МОМИР ВОЈВОДИЋ

 

ПАСЈЕ ГРОБЉЕ

 

Хиљаду деветсто четрдесет прве,

када бездушнике обезличи губа,

браћа по матери крвавијех зуба

започеше да се прогоне и крве;

тада моје племе уђе у ноћ дугу:

крвци крстоломци бануше из таме

и почеше народ да глобе и јаме,

а у Колашину, крај таре, у Лугу

кинуше у цича ноћима да путе

по црноме списку изабране људе

и да их без суда осуђене суде

за примјер слободним устима да ћуте;

да им руке, ноге и главе стуцају,

ваде златне зубе и прсте кидају

с прстењем, и чапре живима скидају,

туку маљевима, кољу и буцају ;

трапе полуживе у плитке гробове,

да их раскубају лисице и вуци,

једу пси скитачи и луде у муци

од инсанске крви док људске дробове

вуку у ноћима по страшноме Лугу,

на коме се људско Пасје гробље зове –

несраслица рана историје нове –

што га туцибраћа извргоше ругу

у злодобу од кога разум тресе гроза,

у ком качкеташи Коминтерне кивни

јаме с Пасјим гробљем узеше за дивни

темељ комунизму по мјери Ј. Броза..

Колашин , 1971. г.

______________________________________________

МОМИР ВОЈВОДИЋ (1939. – ). Песник, критичар, преводилац са руског, француског… Књиге поезије : Светигора (1970), Трагови (1970), Надолажење праха (1971), Мирис мртвих трава (1972), Староставник (1974), Насамо с каменом (1981), Гробослови рода курјачкога (1981), Са извора мојих гора (1981), Лађа у каменици (1982), Путник са тисовим штапом ( 1983), Град над облаком (1984), Глас вучје горе (1985), Муке с ушима (1986), Пролистала штула (1987), Чувар дивљих ријечи (1987), Азбучна молитва (1988),  и тд.

Овде се  прештампава песма М. Војводића објављена у „Браничеву“, бр. 5 – 6 /  1990.

Advertisements

АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ

ЛУДИ СВЕТ

У НЕВРЕМЕ

У Невреме у Невреме

Сејеш, Боже, своје семе

Време зла и Време мрака

Два у једном два једнака

У Зло доба Опште студи

Свет у страху и Свет луди

Као да су кров свој свили

Зло и Горе укрстили!

Зимско јутро, 24. јануар 1987*

Јутрос пахуље најцрњег снега

Падају с неба, падају с брега

У срце, у мрак, у небо, горе

Јутро је, Боже, а нигде зоре

Одасвуд тамни покрови прете

Тешког ли часа умрли свете

Одбегли некуд правци су лета

Ниоткуд Бога, неба, ни света

Отворен бездан звездане злоће:

Цвокоће умрли час цвокоће

Шуме и горе стисле се неме

Дошло је , Боже, потоње време –

Још један поглед у јутро тмурно:

Потоњи гости промичу журно

Некако глуви, некако криви

Ко да су, Боже, тек полуживи

Смрзли од јада, мркли од студи

Ко да су, Боже, тек полуљуди

Вејте пахуље најцрњег снега

Дошло је време зла најгорега

Залазе боје видљивог друма

Залазе куће, залази шума

Уста су глува, речи су неме

Потоње време, Потоње време…

____

*24. јануара 1987, изјутра рано, био сам напросто опседнут стихом : Вејте пахуље најцрњег снега. Устао сам с намером да стих забележим. Махинално сам погледао кроз прозор и угледао праву лавину неких ситних, загасито – црнкастих, чађавих, пахуља, које су сулудо вејале кроз простор. Застао сам, нем, пред овим призором. Истога часа појавиле су се бројне слике, асоцијације, дохватио сам најближи лист хартије и просто исписао ову песму. Као да је била диктирана.

