МИРО ГЛАВУРТИЋ

   

           ЗВЕКИР

 

  Кад сам сликао портрет једне принцезе

 

Сликам при осветљењу муње

портрет једне принцезе која заборавља прошлост.

Старе хаљине, кристал, драго камење, трошност

једног света, боје старе и труле дуње.

Оловни меридијани сијају ми над главом.

То војници из аутоматског оружја пуцају према северу.

Провући ћу се макар мртав кроз неверу.

Отпловићу по оцеану једном тамном.

Отпловићу по оцеану црном да нађем веру,

преко тридесет пете, кроз детињство, кроз мајку,

кроз деветнаести век, отпловићу на Јамајку

са ветром који дува у погрешном смеру.

Историја је баук за малу децу.

Она их дави ноћу. Деца урличу као вуци.

Подмитио сам је златом једног дечака

и сада се умиљава и покорава мојој руци.

1962.

САБАТ

 

Ја и Исак одлазимо у поље. Чујемо фруле

како се суочавају с постојањем

и посматрамо пролазност свих ствари, а труле

велике ергеле. Ми онда одстојањем

од великог  стабла баобаба меримо

величину нашу у звезданом поретку

и поље лагано пада. Затим се померимо

према океану и чекамо прилику ретку,

ређу од најређе зверке, да видимо Бога,

и светлост пада, а сасвим  слева

где се угиба трава, спушта се Његова нога.

Ко каже да га нема? Виде га камен, роса и шева,

ја и мој добар друг Исак. Исак се огласи :

Данас је сабат! Да, кажем ја, чујеш  ли

како Јерузалем пева!

1958.

АЗИЈА

 

Азија се преда мном отварала као биљка

Тибет је светлео као петролејка

И личио на лобању Вилијама Блејка

Која је исто тако била светиљка

Крварила је Азија као ружа

Губила се Азија у сивилу

Облачила се у најлепшу свилу

Видео сам како Азија своје руке пружа

Азија је биљка која труне

Која се распада и опет ниче

Азија ми се учини као лобања

Коју је оставио Ниче.

1964.

________________________

( МИРОСЛАВ) МИРО ГЛАВУРТИЋ  (1932. – ). Песник, сликар, романописац, есејист. Књиге поезије : Глад (1964), Звекир (1969).

У Апрешману Медиали, Леонид Шејка о Главуртићу и Илији Савићу пише : “ Миро Главуртић. Румболд, демонски бријач, прилази црно маскиран и предаје Главуртићу црн ковчег, пун чудесне алхемије. Главуртић га отвори и из танких, непознатих бочица покуљају чаробне течности и почињу разуларену фантастичну игру. Главуртић дугим и оштрим ноктом на малом прсту диктира, укроћује романтичност супротним поларитетом. Али, течност снова, час густа, час ситно жуборава, разлива се по калупима сећања, у свом богатству једне типично главуртићевске маште и ствара Кармелићанке, одлазеће или наслагане у слојевима седиментне љубави. Суптилни преливи, увале, токови, испупчења, зрнца, осипања, а  мало даље расте језеро Симеонекс – предео халуцинантних фосфоросценција, металних и свиластих пресијавања и оштрог звука, који се може ушима поднети само седам секунди ; око је, за узврат, богато награђено. Румболд је мртав, а ковчег још није затворен.

Илија Савић. Једне вечери, на левој страни његовог црног пуловера могла се видети једна блистава тачка, или звезда, постављена у зениту свода, дакле на највише место, постала је животни смисао Илије Савића. Пред њим је била кутија иза тамног вела скривена. Савић је учинио прецизан гест, спонтан, опрезан и убедљив да отклони вео. Он је открио тајну : решити своју микронску ситуацију, то је пут да се изађе из пролазног. После дугих, за данашње време несхватљиво савесних  испититивања, његова је грађевина постављена на чврсте темеље, а она је већ видљива, јер то нису темељи, већ језгро. Је ли живот експлозија или експлозија филмски са краја гледана? – Савић је открио средиште. Он ће моћи да обједини свеобухватност Леонарда, прецизност П. Валерија, поетичност Алана Поа и визионарство Вилијама Блејка. “

У  Књижевним новинама , 649 / 10. јун 1982. Главуртић објављује подужи есеј УЕРКА – Вертикално надилажење хоризонтализма, на који упућујемо евентуалног читаоца ( тај текст је у одломцима био овде укључен у првобитној верзији антологије, али га због дужине, са жаљењем изостављам)… ( “ Тајна историја Медиале завршава се у УЕРКИ, о којој се неће много рећи ; Леонид Шејка и Илија Савић, два блиска сарадника из УЕРКЕ, однијели су своје тајне у гроб, гдје је тајна гробна…“)

Видети о Г. Главуртићу више: http://forum.net.hr/forums/t/307765.aspx

НИКОЛА ВУЈЧИЋ

            ПРЕПОЗНАВАЊЕ

 

једном сам узео комад папира и

почео да пишем само једну реч –

празнина.

