Танасије МЛАДЕНОВИЋ

     ПОРАЗ

Нисам се спремао за пораз,

А он је ипак

Дошао.

Требало је унапред знати

Да је удес неизбежан.

И да га нико избећи

Не може.

И сама смрт је врста пораза.

Природна или неприродна,

Представља и део и пораз

Живота.

Недостајало је само једно :

Најобичније

Људско искуство.

Зашто дедови и очеви

Не могаху

Да нам га

Пренесу?

Њихова пропедевтика остаде

Сасвим без одјека.

Без гласа

У нашим срцима,

У душама.

Касно осетих

Да је лични доживљај

Заиста непреносив.

Да је засвагда мој,

И коначан.

Сујеверни би рекли

Да је тако суђено.

И да нека виша сила

Сређује све ствари

На овом свету.

Одиста, нисам се спремао за пораз,

А он је ипак

Дошао.

           САД СМО КАО МОРНАРИ

Сад смо као морнари после бродолома.

На нашим обалама плутају крхотине,

Разни отпаци и дрвени одломци,

Даске и поклопци, али не и чавли

И челични бокови и гвоздене отплате.

У том мутљагу свег и свачег

Назиру се само изгубљени облици

Пропалих бродова, око којих круже

Душе изгинулих ратника, као око своје

Изгубљене домаје.

Рт Добре Наде остаје и даље далеко од нас.

Ни слутити нисмо могли

Да ће нам тако брзо и неумитно бродови

Бити разваљени ветром и олујом.

И оштрим хридима, оним подводним

Опаким и подмуклим силама,

Тако лакомислено и весело

Заборављеним.

Изморено и преостало људство

Сад се и само вуче,

Попут олупина бродских,

По песку и блату –

Бодљикаве историје.

ШКОРПИОН

И у зодијаку нам се одавно

Све испретурало, и све

Окренуло наопако.

Ко још верује у разне знаке,

У предзнаке, у чаролије,

У мутна знамења

Расточеног нам

Дана?

На жаропеку, у камену,

И под каменим плочама,

У пустињском песку,

Усијаном и прегрејаном,

Ти сакупљаш и прочишћаваш,

Згушњаваш као уље лета –

Усред празног, пустињачког

Околиша –

Сву снагу свог пламног,

Свог горког

Отрова.

Повеснички јед куваш

И прекуваваш у себи.

Скупљаш га непрестанце

У свом изубијаном и квргавом,

Љускарском, ломљивом

Телу.

Оклоп ти је преслаб за веће

Напоре и битке.

За непријатеље јачега усијања

Од обичне сунчеве

Ватре.

Сад су запаљени

Велики огњеви око тебе.

Држаћеш се некако, док буде било

Зрнца макар снаге.

А кад сасвим пригори,

Зна се,

Снажно ћеш загристи –

Властити реп.

Зодијак је одавно

Готово нечитљив.

Звездознанци и звездочатци

Као да су потпуно изумрли.

Ако су икада код нас и постојали –

Предуго леже под пепелом

Времена.

Требало би те усликати.

Затим срмом златном извести

И унети у заставу.

А онда те пренети

И у грб,

Уместо она четири,

Наопако окренута,

Злосрећна

Слова.

Наступиле су заиста

Огњевите године.

И месеци и дани.

Твој последњи угриз, пред коначно

Савијање у шкољкасту ларву,

Биће и заједничка смрт –

Читавог шкорпионског

Рода.

Да ли бољу судбу, питамо се,

Од самотровања

Уопште заслужујеш?

Предуго та радња траје

Пред очима многих сведока.

Снага већ малаксава

У обручу снажних ватара,

Које су те одасвуд сколиле.

И сам отров ће, бој се,

Пресушити!

Игре се неумитно настављају.

________________________________________________________

Танасије МЛАДЕНОВИЋ (1913 – 2003).  Песник, есејист, публицист. Књиге поезије: Двије ријеке (са Ј. Ђоновићем 1938), Поема за нас (1947), Песме (1948), Камен и акорди (1955), Под пепелом звезда (1959), Ветар времена (1964), Мртво море (1972), Псалми по сину (1974), 33 сонета (1981), Сам (1983), Помешане карте (1983), Рт добре наде (1986)… –  Овде се прештампавају песме прелиминарно објављене у КР, 292 / 1987 и бр. 300.

Advertisements

Душан МАТИЋ

 

ДА ИМЕНУЈЕШ СЕНКЕ ЗВЕЗДА

 

V

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Рука ти једна ипак у бистрим потоцима светлости почива друга до

лакта загњурена у кумовој слами меса

 

VI

Још

Имаш

Само

Само

Ломно и смртно месо

Живот сав да браниш

Од орања смрти

И леш кад твој

У песак пустиње затрпају

У песак пустиње затрпају

Освајачи сутра са очима чедним и ведрим

И свирепим. Без сенке.

Да звезде са висоравни горе и

У живом песку смрти.

У насилним и прозуклим огледалима смрти.

1949 – 1951.

 

СУТРА

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

чека нас подсмех вечности

како да сачувам ту драгоцену сагорелу маховину пролазности

то срце нашег срца

на висоравнима где се живот и тишина сливају уједно

 

топла је топла магла на сантама минута

од којих су саткани и плен и сенка наша

још који час само и нови буљуци крви биће ледени дах само

није на мени да витлам тим сечивима поруге

да судим, да судим тај дим што се витла над

крововима

себичне те наде

тај чичак јадног трајања

јалову срећу ту иза спуштених завеса

бистра јесен отиче сокацима, анђео је дошао по своје

јер шта сам то био хтео

шта сам то толико био неповратно наумио, до ђавола

несварена грумен детињства

пуко иверје младости

замке певања

отрцани грч живота

реке дремају и сведоче меке барке облака које промичу

варке плаветнила

о густе траве лета, о жита успаванке

да брујим, да бројим још до вртоглавице

и да се успавам опет

а шта је тражила смешна мушица немира

паук бдења на ветрометини

у светлости олује зачињен откос снова

анђео је дошао по своје, ађео и слеп и глув и мутав

анђео је дошао по своје, и ја знам шта хоће

све је пред тим налогом пустош и глиб и смеће

прошлости

једноставно треба устати и поћи за њим без речи и без повратка

 

* * *

Пишеш увек као што живиш, као пред неки полазак.

Неки коначни одлазак.

И зато је све некако недовршено.

Незавршено. Задихано.

Као да остављаш неком другом,

неком спокојном, коме читаво, равномерно, равнодушно време

стоји на расположењу до у бескрај, и који ће све то

да доведе у ред, све лепо да среди.

 

Да мисао најзад плива по таласавом мисаоном мору,

као што

пливач на леђима одмара се на таласима у часу

чистог предаха.

