МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

ПОБУНА ЈЕЗИКА

 

 

ДОСТА ЈЕ БИЛО

 

 

Доста је било римованих песама!

Упрљајмо се речима као деца трешњама.

Разговарајмо о свему, а о свему једино и умем говорити.

Употребимо све речи јер је сан сваке речи да буде употребљена

И избављена из речника и писаћих машина

Једно дрво расте уз мој глас, али не пристајем да певам

Као што и оно тврдоглаво не престаје да расте

Земљо засејана чудесима, излазим у природу са црвеном оловком,

Прецртавам дрвеће, исправљам ваздух, стављам примедбе,

Додајем и остављам недирнуто само оно што је налик мени.

Једино се испод чистог ваздуха потписујем.

Не узимам океан као реч већ га из природе премештам у песму

Да би имало смисла његово постојање.

Целокупна дела природе – све што је живо узиђујем у поезију

Па после из ње нек ме олајава!

Нико ме није створио, створио сам се сам.

Тврдим да је свако дрво усамљено

Макар расло у најгушћим шумама.

Ако се земља окреће око замишљене осовине

Онда се окреће око мене јер сам најзамишљенији.

Шта је Хомер знао о књижевности

Када никада није чуо за Шекспира и Достојевског.

Када би Сократа питали за Хегела или за Маркса

Он би више знао о бацачима диска.

Данас незналице знају више о мени него лукави Овидије.

Мој комшија зна макар да сам жив, а Данте не зна ни то!

Не налазим за ово никаквог оправдања у причама о времену.

Ако има будућности, о, шта ја све нећу знати!

Али чујем генија који ће се родити и поздрављам га

Живети неколико векова ипак је некакво искуство.

Данас би сви рекли да Сократ зна више од мене

Мада нема појма чак ни о другом светском рату,

Да даље не инсистирам на његовом незнању!

Једногодишња биљка долази пред моја врата и моли да је поменем.

Стижу интервенције да употребим једну реч,

Али одбијам док не порасте и ојача за тешке задатке,

Овако би угинула на првом сунцу!

Мењају се односи међу речима и ја их данас познајем као нико пре

мене.

Једини ја спуштам речи у епрувету и мућкам их.

Чему служе предели које никада нисам видео, а хтео сам?

– Служе жељи да их не видим и једино њој одолевају.

Гвоздени човече клекнуо пред љубичицом,

Војсковођо – злочинче, поражен на општим местима

Нешто своје волим у теби и помињем те.

Птица пролеће поред моје главе да би ме подсетила на било шта,

То је био њен циљ и она задовољна умире.

Сунце последњим снагама допире до народа.

О, непокретно сунце препуштено себи и свом трулом наличју,

О, шумо крстова над мојом главом, моје гробље у небесима,

Све што је постојало осетио сам једино по себи.

Стојим крај мора јер ми се слаже са кошуљом.

Посећују ме градови који знају да немам времена.

 

 

       ЗАВИСТ

 

 

Они који су гледали из даљине

Завидели су онима који су му били ближе

Они који су му били близу

Онима који су га додиривали

Они који су га додиривали

Онима који су га носили

Они који су га носили на раменима

Онима које је јахао

Они које је јахао

Ономе коме је седео на глави

Још тад је и ћорав могао видети

Да неће проћи дуго

А ти ће исти људи

Истим редом и редоследом

У истим градовима и на истим трговима

Истим жилама набреклим на истом врату

Истом жестином и истим рукама

Отимати камење

Завидећи један другоме

Ко је уграбио већи

И бацио му на гроб.

 

      ПОБУНА ЈЕЗИКА

 

Српски језик се отреса од срама,

Враћа се кући из дугог изгнанства,

Сит довијања, гмизања, поданства,

Ледену грбу са себе одлама.

Испреже шију говор зајармљени

Даје стара права новим маховима,

Побуњени језик пуним даховима

Подиже свој народ и дух заземљени.

Усправља душу глагол погрбљени,

Долази себи крупним кроковима,

Одазива се родним сроковима,

Сетио се себе придев расрбљени.

Под руком која је жиле истрсила

Слову што је у дан постања врцнуло,

Непокорено се словце коврцнуло,

Правда језика се сили испрсила.

1990.

      НАРОД

Једни те исти људи

Били су стаљинисти

Па антистаљинити

Титовци па антитовци

Марксисти па антимарксисти

Комунисти па антикомунисти

Безотаџбеници па националисти

Богоборци па богољупци

Братотуци па братотворци

Тако нису ни одлазили

А тек је требало да дођу

Требало би узети фотографије

Једних те истих људи

У различитим годинама

И различитим улогама

Под различитим знамењима

Увећати их и умножити

Па поређати једну поред друге

И облепити све пролазе

Куд ступа људска нога

Да их народ гледа и упоређује

 

 

            ЛАВЕЖ

 

 

Пас лаје

А по лавежу

Познајеш на кога лаје

А на кога год лаје

Лаје друкчије

А како лаје један

Лају и сви остали.

