ЉУБИША ЈОЦИЋ

 

 

                            СА ОТПАДА

 

Димљиви талози ђубришта сиротињског тавана

кроз пукотину помакнутог црепа на танкој

љусци крова пробија зрак сунца благовести

на неколико места око глава светаца

скупљача крпа и другог отпада

на једној поштованој фотељи извалио се зарђали

избушени прогорели ауспух

а фотеља избацила из стомака опруге и

сунђере од пластике целу изнутрицу

распојасила би се кад би је видела чистачица

предузећа која је сваког јутра брисала

влажном крпом преко њеног сјајног лица

од скаја и тај скај разбашкарени чађави ауспух

велико градско ђубриште на периферији крај Дунава

дими се на неколико места сунчане траке

пробијају се благовести над анђелима

просјака

_____________________________________________________________

ЉУБИША ЈОЦИЋ ( 1910 – 1978). Песник, прозни писац. Књиге поезије : У земљи Арастрата ( 1955), Месечина у тетрапаку (1975), …

 

Advertisements

РИСТО Ст. ЈАРАМАЗ

   Епилог љубави

Замаче ми љубав за брдима душе –

Поносно к’о сунце у највећем сјају;

Усамљено срце к’о гнездо грмуше,

Чека милост смрти у грчу и вају.

Разлило се злато сновима што моле,

Да у оку твоме вечна љубав блесне,

Јер се наше душе и са мржњом воле –

Кад у свести нема једне речи свесне,

Да искаже љубав или мржњу нашу,

Светисмо се за све пркосно к’о деца;

И док једне туге испијамо чашу,

Душа љубав тражи, срце за њом јеца..

Сироче

Причајући гатке из прастарог добља

Сањалачки Дунав без шума је тек’о;

А са брега горе из поспалог гробља

Жалосно се чуло запевање неко:

У самртној ризи моја мајка то би

Дизала се вазда из хладнога гроба;

Плакала би за мном у сред глухе доби,

Јер ме живот мучи к’о презрена роба!

О не жали мене, моја мајко штедра!

Ни облак ме мог’о оплакати не би…

Плаха смрт је црна раширила једра,

Па и мене, нано, приближује теби.

 Сазнање

Да су очај усне твоје – нисам знао,

И молитва да су очи уплакане;

Живот цео да је драма херувима –

Душа смерна олтар свети божјег раја!

Од божјака зашто тражиш среће добре?

Зашто тражиш миловања и љубави,

Кад ни небо ништа нема равно теби?

А камо ли грешни људи и просјаци!

(…)

Увели калопер

Узех књигу стару забачену давно,

Па преврћем стране, али све је тавно,

И многа се слова не виде од праха.

А на једној страни, као феникс среће,

Нашао сам старо пресовано цвеће,

Ал’ још пуно мира и опојног даха.

И под цвећем видех њена слова мала:

– „Калопер је овај На – Индра ти дала“

Ја се одмах сетих некадашњих дана,

Па уздахну горко и пољуби цвеће,

А суза ми једна нехотице слеће,

Јер се сетих, да је давно закопана.

___________________________________________

РИСТО СТ. ЈАРАМАЗ (1909 – 1942). Свештеник и песник. Пострадао 20.

јануара 1942. „од руке блиских сродника, партизана, извршитеља партизанског

налога. Његов захтев, испољен јавно, да партизани уместо у Пљеваљску акцију

иду у Гацко, Билећу и Невесиње, да би тамо заштитили српски живаљ од

усташког терора, окарактерисан је као непријатељски чин (…) и наплаћен крвљу“

( Срба Игњатовић, у књ. сабраних песама Јарамаза ОГРЕВИ, Београд : Планета,

2001. године, стр. 7). За живота је објавио три књиге песама неједнаке вредности

: ОТКУЦАЈИ СРДАЦА (1926), ОГРЕВИ (1928) и ПРЕГРШТИ СВЕСТИ

(1931). Уочљиво је да је песник растао из књиге у књигу и да не треба да буде

заборављен… Књига његових сабраних песама појавила се безмало шест

деценија после његовог мучког убиства. Као и Николај Велимировић, и други

аутори, овај песник је био изопштен из духовног миљеа свога народа…

Живко ЈЕВТИЋ

 

 

                              САМОСВЕСТ

 

Како сам под црним небом

олован и тежак.

Земљо, острво које

моста нема ни прелаза:

страшно се осећам,

мучно на теби.

Моје ноге у тебе упадају.

Оловне, многе

под собом удолине

широке стварају.

Мог мучног хода таласи

тамни висине

неба самог плачу.

Земљо, многе сејем по теби крупне

стопе своје грешне.

