Три песме из другог издања „Краљевских инсигнија“ Беле Тукадруза

Featured

Ознаке

, ,

БЕЗДАНИ ВЕКОВА

Царичин град, Прекопчелица
Зашто баш овде?

Унапред смо, зар, изгубили
битку с прецима,
са правим одговорима,
омађијани  дугим ноћима
под маском кумира?

Зар уплаши нас сиктај гуја
да скренемо с друма?
Или нам шану можда демон висоравни
да можемо да пропаднемо у бездан?

Преци су као кртице у башти.
Песник је занесењак, глупак,
жена – није!

Боје рђе, издалека, боје старог црепа –
ко је тај предео с лицем  лепотана
што гледа нас у пролазу
кроз дуге трепавице?

Заволео сам давно југ Србије,
можда зато што сам са севера,
и што је овде све друкчије?

У пустој капелици ивањског гробља
корњача – вечност из ње бије,
величина и женско тело,
лепо сложено и бело.

Вечност је срасла са свим стварима
и руменим трешњама,
са прошлошћу и будућношћу,
као пупчана врпца с пупком….

Туп си ти, као коњ глупи, слепи,
туп је твој ум, о човече,
што се вртиш у узаном кругу!
Гробови су потонули дубоко
и мртве штите.

Путуј  и копај  друмове
зарасле травом.

Нек те надгледа ветар, мува,
војска мрава.
Поскок или шарка.
Крава гојна, чешљугарка.

Путуј безданом. Заборавом.
Путуј  уз брегове, као змија травом…

Бела Тукадруз, у близини Царичиног града, новембар 2013.

Бела Тукадруз, у близини Царичиног града, новембар 2013.

ЈУСТИНИЈАНОВ  РИБЊАК

Знам, знам сву нашу тугу, несрећу и судбину!
И мука ми је од марама које су нам везали
преко очију  векови, туђин и сеобе.

Историја Соколу зулум учинила,
зулум учинила – кућу запалила!

Јој!
Јој, Соколе!

Угасићемо пожар,
водом са царских извора
са смарагдних извора испод Радана.

Још лепшу ћемо сазидати Кућу;
нек соколићи не пиште,
а ни ти не куни,
мој Соколе, историју,
хиљаду година самоће,
виђење из другог угла,
јер ја сам старији од досељеника
и сваке историје пораза.

Ја сам двестагодишњи златни шаран
што има крила
вичнија од сокола.

Ја путујем  брже од птица (ваздухом)
и (кроз земљу)  брзином
водотока  са Радана!

Овде да копамо,
мало дубље
и мало ниже,
овде да копамо, чујеш ли ме?

Не инати се, него ме саслушај!
Овде да копамо, у воћњаку.
Овде где нас упућује Клокот.

Јер кроз клокот говори
корњача и змија и шаран
и закопано благо,
смрека и теме планине.

Воденица поточара
са сојкама и врбама,
орасима разговара.
Праћака се испод липа
сред воћњака златни шаран
симболима покопаним
сав ишаран –
црвен и позлаћен,
лимунастожут.

