Саша ЈЕЛЕНКОВИЋ

 

 

                                ПЕСМА ИЗ ПОШТАНСКОГ САНДУЧЕТА

 

Нема више архипелага, ни смирујућег птичијег цвркута,

Богови винограде не походе, ни Диотиме нема.

Оче мој,

куда се сакрити?

Да ли песнички становати међу писмима,

неплаћеним рачунима, позивницама за књижевне вечери

и позоришне представе.

и тек понекад се јавити

хартијом оплођеном најсрамнијим псовкама апсурда,

без адресе, имена примаоца, без поштанског броја.

Без потписа.

Оче!

Ноктима стружем наслаге хипохондрије,

палчевима притискам несаницу,

навикавам се на самоћу и глупо упорне радозналце

који сатима звоне очекујући да се појавим

блед и надувен од сна.

„Погледај колико се поште накупило,

сигурно је на путу…“

Оче мој,

не наведи ме на искушење

да пљунем у чело онима што вире

у поштанско сандуче.

Адам је свакој животињи наденуо име,

али како да ја назовем звер што плете мрежу

између моје сенке и мене,

између мене и зида,

између сенке и зида.

Звер ми говори да ћу постати

чађава икона на згаришту.

Нема више птичијег цвркута,

нема винограда,

Диотиме нема.

Нема архипелага одакле бих речима апостола – воајера

објавио тачно време апокалипсе.

 

УТВАРЕ

 

На одсечан знак престаје промукла песма :

последњи тон звецка у букету кристала.

Тишина је пуна свечаног струјања. Утваре су

стварније од људи, од њихових речи :

љубави нема, постоји само замена за љубав.

Чега се сећам? Своје себичности. Твоје силуете

ишчезле у пламену новогодишње свеће.

Грознице у којој сам слушао стихове из ове књиге.

Анђео је шапутао. Са раштимованог клавира огласио се

рондо. Све је, признајем, понављање : оловно доба,

чудовиште из Лох Неса, хици у потиљак, шаховске

енигме у новинама, прозори без завеса, ледене очи

без капака. Неће бити суза, јецаја, грча : ко заспи,

усниће степениште. Мени остају речи, речи, речи.

___________________________________________________________

Саша Јеленковић (1964. –   ). Књиге поезије: Непријатна геометрија (1992 ), Оно што остаје (1993 ) , Херувимске тајне (1994)…

Advertisements

Драган Јовановић ДАНИЛОВ

ПРИРОДА ШКОРПИЈЕ,

ПРИРОДА ПИСАЊА

 

Виолончело се дави сред мртвих ружа.

Дани су мирна нога чапље у азуру –

брзо пролазе и не остављају за собом потпис.

Самоћа истетовирана на дну бунара

нежно ме подиже. Нема Она име, нема

и њене руке светлије су од сенки.

Поезија је пчелица, златна и лепа.

Када ме убоде, на оток метнем хладно

сечиво ножа и буде ми добро. Преживим

своју смрт и поделим је са властелом

белих рада и лала.

А текстови бујају попут веспи на улицама

 

Рима. Песници су мени потребни

као изумрле чезе, као палме, уосталом.

То је тако.

Ако то довољно чврсто желиш,

свет наједном може постати икона,

кавез за птице, дабоме и поље булки,

крв сама за себе.

 

                              СКАСКА О САМОУБИЦАМА

 

Све је прочитано

и пре него што је написано :

пре Богова, самоубице су већ биле ту!

Како су само смерни ти преци бескраја,

ништа на силу не чине,

као кад се руше мостови

у нескривену светлост падају,

тешко да ће то разумети мудраци.

Попут оргазма и самоубијање

најпрорачунатији је чин у васиони.

Разумем самоубице, иако су, могуће,

криво поставили ствар :

као бивше, бесне љубавнице, они одлазе,

остављајући нас међу сабласним

гласовима.

__________________________________________________________

ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ ДАНИЛОВ ( 1960. – ). Песник, прозни писац, есејист. Књиге поезије : Еухаристија ( 1990), Енигме ноћи (1991), Пентаграм срца (1992), Кућа бахове музике (1993), Живи пергамент (1994), Европа под снегом (1995), Дубока тишина (избор, 1996). Песник тзв. новог мистицизма, плодотворан и доста прецењен, овде је представљен са три песме. Друга и трећа песма овде уврштена прештампавају се овде онако како су објављене у КН, 968 – 970 / 15. 2 – 15. 3. 1998, и „Политици“, субота, 4. јул 1998.

Владимир Јагличић

 

 Расковник

 

Тамо је негде, на тајноме месту,

поред печурке, или удно граба,

где женик тражи умрлу невесту,

где срце дечје кида страшна баба,

он све отвара привиду несклоно,

и дражи пусте снове сиротиње.

О, одробимо са планине оно

што држе беле виле нагоркиње,

да бисмо лакше откључали снове

растумачили лице земне коре,

пронашли пут у доњи свет, где наши

мртви чекају живот да понове,

да нам се врате и уздигну горе

где мит приспећем њиховим нас плаши.

1981.

_______________________________________________

Владимир Јагличић : видети више: http://belatukadruz.wordpress.com/2011/07/25/%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D1%98%D0%B0%D0%B3%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%B8%D1%9B/

ДАРИНКА ЈЕВРИЋ

   Фреска

у немирима мирна

у вртлогу сама

зидови ти краду сјенке

склопиш ми руке у молбу

у јецај

у хвала

стољетну љепоту ми

не ценкајући се

даш одмах

Пјесник пред стјећком

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – пристали смо,

дакле, на узмак, срамну завјетрину.