писао сам : празнина, празнина, празнина итд.

добијао сам осећај да све више тонем,

да ме та реч празни.

осећао сам само дно, дрхтање

невидљивих жица празне љуштуре звука

и више није било никакве разлике између

мене и написане речи.

тихо сам се померао, мало – помало

био сам онај који пише и изговара

а празнина је сама себе препознавала .

проговоривши, заправо, био сам написана реч.

исписивао сам : празнина, празнина

и њен лик је растао као простор у цркви

све друге речи губиле су се у њеним многобројним

угловима. одвајала се од свега и  муњевито

ширила своје почетке.

бескрајно се удаљавала мада сам је осећао

под прстима, мада сам је дотицао

вршком језика.

„казујући себе, губим се“ говорио сам све тише

и постајао сам само јека белине папира.

 

____________________________

НИКОЛА  ВУЈЧИЋ ( 1956. – ). Песник, преводилац са  руског .  Књиге поезије : Тајанствени стрелац ( 1980) , Дисање  (1988), Чистилиште (1994).

ДРАГАН ВЕЛИКИЋ

ПРИЗОРИ ИЗ ЖИВОТА ПРЕДАКА

1.

Понекад , ујутро, јасно чујем лупкање

бамбусовог штапа о месингану ивицу мермерног сточића.

Знам : ту је почело одбројавање!

Маелова жила давно је исцедила кап,

и сада само подрхтава.

Поглед блуди новинским ступцима.

У Русији се нешто спрема, каже Маел,

разбијајући јутарњу тишину празног кафеа „Пасаж“.

Његов саговорник, службеник поште у Греноблу,

значајно клима главом.

У том часу, Маелова кап

приближава се апотеци.

Онај који ће пред подне

покренути еластично перце звона

на вратима апотеке

још увек спава блаженим сном.

Али, буђења су мучна :

понеки призор страхота рата.

Млади српски официр већ неколико дана

осећа пулсирање жиле.

Време је ратно, и он би да се

заштити.

Најмлађа Маелова кћер

са друге стране паравана од млечног стакла

пружа малену кутију.

Српски официр купује прашак

против главобоље.

Како савладати стид пред лицем

девојке у апотеци?

У том часу, стари Маел

растаје се са пријатељем из поште.

За њега више неће бити

неодређених контура Русије,

безбрижног погледа на географску карту.

Али, тек је јули, године 1916.

и Маел је још увек заштићен

разапетим новинама на држачу од бамбуса.

И верује да је сигуран

у својој старости.

Понекад се сети старијег брата,

лудог Жака, који је давно, давно,

отишао да у муљу реке Јукон

пронађе златна зрна.

Никад се није вратио.

Док су били деца,

Жак је најдаље у шуму залазио,

на највише се гране пео,

једини препливавао речицу,

у селу, близу Гренобла.

Аљаска и Русија

само су имена далеких земаља,

у чијој неодређености Маел ужива

читајући новине у кафеу „Пасаж“.

Постоји и Србија, Албанија,

чује и за Галицију, Бесарабију и Манxурију.

Али, он није Жак,

његов свет омеђују дрвене интарзије

најстарије апотеке у Греноблу.

У мирису лекова и трава

похрањене су слике

због којих је Жак отишао тако далеко,

а златну прашину није нашао.

Негде у парку, у близини апотеке,

мимоишао се  Маел са младим српским официрем.

Ни слутио није да се срео

ко би заувек отишао,

само да је он, мушкарац, био у  апотеци,

и уместо прашка, дискретно му пружио

паковање кондома.

                              2.

Паркет шкрипи у сусрет шаркама

улазних врата апотеке,

неколико корака дели стаклену  преграду

од белине првог снега,

а тек је октобар.

Паперјаста постава зимске ципеле

дозива рано ујутро

порцеланско стопало

Маелове ћерке.