Ту где се завршава,
мој Соколе,
баш почиње пут!…

            КРОЗ ПЕДЕСЕТ ГОДИНА
 
Не врабац, ни вране, кроз  педесет година
кад  из мог гроба никне троскот, мерисак, или јоргован,
на мојој хумци скакутаће, као пре две или десет хиљада
година : птичица дугог репа, спрудњајка.
Поплашиће је Нови човек који туда наиђе,
и она ће се олакшати пре него полети :
птичији измет биће ми лакши  од његових речи
које чујем:
… Подмуклост тобожњих пријатеља искрених
је безгранична! Све су ми узели, ваздух, хлеба, наду,
извор, тапије, љубав и будућност: монструми, шизофреничари,разбојници, најгори…
Ужас, бљувотине. Лаж до лажи!
Долазе из  мртваја и таме и руше светове, који нису вредели.
Авала, Кумодраж, Јајинци, Миријево; Рановац; Жагубица;
Лебане – мора да постоје и таква места, иако их никада
видео нисам. Дошле су боленштине и године тешке
и за оне што се возе аутобусима и возовима
и за оне што путују пешке.
Долазе да нам читаво постојање зацрне
наше мале и велике грешке.
Долазе удружена понижења и привиђења.
Ко још зна шта је слобода?
Ко је ставио главу у торбу?
Смрт је ушла у моду,
као такозвани барди што мекећу као болесна коза.
Јорговану цветају најбујније на гробљу…
            Истину не спомињу већ двадесет и неколико векова; око које су избили непознатом момку, зубе и ребра које су поломили неком младићу у некој вароши, боле и мене. Каква слобода, демократија. Труле јабуке су скупе. Труле банане су луксуз. Цигани су напустили своје старе древне занате и баве се – шверцом, лаком зарадом. Салата је луксуз. А тек шећер и уље, вино! Срамота  овде боље успева од лубеница и малина. Камење у бубрезима расте. Излапеле бабе, курве у младости, уче народ памети. Боже, видиш ли све ово?
Слушам говор будућности силазећи на обале Подземне реке, да поразговарам са сенима мртвих великих народних певача. Недостаје ми мало, недостаје ми много. Да прескочим границу светова. Нико не зна шта се спрема, ни велики мртви пророци. Испод гробова има осматрачница. Са ње сам видео како један мртвац устаје и излази из таме, јер је ожеднео свеже крви људи или животиња. Он не мили као моје пијавице, него лети , и никад му није доста крви.И видео сам како авети неке нејасне прилике јарчевим папцима певају дитирамбе. Већ вековима женама и сестрама децу праве такви, баш такви. Авети. На земљи нема одавно честитих људи, већ вампировића.Друга и трећа и четврта генерација вампировића. Ветар наноси рефрене : Аве Горња Мезија! Аве Сербиа!  Лист  врбе се забада у површину реке као стрела, у виру се окреће као вретено. И мене носи водена  струја, и можда ћу се провући, кроз педесет година, кроз тесна врата, као кроз иглене уши, јер друкчије се не може ући у будућност. Можда ће једном сваки муж децу правити својој жени, можда никад више неће бити развода; кад на стенама ове клисуре боје птичијег измета, поново почну да се гнезде орлови?…
_____________
Мирослав ЛУКИЋ
КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ
Одабране песме. Шаманске
Библиофилско издање песникових
пријатеља у расејању
Издавач
Editions SAECTIO CAESAREA,
Парис – Фрајбург – Беч, крајем 2000.
Уредник и рецензент
Саватије Иг. Митровић
Штампано  у  111 примерака
Ó Мирослав Лукић, 11000 Београд,
Сердар Јанка Вукотића 1 / 13      ________________ Из Пoговора овој књизи:

….Многе Лукићеве песме из КРАЉЕВСКИХ ИНСИГНИЈА, али и из других књига, чекају своје праве тумаче. Радо бисмо га упоредили са Миланом Ракићем, српским песником са почетка века,  али Лукић је написао много више песама од Ракића, и нема „порушено лице“, како то рече И. Секулић. Старије Лукићеве колеге, песници – уредници моћних комунистичких предузећа у Србији, играли су се деценијама са оним што је стварао, покушали су да га у хазардној игри  епохе Хокус – покуса, придаве. То је било немогуће, јер Лукић је имао амблем ракићевског карактера; поседовао је пун, неисцрпан унутрашњи живот, читав један свет. Лукић је један од најбољих сведока  књижевнога живота друге половине ХХ века у Србији. Овог су писца окаснело примили у УКС, песници много мањег калибра од њега. Овога песника неће лако  примити ни у САН. Међутим, он је избацио у свет уметничка дела која су рефлекс дубоког унутрашњег живота, коју му је дао потпуну самосталност, дуго незамисливу и ретку у српској књижевности. Лукић није сав само у својим песмама, већ и у књигама романа, есеја. Ракић је ћутао годинама, Валери је ћутао 20 година, и Лукић је ћутао много, а кад је проговорио, проговорило је ћутање од памтивека. Лукић је уметник највише победе и највишег дара :  његов унутрашњи живот омогућио је једну ванредну синтезу, веома важну за српску поезију. Овај песник је у својој поезији укључио у себи начине и медијуме свих уметности; међу првима је написао роман – литургију. Доживео је преображај, неопходан, његова преображења су израз највишег раста његове личности. Пред овим песником, који је тек ушао у педесету годину живота, је велики раст личности. Лукићеве песме су на први поглед једноставне, дубоко личне; оне су наслаге слојева његовог унутрашњег живота, и кроз те палимпсесте треба силазити дубље и дубље. Лукић је, као и Ракић, лепа појава у српској књижевности; стварао је и ствара повучено; створио је, осим низа књига песама, и незаборавне романе. У тим романима има и много стихова, које Лукић није прештампавао у посебним књигама. Има читалаца који радо читају баш те стихове из романа кад пожеле добру поезију…