Кроз тебе душом роним ноћу и дању; твоме

јурим далеком дну.

О, да ми је једном

са твога дна

мртво једно сунце дићи.

Као сузе кап огромна,

по једно – с неба – сваког дана

на твоје кане

јадне равни.

Друкчије ће тада све ићи;

онда – у далекој будућности –

као крчаг на рамену :

ускрсло ћу једно сунце носити

и меком росити

светлошћу свет!

Узгредна песма

Свега што је добро некада се опоменем:

биће песника се преноси

исцрпљено на хартије

пре но што бол завије,

– бол: вук у снужденим

сметним доловима.

Слова су црне сузе песника,

спомен умрлим боловима;

песме беле туге усхићења,

залудна, заморна ишчекивања

неког кога нема.

Али бих волео сав живот свој

да поклопим дланом

кад ми је драг толико

мртваца удес.

Праник је ; тамњан

и облацима

дим од дувана кафаном.

Биле су некада ласте младе

у гнезду испод трема; –

заволех им златне кљунове:

клице са бобова зрна;

и ливаде, ливаде

и мирисни откоси сена.

Свега сад нема.

Последња суза моја црна

на пут се инокосан спрема.

Можда су већ угинула

телеса младих ласта?

Небом путују два облака, биља

свелог жалосног

водом понесена

два пласта

сена. Можда је суза моја црна

већ вечност саму минула?

 

ПЕСМЕ КРАЈ ПОТОКА

 

II

 

Ја сам тако дуго горео

у пламену непојамном

под мојим који

цветао је стопалима

свуда.

Шибао ме својим језиком он.

Ни откуда

не беше ветра

да га разнесе

никада.

Трпео сам сам

и гасио

га својим сузама.

Да ми је живот

страдање

никоме нисам казивао.

И руком пламен

не може се свући.

А можда све ће се свршити

на томе

што ћу најзад

умрети

пламеном идући!

 

V

Пространство се расцветало у мени.

Дах ми је благ а звучан меко

топот његов нежан

у обиму.

Сестра ми је чаша на столу,

пријатељи часовник

и орах оголели

на видику.

Једном смо нежношћу оболели.

Пролећна светлост

руке нам састави

и дружимо се здружени,

као заљубљени.

Лавор је превршен блистањем

и смехом унутарњим

беле боје.

Немо

ми се разумемо.

Ми се неосетно дижемо

скупа.

Наступа

вече.

__________________________________________________________________

ЖИВКО ЈЕВТИЋ (1898 – 1980 ). Професор књижевности, библиотекар;

песник; есејист. „До краја живота није престајао да пише, али је нерадо

своје рукописе давао на увид другима јер му је , према сведочењу

породице, извесни песник однео читав свежањ песама које му никад

није вратио, нити их је објавио под ауторовим именом“ (Батуран).

Пандуровић га је уврстио у АНТОЛОГИЈУ НАЈНОВИЈЕ ЛИРИКЕ 1926 (

кад није имао још ни једну објављену збирку). Књиге песама : САМОСВЕСТИ

(песме, пишчево издање, Крушевац, 1928) ; ПОСТОЈАЊЕ (пишчево издање,

Крушевац, 1932)…

Посмртно објављено : Живко Јевтић : САМОСВЕСТИ.

ПОСТОЈАЊЕ. ПРИСНОСТ (Крушевац : Јагодина : Народне библиотеке,

1996). – 312 стр. ; 21 цм. Тираж : 1000. (Дела Живка Јевтxића; књ. 1). Ово издање

је приредио и студију написао Радомир Батуран ( 7 – 60). Ту је објављена

исцрпна Библиографија Ж. Ј. (299 – 304). Студијом ЖИВКО ЈЕВТИЋ, у књ.

„БИЋЕ И ЈЕЗИК“, књ. 3 (Просвета – Рад – МС, Београд – Нови Сад, 1983, стр.

279 – 295), Константиновић је у ствари скренуо пажњу на овог потиснутог

песника. – Избор је учињен из књиге која је посмртно објављена и прошла

незапажено…

Милета ЈАКШИЋ

         J

 

                 Мој завичај

Припека. Бескрајна раван…

Далеко на југу пењу се,

Расту облаци као планине.

Кадикад само блесне муња

Праћена дубоким звуком

Потмуле грмљавине

Ко глуха топовска паљба,

Тутањ далеке битке.

А овде где ја стојим –

Тишина…ћутање

Зелених поља

На грдној омари.

Нигде жива створа…

Пуца од суше

Бела земљина кора.

Мирише спарена трава,

Врућ задах покошена сена.

Далеко негде у хладу

Мршавог дрвећа

Полегла дакћу стада:

Све заклона тражи

Од убиствене жеге.