___________________________________________________________

ДУШАН МАТИЋ   ( 1898 – 1980) . Песник, есејист, романсијер. Књиге поезије : (…) Багдала (1954), Буђење материје (1959), Лажа и паралажа ноћи (1962), Ружа ветрова (1962), ИЗБОР ТЕКСТОВА (поезија, есеји, проза, 1966), Књига ритуала (1967), Тајни пламен (1976), Муњевити мир (1977) , Коначна јесен…

Знатно обимнији прелиминарни избор Матићевих стихова првобитне верзије ове антологије овде је максимално сажет. Матић је овде представљен текстовима изабранима из књиге ИЗБОР ТЕКСТОВА (1966). Ј. Христић, приређивач ове књиге, објавио је у Летопису МС ( св. 1 – 2, 1957) есеј Анатомија есеја, подстакнут двема књигама : Камијевим ЛЕТОМ и Матићевом књигом есеја АНИНА БАЛСКА ХАЉИНА. Раздвајајући тзв. „класични“ есеј од модерног, Христић пише да модерни есеј припада књижевној критици, класични не. (Христић мисли на ону књижевну критику која се бави проблемима, „а не питањима књижевног хлеба и соли“.) Том приликом, Христић поближе одређује нешто што је назвао „есејистичком инспирацијом“. ( „Две ствари које нам се одмах намећу при читању споменутих књига чине ми се изванредно важне за овај посао. Прва је Камијево ТРАЖЕЊЕ ГРЧКЕ, ХЕЛЕНИНЕ ЛЕПОТЕ КОЈУ СМО ПРОГНАЛИ ИЗ СВОЈИХ ГРАДОВА МАГЛЕ. Друга је једна реченица Душана Матића, коју, додуше, нећемо наћи у његовој књизи, али која је поводом ње написана, а у разговорима често спомињана. Она гласи : “ НЕ ПИСАЊЕ, ВЕЋ СТВАР САМА“. Ма колико нам се чинила диспарантна у први мах, ова два става имају своју суштинску везу…“) Христић још вели : “ … Морал, антички схваћен, није научна, теоријска дисциплина, он је само схваћање тоталитета живота и себе у животу, ОН ЈЕ ЈЕДНО ИНТЕГРАЛНО ИСКУСТВО ЖИВОТА“. Према Христићу, за есејистичку инспирацију, битна је „ТА НЕРАЗДВОЈНОСТ ВРЕДНОСТИ КОЈУ СРЕЋЕМО У АНТИЦИ, јер је она суштински једна моралистичка инспирација, чија је амбиција споменуто интегрално искуство живота. Есеј је изгледа стално на трилеми, како би рекао Света Лукић, између живота, литературе и филозофије“. Модерни есеј, дакле, Христић види као „испит савести“, као најплеменитију амбицију његову, иза „које провирује Сократ, душа“.

 

Десанка МАКСИМОВИЋ

   БЕЛА ТОПОЛА

Бели се стабло

беле тополе

као костур праисконског сисара.

Под њом труну људи

повешани некад о њено грање.

Тече као што је текла

вода Уна иструнуће и бела топола

као што све труне,

заборав ће пасти на ране,

на сребрне тополине гране

као што на све пада.

Рониће се сузе звезда у Уну

као што се у све воде роне,

на сваку сузу што је овде пала,

на сребрни костур тополе,

на вешала,

на сећања која засад

још понекога боле.

ПРОВИРИ ЧОВЕК ИЗ ШПИЉЕ

Провири човек из шпиље,

нигде зеленила ни румени,

угарака изобиље,

угљенисане звери, угљенисано биље,

црни се згорела ломача

где је шума била,

дечја тела испечене ларве,

не разликује се псећа од људске главе,

расуте гомиле рогова, папака,

опиљци људских и зверињих зуба.

Поцрнела небеска бића :

Месецу напрсло чело,

згорела двојица Влашића,

јаме где су стајале

Велика и Мала кола,

дуге – намртво пребијене гује,

нигде пламичка ни ореола.

Однекуд затрпани стењем

неразговетни се дозиви чују

и још неохлађена

однекуд мирише смола.

      За жир

Бродари ти граде беле лађе,

соколари ти одгајају соколе,

пчеле са сунца доносе ти саће,

злато ти лове рибари у песку,

себар са поља плодове збира,

ловци скупљају рогове јеленске,

преписују ти дијаци јеванђеља,

сликари дарују иконе и фреске,

ковачи кују двери манастира

у кадионици тамњан точи смрека,

златна кандила ти искивају тује, –

за жир ти се једино молим,

жира у шуми под гранама нека,

да му се кад год под зиму нађе,

изгладнели отрок обрадује.

За паству срца

Царе Душане,

тражим помиловање

за трагикомичне гњурце

и водиче

кроз лабиринте срца бескрајне,

за понирање у себе жедне,

за недоследне

због доследности неке тајне,

за вероломне

због верности неке унутарње,

за скромне

због некаквога у себи богатства,

за оне који су само срцу

верна паства.

______________________________________________________________

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ   (1898 – 1993). Песник. Књиге поезије : (….) Ослобођење Цвете Андрић (1945), Песник и завичај (1946), Река поноћница (1948), Отаџбина у првомајској поворци ( 1949), Изабране песме (1950), Отаxбино, ту сам (1951), Борци за здравље ( 1951), Мирис земље (1955), Изабране песме (1958), Заробљеник снова ( 1959), Говори тихо (1961), Сунчеви поданици (1962), Песме (1963), Песме (1964), Тражим помиловање (1964), Песме (1965), Песме (1966), Избор стихова (1967), Десет мојих песама ( 1967), Вратнице (1968), Песме (1968), Песме (1969), На шеснаести рођендан ( 1970), Песме (1970), Песме (1971), Изабране песме (1972), Песме из Норвешке (1976), Немам више времена (1977), Ничија земља (1979)…… „(…) Свих послератних погубних деценија усправније се држала од свих великана, а једна је од оних, готово једина, којој је било довољно што је песник, која се није јагмила о привилегије ни обискивала о рукаве, камоли коме судила, имала   канцеларије, курире и шофере. Запослена код свог језика, за њу није било важнијег звања од звања песника, а од писања песама значајнијега чина. У земљи у којој је мука један дан бити човек, она је то била деведесет и пет година… (…) Десанка Максимовић је најдужа моћ српског језика. Певала је, ни за трен није застала, па ипак, зло није натпевала. Њене последње дане загорчало је зло које се испртило пред нама. Глупост се спрда разумом, свирепост исмева доброту, гар широм света прегрће име њеног народа. Не, она се није уплашила, ни одступила. Пре ће бити да је отишла да учини за свој народ нешто што би једнако она могла, умела и смела. Видео сам је јуче, спремну за пут. Лежала је на одру као искушеница на црквеном поду приликом монашења. Била је лепа, отмена, озарена, права и танка као свећа. Ништа са собом не поносе, до скрштене беле руке и праведна дела своја. Ових тмурних месеци кога год би срела редовно је питала : “ Хоћемо ли се спасти, ми, Срби?“ И као да нико није умео да јој одговори, па се решила да сама оде и пита онога који то једино зна, молећи га да за нас учини оно што мора“. – Матија Бећковић, Из опроштајног говора / Бранковина, 13. фебруар 1993. – Види у : ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ 1898 – 1998, Изложба ВЕК ПЕСНИКИЊЕ, Народна библиотека Србије, Задужбина Десанке максимовић, Београд, мај 1998, стр. 89 – 90 ). Овде су уврштене песме прелиминарно објављене у КН, 712 / 1. 6. 1986 и 800 / 1990. – Избор је проширен у трећем издању.

Ненад МИТРОВ

     

                         ОДА СИЛНОМЕ НИШТА

 

(…..)