Advertisements

Бела Тукадруз на руском

Featured

Ознаке

Познати бркови: Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950. - Снимак Ивана Лукића, пролеће 2013.)

Познати бркови: Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950. – Снимак Ивана Лукића, пролеће 2013.)

Ових дана објављен је препев сонета Беле Тукадруза (алиас Мирослав Лукић – 1950 )   на руском сајту  http://www.poezia.ru/под насловом   Мирослав Лукич Хомольские мотивы и др. „Хомољски мотиви и др“. Препев је начинио  песник и преводилац Владимир Корман (1932 – ).
Бела Тукадрузови сонети су објављени у рубрици споменутога сајта Наследници Лозинског* . Каква је то рубрика и шта досноси руским читаоцима? Примере светске поезије. “ Поштовани аутори и читаоци ! – пише уредник ове рубрике –  Нама је запало у део највеће духовно богатство – одабрани и сачувани временом драгоцени узорци светске поезије . Нека му је  близу – невероватно тежак и истовремено радосне задатак оних који су своје животе повезали са препевима. Понекад превод не може да пренесе лепоту оригинала . Али зар не светли душа преводиоца из контакта са заиста дивним ? Нисте пронашли одговор у срцима приницљивих читаоца препева, створен у срцу ?“
Међу песницима чије је песме  Господин Владимиру  Корман препевао у последње време  су и  Борхес, Владимир Јагличић, Франце Прешерн, Блејк, Рикардо Реиш, Џон Китс, Виктор Иго,  и др.

* Михаил Леонидович Лозински 20. јул 1886 – 31. јануар 1955 ) сматра се највише оствареним руски преводиоцем 20. века . Лозински је провео свој живот у Санкт Петербургу. Његов ујак био је ожењен тетком Александра Блока, који је био један од првих  који су ценили високо полирани стих Лозинског. Током сребрног века  руске поезије био је близак акмеистима и кругу Николај Гумиљова. Хапшен је и саслушаван. Није успео да привуче пажњу својом поезијом, али је као преводилац искористио своје песничко мајсторство преводећи Бенвенута Челинија, Лопе де Вегу… У свом дневнику , Блок је приметио да су неки од превода Лозински били супериорнији у односу на оне Жуковског , кога су сматрали моделом  руских преводилаца поезије за генерације. Највећи подвиг Лозински био је његов превод Дантеове Божанствене комедије (завршен између 1939 и 1945 , упркос слабом здрављу). За овај подвиг је освојио награду Стаљин 1946 .
Велики број препева Шекспира  Лозинског је нешто мање популаран од савремених превода Пастернака и других. За разлику од њих, Лозински није покушавао да модернизује Шекспира… Совјетски критичари тежили  су да оспоре  препеве Лозинског  као “ нејасне , тешке , и неразумљиве “ , Ахматова  је , међутим , сматрала да  је Лозински бриљантно постигао свој циљ „преносећи старост Шекспировог језика и комплексност….“ (преузето из енглеске Википедије)

Стихови Беле Тукадруза публиковани су на страницама:
http://www.poezia.ru/naslednik.php

http://www.poezia.ru/article.php?sid=102218
*      Бела Тукадрузови стихови су преузети  из Јагличићеве антологије српске поезије „Кад будем трава“. У препеву на руски, поједини стихови су снабдевени неопходним објашњењима за разумевање…

ХОМОЉСКИ МОТИВИ

1
Брегови, брегови, брегови! Не видим никог
близу, осим сјајних зељастих сапи
кобила. (Јесам ли тужан због самовања толиког?)
Као безбројна огледала, после пљуска, капи,

оживљују блесковима лице света виног,
засићеног, посувраћеног, свеколиког.
Смешим ли се, можда, у даљини,
облацима изнад Ртња? врховима Карпата?

