Понуда једном српском издавачу (сведочанство из 2002. године).

[  Прилог историјату рукописа трећег  издања Несебичног музеја, одломак из једног рукописа пронађеног ових дана ]

……Волео бих да ово издање објавите што пре, јер рукопис је спремљен…

Примите мој најсрдачнији поздрав.

За све остале информације стојим Вам на расположењу.

(Белешка : У међувремену , још једном, прерадио сам рукопис трећег  изд. антологије, сажимање је било готово током јесени, 2001. Избор је сужен на 150 аутора.  Предао сам Нову понуду потенцијалном издавачу и дискете. Новембра месеца 2001. И? Да ли је прихваћена моја понуда? 30. јануара 2002. године, чинило ми се, да од свега тога нема ништа! 4. фебруара 2002. почињем да верујем да је можда најбоље да до краја фебрауара одем по дискете –  рукопис.

Одлучио сам : Чекаћу до недеље, 7. априла 2002. године (Благовести)*. (Осам месеци је више него довољно за одговор и штампање. Ја сам практично дао скоро припремљен рукопис за штампу.)  После тога рока Понуда више не важи. (Сачуваћу на ЦД руму 3. верзију антологије, али ћу, највероватније, објавити, како знам и умем, 4. верзију :  радикално и реално издање. Многи ће отпасти; шта се ту може!? ) Једног дана, када материјално будем био у могућности, објавити библиофилско коначно издање ове антологије… Можда ће то бити оно право? ) (Средином  фебруара, 2002.)

_____________

* Петак, 3. мај 2002. Прошло је – више од пола године како сам предао потенцијалном издавачу рукопис трећег издања антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ. Да ли ће и када објавити то 3. издање? Не вреди  дангубити и трошити време, чекајући да се издавач смилује. Прочитао сам у новинама, престоничком „јеванђељу“ да објављује (исти издавач)   на три страна језика!!! осредње делце једног литерарног превртача – пре неколико дана. За осредња дела осредњих писаца могу се, елем, наћи материјална средства за објављивање. НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ мора да – чека? Мора ли, заиста?

Не. То треће издање сматрам завршеним ; објавићу га у електронском облику, учинићу га до краја лета 2002. доступним милионима корисника електронских медија.  Моћи ће да се  нађе на  следећој адреси Веб сајт  њњњ.заветине.цом (  Заветине Плус ултра ) , фајл 009. ЗОНА ПРЕЛИВАЊА. Електронске Свеске Академије алхемије (3  –  9 /  2002). Иако ми то као издавачу и  састављачу не иде у корист. Истовремено, припремам 4.. коначно издање ове антологије, које ће бити  објављено, о мом руву и круву, надам се и верујем, до београдског Сајма књиге 2002. у оквиру мога Опуса : УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА

https://sites.google.com/site/odandedovde/miroslav-lukic-beleznice-dnevnici-i-1969—2009/ponudaeventualnomizdavacu

Advertisements

Appendix или Мала гностичка антологија

Данило КИШ

________________________________

Како бих свој текст ослободио, бар донекле, цитата и непосредних доказа, замислио сам да су од поезије Марије Чудине остали, као од Сапфо (VII и VI век пре н. ере) само фрагменти – а шта од песника остаје у нашем сећању, у нашем духу, до која строфа, који стих? – и понека песма. Као од гностичких песника или као богумилски споменици, којима је фрагментарност судбина, којима је фрагментарност изазов и освета судбине. Гностички дух баца свој презир у лице света и бога, а бог и свет им узвраћају истом мером. Пошто свет доживљују као сан каквог злог демијурга, гностици пишу стихове као по води.

Због фрагментарности песама – reliquiae relikquiarum  –  замишљено пустошење времена постаје реалније, едукативније. Овај избор има, дакле, овде*, двоструку функцију : он је у првом реду естетички („Сваки избор песама јесте, и мора бити, пре свега естетички“, каже госпођа Јурсенар), а тек затим, и истовремено, илустрација теза о поезији Марије Чудине као поезији прожетој до дна духом гностичког одрицања.

Овај је додатак дакле саставни део есеја под насловом „Изгнанство и краљевство Марије Чудине“.

Д.К.

___________________________________

* Објављено (на крају есеја „Изгнанство и краљевство Марије Чудине“) у часопису Градац, бр. 46, мај-јуни 1982, стр.31.

Треба поново прелиставати и читати књижевне часописе 20. века, јер у њима има, понекад, сасвим неочекиваних ствари. Накнадно сам открио ову Малу гностичку антологију Данила Киша,  одштампану на непуних девет стубаца Градца.  Некако је то промакло мени , и промиче другима.

Жао ми је што сам ову Малу гностичку антологију открио касно. Раније, могао сам је цитирати у целини,уградити у неко од осам издања Несебичног музеја. – Покушао сам да браним, Марију Чудину, од једног напада у коме је она, постхумно, у име неке неописиве заслепљености, могла постати колатерална штета. Још је Киш увидео истину да таква, то јест поезија Марије Чудине нема успеха нити га може имати, јер „она не тражи ни допадање ни успех. Та би поезија успех доживела као неспоразум, као пораз. Она тражи, и налази, вернике, оне који ће у њеном гласу, у њеном тихом нарицању и проклињању пронаћи своје тајне мисли, свој глас. Јер ова поезија, рекосмо, није „од овога света“ , она је изабрала непостојање као свој предмет и као свој извор: певати непостојањер из сржи празнине!…“

_______________________

Видети: Марија ЧУДИНА

Фуснота уз сам почетак Регистра III

______________________________________________________

Понекада се неке ствари, ситне наизглед, губе успут, приликом публиковања обимне грађе. Тако је, стицајем околности, отпао овај део, из биографске белешке поводом Душана Матића, као гуштерски репић :