Заблуде сам пио из отровног студенца

умешних мудролија Ламетрија, Хекла,

док се апсурда бљутавог нисам љуто згнушао;

тек после свега тога, теби сам у траг ушао,

познао да си ти овога света квитесенца,

из утробе да је твоје козмичка лакрдија потекла!

 

Цели циркус стварности подручје је твоје власти.

Све што се у њем премеће, луди, плаче, скаче,

све се мигу твојему несвесно покорава.

Сва дела нам и тежње, страсти, патње, сласти,

твој тајни печат носе и само тебе  значе,

горда, пуста сило, савршено – слепа!

 

Ко тврди да те нема, о како ли се вара!

Та, где год има времена и простора, релација,

јединки и тела, мозгова и чула,

где год живих лутака ковитла се гунгула,

све се то из безданога твог резервоара

диже као пука твоја еманација.

 

Па ево, и ја ти се клањам и метанишем,

ти сврхо свих прегнућа, начела свих начело,

ти језгро свакога зла и смисле сваке среће!

Ал и твом величанству морам донекле да манишем:

и од тебе, моћно Ништа, има једне моћи веће,

што те не припознаје, већ ти одолева смело.

Душа!Цвет што је нико сред звезданих, азурних леја,

у ружичним се купао, благотворним зорама,

и сабрао у круници свих исконских лепота кад –

цветна синтеза вечних, девичанских форама,

освештана на огњишту чаробних, чистих идеја –

свих символа чудесних  кључ и ритама најтананијих склад!

 

Душа! Она се измакла твоме домашају.

Само за њу, ти заиста иреално јеси ништа,

потмуле негације напирени мех.

Па, слитљиво док се сунча на прекаљеном сјају

извансветске јаве, из свог уточишта

стаменог, она ти шаље и презрив и подругљив смех!

 

И, док ја  к̀о природно створење

сагињем смерно своју шију,

и робујем и жртвујем плахим твојим ћудима

што ме грдним невољама бију;

и, док ми срце у самртним овим грудима,

вампирима твојим безбројним мерено, болно стење –

 

душа моја већ се спрема да те рине белом метлом

заборава у непело, онамо на буниште

лажи иструнулих! – О силно Ништа, господе овог црног глоба,

душине ће вредности ускоро да униште

сва знамења твоје власти! И тада, с оне стране гроба,

оне ће  синути пуним и победоносним светлом!

                                                

__________________________________________________

НЕНАД МИТРОВ (АЛФРЕД РОСЕНЦВАЈГ, 1896 – 1941). Песник. Књиге песама : ДВЕ ДУШЕ (1927), КРОЗ КЛАНЦЕ ЈАДИКОВЦЕ (1928), ТРИ ПРЕМА ЈЕДАН ЗА ПОЕЗИЈУ (у сарадњи са Ж. Васиљевићем, М. Лесковцем и Д. Микићем, 1934). Овде се доноси само једна песма овог песника, нешто скраћена, на жалост…  Видети обавезно: http://elmundosefarad.wikidot.com/jevrejski-pisci-u-novijoj-srpskoj-knjizevnosti

Ранко МЛАДЕНОВИЋ

 

 Црњански и Ранко Мласденовић

                                                  Велмошка молитва

 

Земљо моја,

земљо страсних и болних хероја!

 

У теби нам стезали сурово

страсти наше

са седам колана!

У теби нам расли свати млади

да их дамо

смрти на венчање!

У теби нам од копаља дугих

седам лета

градили носила!

 

О, ти наша огњена урвино!

Сакри претке

у гробу дубоко,

да кроз кости трава не проникне;

да ти никад,

мајко, никад више,

не пропада језик кроз вилице;

нити да ти,

мајко, икад више

висе змије о белим дојкама!

 

Земљо моја,

Земљо страсних и болних хероја!

 

Куло наша од девет тавана,

И разбоју

Са златним чекрком:

Расточимо гвоздене вериге

И убијмо

змије оседлане,

да не расте у висину трње,

да се више

састат не можемо!…

 

Раставимо браве од звекира

с твојих седам

овенчаних двери!

Пронесимо кроз њих главе неме,

што још висе

на кобноме кољу,

као кобне бројанице црне

у рукама безочнога бога!

 

Пресецимо на две и три поле

над дверима

два црна анђела,

што литије наше клетвом кропе,

да не знамо

на коме је царство!…

Од костију садељимо копља,

страшна копља

уљем намазана,

да гробове с њима прободемо!

 

О, а тад ће на небу без боја :

Месец три пут од страха да скочи!

Земљо моја,

земљо страсних и болних хероја!…

__________________________________________________________

РАНКО МЛАДЕНОВИЋ (1893 – 1943). Песник, критичар. Књига песама : ЗВУЧНЕ ЕЛИПСЕ (1928). Уредник врло доброг књижевног часописа „ХХ ВЕК“.

Сибе МИЛИЧИЋ

           САН СВЕМИРА

Легох на ноћно поље, усред мирисног цвећа

И сна рукама нежним затворих свести врата :

Сазнати шта је тајна, загробна, вечна срећа

Помоћу сна доброга, најближег смрти брата.

Ал зашто сан да није најверна смрти слика?

О, колико немира са оне стране свести!

У сну, из свега бију хучни потоци крика,

Свему около мене сан носи болне вести!

Нит траве сања српа месечевог сечиво,

Дебло змајевски пламен што га ништи до праха,

Птица крваву стрелу неодољног замаха,

Ружа сломљено срце, болно, неизлечиво.

Лептир сни да га јури безброј мирисног цвећа,

А крин да неће никад достићи рухо цара,

Море да је пољана с безбројем четинара,

Чемпрес да је огромна, згашена, црна свећа,

Јагње залудну жртву врх лажнога олтара,

Галеб да га убије стрела пламеног сунца,

Облак да залуд чезне да се једном одмара,

Долина да јој прети терет гордог врхунца.

Зрно песка сни да је свршетак једног света,

Корен да је нестижно срце храниље земље,

Извор да није конац сваке пламене жеље,

Оток да никад неће пучином да се шета.

Рибар сања страхотне чељусти гладних риба,

Тежак да бива гроздом библијског Ханаана,

Девојка сања цветак, у колевци га зиба,

Младић гине од змаја сред пештерског му стана.

Сулудо, у сну, круже сазвежђа многобројна :

Пламени монограми богиња и богова,

И снију да су страшна, ватрена кола бојна

С којих прелећу стреле снагом светлих лукова.

А ја, лежећ без свести усред ноћнога поља,

Снивам да се претварам у овај немир света,

И док се, прут танани, прелама моја воља

Живим живот пун страха свих бића, сваког цвета.

______________________________________________________________

Сибе [ Јосип] МИЛИЧИЋ (Брусје, Хвар, 3. 4. 1886. – Бари, Италија. 1944). Песник, приповедач, романсијер, књижевни критичар. (Дипломата, пријатељ Црњанског ). Овде се прештампава једна Миличићева песма објављена у часопису ХХ ВЕК, који је уређивао др Ранко Младеновић : бр. 7, септембар 1938, стр. 176 – 177. – Избор је у трећем издању НМ знатно проширен, с правом : неправедно заборављен песник.

Тодор МАНОЈЛОВИЋ

                                                          Из дневника

 

Забележићу још и смирену јесењу ноћ

изгубљеног и лагодног лутања

Дуж гломазних скоројевићких палата

И суморних заборављених старих уских плотова,

По широким безбојним новим улицама

И покуњалим пустим сокачићима,

У чијем се тада местимично прошараном

Испрекиданом мраку титрало, крило

Много необуздане чудне поезије.