На муве се помами

Не може да се устави

На миша позвери

Хоће у земљу да ускочи

На звезде сине језиком

Хоће да их докучи и побере

Од псеће љутине

Отпадају му длаке

Док се синџиром удави

Или колац издере.

А кад наиђе онај

Непоменик из горе

(Или његово штене)

Због кога га држе и хране

Баш кад би требало да лаје

Е тада закамени

И нема силе да се с места помери.

Залуду је изгладњиван

Да буде љући

Кад дрхте вашке на њему

Залуду напујдаван

Кад му свака длака устане

Залуду одвезан

Кад се подмотана репа

Увија око ногу

И враћа у вериге.

Ако нешто и лане

Лане обазриво

Заслађен лав и није лавеж

Него севдалинка

Певање уз тепсију

Удворичка поезија

Усмени поклон

Улагљив и умиљив

Изабран за вучје уши

Као да није пас него леутар

Дворски песник и усколеник

Што лаје за некога

На задату тему

Као да чита ноте

А што више лаје и ларма

Даје на знање

Да неће ланути ништа

Врцка гласом

Лавежом се препоручује

Да превари сваког

Сем оног на кога лаје

Који му и допушта

Да малко лане

У правцу страха

Па га удивљен слуша

Јер зна од старине

Због чега је сигуран

Да га не сме прескочити

Ни мртвога

А камоли лајати

На живога.

 

Господе помилуј

 

Господе помилуј преко живих рана

Свих континената и свих океана

Карамракова и караказана

Твог мравињака и живистијана

Свих упоредника и меридијана

До седмог неба на девет тавана

Овог и оног света измрежана

Све што врви земљом по слову твог плана

Ако Један јеси- док је још зарана

Такни јагодицом милоснога длана

Моли те душа само теби знана

Још неначета а испрепадана

Помилуј Светворче све што си шест дана

Ткао без узора и без преседана

Док земља беше пуста несаздана

И из ничега још неизмозгана

А тама испод и изнад бездана

Док је лебдео дух твој над водама

Милуј Христа ради с оба блага длана

Бића кресивом твојим искресана

И из небића у биће призвана

И твојом десницом крстом крстосана

Моли те душа само теби знана

Још неначета а испрепадана

Из свих понора где је завитлана

И на дно бездана богопосејана

И испод твога трона амбисана

У плаво подножје од твојих табана

Прашку земље издвој из праха звездана

И као кап воде стави на сред длана

И помилуј је Оче са свих страна

Да не погине непомилована

Непољубљена и неоплакана

Неокупана и компромитована

Моли те душа само теби знана

Још неначета а испрепадана

Крени од Индије Кине и Јапана

С Далеког истока до западних страна

Од Јужног крста и Авганистана

До две Америке у три океана

Око оба пола ледом окована

И полутара још неразобручана

Патмоса Атоса Сиона Мон Блана

Од Овчјих врата и Медитерана

Пећи Призрена Високих Дечана

Од Зида плача до Газиместана

Моли те душа само теби знана

Још неначета а испрепадана

Ниње и присно пређи са два  длана

Преко Библије Талмуда Курана

Преко сура тора шива и шамана

Муслимана Јевреја Хришћана пагана

Пепела Грчке и праха Римљана

Мртвога мора и живог Јордана

Матеја Марка Луке и Јована

Пада Цариграда тајни Ватикана

Трица Азије кучина Балкана

Понижења Руса полома Германа

Моли те душа само теби знана

Још неначета а испрепадана

Помилуј јејину и врана гаврана

Сакатог мрава жапца окрастана

Зебу мрку луњу петла наушљана

Мече на Камчатки на санти туљана

Риђогрлог гњурца на грани џивџана

Зелену жуну орла самотана

Гробног лептира јарца ошугана

И тушта и тма и ала и врана

Процватак пробио кроз покров катрана

И црва из муља још неискобељана

Моли те душа само теби знана

Још неначета а испрепадана

Док непоменици ума огубана

Таркају испод гаравог казана

Шири од Небеса искро сажимана

И у жижину жижу сажижана

А код куће си у зрнцу тамјана

Нек се из тог зрнца ко са неба мана

Спусти рука Спаса заори Осана

И огласи са свих небеских екрана

Да је рђа с твога дела састругана

Имена твога ради опањкана

Моли те душа само теби знана

Још неначета а испрепадана

 