Млади српски официр још увек ноћу

обливен знојем

види трагове смрти у снегу  Албаније,

тамо где је прошле зиме

читав један народ прешао у

постојање.

Прашак љубави из Маелове апотеке,

жестину показује свакога дана све више

и више…

Млади српски официр жели да ишчезне

из историје, из свог народа,

да у тишини интарзија

најстарије апотеке у Греноблу

удише мирис трава и прашкова,

да ослушкује харфу паучине.

Прошлост долази сама:

студентски дани у Латинском кварту

лебде станом изнад апотеке.

Зар је мање снова ако је редослед другачији?

Негде се мора стати

и мрежа из дубине повући.

Мокри чворови

развезаће се на сунцу можда сами?

Кроз густ дим алжирских цигарета

видим мршаво лице мога деде,

који је као онај луди Жак

изменио породични редослед.

                     3.

Он лебди као птица,

једва додирујући пуно класје :

Одеса, Вршац, Суботица, Триесте…

Или још даље, у песак Африке,

у маслињаке Феничана.

Он, Влад, породични двојник,

пулсира у нама ритмом бамбусовог штапа,

одјеком корака у празним дворанама

тршћанских палата на Каналу Гранде.

Ми смо само сенке

у замућеном погледу његовог ока.

Први пут сам видео Влада

у житним пољима баната

једног јутра са прозора вагона.

Расплинут у дугуљастој мрљи

лебдео је између жица далековода

и одједном нестао, као искра у камену.

Срешћу га опет на стази поред мора,

у друштву предака и усамљене палме.

Привиђаће се и моме сину

као блесак стакла,

отвореног прозора куће

у Приморју,

као продужена сенка

грма шимшира

неког парка Хабсбуршке подводне царевине,

као шум власуљара

у зеленим плићацима Јадрана,

као прхут птице у сумрак

и пад шишарке са бора.

………

______________________

ДРАГАН ВЕЛИКИЋ (1953. – ). Приповедач, есејист.

Овде се прештампава одломак поеме  Д. Великића, објављене у роману ХАМСИН 51 (друго издање), Време књиге, Београд, 1995, стр. 98 – 113.

НЕБОЈША ВАСОВИЋ

               ИНИЦИЈАЦИЈА

   

Никада не читај историје,

научне расправе, студије о

судбинама појединих народа,

или такозваног човечанства.

Књиге сасвим сигурно лажу.

Ако желиш да сазнаш истину,

пронађи некако старе новине,

од пре десет, педесет или сто година.

Видећеш да ништа није било случајно,

да су сви ратови били заказани

тачно у секунд, да су болести

и епидемије биле ширене по плану,

да чак ни падање лишћа у јесен

није било тек онако.

Схватићеш да је и твоје читање

старих новина такође укалкулисано

у немогућност сазнавања истина

осим онда кад је већ све касно,

и жута боја новина се прелива у браон.

ВРЕМЕ

 

Толико пут сам то чуо:

„Време ће све поставити

на своје место.“

То звучи као утеха,

као обећање правде.

Али, време неће ништа

поставити на своје место

јер време се стално

претвара у простор

у коме, на жалост,

има довољно места за све.

 

                   МОЋ

 

Не упуштај се ни у шта

са било којим човеком или женом,

ако не умеш да процениш

колико су претходно патили.

Јер ако су патили више од тебе

згазићете као смокву на

путељку, као пикавац,

залуталу душицу.

Згазиће те тако да ћеш знати

зашто су те згазили,

тако да ћеш жалити

што ниси патио више од њих –

да би ти њих могао згазити.

              

                  ИНИЦИЈАЦИЈА

Био сам  успаљени младић

од неких 18 година.

Једног дана,

упознали су ме са девојком

за коју су ми рекли

да „даје свима“.

Било је лето, читаво поподне

проведох с њом на Сави,

а увече сазнах

да је не занимам.

Био сам можда први кога је одбила

јер је била видовита.

Десет година пре но што сам почео

да пишем стихове,

она је наслутила да нема посла са мном

него са песником.

А песнику се ништа не даје.

Од њега се узима – да би се дало другима.

________________________________

НЕБОЈША ВАСОВИЋ (1953. – ) . Песник, врсни есејиста.  Књиге поезије : Струна / Сутон (1984), Со лично  (1986), Бразил ( 1986), Песме за децу и калуђере (1989), Пердидо (лирски записи)  (1991),  Гонг у житу (1991), Талмуд и ја (1992), Музика роба (1992), Седам чунова (1995) …

Овде су изабране Васовићеве песме, прелиминарно објављене у „Браничеву“, 1992 – 1994 (октобар 1994).