ПЕСНИКОВ ЛАМЕНТ

На вест о Чернобилу

Гле, усред песме, усред лета

Потоње време и смрт света

Дању и ноћу, драги Боже

Само се мрачне силе множе

Покој ти зори, души, снима

Наврли живи умрлима

Дуго времена, дуго већ

Не чусмо, Боже, благу реч

Ни жишка неба, нит кап зоре

Не походи нас кроз просторе

Кроз потонули глуви мрак

Ни жишка, Боже, нити зрак

С висока, с неба, с брега, сунца

С висова мртвих, са врхунца

С лица свог оца, сестре, брата

Са мртве куће, мртвих врата

С потаја глувих, са кровова

Све отров, Боже, до отрова

Небо и земља, правци лета;

Пејзаж умрлом часу света

Зора – та никад више блага

Кућа – умрлом часу снага

Дубине, висине – само прете

То ти је живот, мртви свете

То ти је живот, мртви свете!

ЛУДИ СВЕТ

Јесте мрак света, јесте свуда

Цела је кућа света луда

Као нечисте силе беже

Живи од божје равнотеже

Као сред пакла цвета шума

Изнад кровова божјег ума

Цео свет луди некуд хрли

Навиру живи и умрли

Навиру живи, мртви лете

Бежи од тебе мртви свете

Једно од другог бежи крило

Никад још тако није било

Поноћ је – време часа злога

Бежимо, Боже, од Небога

Од мртве куће, мртвих врата

Бежимо, Боже, од небрата

Сред неизмерја часа злога

Дозивај душо свога бога

Ко да се дуси пакла буде

Лете кровови куће луде

Лете све даље, кроз мрак, даље

Ко да их некуд сам враг шаље

Ко луда некуд бежи шума

Преко кровова божјег ума

Зло је у срцу, глави, свуда

Бежимо, Боже – али куда!

________________________________

АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ (1938. – ) . Песник, есејист, прозаист. Књиге поезије : Први делиријум (1965), Кућа и гост ( 1969), Трагом плена и коментари (1973), Далеки укућани (1979), Укрштени знаци (1988), Ружа језика (1992) , (лирска сећања) Душа сећања (1989), Песме потоњег времена (1990),  Бајка кућне  слике (1992), Ружа језика  (1992), Там там и Беле басме ( 1995), Изабране песме (1998)…

Овде се прештампавају  Вукадиновићеве песме из књиге Укрштени знаци.

РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ

ДРАГИ ДЕМОН

 

О, мируј, мируј, док гађаш стрелицом мрака,

драгим опојем наравно, немиром, непознатим,

и на почетку је зло : страх и крик,

и бол се, тавни, у златној крви отвара,

и шапће : свиће ли то, свиће ли, мој душе?

Има ли светлости, има ли тајне,

из ноћи ове пламсају, из зоре тишине,

црвен, ево, зелени ево, можда валови,

израста трава црвена, из зубље таме израста,

поносит уздиже се, гле, нејасан брег!

Погледај у своје лице, неразговетни,

има ли пута ако нема циља?

У животу одржава само колебање!

Слободна воља, затим, жртва у искупљењу,

та љубав илузија у тренутном преображају,

ван те свести водиље обликују лаж.

Прихватање царства небеског стање је немоћи,

идиот тога часа види себе као бога,

апсурдан одмах ток је историје :

бесмртна душа означава бешчашће и пад.

Хришћанска подлост слободних исповести!

О, творачки је чин ипак благословен :

само док траје – осветљена је вечност,

све друго је подвала учитеља и свештеника,

божанска болест људска : ах, смрад, тај смрад!

12. 12. 1983.

НЕКА СЕ ИСПУНИ

 

Је ли мисао чиста само у времену

у коме јесте, где се зачела?

Како је истргнути, као и себе,

човека свакојега, из историје, из дана

у коме трајемо? Говоре, тако, који познају

пут наш навише и пут човеков у себи,

кад недостаје храбрости. Чуј, шта ће бити

кад малакше и глас, када се уплаши биће?

Како може оно створено, мучио се апостол,

ругати се и творцу : што јесам такво,

кад васељена господари, кад проузрокује

и све у свему, и ово чиме се опстаје!

Када не видиш шта ти је под ногама,

шта носиш у себи, устремљен, одавно пошао само

напред; можеш ли се вратити себи

ако не разумеш силу непојамног, што узноси?