________________________________________

. МАТИЈА БЕЋКОВИЋ ( 1939. – ) Песник изузетне судбине и дара, есејист. Бард. Књиге поезије : Вера Павладољска (1962), Метак луталица ( 1963), Тако је говорио Матија (1964), Рече ми један чоек (1970), Међа Вука манитога ( 1976), Леле и куку (1978), Два света (1980), Чији си ти мали ( 1989), Кажа (1988), Двадесет и једна песма (1990), Надкокот (1990), Ћераћемо се још …

У првобитном избору, било је знатно више песама овог песника. Била је, пре свега, песма БОГОЈАВЉЕЊЕ. Антологичари су овог песника у својим изборима штетили на разне начине. У заоставштини архимандрита др Јустина Поповића пронађена је забелешка о Бећковићевој поеми БОГОЈАВЉЕЊЕ, која је објављена у „Књижевним новинама“ , бр. 787 – 789 / 1989, под редакцијским насловом „Јов на буњишту“. ( “ 1. „Богојављење“ – савремени апокалипсис – без Еванђеља ; суд над Богом, ванхристовим и нехристовим. / 2. Монолози : људи претварају земљу у пакао. / Земља – без Богочовека Христа : као да нема бога на земљи : А Он – био, и сив на земљи : Бог казао Себе и Собом казао човека. / 3. Невиђени бунт у нас. Српски Иван Карамазов ; само без Аљоше и без Старца Зосиме. Наш српски пакао : страшнији од дантеовог. Језиве гудуре и урвине овог пакла, овога умовања, овога ума. / 4. Само истинити Бог = човек неопходан овоме мислиоцу. Једини излаз за оваквог богоборца : поверовати у очовеченог Бога = Богочовека Христа. Дилема јасна и језива : или поверовати у Христа или полудети. / 5. Матија : Српски Јов на буњишту. А на „људску, сувише људску“ проблематику Јова и Ничеа даје одговоре само и једино Богочовек Христос. / 6. у „Богојављењу“ проблем човека постављен у небоземним димензијама. Зато и одговор може дати само небоземно биће Богочовек Христос. / Без њега : дубокоумни песник Матија остаје, остаје, остаје само качовек, који никада не може решити ни проблем Бога ни проблем човека. / 7. Без тога : све и сва Ничеовски нихилизам. Без богочовека Христа : човек остаје и јесте : надчовек, подчовек, качовек, никада прави човек, интегрални човек богочовечански човек, боголики човек…“ итд.

Изоставио сам, у коначном избору Бећковићеву песму „Богојављење“, на једној страни због њене дужине, на другој да бих бацио „светлост“ на онај део поетског стваралаштва Бећковића који је, чини ми се, без и једног ваљаног разлога, подцењен. Свакако да би у овом избору, да простор није ограничен обимом овакве једне преобимне књиге, дошли овде и многи делови истргнути из Бећковићевих епских поема, и нарочито КАЖЕ.

У интервјуу И ИДЕОЛОШКЕ ЗВЕРИ УМИРУ ПРИРОДНОМ СМРЋУ ( Књижевне новине, бр. 792, 1990) , Бећковић је испричао две занимљиве приче – о кокошки и о баби, тј. о природи творилаштва и о поетици и поетској правди. Да би кокошка снела јаје, вели Бећковић , „потребно јој је гнездо и мало мира“. „А у том свету  мира вам не дају – сви хоће да све знају и виде. Дешавало се да кокошка више не може да издржи потрагу и готово демонстративно снесе јаје на сред куће и остави га не окрећући се за њим. То би била прича о стварању и нашим стваралачким условима. / Ако има нешто у вама, то мора изићи на видело. А кад би знали колико се гнездите, мање би вас ценили. За стварање је потребна кондиција и ментално здравље као да се бавите атлетиком…“

Песник који стреми Универзалном, проговара о оном што деценијама није имало имена у тзв. савременој послератној српској књижевности, уверен у излазак из Хаоса и Стихије, у наилазак великог триумфа уметности и тријумфа њене правде : “ Чини се да још није нађено право име за оно што се догађа. Нису скопчани отпасани мозгови ни зашњирани распасани језици. Сем Андрића, готово и немамо регуларну, смирену реченицу. Све друго је више крик и јаук . Крик без речи : Реченица је и крај хаоса и побуна против нереда, доказ да је нешто прешло у мирни посед разума. Присуствујемо једној од највећих инверзија историје. Од свега што је обећавано, остварена је она библијска : Последњи биће први. А из Интернационале само стих : „Ко није ништа, биће све“. Једном речи, све ће се свести на причу о баби. О баби коју је револуција згазила на неком споредном путељку у свом ходу ка срећној будућности. Историја, филозофија, уметност, нова поколења и будући векови, распитиваће се само за ову бабу, а не за бескласно друштво, одумирање државе, срећу и једнакост свих људи. Имена великих вођа појешће ништавило, успомена на славне догађаје, конгресе, колективне заносе, масовне покрете човечанства удавиће се у пепелу, светла будућност потамнеће пред судбином ове бабе. Да смо стигли куд смо се запутили, нико се никад ове бабе не би сетио. И не само ње. Нестаће датуми и места овенчана славом а на духовној мапи света, изрониће ликови и имена за које нико никад није ни у сну сна помислио да ће се избавити испод рушевина и утећи из уста ништавила“.