Смешим се наивном надању своме
и бреговима у залазак, од злата.
Смешим се облику што занемарен лежи,

ал’ и даље у будућност сеже:
смешим се свему оном што упорно тежи
да ме чврсто за судбину веже…

Реквијем за Димитрија Баџића, 1930 – 1970.

Као буба, милиметар по милиметар,
милећи кроз расцветане сунцокрете,
сам као занесењак безухи Ван Гог,
ја нисам баш сасвим сам, верујем:

прати ме сенка Димитрија Баџића, ветар,
јутарњи, лајање паса, Суви До и Бог.
Какав, повремено, мук! Нека загрми, севне. Нек’ муња
– пожелех – направи преседан.

И у истом трену, у црном, видех,
како према мени иде човек један.
Учини ми се познат, чак налик на мене,

кад, замишљен, изађем из собе у врт.
И ход нам је сличан, лаган.
Ал’ очи његове! (из њих зјапи смрт).
________   Читаоци из Србије, могу се детаљније обавестити О Владимиру  Корману , песнику и преводиоцу са више европских језика на  на руски http://www.poezia.ru/user.php?uname=kormanvm .

ОПАЛО ЛИШЋЕ

Featured

Ознаке

Опало лишће?!

Како назвати ову књигу, која је настала од песама песника које је антологичар М. Лукић био уврстио у неко од издања антологије српске поезије 20. века НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра, да би их затим ветар коначне верзије, тј. шестог издања исте, развејао као лишће? ПРОДАВНИЦА ВАЗДУХА?(1) – како би предложио дух покојног Јефтића? Или – КОД ДАМСКЕ ПАТКЕ? – како би сугерисао дух покојног Младеновића? Или – КАНТА ЗА СМЕЋЕ? – према стиховима живог Доб. Смиљанића?

Њеног правог подстрекача, Г – дина Т. Ћирића – не вреди питати. Мртва уста не говоре.

Издавачу се чини, да је ово што је отпало, опало лишће, вредно да се сачува и (у)пореди са бројним антологијама савремене српске поезије објављених последњих деценија. Већина актера, или песника, присутних у тим толиким хваљеним бившим, заборављеним купусарама, нашли су се на окупу и овде. Нека им је Бог у помоћи!

Евентуални читалац треба да зна да је иницијална, првобитна верзија ове књиге, сачувана на ЦД “Архив трговаца светлошћу” (Заветине, Београд, 2003 – 2004). Исто тако, евентуални читалац не би смео да заборави и на околност: да ова и оваква књига данас не би била могућа, да није било дугогодишњег рада на антологији НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ…(2)

У ову књигу су укључени и делови рукописа објављеног у ч. ЗАВЕТИНЕ Плус ултра,15 – 16/ 2001.(3)

(20. 12. 2003.)