Ни даха.

Трепери усијан ваздух

Као блистава пучина

Пролетњих вода…

Незаштићена од самртна жара

Беласају се околна села

С крилатим ветрењачама.

Тишина.

Тромо пролеће један лептир

Крај мога уха –

Чујем му удар крила…

Потмуло грми у даљини.

  Март

Време кад врба листа и маца

Крај мутних бара и јендека.

По селу свуд се петли распевали,

Чује се негде жалостива блека

Малих јагњади

Као плач детињи.

Сунце на земљу топле зраке баца,

Ударила је трава, листа зова,

Врапци галаме око живог плота.

Ја слушам вреву тих гласова

Пробуђеног живота,

Сваког пролећа тако.

Али ће и то проћи,

Једном ће доћи

Смрт мојих чула,

Кидање плотских веза, час расула,

Кад ће за мене све то ишчезнути

И ништа нећу ни видети ни чути.

Од свег обиља тих лепота,

Кад благи дани ославе,

Ја ћу примити поврх мога хума

Удео мртвих : зелен бусен траве.

Позив

Ник. Николајевићу

У закутак тихи лисног винограда,

Кад још север хладни бурама не грози,

Кад пригревак тужни јесењега сунца,

Кад лист поцрвени као крв на лози, –

Међ крвавим лишћем гроздови мирисни

Дозревају мирно у тишини боној,

А бојажљив глас ни птице нити зверке

Не ремети покој души мисаоној, –

Дођи тада, ходи, да се насладимо

Мирисом вењења, сунца позним сјајем,

Ћутањем природе, великог јој срца

Последњим пред зиму, тајним откуцајем.

(……)

                                                 Стари орах

Давно, ко зна када из врањега кљуна

Пао је на равно поље једно ора’ –

Из његове љуске гигант се излег’о,

Букнуло је дрво големо к’о гора.

Често, у данима илинских врућина,

Уморан му свраћам са сунчаних стаза.

Он путника мами на голој равници

Као у пустињи зелена оаза.

Високо се диже лиснато му кубе,

Под њиме се хлад и полутама шири,

Сунчани се зраци у лишћу му гасе –

Тако шуми кад га ветар узнемири.

Он шапуће бајке из мутних давнина

И дубоке тајне прошлости открива

Ветру са пољана, који га облеће, –

А у мојој души сету изазива.

Једну болну мис’о што веје одозго

И струји са лишћа, са столетна грања :

О људском животу тренутнога рока

И о чудној тајни вечнога трајања.

                                                   Једно јутро

Пробудило се доцкан кишно јутро

Тужно и мутно. Улице каоне

Освануле су пусте. Немо ћути

Дремљиво село што у мочар тоне.

По злу времену једва се пробија

Слаб удар звона негде у даљини,

К’о успомена. Звук кише и ветра

Царују само у овој тишини,

И у мртвилу целог дана тако

Пролази време и киша ромиња.

Као костурница влажна стоји село

И свака кућа к’о мртвачка скриња.

Док с хоризонта, к’о бурни таласи,

Густи и ниски, ветром узвитлани,

Облаци иду као свод огроман

Што се надвија да село сахрани.

_______________________________________________

МИЛЕТА ЈАКШИЋ (1869 – 1935). Књиге : ПЕСМЕ, Велика Кикинда, 1908; ПЕСМЕ, СКЗ, 1922.

Срба ИГЊАТОВИЋ

 

 

УГОДИ РАЗНЕЖЕНОМ ЉУДСТВУ

 

Мајсторе што оправљао си тамнице

Прозоре, врата, кишобране, славине

Начето гвожђе куповао и продавао

Тешку вуну, перје за јастуке

Иконе, намештај, труле књиге

Крпио шерпе и лонце –

Пусти из боце старе демоне,

Угоди разнеженом људству.

 

ДЕТИЊСТВО

 

Кућа без бува. Тужни тавани.

Снови из књига у сандуцима.

Из каиша, ногу столица и фотеља.

Ваше су сенке чисте.

У њима је све :

Дрворед, река, киша.

 

HERE OPEN

 

Када је Рагнарок коначно стигао,

HERE OPEN,

Богови већ нису били ту.

Залуд вам новине.

Иза њих осташе

Мрве и огризине, кост и дим,

Све што јавност не занима.

 

ЗНАЦИ, ОМЧЕ

 

Жале што нема спаса у трпљењу, простора у мирису, ноћи која мало

говори.

Долази дан. Стрепе : да ли га залужујемо?

Долази понор, вапију, ваља два обла о…

Тигар је крволочје, мршава свиња похота, реп нечастиви.

Знаци, омче. Запретени у зифтаном слоју.