Видети  мој есеј  ДРУШТВО МРТВИХ ПЕСНИКА  (Музеј Немогућег Ратара, Заветине, Београд, 1996, стр. 34 – 38, или – прештампан у  књ.  Метафизика у белом оделу, Алманах …, 1 / 1998 ,  стр. 308 – 310)

МИЉУРКО ВУКАДИНОВИЋ

 

МУКЕ С БРДОМ НА ЧУКАРИЦИ

 

Брани Вељковићу

 

Стан стан красан а брдо

Огромно. Ваздух такав ваздух :

ваздух што га нема. Ипак тешко се

стиже до Њега. До светлости

теже. Нема везе што је ту

друм. Ту је и брдо. Огромно

и специфично брдо. Кад мислиш –

заклања ти то што мислиш.

То што си хтео да видиш –

не видиш. О ваздуху –

боље не говоримо.

Говорићемо о брду на Чукарици.

Одакле је оно дошло?Наравно

искористило је на време

оближњи Лазаревачки друм.

Ти кажеш јој

што је тај друм прљав.

Ја ти кажем видиш брдо

је успело да дође.

Имам идеју о том твом брду

да се песма настави

овако :

Твој стан је красан.

То треба искористити.

Искористити затим брдо.

Пробај једне среде –

запни из петних жилица.

Не дирај брдо. Подигни

стан на брдо. Не гледај

према друму. Посматрај

ваздух. Распитај се

за светлост. Не заборави

због та два предмета

да мислиш једном недељно

на своје брдо. Обавезно

свако поподне промисли мало

ту своју Чукарицу и

Њене брдовите Проблеме.

Брдо нек ти буде

подсетник.

 

УСЕЉАВАЊЕ У ТЕМЕЉ : стани мало

подрумска птичице

 

1. НИШТА НЕ ОСТАВЉАЈТЕ

У ЗАЈЕДНИЧКИМ ПРОСТОРИЈАМА

Парола је покривала поклопац подрума.

А доле у лонцу – шта се кува?

 

1) Купус : наслаге киселкасте и многомиришљаве,

2) Смеће : наслаге киселкасте и свесмрадне,

3) Парни котао,

4) Наслаге изношених патика „Пума“,

5) Наслаге дневних извештаја,

6) Наслаге смрадних мишјих извештаја,

Последње ) Птица – придошлица

 

 

КЉУЧ

 

Кључ од подрумских одаја је сувишан. Ниси га

имао где уденути. Рупа. Рупа.

Толико да прогута кључ и његову сен а да се

врата не отворе.

Срећом врата су била отворена и није било

неопходно рупу рабити као осматрачницу.

Видео би мрак и паролу са поклопца.

Бравар (уједно и отац) по мом исцрпном опису

да је дијагнозу :

НЕКО ЈЕ УЛЕТЕО У ПОДРУМ

Помисао на какву птичурину био ми је први кључ.

Кључ што удара крилима и у малтеру који се

осипа уписује крваве фигурице.

Крваве фигурице нису сувишне. У сваку историју иду. Рупиче.

Свеже црвене фреске у подрумским одајама.

Црвени темељ, хм.

Да, улетео је један. Њихов.

 

___________________________________

МИЉУРКО ВУКАДИНОВИЋ (1952. – ). Песник, есејист, приповеда~.  Књиге поезије : Слободно Средоземље ( 1977), Сплав прокишњава ( 1979), Књига живих сасвим ( 1981), Пољски радови ( 1984), Кап румунске крви (1985), Водјездик (1986), Водјездик II (1987), Водена република (1989), Чини и кучине (1990).

ДУШАН ВУКАЈЛОВИЋ

      46. МИ ЈЕ ГОДИНА

 

46. ми је година, питаш ме, лукаво, шта јесам,

како је протекло, у мали извештај да сажмем

Прецизно, читко, огољено,

и, знао си то, добијаш текст о ономе што нисам,

кратак, несрећан, коначан.

А нисам :

никуда никад отпутовао,

нисам видео велике градове,

историју милиона спојених несрећа,

ни села на обронцима, тако угодна наводно,

ни пустиње, насеља под морем,

нити манастире на врху света.

На светим местима нисам упознао Бога,

а давао ми је знаке, прикрадао се,

нисам, дакле, видео ништа,

ни себе, ни брата, ни тебе.