На питање да „већ имамо читаву библиотеку, огромни архив, сећања и сведочанства о мрачним местима историје који у потпуности поништавају официјелну утопију и њену измаштану историју доброчинстава, волунтаристичку хијерархију добра и зла. Има ли још вести из гулага? “ Бећковић каже : “ Дисциплина коју најдуже негујемо, од старог Вујадина до наших дана, је ко може поднети више мука. Тешко је о ранама расправљати међу рањеницима. Ко зна ко се све још није ни јавио за реч. Недавно сам читао један фељтон о Голом отоку и његов јунак, свакако, ремети досадашњу табелу. На једном месту, он спомиње да су у оној ватри добијали дневно по поклопац воде. Ето та реч би се могла узети за наслов приче о овом мучилишту. Испоставља се да целом социјализму нису потребни котлови, казани, лонци, шерпе, и друге посуде – довољан је поклопац. Тиме је могла и да уштеди индустрија и да се унапреди производња. Поклопац је довољан за све жеље и потребе. Највећа новина је да човек задржава хладан разум и у паклу и да и у паклу не престаје да важе неке регуле. Кад се сакати сапатник везан за јунака ове приче придружи осталима па и он почне да га туче слободном, сувом руком, људски мозак то издваја и памти, мада би било логичније да у паклу нема ни мерила ни правила и да је бар у њему свеједено шта ко ради. Када собни старешина утуче садругове дрвеним кофером, та сцена наџиви све и остаје да се прича будућим поколењима. Што се догађало без сведока у траповима и подрумима – гледамо на екранима. Над тим законом нема старијега. Тако се испуњавају заклетве језика. Поетика и поетска правда врше ревизију историје. У том смислу, наилази велико време уметности, триумф њене правде. Изврнуће се земља на поставу, јер оно што смо држали за лице било је само маска и наличје“. 

 

Advertisements

МИЛО БОШКОВИЋ

Из заоставштине

 

Мирис пепела

 

Мирише пјесма ова на суштину пепела,

и зрак је у њој – засићен искрама

бившег пламена. Ако све постаје бивше

чега се разум такне што је донијела

јутарња румен, што је живо у нама,

што претраживати себе и пепео више.

Кад се све зна, међаш што постоји,

да разграничава траг од трага ноћи,

од ноћи пут – којим се мора проћи,

кад конаке бише као зубе броји.

Пјесма ова суштином пепела дише,

смрт је над челом, лебди и данас,

као и јуче, док је још живјела нада

да ће, ако се мисли, мимоићи све кише,

и нестати са језика ријеч, и ужас,

да неко од гласне пјесме не страда.

Кад чула дријемају

Иза поноћи више ни вучјег сна нема,

узалуд лелујаве слике кроз испарења,

кроз фосфорно пламињање голе ноћи.

Тада свако чуло будно чудно дријема,

прогази простором људских кретања,

огласи спокојним миром блиским спокојној злоћи.

Поноћ маску скине као боју зрелости,

у зраку се мртвац клати ал се не види.

Нико своје рођење не зна да предвиди,

ни да спозна праву суштину свјетлости.

Потом прашина пролети кроз вријеме,

грк пепео сипи кроз слике душе

на свијеће, на гробља и коротне куће,

Жалбеници се јаве па болом онијеме,

па чудаци своје крхке снове поруше,

прогнају празнину живота у немогуће.

 

__________________________________________

МИЛО БОШКОВИЋ ( 1937 – 1974). Књиге поезије: СВИЈЕТ ПО МЕНИ (1962), ШАРЕНА КОПРЕНА (1966), ОДРЕДИШТЕ (1972), ПРЕДЈЕЛИ (1974)… – Овде су изабране Бошковићеве песме из заоставштине, тј. у оном облику како их је објавила „Књижевна реч“, Београд, бр. 31, новембар 1974.

МИОДРАГ БУЛАТОВИЋ

ФРАГМЕНТИ

(ЂАВОЛИ ДОЛАЗЕ)

 

 

 

(…) Одавно те нема, Оља. Понекад ми у сан дођеш. Идеш и ћутиш.

Крв ти липти преко зуба. Трчим за тобом и питам те:

“ Како си, добра Оља?“

Ти одмахујеш главом. Питам те :

“ Волиш ли ме још, Оља? Лудујеш ли још за мном?“

Ти плачеш и питаш ме докле ћу да те мучим. Кажем ти:

“ Причекај ме, хоћу у очи да ти завирим. Окрени се, муж сам

ти. Можда бих и ја могао с тобом низ свет?“

Небо је крваво над твојом главом. И чини ми се да у рукама

не држиш ситнице за продају и везице за ципеле, но свежањ мртвих

змија.