Испитују их љубитељи горких уживања, случајни алхемичари,

лажни кабалисти. Делитељи

сопствене судбине.

 

ПЛЕН КОЈИ СЕ ОПИРЕ

 

Нагнули су се над понор и замислили да је он душа.

Представљали су је као прелепу голубицу.

Плен који се не опире већ дичи питомом ћуди.

Добро је блиско – мишљаху несвесни заблуде.

Једна кап, чак и најмајушнија, доживљавала се као непремашиво

обиље.

*

Дух се одевао, уметност је коштала, њен мирис се справљао у

бочицама вештих.

Тако гласи опис једног минулог времена.

*

Свет су представљали као творевину савршених машина. Гоњени

властитим жаром нису приметили како њихове приче постају све

неуверљивије.

То се, с временом, рђа нахватала по полугама и завртњима некад

блиставих механизама.

 

КОНАЧНИ КРУГ

 

Читам с дланова :

век ће бити предуг.

Људи се растају,

мирују ствари.

По трговима се већ прича

ко ће изгубити, ко ли добити.

Архимеде, остављај Сиракузу!

Једаред заиста буди мудар.

Истиче песак и војник пристиже.

Мачем ће нацртати

твој коначни круг.

 

ТРАГ

 

Сметлишта без стида

Сметлишта разливена

Иде страшан час

Утроба земног вира

Ближи се вашем котлу

Пуном палих наказа

Где укрити

Отровну чорбу

Траг смртних доказа

 

POST SKRIPTUM

 

за Никиту

 

…Фараони су старе, тужне госпође.

Колико килограма мумије,

Толико наноса шминке.

Бибер, балзам и пијачни рачуни

Иду посебно, посебно стари народи,

Посебно млади народи.

Руку под руку тазе будалетине,

Старе хуље и превејанци.

Ето цивилизације коју славимо!

– – – – – –

___________________________________________

СРБА ИГЊАТОВИЋ (1945. –  ). Песник, прозни писац, критичар, есејист, издавач. Аутор 22 књиге. Књиге поезије : Који немају душе (1971), Десети круг (1975), Слагачница (1981), Рептил – полиптих (1983), Зограф оштра срца (1989), Рашљар (1989), Гачући у нови век (1993), ВАРВАРИ НА ПОНТУ (изабране и нове песме са предговором Јована Пејчићића) (2000), СУДБЕНИК (2001)…

У првобитном избору, када је реч о овом песнику, обим је скоро двоструко превазилазио овај избор. Настојао сам да изаберем песме из скоро свих до сада објављених Игњатовићевих књига. Овоме избору прикључио сам и последњу ауторову објављену песму у КН, 986 – 970 / 15. 2. – 15. 3. 1998. – О Игњатовићу сам писао у више наврата. Види мој есеј : СВЕТСКИ СТУБ, у књ. МЕТАФИЗИКА У БЕЛОМ ОДЕЛУ, 1998, стр. 293 . и даље. – Када је, пре две године, у Римској дворани Библиотеке града Београда обележена тридесетогодишњица књижевног рада С. Игњатовића (Библиотека из Књажевца и Библиотека града Београда) учесници у разговору о књижевном опусу Игњатовића ( Радомир Андрић, Милисав Савић, Р. Микић, Б. Милановић, А. Пуслојић…) , напросто су „вукли“ на своју страну : песници песника Игњатовића, есејисти и књижевни критичари – критичара Игњатовића, прозни писци – прозног писца Игњатовића. Као аутор који је последњи говорио на тој пригодној књижевној вечери, рекао сам онда укратко нешто, што и сада вреди поновити : Међу писцима своје генерације, Игњатовић је најсложенија и најплодотворнија стваралачка личност : важан песник, успешан есејист и критичар, и не мање успешнији прозни писац… Читаве је генерације песника и прозних писаца „испратио“ као књижевни критичар, афирмишући их и бранећи их. Једини у својој генерацији, (поред М. Савића, који би то имао, да је хтео ) нема – ИЗАБРАНА ДЕЛА. Много мање је објавио, него што је написао. …. Игњатовић је веома важан сведок и судионик нашег послератног књижевног живота; учествовао је у покретању и уређивању једног од најбољих послератних књижевних листова (КР ). Игњатовићеве песничке  књиге нису објављивали велики државни издавачи ; оне су излазиле код малих провинцијских издавача. Игњатовић је написао једну изврсну прозно – публицистичку књигу КАКО МИ ЈЕ ЖАБА УЛЕТЕЛА У УСТА ИЛИ О САМОСАЗНАВАЊУ (објављена код Машића, у шињелу пишчевих издања). Написао је и две књиге прозе, прожете новим развојним тенденцијама : ЦРВ У ГЛАВИ , 1988), и КАД СМО СВИ БИЛИ ТИТО, које се битно разкликују од генерације његових вршњака ( В. Стевановић, М. Савић, М. Ј. Вишњић) , али и од тзв. генерације „постмодерниста“ (Албахари, Басара, итд.). Треба поново читати, наравно критички, књиге студија и огледа овог заиста неуморног писца : Саломина чинија I – II 1970, 1974) , Доба колажа ( 1978) , Поетизам стрипа ( 1979), Проза промене – српска проза 1950 – 1979 (1981), Текст и свет ( 1982), Срећни Вавилон ( 1986), Записи слободног срелца ( 1986), Књижевност и нови мит (1988), Хроничар, бунтовник, алхемичар ( 1991), Десет српских песника (1992), Хроника песничког умећа (1993)…  Несумњиво је да је песник Игњатовић подцењен на рачун књижевног критичара и есејисте Игњатовића….