“ Раздвајајући тзв. „класични“ есеј од модерног, Христић пише да модерни   есеј припада књижевној критици, класични не. (Христић мисли на ону књижевну критику која се бави проблемима, „а не питањима књижевног хлеба и соли“.)  Том приликом, Христић поближе одређује нешто што је назвао „есејистичком инспирацијом“. ( „Две ствари које нам се  одмах намећу при читању споменутих књига чине ми се изванредно важне за овај посао. Прва је камијево ТРАЖЕЊЕ ГРЧКЕ, ХЕЛЕНИНЕ ЛЕПОТЕ КОЈУ СМО ПРОГНАЛИ ИЗ СВОЈИХ ГРАДОВА МАГЛЕ. Друга је једна реченица Душана Матића, коју, додуше, нећемо наћи  у његовој књизи, али која је поводом ње написана, а у разговорима често спомињана. Она гласи : “ НЕ ПИСАЊЕ, ВЕЋ СТВАР САМА“. Ма колико нам се чинила диспарантна у први мах, ова два става имају  своју суштинску везу…“) Христић још вели : “ … Морал, антички схваћен, није научна, теоријска дисциплина, он је само схваћање тоталитета живота и себе у животу, ОН ЈЕ ЈЕДНО ИНТЕГРАЛНО ИСКУСТВО ЖИВОТА“. Према Христићу, за есејистичку инспирацију, битна је „ТА НЕРАЗДВОЈНОСТ ВРЕДНОСТИ КОЈУ СРЕЋЕМО  У АНТИЦИ, јер је она суштински једна моралистичка инспирација, чија је амбиција споменуто интегрално искуство живота. Есеј је изгледа стално на трилеми, како би рекао Света Лукић, између живота, литературе и филозофије“.  Модерни есеј, дакле, Христић види као „испит савести“, као најплеменитију амбицију његову, иза „које провирује Сократ, душа„.  Ово подсећање овде, да је есеј квитесенција саме литературе – у вези је са проблемима на састављању ове и овакве антологије.

Састављач је, кад год је то било могуће – кад је реч о заступљеним ауторима, који су се бавили и есејистиком, на првом месту бирао поезију у најужем смислу речи, затим есеј, и на трећем месту прозу – прожету „есејистичком инспирацијом“…   “

РЕГИСТАР III: Архив НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА Плус ултра

_____________________________

(Субота, 6. август 2011. 14: 16. ч. ). – Изостављено се тиче се дубоке тајне антологије Несебичан музеј, као и свега онога што је временом из ње, или уз њену подршку, проистекло. Све ово треба имати на уму јер је у наизглед невидљивој а суштинској вези и са:  енигмом 8. издања Несебичног музеја (Пожаревац, 2009), Антологије ФЕНИКС (Веб издања на интернет страницама „Златног Расуденца“, 2009), Себичног музеја и Опалог лишћа… Јединствена панорама српске поезије 20. века, тј. о(т)пало лишће, крије многе тајне. Нове генерације ће „Опало лишће“ видети друкчије, друкчијим диоптријама него ли савременици. Није ми била намера да започнем лексикон или енциклопедију српске поезије 20. века, али могуће је да и на том пољу  Опало лишће буде подстицајније од чернозема и хумуса…

Post Scriptum уз Кратку историју српске поезије ХХ века

 

(….) Нема још увек, дакле, пожељних антологија, када је реч о представљању  српског песништва 20. века; и човек, који се суочио са већином антологија објављених до лета 2001. године, не може не осећати тугу  због тога. Припремајући треће издање Несебичног музеја, проводећи дане и ноћи над многим књигама, антологијама и појединачним уметничким делима објављеним током 20. века у српској књижевности, видео сам да  свака људска, па и уметничка мисао, гоњена нагоном сазнања, „одводи у бесмисао, ако се не причести Свесмислом. Тако и свако људско осећање. А такве мисли и таква осећања нису друго до црни демони у царству људске душе; сама пак душа није друго до пакао. – Причестити мисао божанским Свесмислом, божанском Логосношћу значи : преобразити је у богомисао. Тако и осећање : причести ли се божанским Свесмислом, оно се преобрази у богоосећање. А богомисли и богоосећања су као анђели. Пуна њих, душа је пуна анљела“ ( (Ј. Поповић, исто. стр. 263).                 Тај језик је једноставан, разумљив; у њему су дата и мерила.  Настојао сам да међу уметницима у култури и књижевности 20. века, препознајем такве.  Нисам дозволио да ме сапне један жанр; знајући  да је „чак и бесконачно мали бол, за себе (…) бесконачно велики“. Већина критичара српских 20. века, са врло, врло ретким изузецима, носила је на савести печате својих огрешења, греха, штетећи високу српску културу. Инсистирам на греху, свом и туђем, и на оном најмањем, јер „грех не стари, него се, што дуже живи све више подмлађује, ако га човек у себи не сузбије савешћу. А савест то чини ако има Бога у себи…“  Грех и огрешење и у животу и у критици  је пре свега самоубилачки чин, „јер убија у човеку, бар мало душе, савести“. Ученошћу се грех не може претворити у негрех ( то јест могао је неутралисањем Фауст), међутим, за уметника будућности, за оне који наговештавају зачетак  православног или богочовечанског реализма, то је – неприхватљиво.

Изненађује ме да антологичари тзв. антологија лирске поезије током 20. века, ретко кад дефинишу шта је осећање у човеку. Творци или састављачи тзв. антологија мисаоне поезије нису се прославили. Прецењивали су човекову или песничку мисаоност. Заборавили су, или можда никада нису ни знали, да је осећање „у човеку нешто исконскије од мисли, нешто људскије, а тиме и божанскије; свим својим бићем оно залази у бесмртно и вечно. Зато је чудесни Исус све човекове светове градио на осећању, богоосећању. По Њему : љубав је – неразориво осећање, богосећање; и милосрђе је – бесмртно осећање, богоосећање; и молитва је – бескрајно осећање, богоосећање; и кротост, и смерност, и благост, и доброта, и жалостивост – све су то бесмртна осећања, богоосећања“ (Ј. Поповић,  исто, стр. 270).