На афишама и фирмама биле су исписане

Фантастичне песме и кабалистичке речи

Које смо домишљански везивали међу собом

И са звездама изнад нас.

Јер звезде су нам биле сасвим блиске,

Висиле су у грању још зеленог дрвећа

И падале су често као ватрене шишарке,

Негде, низ хоризонт од црне кадифе.

Дужину улица и заспалих позних часова

Кратили су наши разговори и ћутања,

Из којих су искрсавале тренутне нове звезде

И ноћни лептири сјајнији, лепши од оних

Што су лепршали око сијалица.

тако смо ишли дуго, дуго за временом

Што измиче – и хватали смо за крила

Ишчезавајуће тренутке; напослетку

У сетном светлу сивог праскозорја,

Држала је још само рука руку,

У знак завршетка игре и опроштаја.

(…)

 

 

  Феникс

 

Жар – птица,

Сјајни Феникс,

Чудесни створ

Што се храни

Сузама и опојним

Мирисом измирне, нарда –

Видесте ли га?

Како полете, пролете

У гордом високом луку

– Големом! -, нагло ко муња – ?

Остављајући за собом,

Као репатица кобна,

Дугу, заслепљујућу

Пругу светлости своје,

 

За знамење нисколетној,

Трезвеној ситној живини

Да се још лети и светли

И у оним регијама.

Видесте ли га?

Сада је нестао,

Ишчезнуо у пожару

(Од кога, видећ га само,

Бледи вас хвата ужас),

Ал не кукајте за њим,

Мудро и лицемерно,

Ви паметни, опрезни :

Није му прва смрт то,

Нит му беше то последњи живот:

Сваких пет векова

Он слави овакав пир,

Цепа огњеном пругом

Студено немо небо

Спаљује, с махнитом страшћу,

Сопствено своје гнездо

И сурвава се у њега –

Пепео сури у пепео.

Ал се из пепела махом,

Усред васеленске буре,

Раскриљују чудесно

Обновљена златна крила

И тајанствени васкрсник,

Силнији, лепши но пре,

Полази сјајно, муњевито,

На нове светлије походе

Чију ви мету и крај

Већ нећете видети, –

Ви, што само једаред

Чивите, неминован

И неповратан плен

Већ првог сутона –

Док он, за кога је свака

Нова смрт ново рођење

И свако рођење васкрс

– – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Броди кроз златни азур

– – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Увек изнова млад

Увек заносно леп

И увек, увек Победилац.

(1916, новембар)

________________________________________________________

ТОДОР МАНОЈЛОВИЋ (1883. – 1986. ). Књиге песама : РИТМОВИ, 1922; ВАТРОМЕТИ и БАЈКА О АКТЕОНУ, 1928…

Види : http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=116.0

 

Даница МАРКОВИЋ

М

                                              Летње вече

 

Кад зрикавац у већ зрелој и високој

Трави своју песму започиње давну,

Будећи видика успавани покој

Мелодијом древном по потесу равну;

 

И с далеких поља почне да се диже

Мирисава влага у магличаст вео :

Ноћ прозирна, плава издалека стиже

Пуна тајне чежње, тамни око цео.

 

Недозрели јечам свитњаци облећу.

Препелица негде у житу , далеко,

Зачује се кадшто. По ливадском цвећу

Месечева светлост прелива се меко.

 

Под мистичним снаком српастог месеца

Тајанственом снагом као да оживе

Моје маште буде покопана деца,

Међ звездама горе, небом од кадиве.

 

Па кад на сеоском усамљеном путу

Дивљи лавеж паса из мисли ме прене,

Моји снови давни у томе тренуту

С етерних висина смеше се на мене.

____________________________________________

ДАНИЦА МАРКОВИЋ (1879. – 1932). Књига : ТРЕНУЦИ И РАСПОЛОЖЕЊА, СКЗ, Београд, 1928.

Видети више: http://www.filozof.org/pdf%20format/zbornik%202007/1/zorica%20hadzic.pdf

 

Јелена ЛЕНГОЛД

 

 

             [ Сличице из живота капелмајстора ]

 

Онима које воли капелмајстор увек кува јело са

мртвачким зачином

Босиљак и тамјан

Драга, не гледај ме тако застрашено

Бибер, мирођија, мошус

Тако добро, тако гипко бараташ ножем

Агавин прах, затим превуци сечиво по надлактици

И само две – три капи драга, најбоља је јутарња крв

Заклаћемо и зеца, невиног, белог и глупог

Заклаћемо и срну, затворити њене досадне добре очи

Црна работа драга, ти ћеш играти по ватри око лонца

Поскакиваће ти груди

Љуте паприке и репови пустињских шкорпија

Ја ћу добити копита и разјарени слух

Тако добро бараташ иглама, тако сигурно

Стрелама које не промашују

Скуваћу ти сазвежђе које сам ноћас уловио на небу

Растопићемо све те звезде у љутом сирћету

И више нас неће плашити даљине

Светлосне године испараваће се у нашем ручку.

________________________________________________________

Јелена ЛЕНГОЛД  (Крушевац, 1959  –     ). Песник и новинар. Књига песама: Распад ботанике  (1982), Вретено   (1984), Поднебље мака  (1986), Пролазак анђела  (1989), Сличице из живота капелмајстора (1991).

Александар ЛУКИЋ

                                       


СКИЦА НОВЕ ТАЈНЕ ВЕЧЕРЕ

2

  (О квасцу фарисејском – лицемерју)

„Јер ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати“.

Доста смо сазнали о Кеопсовој пирамиди,

али временом ћемо сазнати и нове појединости (кад се испита ваздух у херметички затвореним одајама стар четрдесет и шест векова). Радосна је вест да су недавно на обалама Мртвог Мора ископане помаде и парфеми примењивани у доба цара Нерона и царице Клеопатре. Мумије откривају, не само заборављену историју, већ бацају и друкчију светлост на пирамиде и маузолеје. Папирусе, писма, тестаменте и архивску грађу појеле су ватре, влага, мишеви и варвари.

Они којима је потребан пад, потпун пад, да се суоче са собом и својом улогом, истином, који у старости пишу мемоаре, призивајући будућност, као коначног судију, у великој су заблуди. Јер будућност је одавно прошла, што може многи човек осетити ако се осврне мало уназад и прочепрка.

Не подносим мемоаре због глачања и фризирања. Треба рећи с а д а, сада,  све оно најгнусније, док су још живи они двоношци, саучесници, дворски ласкавци и уљези, који су упорније од даброва дизали уставе и страшне јазове душе, јазове који су задржавали огромну количину енергије. Уставе нису ништа друго до мастодонстка брана без испуста, створена да заустави енергију, да буде разваљена и да провалу учини страховитијом, не и потпуном попут потопа. Увек неко преживи и преостане да исприча оно што је запамтио…

Мемоари, ако су писани искрено и са извесним амбицијама, заслужују нашу пажњу и због ситница које заобилазе уxбеници историје. Дворска историја сувише је контраверзна да би се њоме само бавили дворски историчари. Већина дворана Јелисавете  И Петровне веровала је да царица уздише у својим одајама јер трпи снажне болове ноћу…

Случај Пола Луја Куријеа наводи на поређење да је савршени злочин сличан великом уметничком делу : као што се не види рука уметника, тако су невидљиве и руке које су опране у Куријеовој крви. Курије је нађен у шуми на његовом имању смрскане главе. Веровало се и тврдило да су га убили љубавници његове раскалашне жене, али они су ослобођени у недостатку доказа. Бескрајно развлачење службеног поступка никада се није завршило, већ је просто прекинуто – случај је одложен  ад ацта. Курије је убијен по налогу његових најљућих политичких противника. Злочин никада није расветљен до краја, а убице измакоше правди.