Александар ИЛИЋ

 

 

ЗНАМ

 

Миодрагу  Перишићу

 

Не могу као Изет Сарајлић само да славим

јер Знам  не само да је пао Берлин

него и да су пакт потписали Хитлер и Стаљин

Не знам као Сарајлић “ с каквим су запрепашћењем ту вијест

примили Езра Паунд и Луј Фердинан Селин“

али Знам зашто је нијесу стигли прославити

Владимир Мајаковски и Сергеј Јесењин.

Не могу као Изет Сарајлић да славим

јер Знам  да августа 1939. године

четири дана пре почетка другог светског рата

прогласише у Москви и Берлину Хитлера и Стаљина за брата

читајте млади старе новине кад старци истину не говоре

већ славе

свирала је капела маршеве у Москви и Берлину

вијориле лепршале црвене заставе

средњовековна симболика боја

испијали коктел Молотов

и Рибентроп

беше то велико славље и братски договор

четири дана касније почео је да пламти одсудни рат

тоталитаризма против демократије

Балти су већ пали Пољску братски поделише

необичне гљиве и данас ничу у  Катинској шуми

о чекању на обали Висле док патриоти не изгину и да не говоримо

падале су труле и лажне грађанске демократије једна за другом

( тамо где и данас мршави капиталиста, линија Карден, тлачи дебелу радничку класу )

пред мостом на којем почиње железница уских трачница стао је воз

широки братски

није се могло даље! није се могло даље!

из воза поклон пакете избацише

немачке комунисте социјалисте демократе Јевреје

поклон је израз љубави и савезништва верног све до

вероломног напада

Жуков наздравља Монтгомерију прекорно за други фронт

срамно сте одуговлачили вели

Монти наздравља за други фронт

сецонд сецонд фронт

Жуков мисли да Монти муца али овај вели

Две године ми смо држали тај „други“ фронт

тада сте ви били савезници

Читај Изете најновијег ућуткиваног Жукова

види из твојих извора

ко је крив за десетине милиона руских и неруских душа не само у Гулагу

него и за масовне гробнице у првим месецима рата

разарања и страшне поразе

То неће бити Берија кога лицемерно кунеш

то је најсмешнија званична верзија Никитина

који је осудио култ а не систем стаљинизма

мали су Берија и Јежов и Јагода за толико зла

зашто само славиш Изете зашто мало и не сумњаш

макар малчице

Али не!

ти и Миркиног оца славиш остави Мирку на Миру

чему те ружне недостојне скривалице шифре

пусти Изете

Облак у панталоне

и викни

На сав глас :

Ја то Зоговића славим!

А дисиденте грдим!

Јер како велиш пишу књиге пљувачком а не мастилом

Књиге се Изете пишу мастилом крвљу спермом знојем сузама и пљувачком

зар је то важно, важна је истина

кад неком зачепиш уста седамдесет шесдесет педесет четрдесет тридесет  двадесет десет пет година

ама пола сахата Изете

њему се пљувачка скупи у устима

то ти је Изете болна природна појава и

Шта да се ради?

Ти би хтео Изете да и даље пљувачку гутају и да ћуте

то није добро за метаболизам Изете

они да гутају пљувачку и ћуте гутају и ћуте гутају и ћуте

а ти да певаш и да славиш славиш и певаш и славиш

они да ћуте о десетинама милиона

мртвих душа

што из леденог вихора историје лелечу дозивају плачу и моле

а ти да певаш и славиш

Мастилом у разним бојама

Зачепите им уста! нареди гаргамел (видети Игора Мандића)

нека  гутају сопствену пљувачку крв сузе и зној и нека

ћуте заувек

А гле!

Венце сад шаљу на гроб Тарковском који није имао пет

копејки за аутобус у домовини

некрологе поштене пишу у Литгазети

Шта ћемо сад Изете?