Сањао сам, а ништа нисам запамтио,

остао у вечитом сну, вечитом покушају.

Ни у кап воде се нисам смањио

(могуће је, каже вуду -маг),

обишао потоке, реке, океан,

из чесме капнуо, под вечитим ледом одахнуо.

Не снам јесам ли и песму написао,

само сам једну књигу и једну слику видео,

премало за твоје пријатеље.

У политику, у вечном комунизму, сам завирио,

вратио се понижен и гори.

Стао сам у ред, не ропћем, безбедан сам,

нема питања, не тражим одговоре,

то је оно што могу.

Нисам чак, то ће ми бити највише замерено,

ни жилет опрао, пустио млаку воду у каду,

и чврсто, за почетак, стегао леву шаку.

     О СВЕТЛОСТИ,

     О НЕЖНОСТИ, О МРАКУ

 

Са великим одобравањем, са весељем, са страшћу без жеља,

чекам тај мир, ту непомичност и недодирљивост,

ту опомену другима, ту сласт у мени.

У том нежном додиру неће бити нежности,

ниједно надање неће бити испуњено

и никакав страх неће таћи моје срце

и оно ће се одмарати и скупљати снагу

не за покрет и не за мировање

и моји удови ће бити у положају у коме су се затекли,

у најбољем положају, дакле,

и оне две- три сузе неће ме сквасити

и ја нећу бити ја и ти нећеш бити ти,

али ја ћу то знати,

и ти ћеш уживати у заласку сунца, и у киши,

у мраку и у светлости,

али све ће се одвијати једно за другим,

и ти ћеш правити разлике којих нема,

и дотаћи ћеш   ме и мислићеш да смо се опростили,

а нећеш дотаћи ништа,

јер на овоме свету не можемо се растати,

нисмо се на њему састали, ни на неком другом,

јер би то само ово место било.

И неће ми ова постеља бити гроб, како ћеш ти помислити,

само ћемо лежати на великој води обоје,

и удаљавати се и састајати се

и само мали осећај кривице ће нас спајати у будућности,

како ћеш ти називати оно што преостаје, оно што нас дели.

______________________________

ДУШАН ВУКАЈЛОВИЋ (1948 – 1994) . Песник. Књиге поезије : Гетсимански врт (1972), Ведар дан у Енглеској ( 1975), Увод у болест (1977), Справе за мучење (1980).

Овде се прештампавају песме, објављене после песникове преране смрти, у КН.

ЗОРАН ВУЧИЋ

 

ПОНАВЉА СЕ ЗЕМЉА

 

Понавља се земља,

понавља се мутно

сазнање о ноћи

што спава

у грлу срне

већ пропете

на пустој обали.

Далеко од свега

бројим деценије:

бледе удовице,

мрке нероткиње.

Неће тешке књиге,

неће девојчице

чежњом у пролеће.

То могу гаврани

крилом из поноћи.

Млади анархисти

и бели ждралови

није вам зимско

јутро наклоњено.

 

У ТАМНОЈ РИЗНИЦИ

 

Русалке и виле,

але и змајеви,

чуме и бабице,

вештице и море;

тужне суђенице

у тамној ризници

деле тешко благо

нерођеној деци.

Преко брида ножа

рођени прелазе

у сунчано доба

међ траве и цврчке,

курјаке и змије,

птице и пужеве.

Између две ноћи

бистра река тече,

али страх је будан

на трећој обали.

 

_______________________

ЗОРАН ВУЧИЋ (1947. – ). Песник. Књиге поезије : Пролази свет ( 1976) , То прошло (1980), Било и прошло ( 1982), Европске промаје (1984), Мисал и земља (1986), Досада (1987), итд.

Овде се прештампавају песме прелиминарно објављене у КР, бр. 218, 10 . 10. 1983.

МЛАДЕН СРЂАН ВОЛАРЕВИЋ

 

РЕЧИ СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА (1389 – 1427)

 

Бог је љубав.

У сузи уцвељене жене,

на длану ратника у мачу,

у грому који нема очи,

у чељусти вука

ал и на згаришту какве куће,

на прагу иза затворених врата,

у празном зрцалу,

на путу што води у беспуће

и путу којег нема,

у завичају,

у новцу

Бог је љубав.

Лика који не може да се запамти

и лика који се мења а остаје исти

Бог је љубав.

Данас већи него сутра,

а сутра мањи него јуче;

вазда ближи другом него себи.