Постојали су добри и рђави грађани у Француској 1815. године, као што су сличне поделе постојале и другде, и после. Курије је знао да за управљање државом принцу, краљу или владару  (то показује Једноставна беседа Пола Луја Куријеа, из Ла Шавонијере, члановима општинског савета у Верецу, округ Ендр и Лоара, поводом једне уплате коју је предложио Њ. Е. министар унутрашњих послова ради куповине дворца ШАМБОР) не требају замкови, већ наклоност поданика, јер без ње нема круне која није тешка…

Прогањају ме нерасветљене смрти.  Убијени су видели лица својих xелата и имали би штошта да нам испричају. То је једна иста прича која се понавља у другим местима, и временима, с другим људима, другим средствима. Они који трагају за Истином, крећу на пут са сумњом уместо штапа и завежљаја, иако сумња слаби апетит. Иду за оним што је у мраку речено, што на ухо шаптаху у одајама. Не боје се оних који убијају тело и потом не могу ништа више учинити. Тешко онима који товаре на људе бремена тешка за ношење, који ниједним прстом својим неће да се прихвате бремена. Тешко онима који зидају гробнице пророцима, побијеним по налогу њихових очева или слугу. Тешко онима што су као неприметни гробови, и људи по њима одозго газе а не знају.

Успели преврати не успевају баш у трговини, не могу се упоредити са рафовима у дућанима. Не попуњавају се новом, квалитетнијом робом, већ флексибилнијим идеолозима…

3

    ( Вашар на отпаду)

Разбио сам шољу сасвим случајно, мислећи на нешто друго, али да сам је и намерно разбио, шоља би надживела себе, као повеља узидана у темељ цркве, или опеке којима су робови зидали римска војна утврђења. Разбио сам шољу која је давала извесну наду кад је била пуна црног напитка : удружена са дуваном пружала је варљиви осећај близине границе, границе – чега? Има једна граница којој тежим, али никако да пређем преко ње, јер рампа је спуштена…

С ове стране је вашар који је отпочео одавно. Велика је понуда старих калупа, бенгалских ватри, шкарта, циркуских вратоломија, ужади, мишомора и јефтиних песама. Испод руке нуде бодеже, бомбе, динамит и револвере с пригушивачима. Загледам ћосаве и брадате, заобилазим оболеле од ендемског сифилиса, из њихових рана капље гној, као растопљен восак. Брадати продају књиге нагореле, спашене од ломача. Ћосави хватају сваку реч – куда журе са толиким узнемирујућим речима? У неки подрум, на вашар варвара? Све што је подигнуто високо стоји на

стакленим ногама. Не треба много снаге и енергије за оно што је већ склоно паду.

Идем даље, да не гледам рушење,

јер сам преосетљив на јауке и жртве.

На ванредна издања новина и крупне наслове, на одлуке и закључке и понављања. Детелина и препелице у пољу предвече, озон и она која радо мути у вечерњој измаглици, више су по мојој мери.

Титра грудима долазећи, познао сам је по кораку, и по штрумфлама које скида седећи наспрам мене, између две штрумфле има она трећа због које брзо заборавим на вашар и на све оно лоше од изласка до заласка сунца. Кад нежно навуче штрумфлу до краја и зажмури, између два грчевита пољупца, све постане друкчије. Кад заустави дах, кад одгоди насладу…

Увек неко може да наиђе, у најнезгоднијем тренутку. У односу на шуму, она је бела као снег. Не бојим се легија и коњице, мачева и тојага – једино се могу предати дигнутим ногама. Генерали су победили, али каплари и водници су на потезу. Вашар ће се узмувати кад се нико томе не нада.

Империју ће распарчати сподобе.

Варвари ће одиграти улогу коју нико не може порећи. Помогла им је империја,

јер се предуго, као бубашвабе, хранила бајатим хлебом. Да ово нису само бојазни без основа, потврђује крња историја света.

Империја се осипа тамо где су границе најслабије. Тамо где је конац најтањи.

Вашар је почетак распадања, на шта упозорава паун, везали су га врпцом као квочку за точкове запрежних кола …

4

    (Приче)

Супрасна је империја, прошлост и садашњост, велика је то крмача која ће појести део свога окота. Ево, почео сам објављивање властитог неспокојства.

Исус је у причама говорио људима, уска су врата и тесан пут што воде у праве приче, и мало их је који га налазе. Саблазни су део мога детињства, живота. Они који ме саблазнише не одсекоше руке своје, не порекоше речи своје. Цариници и курве пре ће ући у царство небеско од садукеја и фарисеја. И од оних чији је живот потрошен на устукнућа, оклевања и ћутање. Супрасно је све што ме окружује, куће, улице, штампа, хронике, традиција и подруми, поткровља и ветар, ледине, парохије,

бунарска уста , чак и узалудност.

Видим ровове, те дубоке бразде у које заоравају крупно и крваво семе. Чији су плодови крупни и горки,као грејпфрут. Видим и дединог ждрепца и знам да је баш његов по једном белом кругу око ребара. Зашто му је за реп свезан глогов грм?

Зашто се пропиње?

Устајем, можда да га смирим, и у истом трену треште рафали. Ждребац се премеће у грмље. Пун сам куршума, као врећа шљунка. Погођен сам, али узалуд.

Смрт је спустила са неба лестве и ја се уз њих пењем, како бих се лакше винуо у седло дединог ждрепца, у врхове дрвећа.

Узалуд није узалуд. Ево ме пред великом зградом са округлим прозорима, сусрећем се са члановима моје изумрле фамилије…

То је он – Родоначелник, човек који се није уплашио судбине.

И који није, чинило се, марио за будућност.

Иза велова је много тога што се са њим догађало између 1901 – 1913. године.

Процурело је нешто о његовим љубавним и пословним излетима на релацији  Текија – Зајечар – Неготин , где га је вукла чежња према завичају његових предака. Вашари су били његово радно место, преглед и лечење бобичавих свиња, кафане и узде.

Била је субота, октобарска, 1914. године, када се враћао из среске вароши. Све могу замислити, поља непожњевена, вране и јабланове,  кафану Франца Сајтера,  коње који јуре као да их је обузео ветар, Њега како пева, можда самом себи, можда је наслутио блиску пропаст? Коњи су нагло скренули са друма и кола су заједно са Њим пропала у јендек пун мутне водурине. Напрасна смрт је бацила у засенак све друго, сва нагађања, све поруке и све речи које приличе тестаменту. Није имао да поручи ништа ни жени ни сину јединцу. Будућност је препустио потомцима. Мени – ја стојим на бедему друма и не пада ми на памет да потрчим низ бедем и покушам да га отргнем од судбине. Као у мучном сну, видим како штрчи из водурине, видим његова крупна леђа, не и лице јер га је загњурио, као жедни дивљи голубови, и пије оно бескрајно и непознато.