А  што се овдашњих маргиналија тиче Изете

хтео би да наше море буде само наше

има једно море које је само њихово

албанско

изволи Изете ако ти толико прија

тамо и хазјајинов споменик глачају на тргу

и разне Радоване своје славе

теби сметају немачке марке Изете на нашем мору

није ти сметала јадна далматинска сиротиња

просјаци и божјаци

сад ти сметају кад најзад пристојно живе

а што се марке и динара тиче Изете

читајте млади старе новине кад старци истину не говоре

беше неко време пре твојих и Радованових

бунцања на јави

динар је имао златну подлогу и

Шта да се ради?

Збогом Изете

Јер пишеш (мастилом) :

„Јесен увијек рачуна с душом, а код Сарајлића или код Одна

душа је увијек малчице старомодна“.

Не знам Изете како је код Одна

али Знам како је код тебе

није то душа јесења, него зимска, ледена

душа је људска за сва времена

онога који је чуо десетине милиона душа лелек и

хракнуо –

без мастила.

______________________________________________

Александар ИЛИЋ (1945. –   ), проф. универзитета, књиж. критичар. Нема објављених књига песама. Представљен је песмом објављеном у КР, 292 / 1987, уз коју је написао напомену: „…Надахнуће за ову моју порву, а надам се и последњу  „песму“ добио сам читајући стихотворенија Изета Сартајлића, објављено под насловом „Славим“, објављено у „Књижевним новинама“ бр. 720. У наводима из Сарајлићеве песме променио сам само име француског романописца Луја Фердинанда Селинма, јер Сарајлић вероватно мисли да је Селин Н емац, кад наводи његово средње име као Фердинанд. / (….) Видети говор Игора Мандића против организатора погромашке „Бијеле књиге“ на последњем конгресу југословенских писаца у Новом Саду.“ – Надајући се да ова прва неће бити и последња песма, овог изврсног преводиоца Сајфертових стихова, овог скривеног и строгог према самом себи песника, укључио сам је овде, јер ми се допада, јер није „друштвено користан посао“, јер није написана за празнике и јубилеје, јер немас у себи ничег сдрвилног ни надуваног. Очишћена је од илузија и делимичних истина… Многи су написали књиге и књижурине да би рекли оно што је Илић сажео у облик мале поеме…

 

ДРАГОЉУБ С. ИГЊАТОВИЋ

СВЕТКОВИНЕ

 

VI

Смрти, блажена ватро, испрва

твој ударац је болан, а после

умилан и благ, и није ударац

него скидање љуштуре да се силе бића

распу. Тако љубавница миомирисна

свлачи љубавника, устрептало,

да у њу положи семе своје моћи

и буде, потом, немоћан и срећан,

оплодив загонетку тајном,

нежно и заувек.

VII

Смрти, мене је страх. Ал не онога

што ћеш учинити са мном :

драг је и грумен минерала, топао још

од многовековног лежања, и трн

по којем клизе звездана падања,

и јутарња магла над водом.

Мене је страх бола који ћеш, уништив

грађу мојих очију, нанети људима

које волим. Они неће поверовати

да је природније бити твој пријатељ

но непријатељ, и да, умирући,

остварујемо знани загонетни склад. И

поумираће завађени са собом,

а кивни на мене : што погибох

далек на путу далеком.

VIII

Смрти, моје обиље је сажето

и строго. Није ли у плоду јабукином,

маленом за шаку, сав Свемир

и све његове силе, зрачне и течне?

Велики ће огањ да плане, Смрти,

кад се сударимо на мом путу,

на твојој странпутици. Велики ће огањ

да згасне, јер у пепелу ваља

да почине грумен човекове муке,

тежак као младо брдо. Патњо

сажетости, у сандали змијоловца,

у папку дивокозе, сутра, кад

измирење два непријатеља

отутњи даждем низ поља

пшенична. Моје обиље је строго, ал

биће само јад за лутајућу животињу.

______________________________________________

ДРАГОЉУБ С. ИГЊАТОВИЋ (1936. – ) . Песник, есејист. Књиге поезије :  Освајачи (1966), Лађе и ломаче ( 1970), Сонети и катрени (1982).Песме су изабране из књиге СВЕТКОВИНЕ. – Песник је осуђиван  на затвор због књижевне  делатности (1974).

Оља ИВАЊИЦКИ

  

                                  [ШКАРТ ЈЕ ИЗАЗОВ ]

 

* * *

Шкарт је изазов. Не могу да почнем ништа ново док га не

савладам

Шкарт је…хм…шкартић! На њему је увек нешо нејасно. Лаке,

успеле ствари (слике) брзо пролазе кроз живот (…) али шкартови трају

годинама….