Српски историчари и антологичари имају кроз читав 20. век, осећање за време, мада нисам увек сигуран да баш до краја знају да је време „најсвирепији тиранин када ратује са вечношћу. А ратује кроз човека. (…) Проклетство је за човека мисао која не жели да се преобрази у молитву, да се заврши молитвом. (…) Кошмарски је неиздржљиво имати мисли које се пред мистеријом светова не претварају у молитвено узбуђење и усхићење“ ( Ј. Поповић, исто, стр. 271).  Бацао сам дуге погледе на српску културу и поезију 20. века – тако је настајала моја антологија, и видео чудесно занимљиву игру која се одигравала у овом свету и на овим балканским и српским просторима; видео сам оно што је видео и умни Поповић : да „низ хучни водопад времена Бог отискује безбројна сазвежђа и светове, безбројна тела и душе, безбројна бића и ствари; и све се то ломи, хучи и јури ка неком дну, које – да ли постоји? …А време се, ипак, тамо негде, улива у безобални океан вечности“ (стр. 271).

У овом свету земаљском  има много небеског : вредновао сам оне уметнике који су то знали, који су то осећали. Сваком човеку и уметнику дат је само један излаз из солипсистичке самозатворености : Свечовек, или Богочовек Христос. „Љубављу  човек савлађује границе свога егоизма и преноси себе у љубљеног, оваплоћује себе у другом. Тако се врши истинско сједињење човека са човеком, човека са људима, човека са свима бићима и тварима. Кроз молитву љубав преноси душу човекову у Бога, кроз милосрђе преноси је у ближњега, кроз братољубље – у брата, кроз човекољубље – у човека, кроз жалостивост – у сва бића у свемиру“ (Ј. Поповић, исто, стр. 273).

Васиона стоји на богочовечанском начелу оваплоћења себе у самопожртвовању, несебичности. То стоји у наслову наше антологије. То је оно имплицитно, неизречено мерило! Доказ : „светлост се жртвује за сва бића, служећи им, оваплоћујући се у њих. То чини и топлота; то чини и ваздух; то чини и биље; то чине и минерали; то чини мајка за дете; то чини небо за земљу; то чини земља за сва земаљска бића. То чине сва бића, све твари, све силе, јер то чини сам Бог. У томе је сва мистерија живота и постојања; у томе мистерија васионе и свих васиона, колико их има…“ (Ј. Поповић, исто, стр. 273).

Стварао сам антологију Несебичан музеј (….) да бих показао да је све у овом земаљском свету „судбински повезано са оним небеским светом. Неоспорна је истина : земља се држи небом, и постоји небом; земља и све што је на њој“.  Показао сам то, песмом САОБРАЗНОСТ ИЛИ КОРЕСПОДЕНЦИЈА (Трећа верзија), верујем, као песник богочовеанског реализма.

Призивам богочовечански реализам (то за мене није богословско – теолошка категорија само!) , будућност  поезије, пожељан пут којим би се могла запутити српска култура и књижевност будућности, зато што се у њему, постиже „савршена равнотежа између природног и натприродног, између земаљског и небеског, између човечјег и Божјег, између овог света и оног. “

Мислим да је ово и оволико, за почетак, довољно у теоријском погледу, да је нацртано јасније од цртежа сувим угљеном.

Призивам дух истинске и високе  српске културе и књижевности  у којој се помоћу богочовечанске силе Христове „усразмерава у човеку дух са телом, мисао са чулима, осећање са тежњама. Без тога богочовечнскога усмеравања свега у васиони и човеку, све тоне у дивљи и проклети хаос“…

Погледајмо, сва та растојања у култури и поезији Срба 20. века, сва та растојања од туге до радости, од смрти до бесмртности, чиме су условљена. Критичари и антологичари и при крају 20. века о томе – ћуте. Не изјашњавају се. Мени то уопште није чудно. Не чуде ме ни толики превиди, ни неоправдан заборав. Велико је било растојање од човека до Богочовека у  српској култури и поезији 20. века. Много има људи, и уметника, чија се мисао није завршила Богом, па је остала крња, недовршена. Многе су се „величине“ постепено сушиле, венуле, док најзад сасвим нису увенуле. Што важи за уметникову или песникову мисао, важи и за његово осећање. Ако се уметниково осећање не косне Бога, временом се спаруши, замре, док напослетку сасвим не ишчили, нестане. Ако се биће једног уметника и песника не заврши Богом, он остаје крњ, недовршен; у њему временом и поступно одумре све велико и узвишено, а остане ситно, ништавно… Има нешто страшно у српској култури и књижевности 20. века : а то је што има сувише сланих, горких, страшних велова и тајни. Туга је бити само књижевни критичар, само књижевни историчар, само антологичар, само естета, јер то значи, и кад је о најбољима реч, бити у каравану који никако не може да изађе из пустиње. Читајући брда антологија поезије 20. века, књижевно – историјске купусаре, разне јерархије и хијерархије, нисам дао својој мисли да на крају у страшним мукама издише од глади и жељи; тражио сам оазе у пустињама и воду, да душу освежим, и заморену мисао, ожеднелу, огладнелу. То је оно највише и једино можда оправдање и за настанак Несебичног музеја, али и ове студије, где ја – тврдим – нисам са философима, естетама и другим, који лутају каравном по бескрајној пустињи… Антологију Несебичан музеј, и ову студију, не саставља философ или естета, већ песник – критичар, књижевни полиграф. По томе се она разликује од свих других, објављених у 20 веку. Философи и естетичари су мученици и трагични људи,  не ретко очајници, бунтовници, саркастични људи, умишљени. Зашто? Зато, на жалост, што им „мисао није у стању да пронаље ону кап меда што се скрива у круницама многих бића и ствари. И они хране себе горким лишћем свирепих тајни које тако обилно и бујно расте на ливади наших тужних земаљских стварности“. (…)

_______________________________________________________

Кратка историја српске поезије ХХ века. Нацрт

УВОД У  БОКСОВЕ ПАКЛА. СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ ХХ ВЕКА

(……)

Да ли су постојеће историје српске књижевности, дуге или кратке, Скерлићева, Деретићева, Петковићева; или есеји који су се бавили представљањем српске поезије ХХ века домаћем или иностраном читаоцу;  када је реч о  свеукупности онога што је створено и обелодањено (или необелодањено по рукописним заоставштинама); евентуалном  писцу Кратке историје српске поезије ХХ века, од користи ?  Не од нарочите и велике користи.