Његова жеђ је била застрашујућа;

кишило је над багремарима и путељком који је водио према гробљу, спровод је у савршеном реду споро милео као кишна глиста. Судбина и смрт никако нису могле да се уклопе у амбиције фамилије и будућности.

Иако се чинило да би све било друкчије да је поживео дуже и умро природном смрћу као његови вршњаци, ипак је он био срећан човек,

ОСНИВАЧ ПОСЕБНЕ ПОРОДИЧНЕ ЗАВЕТИНЕ , сведок првог лета цепелина и почетка масовне производње Фордовог аутомобила модел Т.

Понео је са собом на онај свет најузбудљивије ненаписане мемоаре, голицаве епизоде лепотана и поверљивог човека једног будућег краља. Умро је напречац, пре катастрофе и трагедије, и није имао времена, као неки, који су постали богати и (све)моћни , да окружи себе свим дрангулијама које су им мањкале у детињству, а пре свега лошим узорима и сумњивим укусом. Имао је жену која му је заповедала тиме што га је слушала.

Оставио нам је у наслеђе, поред алата прегледача бобичавих свиња, и опасан занат поткопавања личних режима…

Супрасно је и НАСЛЕЂЕ, родослов и Шумски закон , чак и венци паприке што висе испод стреје, као почетком ХХ века. Неко понавља да ће их склонити и однети на ђубриште. (Тај је недоследан и оклевало, мада у пуној корпи јаја одмах препозна – мућак! И да би ме уверио, разлупа га испод мога носа. Гушимо се у неиздржљивом смраду, горем од лоше одржаваних свињаца, и скоро постајемо истомишљеници. Док банда упорно вежба у хладовини порте. То је громогласни оркестар који нема никакве везе са Службом Божјом. Оркестар којим диригује човек који не уме да свира ни на багремовом листу, ни на гајдама, ни на фрули. То су „музичари“ који лупају у канте, као кад сељаци гоне дивље свиње из кукуруза у брдима. Јежимо се од те свирке. У којој је најнежнији иснтрумент бубањ. Гушимо се од банде као пред отвореним вратима пушнице. Одступница нам је мрачна и тесна, као трап. Светлост једва допире одозго кроз пећински оxак. Музика банде клокоће као поток после пролећног пљуска, има довољно влаге, која је нагризла гвожђе. Рђа се шири од ногу навише и почиње да једе и амбис и приче натруковане неважним појединостима, клице кромпира и таму из које, изгледа, нема излаза.)

Желим да пишем писмо – иако се то противи здравом разуму – онима на Оном Свету. Питања која искрсавају после несреће има много више од одговора. (Евентуалним одговорима може се ставити барем неколико приговора!)

        БАЛКАНСКИ СИНДРОМ

1

   ( Бестрагија )

Мастиљав сан не појашњава природу. Не замлаћивати се појашњавањима: Убудуће се могу ослонити на имена и презимена, ту је све коначно.

Јесте ли чули причу о кучки која се преметнула у лисицу?

У јабучару кучка под најстаријом зуквачом брлог начинила, да се окоти. Власник је открио и појурио мотком. Успео је да јој пребије задње ноге. Кучка је умакла и склонила се у јазавичју јазбину. Тамо се и окотила. Поломљених ногу ноћу се довлачила до живинарника, клала кокошке и носила их, штенцима. Перје је омамило лисице, па се и оне населише унутра. Нико није видео и не уме описати како је подељена јазбина и какав је склопљен савез. Штенци су престали да сисају. Кучка их је снабдевала прекланом пиладијом, кокошкама дропљама и понеким певцем. Наравно, ловци први открише јазбину. И запалише ватру на улазу у јазбину, оног дана када су лисице изашле у лов. Дим је увирао у утробу земље, из које се чуло завијање. Али ништа не истрча из јазбине на наперене ловачке двоцевке. Ископаше ловци ашовима јазбину. И нађоше угушене димом непомичне кучку и кучиће. Тад довикну један – Лисица!

– Не, ово је кучка ! рече други.

Изби свађа око установљавања истине.

Везаше их за задње ноге и понесоше низбрдо кроз малињаке црвене и крте.

У селу је најстарији ловац пресудио : Лисица!

Кучку су одрали Цигани, знајући да деру кучку а не лисицу. Небо се натмурило кад су завршили драње, као да се приближава смак света…

Какво би то могло бити приповедање –

наставити причу о уморним ловцима задовољним исходом лова. Цевчили су дудињару ракију и кашљали као што кашље метиљава овца уверени да су истребили лисице у свом крају.

Наредна ноћ их разувери : у свитање открише перје и крв у живинарницима, много откинутих глава, црвене кресте певаца. Устукнули су као пред чудом, као пред чинима.

Никада ловци не могу истребити све штеточине и лисице.

Шта рећи о новим покушајима ловаца?

Лисице су увек налазиле начина да измакну. Ни најбољи пси им нису могли ући у траг. Кобац је с висине пратио кретање лисица, али њега ловци нису питали за савет.

Пустили су коња, бељег од чаршава болничког, да иде сам на испашу, брдима и брложинама. Очи су коњске тамне као сомот. Влажне.

Пропланци су бадемасти, осушили се борови и скршени леже налик на балване које је избацила поплава. И коњ је полако одмицао уз међе и постајао све ситнији. Међе су налик на степенице степеништа гледаног одоздо. Траве није било у изобиљу. И коњ је пасао и одмицао.

Приближавао се њивицама са овсом, и маковима. Улазио је у бестрагију пасући.

Разуме се, коњ није ни слутио какву моћ има трава коју је пасао. Она га је опијала, и он је заборавио одакле је кренуо и где треба да се заустави, рзао је и летео, xилитао се и њиштао као да је у њега ушао врели летњи ветар, ветар који пали крв и гони напред, напред…

4

  ( Преношење моштију )

Верујем да бих, када би ми поверили да направим инвентар преношења моштију кнеза Лазара, био довољно луд да се тог посла прихватим. Векови су као сита и решета просејали довољно ствари и неоходно сачували за себе. Прошлост је осакаћена, обезглављена, као Јован Крститељ и као кнез Лазар.

Лазар је пошао у бој, као вожд, не као војсковође које командују из позадине и чекају на исход без огреботине. После пресудне битке, Лазар није пребројавао мртве непријатеље, није наплаћивао победу. Имао је преча посла.

Обретеније главе кнеза Лазара чини се да је чудо, које је народ измислио, или калуђери, у сваком случају у вези је са слободом, Богом и његовим намерама.

Не пораз, слобода је судбина Срба од Косова до Раванице. Од Лаба и Ситнице до Сент Андреје и Росије нисмо се огрејали на истој ватри.

Чувари Лазаревих моштију, од првог до последњег, нису писали мемоаре. Не беху ни грифони ни лавови. (…)

Једина ствар којој су кроз векове остали верни  Срби на челу са својим истинским Вождом јесу бдења, служба поразу и слобода. Читава би књига била потребна да до танчина опише линију која повезује места до којих су стигле мошти, које су имале чудесну моћ и невидљиву погонску снагу.Када се Кнез врати у свој дом, под Кучај планином, у гробну задужбину коју је саградио о свом трошку и о своме хлебу за своју душу, онда ће и прошлост почети да превире као вино.