А ја сам добро. Просим по свету слеп. По људском смеху

распознајем дан од ноћи. Не могу да патим, али ми се у очним дупљама

зајезери сугнојица кад се сетим како су ти се усне распадале…

 

( ПОСВЕТА )

 

Милошу Марковићу, Синајиту, који ми је, без стида и мржње

према било ком, све признао, посвећујем ову авантуристичку

хронику, писану целом, десном шаком.

„Домовино, не треба ми више твоје име. Домовино, хајде да

сведемо рачуне, ти и ја : узми све што си ми дала, на првом месту

име, које ти враћам, па ме ослободи своје судбине и свог мрака! Јер,

домовино, против тебе сам, стога што си , ти, огромна и без срца,

а ја безначајан и пороцима начет, штетан у теби, која си велика,

румена јабука! Домовино, проклетство моје, јабуко, пусти црва, да

изађе из тебе, а ти расти и крупњај, буди највећа и најлепша међу

јабукама…“

„Судбина, кажеш. Јесте, судбина, али свињска! Прво волиш

домовину, бориш се за њу, крвариш и поносиш се тим. Домовина

те, вољена, одбаци, и ти се нађеш, сав у ранама и сузама, на

нечијем буњишту. ‘Домовино, једина, не дај да ти пљују сина!’

зацвилиш. Ниоткуд помоћи. Мрак и сове! Онда те и с тог

сметлишта, ружним речима и псима, отерају, као што су мене, пре

двадесет и кусур година. Све више тугујеш за родним крајем, за

црквама и гробљима, за песмама на свом језику. Не знаш никад, у

туђини, где је исток а где запад, па тумараш, идеш за људима које

ни по чему не можеш волети, посебно не зато што знају стране

света, што имају свој правац, дом и крст негде у њему.

Покушаваш домовини, изнемогао и у крпама, да помогнеш. ‘ Не

тако, сиротице! ‘ поручујеш јој : ‘ Не тако, већ овако, осрамоћена

моја сестро!’ Домовина, будући велика и без срца, свака, па и

наша, то и не чује, не види. Брига, њу, што ти се боре плету око

очију, што те покривају плесан и рђа, што се савијаш и смањујеш,

као ово ја. ‘ Домовино, бездушна и незасита курво!’ крикнеш једне

ноћи, па станеш ковати освету. Пробудиш се, промрзао, гладан и

жедан, убица, крвопија, емигрантски сатрап! Спалити, дакле, оно

једино што ти је, после свих бродолома остало, очеву земљу!

Шаком угушити сопствено, намучено срце! Насрнути на туђе

животе, на своју бедну, од напуштености и чежње излуделу

главу!“

 

________________________________________________

МИОДРАГ БУЛАТОВИЋ ( 1930 – 1991).5 Писац који је имао укупно 48 домаћих и 82 инострана издања.  Булатовић о „карамазовштини“ није заузео став преко литературе. Имао је своју личну карамазовштину. “ Имао сам успомене, како се једном исповедио Кривокапићу. Имао сам успомене. Мени се и сада чини да сам обливен очевом крвљу. Крв његова, крв коју су дуго са мене прали, као да је разливена по мени и данас. Преображенска очева крв МЕНЕ ЈЕ ОБЕЛЕЖИЛА ЗАУВЕК и , највероватније, начинила писцем. / Сопствена крв се опере, а крв ТВОРЦА, ОЦА, остаје вечно на уснама и у свести. Ње се ослободити не можеш, чак и кад би стотину пута пролио душманску крв. И пољубац који сам, по наговору мајке, дао мртвом оцу у усне и чело и дан – данас је преда мном, као нешто што опомиње и плаши, што се граничи са вечном љубављу, са најстрашнијим чином који се у животу изврши. То је ПОЉУБАЦ ЗАВЕШТАЊА који се односи са собом НА ОНАЈ СВЕТ. Из тог пољупца је вероватно проистекло све. (…) / Ако постоји МЕТАФИЗИЧКО ПОИМАЊЕ СТВАРАЛАШТВА, и ако бих био кадар да себе доведем у ТАКВО КРУПНО РАЗМАТРАЊЕ, онда би било апсолутно тачно да је Фјодор Архипов (Булатовићев рођак и човек који је убио Булатовићевог оца – моја  напомена ; сва истицања крупним словима су моја – М. Л. ) тога дана мене начинио ЧУДОВИШТЕМ КОЈЕ ЋЕ ЦЕЛОГ ЖИВОТА КАО ПАУК ДА ИСПРЕДА  ЈЕДНУ ТЕ ИСТУ ПРИЧУ…“ На питање Кривокапићево шта је рај а шта пакао, Булатовић је одговорио : “ Требало би Ђиласа питати шта уопште подразумева под рајем а шта под паклом? Али је потресно видети тоалетни папир на коме је превођен , бележен и препеван велики Милтонов спев. За то време – док је Ђилас у затворској ледници преводио Милтона и копао по речницима, и док је дувао у прсте да би могли стегнути оловку – други су, па и књижевници, затим и академици, данас главни слободари, СЛЕДИЛИ СВОЈ СЛАТКИ КОМУНИСТИЧКИ ЖИВОТ…“