Има више разлога да им се пружи отпор; не зато што спадају у књиге које неће да се подају на први поглед; не. Не зато што их нису написали, рецимо песници, који су добили више него солидно образовање и познају све стварне проблеме развоја српске поезије у ХХ веку. Не зато што их је стварао дух који није био самопоуздан, напротив. Међутим, тај дух је био позитивистички, катедарски, професорски. Ниједан од споменутих (и неспоменутих) писаца историје српске књижевности не беше вођен духом Свечовека. Када су писали историје веровали су да не мешају ћумур с дијамантом. Добре антологије  поезије / прозе – оно што је увек мањкало у српској књижевности – могле би  бити од помоћи историчарима књижевности. Па и онда када представљају само један од спратова, сегмената или ходника Лавиринта српске књижевности ХХ века. (Једна од изврсних антологија је она „туђа антологија“, коју је саставио Гојко Тешић.)  Ниједну од српских историја није написао човек  који је, као Свечовек, „чуо све језике живих, но ниједан му се није учинио мање нечист од ћутања испод очију, у којима се светли истина“. Свака историја вуче за собом дугу репину позитивизма. Јер историја „бележи две врсте хероја…оне који жртвују свој живот своме идеалу, и оне који жртвују туђи живот своме идеалу“. Два српска песника у ХХ веку, Радомир Константиновић (Суботица, 1928), и Миодраг Павловић ( Нови Сад, 1928), вршњаци, нису имали амбиција да напишу Кратку историју српске поезије ХХ века. Први пропали песник, написао је по обиму и по изведености  свој  књижевнокритички „речник“ српске поезије ХХ века БИЋЕ И ЈЕЗИК (1983) у осам томова, на преко 4000 страница. Други, водећи српски песник и есејист друге половине ХХ века, Павловић написао је ЕСЕЈЕ О СРПСКИМ ПЕСНИЦИМА  (1982). Први није имао довољно слуха за Вујићев  захтев испостављен пред сам почетак Другог светског рата српској књижевној критици, књижевној историји и науци о књижевности за превредновањем ( 1938); и можда је био интимно заробљеник социјалистичке метафизике (величао је једног покојног диктатора, ћесара; сјајне је редове о њему написао у „Књижевној речи“!)?  У недостатку историје српске поезије, Павловићеви ЕСЕЈИ О СРПСКИМ ПЕСНИЦИМА  могу се читати као … помоћни  уџбеник, али се мора признати – када је реч о позији ХХ века и њеним стварним проблемима и појавама – да је Павловић мало захватио; могао је више. Више је учинио као антологичар. Ни први ни други аутор нису писали, када је реч о њиховим споменутим радовима, за домаће свете краве и књижевне преживаре. Обојицу аутора су захватили заупчаници владајућег духа епохе, духа царства ћесаревог; није им било дато да створе једну немогућу књигу, нису изашли из лавиринта српске књижевности ХХ века. Није их водила храброст да иду до краја, до средишта Лавиринта и да убију Минотаура, нити су их водиле фатаморгане. Као есејисти, и као песници, оглашавали су се, више Павловић него  Константиновић, из облика ритуала, игре која у хаосу отвара пут ка светлости – како би рекао један покојни прерано преминули  српски  сликар и песник руско-јеврејског порекла, Шејка. Било је часова када су стизали на терен Ђубришта, које је размакнуто снагом труљења и оздрављења, постајало царство слободних покрета : ритуал на љубришту  је био ритуал лавиринта, мрежа бројних путева, ходника, могућностсти, слепих улица уметности. Ни Константиновић ни Павловић, вршњаци, нису  имали воље да се упусте у јереси и одилажења која никуда, не воде на први поглед. Можда им је то било и тривијално, да као Шејка накупе прње око истине, да мешају живо и мртво, да кувају док не загори? Дух времена у којем су се формирали и стасавали споменути књижевни вршњаци није био обележен само једном обманом једног пуког часа, него многим обманама и књижевним неистинама; стожер или духовни  центар нису били  укинути, али нису били пожељни; да је био присутнији, макар и као фатаморгана – духовни центар или језгро – указао би се пут  према Краткој историји поезије ХХ века, којим би ваљало кренути до краја, до наших дана, упркос  свим  осталим  великим као лепеза, усисавајућим као џиновски левак, и можда бисмо данас  имали, изнад пулсирајуће зелене коре жабокречине, зарђалих чекрка и одбачених стаклића и срче, изнад гомиле шљаке читавог једног века, макар  торзо, не књижевни замак – Кратке историје поезије ХХ века ?

Прво издање антологије поезије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (Заветине, Београд, 1999), поред савих других ствари, суочило је са стварним књижевним истинама и проблемима српске поезије ХХ века.

Друго је допуњено; у њему није било могуће исправити све могуће превиде првог; припремање тог другог издања, било је прилика да се прошири истраживање и да се састави антологије српске поезије ХХ века; то није велики посао, али није ни мали, и за њега, нажалост није било времена.

Скерлић је осуђивао Ракићево „песимистичко гледиште на свет и судбину човекову“ , како пише Сима Пандуровић ( ч. ХХ ВЕК, Београд, септембар 1938, 7,  стр. 165 ), као што то чини и много година касније, 2000. године, један  „књижевни диверзант“  (каквих је одувек било и биће, в. књ. Александар Пражић : О РАКИЋЕВОМ ПЕСИМИЗМУ И СРПСКОМ САМОУБИЛАЧКОМ ПОРИВУ, Народна књига, Београд) . „Али бих волео знати како би друго гледиште на овоземаљски живот било могућно, ако човек мисли и ако није слеп? А  Ракић је био песник који је мислио. Могло би се рећи да је он почео писати своје стихове онда када је већ био свестан истога, баналног, неизменљивог тока сваког живота и његовога јадног краја“.