Нестаће слаткоће и киселине…

 ОСНИВАЧ ПОДЗЕМНЕ ПРЕСТОНИЦЕ

Његово је име ускрсло из тамног вилајета.

Пробило се из помрчине до нас. Предстоје нам дани

покрштавања, јер су у родовнику измешана имена

и у свет су отишле златне плочице,   изгравиране –

то што је  на њима написано наша је судбина.

Населили су планине, отад их има свуда,

испред зграда и фасада у океру,

сенке дежурају даноноћно.

Остало им је у аманет да дивове,

што беху сити парничења,

дочекују кубурама, чак и онда кад заиста то није било

потребно, јер све је отето давно.

Зар уистину брзо остарисмо? Оца су дељали,

али се он није предавао. Ни онда када су га из дана у дан

пресађивали пред нашим очима,

увек другачије и безобзирније.

Ја нисам рођен да опраштам и знам да има времена

да се закуцају ексери у ноге и руке,

да се излију тешки маљеви за срамоту

која се изродила, и која је поново скотна.

Оснивач подземне престонице

омеђио је путеве, границе, обележио раскрснице,

а онда је отишао на вашар, уживајући што му

кафански поестиоци указују поштовање,

и не само то, они му кличу

под гранама са којих висе махуне багрема.

– – – – – – – – – – –

Родоначелник непогода и вихора

приређивао је гозбе. Ту се пију вина из забрана

који окопава легија.

Та војска је покупљена са дворова и из логора,

из јазбина, у које ја залазио свакојаки свет.

Браћа и стричеви, поверљиви чаробњаци,

брачни парови сикћу

у међусобним оптуживањима,

у кухињи се припрема посебна храна,

бајата додуше, с почетка века,

прављена по рецепту тврдоглаве дружине

која је ишпартала Европу уздуж и попреко,

на пругама припремајући саботаже,

кријумчарећи штапине динамита

у мртвачким ковчезима, под заклетвом.

Сад смо се прибрали, зар? Знамо ли које је време?

Зар Оснивач подземне престонице

није свуда и свагда, и у сновима?

Зар нам се од његовог смешка савест не близни?

Чије су сузе натопиле прагове,

које је Оснивач измамио

драгуљима из ризница опљачканих предачких капела,

облепљених прогласима, крупним словима:

„ГОЗБА ТЕК ДОЛАЗИ!“

Пробудите се у потпалубљу, ви куси,

којима саопштише победу кроз левак,

иако сте је видели и запамтили другачије,

набавите мастило – најмоћније оружје,

пишите, отписујте на све четири стране

младожењама заваљеним у струњачама

тзв.  демократија. Пишите, иако њима није

стало до писања. Не занимају их доброчинства.

Уништавају сведочанства. Њима је једино

стало до курвања и времена која допуштају изругивања!

Везали су вам мараме преко очију

и водали вас као слепце, дубоко под змељом

где су робови, некадашњи непријатељи,

уместо ликвидације по кратком поступку

претварани постепено у кртице.

Што сте видели, зар да сахраните у себи?

Не искаљујте се на женама! Јер жене и мајке

нису варале из задовољства, немоћне

пред коњима добро ухрањеним који су их раскречили,

како би предводници компликовани и без укуса,

олакшали своја муда, и наставили на миру да планирају

таква чуда која ће засенити, променити будућност.

Тела мајки су  створила лесу,

ето какве смо имали заштитнике,

пред најездом шумске веронауке и јунака!

Децу су сачувале у дрвеним коритима

испуњеним сеном и хајдучком травом,

преживљавајући израстање првих зубића,

ноћу их криле под губерима, као квочке пилиће.

Кад одрасту – надале се – да зајашу

остарелог Тодора, тодорце.

Оснивач подземне престонице

полио је нечистом водом старе народе,

од које се још увек нису опрали,

претворио их у дресиране прасиће,

у верна псета која лају на очеве.

Даровао им је туце свилених кошуља,

да гасе пожар који је тињао чак и онда

када се чинило да је угашен.

Ветеране је наградио по угледу

на паше отоманске империје.

Свезавши им језике у Гордијев чвор.

Припростим пастирима,

са маном у глави од рођења,

понудио је да се пењу

сигурним степеништем хијерархије.

Што му је више расла моћ, све више се бојао.

Колико се бојао у почетку, сведоче јаме пуне

људских  костура, где се ноћима стрељало

уз урлик и ратну падавицу.

Спелеолози су открили слој људских костију

дебљи од стотину метара!

Подземну престоницу грађену деценијама

открио је Случај Комедијант.

Он није управљао земљом

већ бродом који тоне,

и отуда психологија пацова.

Највеће заврзламе

справљене су у радионицама превртљивих Латина,

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Смерним Латинима ништа не претиче.

Њихова је лаж твоја снага.

Они не трпе Жидове, способне и одличне мужеве,

јер су неуморни док наумљено не истерају до краја.

Златни дом цара Нерона

дигнут на паљевинама рима,

из зависти су други цареви порушили

и засули земљом : нису знали да има и подземни део.

Нерон је створио подземни дворац,

а Оснивач подземну престоницу!

Чим пригусти да шмугне као пацовчина

у кртичији лавиринт чији је улаз

вешто маскиран каменом громадом!

Да у тами тамног вилајета

сазове тамну скупштину.

Скупштина се држи под звездама

и облаци је у невреме заклањају

од злотвора. Знао је то наш патријарх

који се појавио у вуненој хаљини

и најурио крокодиле у римске мочваре,

где се од дволичности

увек може направити добро седло!

ЕВРОПА

* * *

( Миодрагу Павловићу)

 

Размишљајући о том случају, о девојци Европи, коју је нека друга

жена, не – Азија, обухватила као плен својим снажним рукама и

повукла за

собом – чини ми се да је мало оних који су се позабавили тим сном,

који је можда наговештавао будућност. У сваком случају, ти чудни

снови који су уплашили Европу, док је у родитељској кући спавала

слатко и безбрижно, били су нешто сасвим природно, јер необична

чежња у девојкама буја као сок у наранџама.

Врховним боговима, наравно и Зевсу, није дато да могу да залуде

невино девојачко срце, зато смишљају препредена лукавства. Зевс се

претворио у бика, дивног, са набреклим мишићима на врату, рогова

складних и малих, боје златножуте. На челу је имао сребрнобелу пегу

налик на повијене рогове младог месеца, а модрикасте очи, блиставе од

пожуде, колутале су му у глави. Завођење и отмица Европе, уверљива

је прича која се понавља у случају већине шипарица.

Веома стара прича као да се догодила јуче, јер и данас шипарице

почињу тако, вину се на животињу с жељом да се провеселе. Кад бик

скочи у амбис, и кад осете пространство мора, десном се руком

припијају за рог бика, а левом се држе за његов мишићав врат. При

том преплашено скупе ноге. Та безнадежна усамљеност, то је оно што

тера Европу на скупљање ногу, на пристанак, и тако прерушени бог

постиже што је желео…

Европа је изабрала тужну судбину. Није имала довољно храбрости да умре,

да скочи у бурне таласе. Дакле, прихватила је трку насилног одрастања и

постала земаљска наложница врховног бога. Размрскала је рогове

морског бика, али против прошлости и растрзаности није могла много.