Оно што живи и што покрет је, снага велика,

онај дух којим јеси : шта предсказује онамо

где се и мисао двоји пред празнином, где има

само тај лет уклети; и као птица ухваћена, ево,

ево препознаје се људски глас што не познаје

с ким је, одакле је, где је то зашао!

Како бејаше предраг тај пут навише,

и у опасностима настао : куд било да се оде!

Мисао повела је немир, а одатле, гле : заведен

кренуо се човек – блесак злаћани видео је!

Што сада, брате мој, стојиш, што клечиш распарен;

запао си, мирујеш у досади, аха, преварен, аха,

ниси могао онамо да се успењеш, пао си!

Али што људско биће засеје мора и жети,

и што се у духу зачне имаће тај вечни жиг

усраста и буне, и неспокоја; пре него схвати!

Само у себи вазда, ако се није умило крвљу

Христовом – било је све узалуд; глава прснула је

још и у води мутној, док пловила је, усамљена.

Муње бејаху нестале – далеко, иза гора

а ти још клечиш, брате, у симболима што бејаху,

сад мртва слова су, и уз стубове друштва, туђе ти.

Како ћеш, док клечиш, издржати тај бол несносни;

хеј, опет си на истом : визија се, лепота, измакла.

Али где је крв ова пречиста, окупао си се

и дрхтао јеси, моћан, моћан, о, „Нека се испуни!“

И ја нисам дошао да разрешим него да испуним!

Јер све се мора платити; и траје који сведочи,

и дух овај и крв ова расута, и овај благослов!

Колико су знаци још силе Божије, још једном,

и у слабости уздигле те, колико помогле, анђеле!

пре него се усправиш и у вис подигнеш руке!

_____________________________________

РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ (1937. –   ) . Песник, прозни писац, есејист.Полиграф. Књиге поезије : Балканска симфонија (1960), Револуција / буна ( 1963), Пред собом на коленима (1967), Одисеј из србије / Карађорђе (1962),  Унутрашње светлости (1967),  Двојник из Кнез – Михаилове улице (1980), Ђаволски таласи ( 1985), Драги демон (1986), Демон у шетњи (1987), Јеванђеље по  Демону (1991) .  Овде се прештампава песма Р. Војводића, првобитно објављена у Књижевној речи бр. 225, 10. 1. 1984. године.

У треће издање Несебичног мнузеја  уврстио сам још једну изврсну песму Војводића, као леп пример  другог и трећег ступња поезије. Песму, која на најдиректнији начин изражава трагизам живота, па и трагизам  Војводићеве генерације…

СТОЈАН ВУЈИЧИЋ

              ПРЕОБРАЖЕЊЕ

 

             брату Тихомиру

који је погинуо у авионском удесу

код Дамаска у преображењској ноћи Ä75.

утопио се у месечину

саплео се о кумову сламу

зарежао у зенице ништавилу

рикнуо на таму

сукнуо ко  дуга репатица

блеснуо занесен

вечни крајпуташу

и проломио се

до бездана свода

верући се по звездама

сад ћурликом задиркујеш

звонке небеске биљуре

чувај се

већ сам ти на трагу

20. 8.  75.

_____________________________

СТОЈАН ВУЈИЧИЋ (1933. – 2002). Песник, есејист, преводилац. Књига песама : Расточење (1972).

ДУШАН ВАСИЉЕВ

 

Пролог

Свеједно са или без риме,

нема важности опрема и сјај

ако душа болна

болним осмехом  над прошлошћу бди.

 

Нема празника ни недеља

и сва је срећа у сунцу

што нас покаткад у стари живот врати

и разбуди у нама поново дрводеље

са ливанских и балканских гора.

А траг је дубок и страшан

и неће га нико никад затрпати.

 

Помислимо и сами да смо позери

кад виногради и жита зру,

па поноћ дође и ране се раскрваве,

и свеједно : Исуси или Ахасвери!

Други би нас само облици спасли.

 

И дођемо до краја пута,

а те облике још нећемо наћи :

о ми то знамо.

 

Основна је наша боја сива,

као небо јесење,

као дух убице друга.

 

Смрт поколења

 

Ми срећни нисмо били.