* * *

У углу горела је божићна јелка… и једне ноћи букнула од моје

(….) потребе да изгорим све чега се дотакнем. Ватра је снажно

обухватила дрвце прождирући заједно све предмете и пењући се

спирално навише. Таква иста ватра уништила је моју двојницу испред

Галерије графичког колектива, а да не остави ништа за собом до

рушевине једног хира (…..)

* * *

У Књизи постања дани су једнаки годинама, вековима,

миленијумима.

* * *

Страх од чисте свеске, страх од своје немоћи.

Страх од свега што ме окружује.

Уклонимо га из мрака ноћи и светлости зоре.

Кад ћу осетити моћ, чисту жељу, отров испарења, нож оштар,

а онда овде закопан, као глава жртве у петак изјутра, за напредак

човечанства. Као да ми напредујемо, напредак је смрт, а ми је желимо

изнад живота.

Предајем се. Умирем са сваким буђењем, а страх је моћнији од

жеље коју немам.

Где, куда и како? Пропаст узалудности. Узалуд се отимам, а

он долази. Он, неумољив и оштар. Жртва и нож. Ноћ и убица.

Само што даље од овог места. Црвено, црно и оштро. А онда

млако и длакаво. Свирепо и ружно.

Бежи, бежи што брже можеш!

(…….)

ПОЈЕДИНАЧНЕ ТАЈНЕ :

Калиотисов дневник

[ фрагменти ]

* * *

Душе умрлих протичу између кретања живих. Сусрети су

невидљиви. Желећи да верујем у то ноћу се плашим мрачних одаја у

којима подрхтавају кристалне светиљке. Душе мртвих се нечујно вију

лебдећи у простору изнад. Убацио сам отровне игле у чашу са вином.

Мртви не посећују непознате. У правцу севера небо је тамно црвено.

55. дан

Колоне мртвих сенки населиле су супротну обалу реке. Сад их

је на оној страни више. Наша сећања чине их живим. Магла над реком

спаја супротне обале и прсти дугих руку благо додирују површину воде

и нечујни звук додира можда је узнемирио некога близу. У барци плове

мудраци. Чувајмо своје тајне и не поверавајмо их цвећу дугих латица.

Оно изгледа раздознало. Саслушајте исповести очевидца који је видео

смрт. „Les ondes sont magnifiques toi“. Небо је сиво, густо,

дува јак ветар са мора. Некакве успомене расуте су обалом али ја

отплових даље и обале остадоше иза мене и ја их не упознах онолико

колико сам то желео. У свету чудесних речи и ретких звукова осећам

потпуност постојања. Само ме рашћење ноктију опомиње да време

пролази. Чудесни смисао рађања открио се пред очима зачуђеног

посматрача. То би била једина разлика између живог и ноктију који

расту.

__________________________________________________________

ОЉА ИВАЊИЦКИ (  1931. –       ). Првенствено сликар, али и песник. Књига :  ВИДЕЛА САМ ПРЕ И ПОСЛЕ , Интерпресс, Београд, 1998, 228 стр. : илустр. ; 24 цм. Леонид Шејка је написао о предметима Оље Ивањицки : “ У почетку, било је једно откриће душе. Оно се показало као чин отворен у себи, затворен за друге. Циљ је тражио своје отелотворење, своју материјализацију. И тако су настали Ољини објекти. али, створени, они су тражили продужетак чина, продужетак стварања, то су тражили јер су били у стању да обликују и испуне један живот богат и неисцрпан, били су у стању, а остали су, стицајем прилика, само део тог обогаћеног, потпуног живота, или још тачније : пут ка њему. А то је много! Где се завршава скулптура и сликарство, а почиње филозофија, још више, где почиње живот? “  На ова Шејкина питања су могли да одговоре критичари и формалисти, понеки уман човек. На та питања има одговора у обимној  споменутој књизи Оље Ивањицки, у  њеним стиховима и рефлексијама. Матија Бећковић, присећајући се тренутка када је први пут видео О. И., у друштву „гардиста“ „Медијале“, описује је као „Мадону Велике Експлозије“, која присутне претвара у „сунцокрете“, иако она сама  изгледа „одсутно, с погледом удаљене туге, као полуземаљско биће, очију боје меда и пробраних трава“… Бећковића, дакле, нису изненадили  стихови и поетски фрагменти О. И., па упркос њиховој многострукости и лепоти, они на жалост, нису наишли на значајнији одјек у нашој књижевној јавности.  Једина књига песама О. И. можда не би била ни објављена да није било упорности  приређивача Г. Сузане Спасић, па је тако отворен „један кофер, пун и препун, затим фиоке у којима се може порнаћи читава историја света, па свеске записа из разних периода, фасцикле, полице и књиге, кутије, писма, тајна скровишта у кући и све се то, једно по једно, појављивало пред нама и таложило на великом послужавнику за чај. Уместо чаја, испијали су се стихови, капљице, мрвице…“ То је један од могућих описа књиге, која и није у правом смислу речи књига стихова, већ  нечега што је било , можда, шкарт, и што је имало своју патину, и што је садржало, што је важније, одговоре на она питања које је у своје време поставио Леонид Шејка…

