Erata

ГРЕШКЕ. И исправка учињених грешака

___________________________________________

 

 

*

Грешком – поезија Божидара Ковачевића, у овом Веб издању, долази после Скендера Куленовића. Треба пре (ово се мора  уважити приликом штампања издања на папиру, кад до њега дође!)

*

Грешком су изостављени следећи песници, из овог Веб издања «Опалог лишћа», идући избучним редом:

Мома ДИМИЋ

Милост љубавника

Је ли ово што добијам, ово што другима није могло да се да, да други узму, ова мука љубави која излази из љубави, зрелост плода који хоће да прошеће око плода, по плавети, травама, је ли ово што добијам заиста нико није хтео да ми одузме, за вечност, тек толико да зареже у своје младе године, пре музике, пре стихова, значења, живота, летова око градова?!

(…)

ДРВОРЕД ГОДИНА

И верности сам те учио

Сад у намастир полазим

На свим вратима стојиш

Наша жалости

Писан је и теби састанак

Код ћутања и ја ћу ћутати

Доле у селу облака лавежа

Грмљавине и путања просева

С тих златних кровињара киша

Прхут с ране на рану да силази

И нек се пење у срце

С великом ватром ик великим пепелом

А путевима сам те учио

Ширим од ових конака

Путевима уздуж јединих ногу

Врапчци слећу сасвим са свог перја

Успут лињају жбунови крпице умирења

Северу и југу расељене и сеобе

Небом листа дрворед година

__

Мома Димић (1944–2008), песник, приповедач, романсијер, путописац, есејист, драмски писац, антологичар, преводилац, објавио је четири песничке збирке: Цигански кревет (Дело, Београд, 1968), Творац Русији (Матица српска, Нови Сад, 1976), Посвете (Ново дело, Београд, 1986) и Читуља (Сингидунум, Београд, 2001). Велики паликућа окупља све песме Моме Димића објављене у периодици после појављивања последње споменуте збирке. – Видети више:  https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/moma-dimic

ПС. – Димићево место је, у овом Веб издању – иза Оскара Давича, испред Ђуре Дамјановића (али и у оном штампаном на папиру, кад до тога дође!)

*

Вук  МИЛАТОВИЋ

КОВАЧНИЦА

 

Не волимо

Више лирику

Ни беседништво.

Суновраћене и ужарене

Једњак не може да свари.

Саобраћај небески

Угљенисан је

И за обично мукање.

Удес

Није више епидемија

И метафора се грицка изнутра

Да би јој болест била једноставнија.

Уздишем

За телом које се

Повремено враћа себи.

И после тог убода

Братски одлазим у Ковачницу

У којој ништа не застарева.

                             

                             ФОНТАНА ДИ ТРЕВИ

                                       У РИМУ

 

Седео сам поред фонтане преуске за толико погледа,

Гомила је притискала водену ограду,

На поветарцу сам се држао за ручке од леда,

У прпошне сам гледао капи – у живот заштићен, у аркаду.

Овде вода пенуша из уверења,

Вишезначна митологија заустављена је у камену,

Овде се у водено подне снови распрсну од зрења,

Све вински шуми и клокоће – као дух у безвремену.

Уносим у овај врт безбрижности – у врт воде

Можда Дунав и саву,

Овде је све сажето – док реке су створене за непогоде.

Снажан – заштитник извора кроти водене страсти,

Пени се разигран на небеском сплаву,

С нестрпљењем гледам – у водене реченице ће пасти.

__________________

Вук  МИЛАТОВИЋ (1946 – 2009 ). Песник, универзитетски проф. Књиге поезије: Вечерамо спрам звезда (1973), Цртежи (1986), Тумачења (1988), Покретач у сну (1992)… (Милатовићево место у овом Веб издању је после Мирослава Максимовића!)

*

Братислав  МИЛАНОВИЋ

     ЂОРДАНОВА КРУШКА

 

Волим да испитујем трагове

Ђорданових зуба на дрвеној крушци

са Цампо деи Фиори.

Још читам какве је уписивала речи

његова смрт у њено чврсто ткиво,

какве нежности, какав дар, какве псовке

мудрима док су му спасавли душу.

И не знам да ли су дубље гризли

огањ или пркос, патња или бес,

и не знам да ли је то говорио

ђаво или бог.

А шта ако је мумлао : опростите свети

оци, помилујте, све је то

била грешка, заблуда, лаж…

Шта ћемо онда – нас двојица?

   ЛЕОНИД ШЕЈКА, ДАН ШЕСТИ

 

Ево, иселио се из довратка сипац,

и коначно могу, у његову рупу, да сместим

своје тело, главу узбуркану проклетом олујом

што носи ћивоте, пехаре, кондире, кутије,

и баца их на платна, спарује с папиром.

Ускоро ће и седми дан : морам да смислим

предео у којем ће она одмарати око,

где ће лебдети јој претрнула душа,

крајолик с планином у дубини по чијим ће

врлетима ловити речи.

Кажем, седми ће ускоро дан : још треба

из ове пукотине пустити светлост

на све ствари, покренути их дахом,

не мојим, већ њеним и треба скупити

у жижу тај поглед расут преко белог света :

створити сунце, топлином засути

оне што тумарају опасним Ђубриштем.

Седми ће убрзо дан : морам још један

начинити потез, да удахнем љубав лоповима,

xелатима мрким што странствују по нашим

собама, на мртва окна да навучем азур,

а онда – уминуће бол и скрстићу руке.

________________________________

Братислав МИЛАНОВИЋ (1950. –    ).Песник, публициста. Књиге поезије: Јелен у прозору (1975), Клатно ( 1982 ); Неман (1987)…   – (Милановићево место место у овом Веб издању је после Зорана М. Мандића!)

Видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Balkanski-pevach.lt.html

*

ЛеЗ 0008274