 

Нисмо опрали на врелу братства очи,

него смо у гробљу на хладној каменој плочи

слушали како Мајка за Сином цвили.

 

И из гробља дошли смо чисти,

кроз облаке дима

назирао се светлости нове луч, –

 

и ви нас дочекасте

плетеним, троструким бичевима.

И ваше руке ко железни обруч

који гуши… гуши…

обвише се око наших груди.

 

Ми смо тада у души

проклели и вас и себе;

и од бола

променили смо сто идола,

и на сто стаза хтедосмо стати.

 

Али на свакој по једна Мати

рече нам да ни ми нисмо људи.

И тад смо се одрекли свега!

 

Ноћ свугде, као и пре. И тама…

Ми изгибосмо над црним заставама,

а ви славите помпезан пир…

 

Ноћ свугде.

 

И тама.

И мир…

 

_____________________________

ДУШАН ВАСИЉЕВ ( 1900 – 1924). Књиге : ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ, 1932; ПЕСМЕ, 1952.

Александар ВУЧО

 

ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ

 

Марку Ристићу

 

Регрути просвете

Тек зелене вене дубоко трулих циљева

Већ модре сакагије у корену пусто оглоданих пролећа

Згњечена и полумртва дечице!

(………………)

Оцеви надница

Оцеви кулука

Оцеви надмоћи

Оцеви крстова

Оцеви отрова

Оцеви зараза

Оцеви надмоћи

Оцеви тамница

Оцеви Судана

Оцеви причешћа

Оцеви наследства

Оцеви нанула

Оцеви надмоћи

Оцеви тврђава

Оцеви најезда

Оцеви гробова

Оцеви удеса

Оцеви багера

Оцеви ровова

Оцеви надмоћи

Оцеви понора

Оцеви кобила

Оцеви слепила

Оцеви Хамлета

Оцеви ригова

Оцеви тутора

Оцеви лагера

Оцеви мелеза

Оцеви акција

Оцеви бивола

Оцеви надмоћи

Оцеви камата

Оцеви подвала

Оцеви зарада

Оцеви сокола

Оцеви покоља

Оцеви надмоћи

Оцеви поплава

Оцеви комита

Оцеви пожара

Оцеви робова

Оцеви надмоћи

Оцеви надмоћи

Оцеви надмоћи.

(……….)

Заблуде награда

Заблуде удара

Заблуде поклона

Заблуде похвала

Заблуде робова

Заблуде наука

Заблуде страхова

Заблуде уцена

Заблуде оцена

Заблуде робова

Заблуде анђела

Заблуде граница

Заблуде судбина

Заблуде поноса

Заблуде савести

Заблуде робова

 

Заблуде сунђера

Заблуде каљача

Заблуде симбола

Заблуде гробова

Заблуде векова

Заблуде победа

Заблуде жртава

Заблуде шатора

Заблуде робова

Заблуде грехова

Заблуде грехова

Заблуде робова (…)

 

__________________________________

АЛЕКСАНДАР ВУЧО ( 1897 – 1985). Песник, прозни писац, надреалист. Књиге поезије : КРОВ НАД ПРОЗОРОМ, 1926; НАЧЕЛА ИЛИ АКО СЕ ЈОШ ЈЕДНОМ СЕТИМ, 1929; ХУМОР ЗАСПАЛО, 1931; НЕМЕНИКУЋЕ – ЋИРИЛО МЕТОДИЈЕ, 1932; МАСТОДОНТИ, 1951; АЛГЕ, 1968…

 

 

Милош ВИДАКОВИЋ

Мусић Стеван

 

Две тамне сенке, два витеза журе

Кроз гору која умире у тами.

Две тамне сенке, два витеза, сами,

Положив копља, на коњима јуре.

Кроз гору лете коњи виловити,

Покаткад који завришти и рже.

Витези шапћу : Брже, брже, брже,

До зоре ваља на Косову бити.

Поноћни ветар, кроз ноћ без месеца,

Поноћни ветар увија и јеца,

На ноћну игру сабира костуре.

Страва. А друмом који се беласа

КÄо до два греха, до два црна гласа,

Две тамне сенке, два витеза журе.