Речи које најбоље оцртавају портрет овог писца, песника пре свега, пакла и долине плача у најдословнијем значењу тих речи, изрекао је Матија Бећковић, на комеморативном скупу у Француској 7, у УКС, поводом Булатовићеве преране смрти, в. Књижевне новине, бр. 817, 1. април 1991) : “ Кажу да срце памти. Оно што човек преживи у срцу се бележи и слаже и кад се чини да је све пребродио опруга се опушта и срце експлодира. А срце Миодрага Булатовића је толико препатило и запамтило да је чудо како се није одавно препунило. Булатовић је писац који нема претеча и учитеља, али има настављача и ученика. Писац који је за све имао своју реч. Родио се и умро у Црној Гори, али у њој није могао ни живети ни опстати. Биле су му тесне и веће средине. Био је уочљив и у највећим метрополама. Нигде није био, а да је остао незапажен. Издвојен већ рођењем : ликом и начином живота и погледом на свет, никако није знао где да смести ни њега ни његово дело. У српску књижевност стигао је блед и изгладнео из србијанских сиротињских избегличких домова, у прогорелом војничком шињелу. У време које је објавило да више нема просјака и божјака, отпадника и умопоманика, кад се веровало да су се сви ђаволи подавили у запечаћеној боци, двадесетпетогодишњи Булатовић се огласио књигом ЂАВОЛИ ДОЛАЗЕ. Кад је званична крилатица била : “ Човек како то гордо звучи“ Булатовић је на почетку свога првенца цитирао Књигу о Јову : „Шта је човјек да га цијениш и да мариш за њ“. Кад је све било прописано и уметрено написао је да „без претеривања нема песништва“. У земљи митова и забрана, затворених и непроветрених глава ово сироче је иза сваког табуа стављало запету и отпочело спрдњу са целим светом. Тамо где је рат највећа светиња за њега је било највеће ругло оличено у каплару који је уместо иконе ставио шињел и крстио се према њему. У повестима овог писца често се спомињу сузе. Сам је гледао на свет кроз сузе својих ликова, али нико није видео сузу у оку овог гоњеника који није важио за јунака. Усамљеник кога није држало место, издвојеник који је свакоме пружао руку, искошеник коме је негирано све осим књижевног дара. Из пакла у коме је живео певала је његова лака реченица, бистра као срма.

Миодраг Булатовић је наш први књижевни дисидент и гастарбајтер. А шта у нашем свету значи бити непослушник може се закључити и из порекла једне речи  коју често срећемо у говорном језику Булатовићевог родног краја. То је реч лутор. Лутор је скитница и пробисвет, а изведена је од имена Лутер. Тако је и у нашем забити доспео Лутер да његовим именом зову сеоске сакалуде…“ итд.

ДЕСИМИР БЛАГОЈЕВИЋ

Б
РОДОСЛОВ

 

Ти спаси, спаси

све седе власи

док ноћ не стиша

три невидиша!…

Да просањаш тихо, ти уврачај Време :

да извезеш сене, неће бити нема;

да измолиш доба, нећеш прећи реку :

да отвориш очи, прве у свом веку,

– да им видаш ране, мелем за њих тражи,

– да се сроде с тобом, дланом их ублажи;

да се ноћи врате, у сусрет им хитај :

да се јавиш њима, благе само питај;

да патнике сретнеш, нек се светле руке:

да им близак будеш, ти гани све звуке,

– да прозборе тијо, да смо тајна иста,

– да извезеш везак, жица да је чиста;

да се душе зближе, ти патнике лечи :

– да је мелем тајан, тихе да су речи,

– моли се за ране, душа да ти клечи…

Престаде граја, умукнуше гласи

у мравињаку иза спориша.

Већ давно мртва, белих власи,

три госта невидиша

унеше у цвету

вече ко светиљку :

куну се у све на свету

да истина је сушта

у ожиљку ;

– ти стари гласи,

једини у самоћи,

три невидиша

немају у шта

и неће моћи

да згрну вале ноћи

што се већ спушта

иза густиша…

Ти спаси, спаси

све седе власи

док ноћ не стиша

три невидиша :

– мелем да је тајан, мелемне и речи,

– моли се за ране, душа да ти клечи…

 

_______________________________________________

 

БРАНКО АЛЕКСИЋ

ПЕСНИК КАНЦОНЕ ПРОТИВ КУЛТУРНОГ КАНОНА

(7. ЈАНУАРА 1975 )

Да ли ће дати оно што су узели?