Поразу залог мукла саборност ова

чијег се смисла одричемо.

Задихан и свладан

невидјелицу удијеваш у иглу

сводиш мудре поруке да заметнеш траг.

Залуђеном – само ти се привиђа свјетлост,

фосфорне мрље на камену,

оплођен кристал.

И знам : спорна је премоћ овог свједочења стихом

над сасма нијемим споменом

гујом прошивеног срца;

о блажен цјелов мука, што

пребива у сумњи, згођен у дан

кад недостојни смо заветних речи.

_____________________________________________

Даринка Јеврић   (1947 – 2007). Објавила је збирке песама: „Додир лета” – заједно са Ратком Делетићем и Браниславом Тодићем – („Јединство”, Приштина, 1970. године), „Преварени тишином” („Просвета” Београд 1973), „Нестварни записи” („Јединство”, Приштина, 1976), „Ижице” (Нолит Београд – Приштина, 1980), „Хвостанска земља” (Београд, 1990), „Слово љубве”, изабране песме (Подгорица, 1990), „Јудин пољубац” (Београд, 1998), „Дечанска звона и друге песме” (Нови Сад, 2004) и „Псалам бездомника и друге песме” (НИЈП „Панорама”, Приштина – Београд, 2006).

Видети више: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%BA%D0%B0_%D0%88%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B8%D1%9B

Ранко ЈОВОВИЋ

 

[ ЦРЊАНСКИ ]

 

БОЖЕ УСКРСА

 

Једном прогнани са Неба

Бићемо прогнани и са Земље Владико

Код Неба без Неба

Код Земље без Земље

Код Косова без Косова

Код Милоша без Милоша

Код Себе без Себе

Помоз, Боже, јаднијем Србима.

Моли се Владико

Подвикни Господару

(1985)

 

       КРВ

 

У празну, празну,

У поразно празну празнину

Препознах своју Отаџбину.

А празна није

Док крв наша лије,

Док крв наша –

Наш Бог нас грије.

Наша је крв

Срце космичке провалије.

Али нашу крв не може

Ништа да убије.

Наша је судбина била и остала –

Проћи кроз Пакао голих стопала

 

      СПАВАЈ, САЊАЈ, САВЈЕСТИ

 

Спавај, Савјести, одмори –

Нека је смак свијета,

Нека су крвави раздори.

Сањај уснуле љепотице,

Бајко, цвијете у коси –

Кроз мрачне тумарај литице,

Народе жалосни.

Грије те ничија звијезда,

А твоја луча све нас –

Нека је пас човјек,

А човјек нека је пас.

И нека народи луде

 

И нека се тамане,

Ти спавај, Боже Савјести,

Сањај јорговане…

20. дец. 1992.

 

 ОБРАЋАЊЕ БРАТУ

 

  Амфилохију Радовићу

 

Нека ме камен убије,

Наша небеса су камење –

Кад зборит више не умијем,

Кад слобода је мучење.

Мали је мој живот да плати

Сав раскол, мржњу и ужас –

Да Црну Гору схватим

Ја не знам у овај час.

Ја нијесам јагње жртвено

Нит болни, крвави усклик –

У Црној Гори једнако

Зри светац и невјерник.

Ти јеси Божји посланик

И Јагње и Живи Брат –

Дозови – Окупи народ, Владико,

Ко Свети Петар некад.

24. дец. 1990.

____________________________________________________

РАНКО ЈОВОВИЋ (1941). Песник. Књиге поезије : Гвоздена шума (1968),

Додир таме ( 1971), Јемство ( 1974), Дивљи плач ( 1977), Пса ми (1981), Дружење

са сократом (1983), Пољубац за Ану Ахматову (1985), Гомилање страха ( 1986),

Земља за укоп (1987), Залазак сунца заувијек (1989), Црњански (1994)…

У овај избор су уврштене песме из књиге ЦРЊАНСКИ.

 

МИОДРАГ ЈУРИШЕВИЋ

ЈАХАЧИ АПОКАЛИПСЕ

Најпре смо прешли реку

Гладни љубави.

Ловачка дружина голих јахача,

Замерити им није

На похоти.

Можда је била само грешна

Помисао

О нашој моћи?

Јер док је сунце падало

У своју небеску торбу,

Некад чувени у крицима

Почесмо да зазиремо

Постиђени лукавством тела.

Требало нам је доста вештине

Да заборавимо славу

На обали лежећи без даха.

Сад је пред нама Читава Ноћ

Ваља претећи распадљиви живот.

13. 4. 1979.

 MEMENTO MORI

Пијем последње пиво у Старом Здању

А све је мање наде у некад сјајном знању.

Боже, колико смо времена тако провели

Док на руб истине нисмо доспели?

Или је, можда, све само опсена

Па оно што нас је знало од ништа створити

Сад као уклети неук ћути.

Нема ме. Нема те. Рука сете

(као благи прелив преко душе)

Однела је све. Још само, из освете,

Прамен сећања на дане што ме гуше

У свитање одавно одстрељене мете.

(Аранђеловац, 26. 8. 1984 )

_____________________________________________

Миодраг ЈУРИШЕВИЋ (1940 – 1987). Критичар. Овде се прештампавају песме пвпг аутора објављене посхумно у КН, 766-767/1988. – Види сећање: Мирослав Максимовић: КН – Јуришевић, КН, 968-970  / 15. 2 – 15. 3. 1998., стр. 32