и одзив њен,

скерлетни припев у доласку,

цик огледала и сна у њем,

човек-ореол у довратку.

 

Скерлетни припев у доласку,

сенка што висом није нигде,

човек-ореол у довратку

прекорачен праг и крај игре.

_____________________________________

НЕНАД ГРУЈИЧИЋ ( 1954. – ). Песник, есејиста. Књиге поезије : Матерњи језик (1978), Линије на длану  (1978), Врвеж (1978), Царска намигуша (1985), Јадац (1993). –   Овде се уврштене две песме  прелиминарно објављене у КН, бр. 809 / 1990, и   986 – 970 / 1998,  15. 2. – 15. 3 .

МАНОЈЛЕ ГАВРИЛОВИЋ

 

ГАВРИЛОВИЋИ

 

13 Гавриловића

13 српских војника

из Селишта испод Клика

из две куће у свануће

 

понели су светлост зоре

малу дугу изнад горе

 

и кренули према Церу

прве звезде да наберу

 

С колубаре носе росу

да им светли у откосу

 

Србија је сва у плачу

у колони према Драчу

 

око куће гракћу птице

ветар цепа умрлице

_______________________________

МАНОЈЛЕ ГАВРИЛОВИЋ ( 1945. – ) . Песник. Књиге: СУНЦЕ И КОЧИЈЕ (1973), ЗАЧАРАНО ОГЊИЛО (1975), БУБЊЕВИ НА КАРПАТИМА (1979), СВЕТЛОСТ ЋИРИЛИЦЕ ( 1988), ЧУВАР ЗЛАТНЕ ЈАБУКЕ (1991)…

Иван ГАЂАНСКИ

РЕМОНТ НЕБЕСА

Два брата Бачванина, повратник из

Америке и повратник из Русије, мртви,

седе на Добром пољу крај каменог

гуслара : – Гуди ти то, пријатељу,

онима што још нису дошли овамо.

По В. Петровићу

али

одједном иако се знало

једна две цело јато тешких чапљи доста лако

једна за другом као по програму

као видљиви чин ослобађања енергије

узлеће у већ спуштено небо

подсећајући на преварене добровољце

уплашене од великог броја већ у првом окршају

груписане у слепљене гомиле

малтером од сопствене крви

песка жутог страха беле кости

тихог гунђања и тешких псовки

достижу чапље зените овако подешених небеса

fly the frendly skies of the united

the frendly oilspiled skies

fly the mirrors where the moonlight

plays the game of the day

а на малој станици крај украјине

нашли смо неке нове речи

изникле из земље

овенчане травом

зеленом на бескрајној топлој црној септембарској земљи

велика бела слова

буд осторожен тебја ждут дома

на нашанованом јутарњем небу с капљицама крви на далеким рубовима

више звезда рубина

мање праскозорних маглина

више лепих босих девојака небеских кћери са звездом на челу

мед сторуким џиновима у дугим неизбројивим редовима

који знају не знају своје границе

од тихог тихог дона

до ћошкова урнебесних површина ижљебљених небеса

где тик уз црту хоризонта буја дебели белиј гриб

уздижући свод својом хидрауличном меморабилном снагом

алхезионих подземних вода над магнетофонским слојевима

засићених историјом

масном текућином успаваних покрета с дискретним појавама

нежних кошуљица невиних радиоларија

умирених као звук у звону пред први удар

џиновских молекула програмираног памћења

под тврдим гранитом с угребеним звезданим часовима

светлих безвремених тренутака раскалашне мајке земље

голицане напуклим звуцима суздаљских вечерњих звона

и копањима оних скита скитница што часом подвуку се под земљу

плашећи милионе у празним хладним европским магацинима

збуњујући самосвесног персијанца

из кумарбијеве рупе залуталог левантинца

слеђењем трагова мирисних ружа

буд осторожен теба ждут дома

по нашем таутолошком терминалу времена

скуваних натрулих згужваних живих загонетних занесених скакавацах

подмазиваних после свакодневног купања подгреваним дериватима

лење као смола историја нафте

с мирисом меда

чији бели кључ мед не допире

до затегнутих површина као бедра у рускиња

до глатких клизавих зидова дубоког грла

лост ејнџелоских тамнопутих лепотица

генерално поправљаних небеса

губећи се у пукотинама византијских подова

кремаљских цркава са значајним српским беочугом

водећи до првог и другог рима

крај меленачке ветрењаче која под кратким налетима новога ветра

развејава параноичне праменове месечевих и сунчевих трака

схематизованих у кабалистички вео на лицу старе госпође

с птицом у коси мирном на јајима

испод шешира са седам детлића

два бела заостала камена под копитама азијских коња

кистајди тубучокди

јакин килар јирокди

остида минган оти

кушдај учар пирокди

под европским кишним небом

на уздрхталом напуњеном бескрајном трбуху

изгажене покисле маторе подводачице

по чијем небу зевају бутине са по једном узбудљивом ружом

по чијем мору ропоће нафта умирујући таласе пенушавих успомена

по чијој земљи масни скакавци захваћени страхом тражећи излаз

гамижу изгубљене оријентације од детерџентне пене

од потмуле опомене подземног неба

где вулгарни ровац витални синовац

улази у небеску рођаку дивну афродиту

суву од недостатка корибантских звукова

у празној дубокој пећини испод сањивог баната

резонујући у његовом миленијумском ритму

подржаваном чобанском свиралом

све саме секунде синкопиране урнебесним ветром

под светом шубаром топлом за пентесилејом

док небом свеци зубати вијају

у колу персона тињавих варница

у очима оштрих пулинових зуба

зелених и црних и белих

око уснуле афродите у јаши у банату на персијској ружи

чији отац с рукама пуним фреквентних фулова

слабих краљева лошијих пубова и неухватљивих дивних дама

потавнелог тоље детронираног илије хладног северца

заборављеног матије ишчекиване пентесилеје до изгубљеног сна

поганог паганина уклетог ловца

ћопавог атиле кужне деветке и миле сестрице

елене елене елене

губи партију за партијом

седећи на земљи одсеченог уда

уз ветар низ ветар

уз ветар низ ветар

у хладовини лаког месечевог одјекивања

с главом у освојеним небеским просторима

док младо лишће старога храста

купећи тихо разливене слике

интерферентних таласића огледала извора

утажене жеђи бескорисно шуми

као сенка пред дуги сунчев залазак

захваћен старачком резигнацијом

невешто скривајући трагове

безбројне орошене кашичице капљицама меда

сам једе плодове своје летине

велике сочне ил осушене

истиноносне

зелене црне беле козје сисе

на океану далеко пена

из твога из мога ока

___________________________________

ИВАН ГАЂАНСКИ (1937. – ). Песник, преводилац. Књиге поезије : Војводина (1975), Банат (1976), Гимнастика (1977), Писма у ништа Ј. Ст. Поповићу (1981), Балканском улицом (1983), Балканском улицом 86 (1986), БАЛКАНСКОМ УЛИЦОМ. Роман о недовршеној песми (1988), Судбина Балкана (1990 – 1995).