Песници и критичари могу игнорисати  споменуту Ољину једину књигу, из разноразних разлога; али, ова сликарка је као уметник вишеструких умних дарова, видела – како сама пише – „Дантеа и девети, десети круг Пакла. / Видела сам узвишену  Светлост и Њега Самом. / Видела сам зрачења атома / и благост грчких богиња (….)  Видела сам пре и после…“  И њени стихови су овде уврштени, на жалост мало окаснело, исто тако као и њених колега :  Милене Павловић Барили, Шејке, Љ. Мркаљ, не зато што је медијски експонирани уметник, већ зато што је видела и проживела „искушење Љубави и тајну Руже“. Што је видела и искусила „симетрију катедрала и сводове нежности“.  Доиста, понешто од онога што је написала, у најсрећнијим тренуцима,  зрачи и значи укрштање „свих обиља на Гозби Живота“.

Александар ИЛИЋ

 

 

Лутање гриже

 

У сану смрти како ли се сања?

И да ли –

О! да ли се сања?…

Безверност бивша гони л’ се ил’ воли?

Ето, то још гали

И – боли…

 

Збацити маске! уништити смене

свих санка,

заласка и сванка?

Ил’ не! још црње бацимо копрене

на клице

свих постанка,

 

на саме себе!… па жаоком злости

и пакошћу мира

узмимо бости

душу и очи трњем бесанице

подбулих вампира

и маске ноћи где сан збори теже

но гриже моје,

под ниском маском црне васионе

и чела златних што се по њој роје…

 

О, узмимо бости

душу и очи трњем бесанице

подбулих вампира

лударски полет месечарског Глоба!…

Нек букну огњем сва крвава доба,

и стрмекну у хаос с утапканог пута!…

 

И нек сваки лута и нек сваки блуди

тражећи свог пута…

 

Гле! и месец стари, месец жут и зелен

што се вечно цери и заценут блуди

ухваћен у своје разапете мреже

почео да луди…

 

С лутањем мојим свуд тешко посрћу

коштаци Бога с усамљеном смрћу…

 

Космосом целим лешеви ми леже!…

_________________________________________

АЛЕКСАНДАР ИЛИЋ ( 1890 – 1947).  Песник, критичар, романсијер, драмски писац, новинар и публицист; полиграф. Завршио је студије књижевности на париској Сорбони (1920). Нова комунистичка власт га је осудила 1947, после чега му се изгубио сваки траг! Књиге песама : БОГ ТАЈ – ТА – ТО (Београд, 1930), ГРЕСИ ЗЛАТОУСТА (1931)…

ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ МЛАЂИ

И


 

                ИЗ БОЛНИЧКИХ ЧАСОВА

 

2

Вече у болничком дворишту

 

У дворишту пустом, сред траве зелене,

Ја сеђах ко сужањ. Ноћ је била сјајна.

Зрикаваца силних бруијаше крај мене

Песма једнолика, срећна и бескрајна.

 

Ко ватрене искре трептаху звездице,

А блед месец, сниско, над самотним долом,

Помаљаше благо светитељско лице

Опточено нежним, златним ореолом.

 

Глас наивне песме безбрижних пастира

Негде иза брега замираше тио;

Усамен , ја не знам, у том часу  мира,

‘а л׳ сам више срећан ил׳ несрећан био.

 

Моја прошлост? Црна, препукнута вазна,

Више у њој цвећа никад неће бити…

А будућност? Књига тајна, али празна,

И њу ће ми живот већ једном открити.

 

Садашњост је моја : сјај сниван у мраку,

Маштања што живот илузијом сладе;

Замкови и куле у ружичном зраку

Што их сужањ зида на кончићу наде.

 

‘ође каткад сумња, тренут очајања,

Кад патник у души самог себе криви;

Види непостижност снова које сања,

Па уздахне горко, – ал’ ипак се живи.

 

Сад посматра вече, пуно чаролија,

Сутра опет јутро, па подне, па вече…

И клупче живота тако се одвија

Нечујно и споро, ко што време тече.

 

Бољевац

___________________________________________

ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ МЛАЂИ ( 1877 – 1944). ПЕСМЕ (Чачак, 1909).