Пред гомилом часописа : амблеми

до пола извршеног усхићења,

али оверене крилатице

необразложених скокова у

песку времена. Пред одразом,

без преступа,

прелећући доскочиште :

да ли ће вратити оно што су узели?

Утиснуте стопе Абраксаса

пред пустим трибинама,

с новинама распршеним

у хировитом нереду одсутности :

да ли ће се разликовати?

одвојити од одраза?

Умешане речи међу завршеним

надметањима, издвојене,

да ли ће постати оно што су могле?

  • Буђења VENUS ANADYOMENE 

S

певање једанаесто

Silvae

 

Храмови које јој откривам у овом граду : Буђења Венус

Анадyомене су песме-храмови откривени у овом граду. Испуњавајући

акростих случаја, ти стихови цртају једну нову Карту нежности (појам

потиче од мадам Скидери). Натписи : Оквир – Ривко!, како могу и

могу да, сваки пут кад се возим к њој, видим ; Ботичелијева Венера,

која данас може да постоји и, коначно, да пристаје нашем духу само

репродукована уз рекламни наслов и слику нове кухиње Марлес ;

парфимерија Венус; шампон Венера, из чије пене се она и данас рађа

у кади, – волео бих да то имате на уму. И онда тек погледате уздах

ексцентричне бакице Едит Ситвел, За кога Венера данас? Светилиште

ледника камиона који нам, превозећи обућу, доноси, из Париза, онај

тешки и дуги Адамов сен, једну реч на својим плећима : Јаблан ; то је

данашњи Парисов суд. Кратко, зацртао сам овде нешто што би , у

самој збирци , било цорнице, или општа топографија, поетски простор

буквалне стварности. Ево како се она указује : у истој Призренској

улици, где имате поменуту парфимерију Венус преко пута фризерског

салона Адам, налази се часовничарска фирма златара Варде. На фирми

је насликан часовник са казаљкама заустављеним на 10.08. Потпуно

истоветно време, откривате на фирми часовничара и јувелира Стајића,

у оближњој улици Моше Пијаде : часовници двојници, потиру време

слободном заменом, у датом тренутку, за оне стварне сатове, који

куцају у излозима обе наведене радње – а да се не добије погрешан

податак о тачном времену. Тада (пре подне), и само тада (увече),

насликани часовници показују исто време које означавају и они са

механичком опругом у себи. Овај однос слободног и продорног

догађаја, ваља схватити и као координату поменуте Карте. Поздрав

простора. Ако се тај симбол оствари, наслути, једном абраxалиом,

постиже се јединство појава и постојања. Венера и Ева, Ева, чијом

појавом и стварношћу, овде престаје сваки напор за „ликовима

божанства“ он се ту – – – (не желим даље, оно познато, Ту, покрај

мене, – јер ће пре бити да је обратно, разумете) . Та, рецимо, формула,

била је за мене вишедневни напор : ишао сам ка њеном уобличавању,

до коначне звучности , и сагласја пре свега: EVEN IN HELL FOR

HER (EVAS’S) HEEL!, Чак и у пакао за њену, за њеном, Евином

петом, – и кад се та жена јави, запостоји, тачно годину дана доцније,

а да се тим њеним дозивањем (како се оно сада указује) није на то ни

помишљало, – ту престају ликови, литература, Tablas poeticas, посебно

издвојени или схваћени ; цео напор почиње, наставља се, стварност.

Стварност свега и свачега, у коме се, цели и цели, испуњавате ; која

се, напокон, сама остварује. Реч је о времену, о оним прашницима мора

и поздрава простора , чији мед (али, пазите : овде никакве пчелице

мимезе, никакво облетање : ми смо пре, само тако и само тада : у рају)

налазите на тим крилима града, ваздуха, њених пета, коначно. За такве

садржаје, волео бих да то буде јасно, постоје пре свега првенствена и

ничим предсказана, то јест смишљено остварена, надахнућа : искуство

модерне митологије овде се обелодањује тек накнадно, и тако,

вероватно, и једино истински – увиђањем сличности, и њиховим

каснијим увођењем у састав песме.Тако остварене стихове треба

схватити као обредну магију оног првобитног пећинског уметника.

Поезија која фиксира – – а да то не чини, ни једном – минд тхис! –

смишљено, интенциозно, – – предсказује будући тренутак (….)