_____

  • (1)  Прва верзија ове антологије објављена је крајем 2003. године, на званичном Веб сајту. Тамо је објављена нешто скраћенија, са следећим уводом: ПРОДАВНИЦА ВАЗДУХА? КОД ДАМСКЕ ПАТКЕ? Приређивачи Бора Јефтић и Ранко Младеновић (по наговору Духа Трајка Ћирића) ПРОДАВНИЦА ВАЗДУХА ! Испробано средство Испуњавам књижевне величине. Надуване вредности сваке врсте. БОРА ЈЕФТИЋ ОТВОРИО САМ ЋЕВАБЏИСКО – ШКЕМБАРСКУ РАДЊУ код ДАМСКЕ ПАТКЕ Поезија са роштиља / На захтев даје се и сирово месо са пања.Само балкански мезелуци. С П Е Ц И Ј А Л И Т Е Т : Хајдучки ћевап Страх од верности УЧТИВ РАНКО МЛАДЕНОВИЋ драмски ћевабџија и шкембар 
  • Први пут објављено у ДОКУМЕНТИМА (на крају НАЈНОВИЈЕ ПАНТОЛОГИЈЕ српске и југословенске пеленгирике, Београд, 1938, стр. 202)
  •  (2) НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Антологија поезије 1938 – 1998 Заветине, Београд, 1999, 504 стр. вел. формата, тираж : 250. На корицама репродукција Анђела са лампом Милене Павловић Барили. * Рецензенти прелиминарног рукописа (1996) + Др Живан Живковић, мр Јован Пејчић * Рецензенти првог издања, 1999 : Саватије Иг. Митровић, Александар Лукић.
  • НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Антологија поезије 1938 – 2000. друго допуњено издање. Мобаров институт / Заветине, Београд, 2000. 850 стр. Тираж : 500. * Рецензент другог издања Александар Лукић.
  • НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра. Антологија поезије 1900 – 2001. треће допуњено издање. Мобаров институт / Заветине, Београд, 2002. 944  стр. Тираж : 100. * Рецензент Александар Лукић.
  • НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра. Антологија поезије 1900 – 2001. – четврто, електронско издање (штампано на основу трећег). Мобаров институт / Заветине, Београд, 2003. 944 стр. Тираж : 250. * Рецензент Александар Лукић
  • НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра. Антологија поезије 1900 – 2001. – пето, електронско издање (штампано на основу трећег, али без трећег дела – Архива НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, тј. Канала ФИТРА!). Мобаров институт / Заветине, Београд, 2004. 606 стр. Тираж : 250. * Рецензент Александар Лукић. (Канал ФИЛТРА је публикован као посебна књига – 252 стр.) – ЦД “Архив трговаца светлошћу”.
  • (3 ) Фатаморгана четвртог и вероватно коначног српског издања антологије поезије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ. – НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ : плус ултра …

О, лаж је силан фактор живота и поезије… / Исидора Секулић

Ознаке

поглед на цркву Вазнесења Госспод у Мишљеновцу

поглед на цркву Вазнесења Госспод. у Мишљеновцу

…….. У бечкој Зори, гласнику српске напредне омладине, 1911. године њени дописи се штампају најчешће ма уводном месту. Исидора се пита: „Зашто смо месо без крви? Зашто у националној и културној нашој мизерији нема достојанства?… Зашто наша књижевност нема сувише сарадника, зашто наше књиге и листови имају сувише примерака?…

Ми имамо песника који не певају, приповедача који   не приповедају, научника који не испитују, сарадника који не сарађују, интелигената који не читају и не маштају, богаташа који  не купују –  сав наш културни прогрес је без оцаљ и мајке, свугде лицитација и аукција. Ми смо као онај Ничеов ужар  који плетући уже иде унатраг. У својим стварима слепи, у туђима немоћни, млитави смо и без љубави и живота као водени цветови пред залазак сунца… Зашто јаче не волимо, зашто јаче не помажемо нашу књижевност,кад њу не стварају само они који пишу. Велике задаће и проблеме не стварају  генији сами, него их стварају културне могућности читавог народа….“

У ововм гласилу у Бечу Исидора пише о Бернарду Шоу, о поезији, али и о достојанству рада, српској жени, видовданској идеји.

Последњег месеца 1911. године, у Босанској вили, о песницима „који лажу“ она каже: „Ко ће одредити истину и лажи у поезији,кад данас и микроскопски и телескопски доживљаји иду у песништво. Певају се трзаји једне ганглије, и љубавни доживљаји и трагедије алга и ризопода; и ко ће онда осудити да је лаж кад Морис Барес тврди да ништа љупкије нема у његовом сећању нема од успомене на једног шпанског маагатца под расцветаном мањолијом… О, лаж је силан фактор живота и поезије…* „

Реците: зар ови редови и ставови Исидоре Секулић нису веома актуелни и век и нешто након што су штампани?

_____________

* Преузето из одличне биографске књиге  Радована Поповића Исидорина бројаница.- 3. допуњено и проширено изд. – Београд Службени гласник , 2009, стр. 36.37