____________________________________

МИЛОШ ВИДАКОВИЋ (1891 – 1915). Књига: ЦАРСКИ СОНЕТИ (Сарајево, 1918)

Николај ВЕЛИМИРОВИЋ

В

КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР

Гости смо и путници у овом свету. То је основна стварност нашег

живота; то је библијска опомена људима од почетка до краја.

Гости смо за трпезом Домаћина Бога. Путници смо на стазама

преко имања Божјега. Никад Домаћин Бог од почетка времена није

имао тако безобразне госте за својом трпезом од Западњака. Нити је

икад преко Његовог имања пролазио пустошнији караван.

(…..)

Данас држимо помен умрлима. О Боже, колико је живих међу

умрлима, и колико мртвих међу живима! Ти једини знаш, Ти бројиш,

Ти цениш. Опрости све и спаси све. Нека милост Твоја Господе

превазиђе све грехе и срамоте наше.

О, шта је човек? Врхови од класја, како Јов рече ( Јов. 24, 24)

које рука Божја сече. Шта остаје? Слама . Шта се односи невидљивом

руком? Клас. Твоја је душа Господе, тело је земљино. Свак узима своје

при деоби : тело земља, душу Господ.

Знање је наше равно незнању у оба случаја:

– И кад гледамо жива,

– и кад гледамо мртва.

Ништа не знамо подједнако : нити шта је жив, нити шта је мртав.

Жив спрема славу за мртвог. То је труд живота. Кад умре,

слава пропада.

Жив спрема мираз за мртвог. То је брига живота. Кад умре,

мираз прима непозната удовица.

Жив спрема дворе и чардаке. Кад умре, сви се виде у дворима

и чардацима, осим њега и његових.

Жив спрема чифлике и тимаре. Кад умре, тапије од чифлика

и тимара носе злотвори његови.

Жив спрема синовима наслеђе и уживање.Кад умре, наслеђе

наслеђују несродни и уживање уживају несродни.

Где су круне? У сметлишту.

Где су бисери? У пепелу.

Где су части и почасти? У искиданим жицама и проваљеним

тимпанима.

Где сјај лица и очију? У надулости образа, и у тамнини двеју

празних рупчага.

Где је чар округлина и облина тела? У смрадном ђубришту

изван касапнице, где се гладни пси сабирају, а људи нос стежу и лажју

заваравају.

Где су уста слађа од меда и шећера? У црвињаку и витоперном

гаду неисказаном.

Где су миле груди, које су се надимале од љубави? У кртичњаку

под копитама магарца.

Где су руке скупље од злата што су услиживале госте? То су

сад суви штапови под точковима кола.

Где су хитре ноге, што су хитале да одбране правду? Ено их

под мравињаком, где се ћути о правди и о неправди.

Где су весеља веселих, где песма распеваних, где хука силних,

где бука надувених? Где рика и вика плаћених и подплаћених? То ће

знати боље од твоје главе твоји табани када нагазе на сухе костуре

њихове, јер ће их убости и зајаукати.

Где су цареви, Господе? Питај њихове слуге.

Где су богаташи, Господе? Питај просјаке.

Где су лепотице? Питај црве и глисте.

(1945)

______________________________________

Епископ НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ (1880 – 1956). Више од пола века, вољом нових господара Југославије, био изопштен из бића српске културе ( као и Слободан Јовановић) , један од најумнијих мислилаца и творилаца у Срба…

Овде је изабран одломак из књиге Речи српском народу КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР (Из логора Дахау), Издање Српске православне епархије за западну Европу, Химелстир, 1985. Ово дело написао је Велимировић као заточеник злогласног логора Дахау, код Минхена, у Немачкој, 1945. године. Пророчки и до танчина, Велимировић је предвидео Други светски рат и визионарски описао оружје и методе које ће се у њему примењивати. Волтерова констатација да човек постаје најопаснија звер кад се из њега извуче бог, баш се у срцу Европе, у Дахауу показала исувише благом. Велимировић је био ухапшен од Гестапоа, а у Титову Југославију није се могао жив вратити…

У  шт. 8. издању, оном коначном Несебичног музеја објављени су одломци из Велимировићеве књиге МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ (1921 -22). „Прво је било рођење па онда стварање. Као што се чудесна мисао човеку нечујно и тајанствено рађа, па рођена мисао потом ствара, тако се нечујно родио у Теби Свечовек, Јединородни, који је потом створио све што Бог може створити“.