Кроз читав ХХ век чињене су неправде српским песницима, примера има на претек (Ракић, Дис, Настасијевић….); чине се и данас тако спокојно и перфидно, и често их чине и они од којих се то не би очекивало.

Свако време има своју меру, која је далеко од оне праве мере којом би требало мерити песнике.

Свако време има своје фаворите и расна тркачка грла, које побеђују на локалним коњским тркама у суботу, и чијих се имена више нико не сећа, не само после триста других субота, него понекад и у први црни уторак који уследи.

Када се говори о почетку ХХ века у српској поезији и њеним представницима, као типски представник поезије тога времена наводи се Милан Ракић. Био је, нема сумње, лепа фигура и у животу и у књижевности, мада је створио премало.

То време када се појавио Ракић, описао је Скерлић доста тачно :

„Смрт је учестаним ударцима проредила редове српских писаца, готово обезглавила српску књижевност, и начинила широка места младима“.

За свега неколико година нестали су из београдског књижевног живота: Глишић, Сремац, Веселиновић, Б. Кнежевић, Митровић, Домановић, Матавуљ…

Обнову српске поезије вршило је неколико лиричара.

„Ти млади песници нису долазили ни из исте средине ни из исте школе – како пише С. Пандуровић : Дучић, Ракић, Шантић, Луковић, Вељко Петровић, Даница Марковић, Владилсав Петковић – Дис, Светислав Стефановић, Велимир Рајић, Милосав  Јелић, Милутин Јовановић Ћурчин, Влад. Станимировић, Душан Симић, Милан Симић, Војислав Илић – Млађи. Сви су они били у доба од двадесет до тридесет година; били су, мељутим, врло неједнаки по облику и квалитету свога рада, по темпераменту, карактеру, позиву и судбини. Лично и међусобно су се чак слабо и  познавали. Нису никад правили никакву групу, ни „књижевну школу“, заједничке или индивидуалне програме и манифесте. Карактеристично је, и извесно, да они стварно нису ни осећали нарочиту потребу за интимнијим, ближим познавањем, за организованом сарадњом и књижевном акцијом. Супротно књижевним генерацијама после рата, чији су писци наступали увек колективно, у групи, са истим паролама, као социјалисти, под фирмом једнога покрета, или школе, или идеологије, – песници Ракићевог времена појављивали су се у књижевној јавности индивидуално, за свој рачун, управо против свога рачуна, и остајали у јавном животу, и углавном, усамљени.

Разлог је томе несумњиво у јако развијеном унутрашњем животу тих писаца, у хипертрофији осећања, у знатно појачаном интересу за духовну и моралну оријентацију. Последице су биле одбијање компромиса, ма и најобазривијих и најрационалнијих; – јер поезија је све пре него компромис; поштовање поезије и уметности као најчистијега и најнепосреднијега израза личног, унутрашњег живота и схватања, спонтана, непрограматичка тежња да тај израз буде што савршенији; и отуда њихова симпатија према лепоти и форми, што је споља изгледало на подржавање теорије l’аrt pour l’art. У  истини, они су од те теорије прихватили само захтев за што рељефнијим обликом, не бежећи од тешкоћа да се  оригиналан мотив да у одговарајућој, особеној, што сажетијој форми. Савладану тешкоћу уметничког изражавања сматрали су као део реалне и трајне вредности своје песме; осуђивали су сваку некоректност, аљкавост уметничког облика, и багателисали злоупотребљени, традиционални стих, ритам, исплакане и овештале сликове, све такозване „поетске слободе“…“ (С. Пандуровић, нав. есеј, стр. 165 – 166)

Један  песник, Пандуровић, узгред, у једном од заборављених његових есеја, написаним након смрти  Ракића, оцртао је прву деценију  српског песничког стваралаштва, рељефније, тачније и непристрасније од  споменутих историчара ( Скерлића, Деретића, Петковића…).

Имамо ли на српском језику озбиљнија, савеснија антологија  српске уметничке поезије која је највише тражила и одабирала по свешчицама споменутих песника из прве деценије ХХ века? Узгред, неке од њих су биле објављене, као пишчева издања, као и прва Ракићева књига песама.

На основу Пандуровићевог описа, датог изнутра али прилично непристрасно, очевидно је да је међу тим младим песницима на самом почетку ХХ века, било личности дораслих видној обнови српске поезије. Није са Војиславом Илићем умро последњи српски песник ( Љ. Недић), дошли су други  да савлађују  тешкоће уметничкога изражавања, као нешто реално и као саставни део судбине. Скерлића не треба подцењивати; напротив, али он није имао много смисла (зато што није био песник? ) за финију иронију и „несоцијалност“ песника с почетка  ХХ века. Оно што је за Скерлића био  „лажни модернизам у српској књижевности“ (1911) , то је била модерна поезија „ствар овог света – како вели Пандуровић, двадесет и шест година доцније, 1938 . – Она је израз наших расположења на земљи и процене вредности овоземаљског живота на основи осећања. Са дискурсивним мишљењем, са тежњом да се објасни склоп света и узроци појава, она има само индиректне и слабе везе. За њу је право рећи, битно како се ми у овом свету осећамо, а споредно је какав је он по својој суштини, и зашто је такав…“ (Пандуровић, исто, стр. 172).