Покушала је да се утеши, да заборави али ни заборав, није штедео.

Биле су потребне горе ствари

које ће потиснути оно болно. Продор ислама,

покољи, верски ратови, инквизиција, проналазак топова и барута,

откриће других континената и колонија,

једрењака и пароброда, локомотиве и фабрика,

буне и подметање пожара, набијање на колац,

масакри и претварање милиона људи у пепео,

расап, ђаво и привиђење, лаж и идоли,

катастрофе и материјал који је дебљи од

завеса и добро скрива од грла до тла

осетљиво тело. Све је било добро што постискује

истину, чак и дело које је осуђено да лежи

у мраку, забрањено, у прашини архива, на неодређено време.

Не посећујем више библиотеке и архиве, тамо

је одувек противпожарна заштита неадекватна,

лица библиотекара и архивара су као брадавица,

књиге и извештаји до којих ми је стало још

увек се не издају, или су затурени. Из књига

које могу да листам не могу да препознам прошлост.

Русаље из Дубоке, источна Србија, и други пагански

обреди, мистерије, вршњаци девојачке чежње Европе,

као посебан облик памћења, више мени говоре

о материнском осмеху оне друге жене која је

пошла у сусрет Европи и силом је повела…

* * *

ЉУБАВ ТРАЖИ БЛИЗИНУ. А ја темеље, темеље

Старе Европе, или копање нових темеља, Свезначења.

Јер, ја не волим разграђивање. Ја сам за коренитије

одстрањивање болесног ткива.

Не приказује се важност појединих догађаја

подједнако јасно свима. Ноћ је била светлија

од козје длаке. Сви су спавали у кући испод

планине Ртањ чврстим сном.

Можда то беше одмах иза поноћи?

Спавао сам у једној од соба сам и само што сам

заспао зачух куцање о прозор.

Видео сам две сенке.

По ког су дошли? Ноћ нема сведока.

Пси су залајали, а затим почели да цвиле.

Верујем да све ово може послужити

као грађа за роман, који ће написати

неко други. Мени је добродошло као увод

у причу о крчми чија су улазна врата,

свеже офарбана, налик на креденац.

Моји прозори су на спрату : одатле се

пружа поглед на исто и савез развученији

од магле. Администрација будућности

биће створена по угледу на Божју,

а Божје Књиговосдтво је теже од

земаљског, јер је дупло.

Не причам причу о Србима као о

демонтираним гранатама – ја сам наслеђе

те приче.

Осмотрио сам около да некога нема

у близини и тад сам спазио земљу

црвену и неке рупе обрасле травуљином.

Видео сам жену у црнини са лицем

бељим од алабастера. Са дететом у наручју.

Ишла је према мени опасана каишем о коме

је висио велики катанац са кључевима

који су звецкали. Приђе ми и рече :

„Видео си, сад знаш!“ Знам, рекох.

„Ако откријеш тајну, оде глава!“

Оно дете у наручју рече : „Лаже те, човече!“

Жена у црнини се наљути и тресну дете

о земљу. Оно се претвори у жабу и поче

да скаче. Затим се жена прибра и рече ми :

„Видиш ове рупе?“ Видим.

„И други су ту копали, јер су веровали да ће

да нађу. Ту је о н о . Твоја судбина је

да знаш где је т о , али не копај!“

После ових речи засени ме светлост,

на месту где је стајала жена у црнини

титрало је Сунце…

10. јун 1989. – 27. децембар 1993.

         У ВАГОНУ РОЗАНОВА

ПРИЗИВАО сам воду мутну, пенушаву и чуо лелек у магли

на оној другој страни где се уздиже брег и гробље. Дувала је кроз

мене промаја, јер сам отворио све прозоре. Чинило ми се да сам

најусамљенији. Умочио сам перо у мастило и застао само

тренутак. Грудима ми прође дрхтај. Обележити папир

представљало је одлучујући чин. Крупним, незграпним словима ја

написах :

У ВАГОНУ РОЗАНОВА

Затим сам се завалио у столицу. Обузело ме је осећање

потпуне беспомоћности. ЗА КОГА, одједном ме обузе питање, ЗА

КОГА ЈА СВЕ ОВО ПОЧИЊЕМ? ЗА БУДУЋНОСТ, ЗА

НЕРОЂЕНЕ? Први пут сам постао свестан величине онога што

сам отпочео. Знао сам да је немогуће саобраћати са будућношћу.

Чак ако будућност буде личила на садашњост, нико ме неће чути.

А ако се буде разликовала од ње, моја ће мука остати несхваћена.

И тако сам дуго и тупо гледао у папир. Беше чудно што сам

изгубио не само моћ да се изразим него што сам заборављао и оно

што сам недавно видео. РОСНУ ПАПРАТ. БУЈНУ. Писати је

лако, веровах, као што папрат прогута шуму. За ово сам се

припремао годинама, ни у једном тренутку није ми падало на

памет да би ми било потребно ишта друго осим храбрости. А време

је пролазило и моја је глава била празна као коверат. Ја нисам

примећивао ништа до белину странице испред носа, поплаву

тишине. Нисам постављао себи питања колико је сати; чуло се

звиждање возова које је одјекивало час ближе, час даље, ноћ је

истицала размаке, размаци сећања, помислио сам на све оно што

сам прећутао и сакрио чак и од себе, и угледао ВАГОН

РОЗАНОВА. И пошто сам до недавно путовао углавном у брзим

возовима који су то само по цени подвоза, одлучих да пређем у

ВАГОН РОЗАНОВА…

Ушао сам, дакле, у ВАГОН РОЗАНОВА, као у какву

подморницу и учинило ми се да никад више нећу да изиђем. А

ВАГОН беше скоро полупразан. Ако не рачунамо Розанова – то

црвено лице, скоро ружно. И косу – боје ватре и накострешену,

АЛИ НЕ КАО ПЛЕМЕНИТИ „ЈЕЖ“ (МУШКА НАРАВ) , ВЕЋ

КАО НЕКИ УСКОВИТЛАНИ ТАЛАС, ПОТПУНО

БЕСМИСЛЕНО… Лепота тог лица зрачила је из погледа и

осмеха. Розанов се осмехивао некоме (или нечему) у

даљини…Сасвим неочекивано и као за себе, почео је да прича о

верности Богу, од свега сам разабрао неколико речи ( “ И само ћу

плакати над собом“. И ја заплаках. Гушио сам се мислећи на све

оно што нас је снашло и што тек предстоји. СУДБИНА ЧУВА

ОНЕ КОЈЕ ЛИШАВА СЛАВЕ! рече Розанов. И почех да пишем,

преплављен прошлошћу. Ја нисам чувао прошлост, други су је

сачували за мене, а кад не буде било оних које понекад сусрећем,

особа са неизлечивом чежњом која се преображава у болест једног

новог почетка, вратићу се прошлости…

Моји синови су они који ће писати после мене о оним стварима

за које ја нисам имао довољно смелости…

37.Washingtonst.Њасхингтон st..

Concord

New Hampshire03301

U. S.А.

____________________________________________________________

Александар Лукић (1957 –      ).  Видети више о овом песнику:  http://belatukadruz.wordpress.com/2011/07/26/%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B/

http://bezdanaumetnost.blogspot.com/