ЗОРАН БУНДАЛО

 

О песницима

 

УПОЗНАХ, лично, многе песнике. Неке,

Док ни помишљали нису да су песници, друге,

У јеку славе. И сви су имали довољно добре

И лоше књиге, и у њима, једнако,

Добре и слабе песме. Оно, што сад запањује ме,

Кад, у доколици, листам их и читам, боја је

Гласа њихова, течна или трапава дикција,

Које неконтролисано из штампаног изворе текста

И слух затрпавају ми отпацима моје oдлучности

Да одупрем се, и на зурење не пристанем

Кроз прсте. Тако прикраћен остах

За гласове оних што из бездна небеског,

Усред свога времена, стихове своје

Ћуте. Па ипак, драж прочитавања не губе:

Само глас наш траје. Излишно је, познавати песнике.

 

ИСТУ КЊИГУ ПИШЕМО

 

ИСТУ књигу пишемо. Исто Слово

Страдања, прогона, стрпњи. Ми, живи

И мртви. У гргољању извора, у разливу ушћа

Исту мутну воду диљем неба газећи

Под којим слух изнурен шкрипу ислушкује

Закатанчених вратница за којима

Сећања круже и повратак времена чекају

Које хронометар не мери, нит тама

Гласи. Има ли начина, чина,

Различности да сажму се

У исказ који утеху не огољује,

Али свет дотиче стварнији

Од овог у коме значења на црту стала су извесности

О свршетку? Слово сричемо исто. Исте Светлости.

 

 

Убого место

 

за Радована Белог Марковића

 

ЧАЂАВА, куса, распусна кровишта полегла

По неомалтерисаним зидовима. Дуж цесте

Канали устајале смрадне воде и рите

Цвећа уз склепане плотове.

Док цуњам, туђи су ми, задах угља

Са њива и властита сенка пред погледима

Што иза прозорских чкиље застора,

У буђаво небо завирују и немо

Крсте се. На сточној пијаци,

За бункером телефонске централе,

Натучене шајкаче мувају девизе, и балега

Из облака пуши се. Сабласан, живот ландара

На јаслама еклектике : идеолошко лицемерје, приграђе,

Гњила проза.

____________________________________________________________

. ЗОРАН М. БУНДАЛО 8 ( Сарајево, 1947. – ). Песник, преводилац с енглеског. Књиге песама: ЛИВ ( 1974), ПОСЛЕДЊИ СИЛАЗАК (1983), НА СТАВАМА СВЕТЛА И ТАМЕ (1995), СА ВРШКА УСАНА (2000), ТРАКТАТ

О СЕНЦИ (2000)…