„Основно је осећање песника да његово схватање означава срж бића и бивања“ – тако пише Винавер  ОДБРАНУ ПЕСНИШТВА, у ч. ХХ ВЕК, 10, децембар 1938, стр. 666 и даље. И наставља: “ Нека је то осећање лажно уколико се упореди са неком политичком истином. Оно је пак истинито уколико је заиста обузело песника и његова чула. Ми морамо предати истину нашег осећања, пуноћу нашег осећања.  Нека друга осећања својом дијалектиком, својим противљењем остварују затим са оним осећањем своје нарочите заједнице – да, и таква веза опет и опет не одговара политичкој и математичкој реалности, али она одговара песничкој реалности, иако има поезије иако је буде било она мора да претпостави реалност дубоког осећања свакој намештеној хијерархији случајно организоване политике. Песник који своје осећање и то оно најдубље не изрази, него изрази нешто што мисли да је реалност а што је по страни од његовог осећања – тај песник по страни је од самог себе, тај песник чак и не лаже, он уопште није ни у каквом односу са дубинама свога бића.

Тако песник добија основне метафизичке импулсе који су на неки начин његов одговор на све што му је реалност пружила, обећала или ускратила. Увек постоји опасност од претераног, од смешног, од контрадикторног и од триста других грехова и порока противу свакидашње логике. И лепо је ако и свакидашња логика може да се усправи у том трепетном поретку. Можда је тада понајпре постигнуто ремек – дело. Али ако тај елеменат свакидашње логике недостаје, онда тиме није још речено да поезије у њеној битности ту нема. Само је тада поезија нажалост некако сиромашнија јер није умела да се са свима елементима повенча. А ко из страха од нелогичности одбаци истинско  осећање, сматрајући да је то истинско осећање, водило бесмислици – шта му онда вреди оно што је остварио и о чему мисли да је фотографија реалности?“

Тако пише један компетентан познавалац поезије. Чији сабрани радови нису обелодањени ни до данашњега дана. Винаверов књижевни ауторитет саздан је, за разлику од свих оних који су му претходили у српској књижевности , или од оних који су дошли после, рачунајући  три најистакнутија песника  друге половине ХХ века :  М. Павловића, Васка Попу и  Ивана В. Лалића, на дубљим увидима суштине песништва и његових стварних проблема. Винавер је, пишући  врсни споменути есеј, упоређивао у себи историју српске са другим књижевностима. Увидео је да постоје три чиниоца, који су покаткад кобни, покаткад благотворни , и који дају правац и ток српској књижевности. Први и други : “ недостатак широке публике за књижевне послове. Затим : чудна традиција критике која је редовно писцима судила и редовно их осудила. Постојала је у нашој земљи радост суђења и осуђивања. Сећам се негде код Херодота кад описује неке митске народе, како су тежили судству и суђењу. Можда би се овде могли наћи исти комплекси. Авај, до чега се дошло! Потражило се, тамном реакцијом бића да сви буду што строжије осуђени и што горе кажњени за злочин што су се дрзнули да у области духа и израза имају  своје тумачење, свој став, свој правац, свој лик.“

Трећи :  “ недостатак мецена који би били неки подстрек књижевног рада. Критика је била, може се рећи, анти – мецена. Она је врло често то у извесној мери и у другим књижевностима бивала. Али својим негативним ставом, својим често маћијским ставом она је подстицала мецене појединих књижевних праваца на већи и  благотворнији рад. Не замерам ја нашој критици ни горки ни оштри суд…“

То Винавер пише децембра месеца 1938. године, а могао је то написати и 1948, и 1958, и 1968, и 1978, и 1988, и 1998 – да је, наравно толико поживео! Није ово место за  „запљувавање“ српске књижевне критике;  нити има  скривене жеље да се она прикује коначно на срамни стуб; овде се пружа отпор недораслости  њене улоге. Једноставно, овде се скреће пажња на њену доследну штеточинску делатност током читавог ХХ века у српској књижевности. Као по неписаном правилу, књижевна критика коју су писали писци, који су успешно писали и друге ствари, подстицајнија је од  официјелне књижевне критике, забункерисане у својим регионима. Током читаве друге половине ХХ века постојала је троглава моћ те официјелне књижевне критике, али о томе, детаљније и касније.

„… Али им замерам недостатак љубави за књижевност – вели Винавер. Где је оно благорнодно интересовање за књижевност, где мелем и утеха, где пострек и сокољење?! И где је онај интимни доживљај кад критичар осети књижевника, трепери са њиме, схвата га, чува га, брани га, боље него себе. Где је она присна радост што се појавило дело које нама одговара, које нас хвата за душу, које нама измамљује крикове срца, које нас је освојило?

Писци су услед овакве критике, услед оваквог непокровитељства и услед недостатка широке публике дошли код нас у стање нарочите слободе. Они су ослобођени од стеге широког јавног мнења и стваралачке критике која би упућивала.

И тако је остајала само  уска принудна – мислим школска – и уска одмакла публика. Наш песник штампавши књигу и продавши је у мало комада, вршио је утицај до кога је могао доћи под таквим условима. Утицај на пробране духове. Зле стране ових околности дале би се наводити у недоглед. Али истакнимо и страну значајну и повољну ; песник је писао слободније но игде. Могао је да пише без отпора средине. Могао је да изнесе лично и најличније не бринући се око неслагања са публиком. И тако су утицаји појединаца могли да буду  на друге појединце јаки и снажни. Елиминишући донекле широке масе, код нас је појединац дејствовао на појединца…“

За евентуалног писца Кратке историје српске поезије ХХ века, у  Винаверовом есеју ОДБРАНА ПЕСНИШТВА, има још неколико горких аргумената, тачних, који се морају  узети у обзир, а које све обједињује смисао ДУХОВНЕ ИСТИНЕ,  која је потребна целом друштву, „да би се омогућио – ако ништа а оно бар то – наш унутрашњи живот и наша изражајна помоћна средства“.

  1. Недостатак религиозног искуства,

            2. Избегавање мистичног искуства,

            3. Неостварење дужности и циљева  старијих књижевних генерација.