Сатире једно, рађа двоје,

у имену трећег

Бог је љубав.

 

_______________________________

СРЂАН  МЛАДЕН ВОЛАРЕВИЋ (1947. – ). Песник, приповедач. Књиге поезије : Кнегиња за породичним столом (1972), Разбијено огледало (1979), Шапат у говорници (1983), Вести са границе (1989).

Овде се прештампава песма објављена у КН, бр. 649, 10. 4. 1982.

МАРКО ВЕШОВИЋ

 ЕСЕКС, УОЧИ 25. ФЕБРУАРА  1601. ГОДИНЕ

 

Да.

Све је испљувак неког бога.

Све је – затегнут лук у руци

слијепог ловца.

И збогом.

 

Да.

Све ће бити гробом опрано.

И оно што сам

И оно што учинио нисам.

Све биће отрто као са грожђа

магла.

 

И схватих да одлично је

све чега има. И чега нема

схватих да одлично је.

 

И зато буди мртав

и свијет биће твој.

 

Али кап скичавог у мени свјетла

подстицаног сад овим

сад оним ужасом

камо ће да се дјене?

 

Знам

и паљење луле

чине је с тисућу одјека.

 

А око планинских врхунаца

увијек има магле.

 

Знам

ријечи су Римљани

лежећки што једу и пију.

 

А књиге и са ломаче

бацају прегршт свјетла

на свијет.

 

И ударац сваки

нову нам плоху додаје.

Нови брид нам изоштрава.

Из ране сваке по голубица нам

бијела излијеће.

 

Али та дивљач из мене

(што се на сваки звук рога

ловачког прене)

 

камо ће да се ђене?

 

О што се тешко гутао

тај хљебац шарени

мијешен од неба и земље!

 

Али све спужвом гроба

биће избрисано.

Залуд је од дима вијућега се понад

ломаче

тражити да у игри опет нацрта

лице спаљеног.

 

Све биће отрто као са гвожђа магле.

И што сам. И што учинио

нисам.

 

И након свега

лежаћу наузнак и без главе.

Само стопала биће ми усправна.

Само стопала.

 

1976.

 

 

  ИЗГНАЈ ИЗ ХРАМА КЊИЖЕВНИКЕ

 

Чувена је Спаситељева несклоност списатељима.

 

И збиља, ове трске лако постају дрске.

Књига им жалби никада није празна.

Не трпе душе њине ни студи ни врућине,

Баш као пчелице.

 

Ма лако ми је за те, Боже над војскама:

Једна једина риба, па већ читава гозба.

А наше душе нису желуци кокошији

Што варе и кремење. Није ли довољна казна

Што су нам, ко пчелама, животи кратки, него

Хоћеш и да су кротки!

 

С разлогом Спаситељ је на списатеље киван.

 

Јер њихова је вјера – на длану пахуљица.

То би за ватрен катрен и мајку продало!

Гледају – од пљувачке да Потоп направе.

Што старија икона, то слађе исхракну се.

 

Ма лако ми је за те, Господе стоимени:

Тестија воде па већ пијанка права.

А нашу жеђцу треба да гаси устајала

Вода у вазнама?

 

С дебелих разлога не воли Спаситељ списатеље.

 

Ко просјаци су који живе од раскривања

Гадљивих рана пред погледима ближњих.

Вино их странпутице опије за трен ока

А овамо би да суде, свему, од труна до трона!

 

А можда, Христе, треба да наша гађења

Стоје спрам њиних кађења?

Спасити и грам ума сад је теже но доћи

До грама радијума!

И зар је онда чудно што ове химне теби

Кашљем су прошаране?

И како гријати се на ватри у зрцалу?

О зар смо кривци што су матице без

кошнице?

Што слике из сна тешка изјутра гледају у

нас

С новинских страница?

 

____________________________

МАРКО ВЕШОВИЋ (1945. – ). Песник, есејист, романсијер. Књиге поезије : Недеља (1970), Осматрачница (1976), Сијермини синови (1979).

Овде се прештампавају песме М. Вешовића објављене у Књижевној речи, бр.  102 , 1978.   и Књижевним новинама, бр. 707, 1. 4. 1986.

Првобитни избор из поезије овог песника је био знатно шири и свеобухватнији и обухватао је песме :  Аутопортрет, Тијесна врата, Сумма  суммарум, На тридесети рођендан, Задушнице, Мали ноћни разговори , Слон у порцеланској радњи…