„Тако се рађа свака мудрост и на небу и на земљи : од девојке и Духа Светога. Над девичанством прве испостаси залебдео је дух Свети, те се родио Свечовек, Мудрост Божја“.

О Велимировићу сам писао у више наврата. Радозналијем читаоцу препоручујем књиге есеја Метафизика у белом оделу, и In continuo, 1 .

ЗОРАН БОГНАР

СВЕТО ТРОЈСТВО

(од летаргије до литургије )

Обоје тражимо истину, ти у спољашњем животу, а ја у себи и свом срцу, па ћемо је пронаћи обојица. Ако је око здраво, у спољашњем налази Творца, ако је срце здраво, у њему ће се огледати свет…

Фридрих Шилер

I

ОТАЦ, ТВОРАЦ – СВЕДРЖИТЕЉ

Поново ћутање. Нико не одговара.

Сви ослушкују звукове интровертног,

сасвим сличне исконској тмини. Ако

сам добро разумео, сви очекују

да мој одговор буде одјек онога

што они мисле. Небо које је сад

било прозрачно, као на великим

висинама, постало је пуста мисао,

воћњак с непресушним ускрснућима

који осветљава иста стрепња као

једно те исто сунце. Ето, постоје

људи који не верују да душа рођена

на небу може да се распукне на

два дела и да се, ношена ка

магнетним пољима бивства, поново

сједини у аури светионика корена.

Како другачије објаснити љубав на

први поглед? У љубави имамо хиљаду

лица, али и могућност да свако

своје лице преживи. Није важан

изглед, него онај који изгледа,

мимикрија сенке… Не заборави

да стихове рођене од светлости треба

вратити у светлост. Стога, нека твоје

ходочашће не буде галерија бесмисла,

нека твој Пут не буде похвала лудости.

Срце се носи јавно, од Овострања

до Онострања, од невидбога до

недохода. ( ……………………)

СВЕТИ ФРАГМЕТНИ

Има много светих фрагмената мог живота

који су нестали заувек. Свети фрагменти

нестали су, истопили се у комуникацији,

у битисању, у дизању, у сновима, у падању…

И када бих сада погледао у ретровизор живота

видео сам да су ме упропаштавали како су хтели,

видео бих да сам много више покораван, него

што сам заповедао… Никада није било периода

да сам живео само једним животом : животом

песника, радника, љубавника… Одувек сам

истовремено трошио снагу из више живота. И

када бих сада морао изабрати своју коначну

улогу, остао бих беспомоћан. Она је нестала

заувек, побратимљена у васиони немара

с трагедијама других…

Борово, 1990.

HOMO UNIVERSALIS

(…..)

…………. И док нас, Оче, упорно враћаш

Светој Књизи која диже глас против

понижења и усамљености, ја мислим

само на оно што одолева опсењујућој

снази Ништавила. Из изгубљеног дана у

изгубљени дан, све више ме заокупља

оно тајанство које није у вечном

супростављању, већ у повезивању

безобличности бивства. Невероватно

како је пут ходочасника увек исти,

оивичен увек истим искушењима и

древни камен увек исто тврд под отеклим

ногама. Хоће ли наше ходочашће овога

пута бити у знаку усхићења или

страха? Хоће ли наша надања поново

тињати под премором, жегом и хуком

пустињске олује? Знам, Оче, да је

потчињавање навикама човека без

вере најдубље од свих потчињавања.

Требало би тражити свој пут тамо где

га не траже други. – – – – – – – – – – – –

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

О, Оче, творче – сведржитељу, шта то

може будућност против прошлости?