Потребно је , како увиђа Винавер, „да се извесне ствари не преживе само лично и у уском кругу него да се прометну и кроз отпоре, заносе, неодређена и неочекивана осећања разних књижевних слојева. И пошто таквих отпора нисмо имали, ствари су књижевне ипак чувале нешто горко и недоследно у себи. Поред тога нисмо израдили традиције и форме које су могле постати и остварити се да су нешто масе биле позване на сарадњу. Те форме појединцима нису биле потребне; појединци су отишли даље, али, оставши недограђене и недоречене, оне су лишиле и ствараоце чврстог ослонца у безобличју утисака. Нама пре свега недостаје у живом писаном стилу религиозне  традиције.Појединци су отишли даље од маса и нису, ради маса, морали да стварају религиозне књижевне покушаје, везујући их за давнашњи поредак са којим је требало освештати нераскидљиву везу. Ко има у говору, у мисли, у општењу ту изразну традицију, њему она олакшава и могућава јасност унутрашњег живота, који се не опчињује њоме, али у борби или у сагласности са њом долази до нових проникнућа, до прецизности, до даљег  одрељеног озарења. Чак и за духове дубоко нерелигиозне та је традиција неопходно потребна. Баш доследним скептицима потребно је да се позову на неумитан фанатизам, да би га проклели…“

Колико у српској књижевности  прве половине ХХ века, па добрим делом и друге, има готових дефинитивних песничких израза ,“ који би били коначна сведочанства“, потребна српским песницима првих година трећег миленијума , да би се могли  не само њима успротивити, или са њима порвати него и да би се снашли  и у роју и у тишми других чувстава, да би им се могли не само одупрети него и ограничити, оивичити и извијугати?

Јесу ли хваљени послератни песници, они после Другог светског  рата, изградили традиције које су у српској књижевности мањкале, израдили неопходне форме, створили ризницу појмова и веза, савладали муцавост која је природна појава кад се стварају и надокнађују основице и темељи за израз? “ Наши писци, већ иначе слободнији – како пише Винавер, постадоше слободни и од своје дужности. Дужност им је била – и ту не помажу софизми – да омогуће високу културу створивши њене базе у родном језику, иживевши извесне значајне и врховне чежње. И оно што би постигли – макар са закашњењем – био би поклон будућим нараштајима. Да, у многоме код нас, потребно  је да смо савременији но ико, да бисмо имали, ми писци, смелости и поноса и тврдог уверења да идемо са временом и да нисмо у запећку. Али неопходно је, и опет  у многом, да смо и у заостатку, који не би био случајан и несрећан, него кобан и поносит, јер се састоји у накнадној граљи онога што је пропуштено било…“

Винавер зна да се у српској књижевности, ма колико то некоме зазвучало прегрубо, избегао умни и духовни напор. „Избегли смо мистично искуство. Избегли смо песнички лавиринт. Наши најбољи људи избегли су напор духовни и не дадоше акценте дубоке ни токове потсвесне. Наше бекство није било од реалности – и које реалности! – како неки мисле, него нам је бекство било од стваралачког књижевног идеала, од интуиције која наилази на ствараоца после очајних пораза. Дубље сређивање потребно би нам било чак и да смо рационалисти најсувопарнији , да бисмо кренули даље. А колико нам је  тек оно потребније када је тај „рационализам“ маска и случај. Морамо да оживимо наше дубине – према задатку времена – а ми чак нисмо ни дошли до наших дубина онај први пут, према задатку раније генерације у Европи. Ми нисмо ни прости ни рационални. Данас морамо да накнадимо све што је пропуштено. Морамо да сиђемо у мистичне дубине. По цену напора целог бића морамо дати дела која би имала и сбву драж новине и оно мучно па и донекле смешно трзање збиља наших нерава, збиља сапетих спрегова…“

Мало је текстова о односу религије и мистике у српској књижевности ХХ века. Код Руса, рецимо, Александар Блок, на самом почетку ХХ века, у дневницима и бележницама о томе размишља; записује. Блок зна за главну ствар, он је близак стварности своје рођене песме, њене присне суштине, њене стварне развоје грознице. Шта српски песници са почетка ХХ века, прве деценије ХХ века, остављају онима који долазе иза њих, и који су читавог века долазили после? Блок разуме важност религије и значај мистике. Поезија је повезана нераскидивим везама са религијом и мистиком. Винавер бриљантно дефинише из чега се поезија састоји, он зна њене тајне, иако не све : “ Поезија  се састоји и од слика, и од игре речи, и од музичког дрхтања и од сто језа погољене или наслуљене подударности са неким током, неким ритмом, неким падом, неком неизбежношћу изражене катастрофе која је, самим тим што је у једном тренутку ухваћен један њен блесак, један њен сев очију, дочарана, дослућена и довршена…“

Песници између два светска рата уложили су много напора, тешког понирања, и достизали су неблагодарне екстазе. Међутим, дуги низ година, после  Другог светског рата, они су били маргинализовани. Васко Попа и Миодраг Павловић, нису у почетку били мажени благонаклоношћу послератне критике, нарочито оне идеолошке. Напротив. Прошле су године да се измени став критике према њима и да им се истовремено почне да баца прашина у очи. Оба песника нису сухи и јалови рационалисти; поникли су из нечег што је периферно, надреализма, али су их привлачили и мистично, и чудесне слутње, исконски немир горак и проклет; савладали су у зрелим годинама отпор који је био пред њима и постали „наша званична књижевност, најзваничнија коју смо икада имали“. Да ли је она гора и од бирократске и њене смешне кочоперности и туробне несавитљивости, показаће песници који долазе, песници који  многе полете и очајања не укроћују насиљем свесног стила, песници који су прихватили умни и духовни напор и ушли у њега као у лавирнт, песнички лавиринт, песници огрезли у мистичном и религијском искуству.