_________

* Сада, кад ми је потребна, као што је Ђамбатиста Марини писао Ди Роме

1604 “ …La Venera di V. S. mi e giunta tanto cara quanta desiderata“,стиже ми у

новинама колико драга толико жељена вест из Њујорка, од марта 1972 (Ројтер). –

Научници су превели 13 свитака папируса из четвртог века пре н. е. који бацају нову

светлост на веровање јеретичке хришћанске секте гностика и садрже досад непознате

верзије неких библијских легенди, посебно оне о Еденском врту и о изгнанству из раја.

Тек сада је дешифрован највећи део рукописа на једном гробљу недалеко од египатског

града Наг Хамадија. Једанаест ових свитака сачувано је у нетакнутом стању. Директор

Института за проучавање старог века и раног хришћанства у Клермонту, Калифорнија,

доктор Xејмс Робинсон, који се налазио на челу екипе преводилаца ових текстова са

старог коптског на енглески језик, објаснио је културно – историјски значај овог налаза.

Сада се у новој светлости појављује гностичка религија, која је иначе била једна од

хришћанских секти, али се са гледишта даљег развоја хришћанства данас појављује као

противник касније институционализованих хришћанских догми.

У списима нађеним код Наг Хамадија легенда о првим људима и њиховом

изгнанству испричана је овако :

Ева је била божанско биће,…………………….

Ева, I Venerrate  you.

Ева, ја те обожавам

___________________________________________

БРАНКО АЛЕКСИЋ ( 1951. – ). 3 Песник, есејист. Књ. поезије: Губитак птица (1968), Пролећна бифора (1969), Буђења Венус Анадуомене (1981) , Врабчева брда ( 1982).  Да би се имао увид у песништво овог аутора, типичног „неантологијског“ песника (песника чије су стваралаштво толико „заобилазили“, са разлога које није тешко одгонетнути ) , састављач је бирао са више страна.

Борхес има занимљиву песму ПРИЗИВАЊЕ ЏОЈСА : “ Расути у расутим престоницама,/ самотни и бројни,/ играли смо се првог Адама/ који је стварима дао име./ На пространим падинама ноћи / које се граниче са зором / тражили смо (још памтим) речи / Месеца, смрти, јутра / и других навика човекових. / Били смо имажинизам, кубизам, / тајни скупови и секте / које величају лаковерни универзитети. / Измислили смо изостављање интерпункције, / избацили велика слова / и строфе у облику голубице / александријских библиотекара. / Пепео – труд наших руку / и жива ватра наша вера. / А ти си, за то време, / у градовима изгнанства,/ оног изгнанства које беше / твоје омражено и омиљено оруђе,/ ковао  оружје своје уметности, / ГРАДИО СВОЈЕ МУЧНЕ ЛАВИРИНТЕ, / ИНФИНИТЕЗИМАЛНЕ И НЕДОВРШЕНЕ,/ ДИВНО БЕЗНАЧАЈНЕ,/ НАСТАЊЕНЕ ОД ИСТОРИЈЕ. / Умрећемо а нећемо угледати / дволику звер и ружу / ШТО СУ ЦЕНТРИ ТВОГ ЛАВИРИНТА, / али сећање има своје талисмане , / своје одјеке Вергилија, / и тако  улицама ноћи траје/ ТВОЈ ВЕЛИЧАНСТВЕНИ ПАКАО,/ толики твоји ритмови и метафоре,  / БЛАГО ТВОЈЕ ТАМЕ. / Шта мари сав наш кукавичлук / ако на земљи постоји само један  храбар човек,/ шта мари туга ако је увремену био неко/ које себе сматрао срећним,/шта мари моја изгубљена генерација,/ то мутно огледало,/  ако је твоје књиге оправдавају./ Ја сам они други. Ја сам сви они / које је искупила твоја упорна савесност. / Ја сам они које ти не познајеш а  спасаваш их“.

Сва истицања у овој изврсној Борхесовој песми су моја, и та истицања су, поред осталога, учињена и зато да се можда стави известан знак једнакости између последња три стиха Борхесове песме Призивање Џојса и стваралачких напора Бранка Алексића до 1982. године. Алексић је песник кога не познају ни Џојс и Борхес, али га „спасавају“. Већ од својих почетака Алексић је био они други, неко други, а не оно што су му нешто старије и завидљивије колеге спочитавале, пророковале. Алексић је песник Града, Пакла, Лавиринта, тескобе, љубави… И не баш срећног, пожељног стваралачког развоја…Више од десетак година, у нашим књижевним листовима и часописима, ништа није објављено у Србији с потписом Б. Алексића. Да ли то значи да је овај веома амбициозни писац и храбар човек нестао, престао да пише, или га је судбина, усуд и храброст одвукла , као и Одисеја, и Џојса, на путеве са којих (нема) има повратка?     (Видети мој есеј БУМЕРАНГ, у књ. ДУХОВИ, 1, стр. 404 – 414. (Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, Београд, 1998, бр. 1; или у 7. књ. мојих ДЕЛА, друго издање)