Она је само њена гусеница што чека

преображај у лептира ишчезнућа. Њене

су звезде чиоде на завеси ноће које,

попут ритуалних жртава, непрестано

падају у гробнице безимених породица

и гасе последњи пламен ломаче у

грудима Еребоса. Зар чин отимања

сопствених слика од света, који нас

поседује, не производи камену

непомичност? Нисмо ли сви тек

изобличено дивљаштво у меандрима

времена и простора, невидљиви ваздух

Апокалипсе? Са грозницом спознаје

обузима ме мржња према свим силама

које ме поново освајају и потискују

остатке бродолома наде у бледом и

хладном праскозорју. Њихово мноштво

таласа се као воштано платно које се

најзад распада. Позната ми је та

агонија, Оче, тај немилосрдни

закон маразма : човек који се распада

од своје обмануте наде као од каквог

тумора, ужаснут је звуком свог гласа

који се одбија од неуморне сенке.

– – – – – – – – – – – – – – –

_____________________________________

Зоран Богнар:  Песник, есејиста, прозни писац, књижевни критичар и антологичар. Рођен је 1965 године у Вуковару. Објавио је десетак збирки поезије: Блуз за шаховску таблу (1986), Психо-стриптиз (1988), Лудило Флојда Бертхолда (1991), Ако се мртви једног дана врате (1993), Анонимна бесмртност (1994), Нови потоп (1996), Нови Нојев ковчег (1997), Нови човек (1999), Елизејска трилогија (2000), Албедо (2002), Аура (2003, Алхемија (2005); три књиге поетско-феноменолошких микроесеја: Фотографије гласова (1997), Ејдетске слике (1998) и Фотографије гласова II (2002); Номад бескраја (2004); као и антологију савремене српске поезије Ново распеће (2001). Поезија Зорана Богнара превођена је на италијански, француски, енглески, мађарски, немачки, шведски, словеначки, грчки, македонски, шпански, турски, бугарски, холандски, фриски и јерменски језик.

Богнара нема ни у једном од штампаних издања ант. Несебичан музеј, али у рукопису  споменуте антологије је био један шири избор од овог који се публикује овде..

БЛАГОЈЕ БАКОВИЋ

Прва језа, поново 

 

Шумским путељком два рога срнећа

Уроњена у гласни говор дрвећа

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Све ти некако постане течно

Додирује те трен и вечно

Гусне у мраку мала одбрана

Која се скупља рубом јоргана

И буди се ништа не спава

Од ноћна близа неба плава

И све се спрема за доба она

Кад ће ударит клатно звона

У груди ко некад Црњанског Милоша

Да видиш да је младост прошла

За ту улогу као на проби

Спремаш се и чекаш у својој соби

Да видиш је ли прошла мимо

Као да је ниси ни имо

Купине

Ништа је етнос и ништа етос

Руке што су историји гаће прале

При томе како су на сунцу сјале

Купине које смо брали летос.

Док ћути онај на вилајету намет

У доба тихоте поднева бела

Питам се загледан у њина тела

Одакле кроз земљу толика памет

Сви догађаји са дневника

Делују као олупина

Свјати Бесмертни из купина

Која је страница Твога дневника

Кад испод звезда и песме дроздове

Између папрати дивљачи јагода

Изводиш пламтеће црне гроздове

И чиниш немим језике народа

Пред савршенством које ћути

Обликом који библијски сија

О сна и јаве драги тренути

Питам се да ли постојим и ја

Док бљешти на сунцу гроздић

У једном трену чини ми се

Док у ваздуху мирише јесен

Ништа се неће дотле воздић

______________________________________

Објавио је следеће књиге: „Жеђ под водом„, 1979; „Шаптачева смрт„, 1983; „Поскок„, 1985; „Мароканске бајке„, 1988; „Сачма„, 1989; „Копно„, 1990; „Живим далеко„, 1992; „Креветац за царицу„, 1992; „Ћутим и певам„, 1993; „Зимски капут„, 1994; „Ватра за копитама„, 1994; „Грудва у снегу„, 1996; „Подне„, 1997; „Горовило„, 1997; „Чаробни пастир„, 1997; „Сто песама„, 1998; „Претворена у пољупце„, 2003; „Молитве и слава Теби„, 2005, и др. Видети: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BB%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%98%D0%B5_%D0%91%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B