Александар Лукић (1957),  поготову  када је реч о његовој  књизи  Легенде о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа (1999), на самом крају ХХ века, најизразитији је и најбољи представник тог усмерења, што српска поезија ХХ века и оно што чини њено наслеђе, није достигла. Песници су ту књигу  једодушно прихватили и подржали, не критичари. Јер  официјелни бастиони књижевне критике српске не да још увек нису довољно дорасли, да пишу о песничкој уметности будућности сасвим блиске, већ дремају као и њихови духовни оци, над  крвавим напорима песника : критика  хронично болује и на крају ХХ века, као и на његовим почецима, од парохијалне или примитивне ароганције  према мистичном, према свакој чудесној слутњи коју доживљавају као мутну, према сваком исконском немиру који одбацују као проклет и недостојан сигурног и тако  лаког заната. Споменути песници са почетка ХХ века, Ракић или Дучић, полазе од личног осећања, јер је оно, како  Винавер пише, “ ма како апсурдно изгледало, једина наша песничка тековина која преображава свет“.  Наравно, осећања имају сви. Имао их је Попа, Раичковић, има их Павловић, као што их имају и многи други обични људи. Међутим, са појавом песника Александра Лукића, већ од његове прве књиге песама, У ВАГОНУ РОЗАНОВА , са појавом песника у својој својој наивности и бруталној доследности, показало се шта је лично осећање. Показало се у поеми ПОЉСКА МУШТИКЛА. И у другим Лукићевим песмама….

Чини нам се,  када је реч о  писању  Кратке историје српске поезије ХХ века, да пред њеним  писцем стоји један мрачан лавиринт, пун књижевних неистина и недоумица, и да се таква једна немогућа књига не може довршити, ако писац није фамилијаран са свим и сваким, као стари Грци. При том, тај писац  не сме бити вулгаран, као претходници књижевни историчари. Вулгарност није фамилијарност, као што је Винавер запазио, него један њен отровни и понижавајући вид, њен фалсификат. Тај писац не сме бити вулгаран ни са самим собом, ни са веком и његовим протагонистима, јунацима, песницима, књижевним критичарима, историчарима. Јер  то је једини начин да буде интиман са свима, са Истином, са стварним проблемима и развојем српске поезије у ХХ веку…

*

„…У   свету огромном као улаз у космос све се кретало; кретало се и само биће.

Лав Николајевич књиге није хабао.

Имао је много књига и било је просто немогуће да се све прочитају.

Претицао је своје време као што застава лепрша под ударима повољног ветра.

Постојала је та застава, њено подрхтавање измељу успомена и нада, тако је писао песник Баћушков, успон му је прекинуло лудило.

У  енциклопедији је Лав Николајевич , сигурном и вештом руком   човека који је умео да држи  и лопату и оловку, обележио место у чланку МАРКСИЗАМ.

Оловком је подвукао речи : „биће одређује свест“.

Биће је ступњевито, разновремено је, у њему се сукобљавају или упоредо мирно стоје сазнате епохе бића.

Лав Николајевич се надао да ће човечанство напустити старе обале и поћи у океан свеколиког сазнања. Створити нови свет некако без времена, а веровао је да има вечнога.

Вечна прошлост постоји и у сељачком послу; вечни су сељачко двориште и рало. Вечна су и тежачка села, вечан је рад који се не мења.

Сетимо се човека пре историје.

Прошао је некада човек и оставио своје човечије трагове, они су се случајно скаменили, поред њих су били исти такви трагови, мало мањи.

Прошли су жена и дете. Време јесте смењивање.

У Апокалипси се каже :  биће Страшни суд и небо ће се отворити као свитак пергамента, и времена више неће бити.

Ми живимо, и  наши ће унуци да живе, ако будемо довољно мудри и довољно снажни у епохи  смењивања времена…“  ( Виктор Шкловски : ЕНЕРГИЈА ЗАБЛУДЕ  (књига о сижеу), Београд, Просвета, 1985, стр. 8 – 9)

Да ли су  у српској култури 20. века  писци у најширем смислу речи били довољно мудри и довољно снажни  у  раздобљима смењивања времена?  Одговор је одречан, а зашто ? – То треба показати.

Није сјајно за српску културу и књижевност 20. века што и о  најзначајнијим  њеним песницима не постоје монографске студије, нема их  довољно, или су писане на начин  неподстицајан.  Када је реч о  једном од угледних српских песника, Попи, практично  о његовој поезији дуги низ година постоји  само једна књига (Карло Остојић : ИЗМЕЂУ СТВАРИ И НИШТАВИЛА, Београд, Просвета, 1962;  156 стр.), која и није тако лоша, за време у којем се појављује. Упркос свих својих мана, ова помало заборављена књига, писца који се под старост прочуо као романописац, говори, речима Елиотовим, о симптомима од које болује  енглеска поезија 18. века („дисоцијација сензибилитета“), али од које је боловала и поезија 20. века, европска, светска, па и српска.

Остојић пише : „Није ли и Ракићев долап прошао кроз процес дезинкарнације? Песник је пошао од долапа, али је дозволио да га симболички ореол долапов и вранчев одвоји од материје, ткива ових предмета. Васко Попа је пошао од белутка што се смеши „обрвом месеца“ и вратио се белутку жртви „једне ситне шале неслане шале без шаљивца“. Није то био узалудан песнички узлет. Између одласка и повратка освојено је ипак нешто : сазнање да се човек не може мерити искључиво аршином ствари. И сазнање да је човек у основи ипак мерило ствари“ (стр. 85).  Сигурно је једно :  да оно што је урадио Попа у спомнутом случају  није узалудни песнички узлет. А наслов је Остојићеве књиге сасвим неприкладан, тетовиран  смогом времена. Белутак, који је Попа пронашао у етнографским  списима Чајкановића, у тумачењу  обичаја Велики четвртак у срезу хомољском, када се ритуално излива вода на мртве : могао је за  Остојића, као истраживача, да буде увод у истраживање  другог и трећег ступња поезије у опусу Попином.

Зачуђује, што књижевни полиграфи, песници, барем они који су имали солиднији стваралачки развој, они који су деловали и писали током 20. века, увидевши да књижевни критичари  немају довољно времена ни воље за њихова уметничка настојања, нису сами  преузимали иницијативу, и тумачили  песништва – како  мртвих песника (претходника), тако и својих савременика.  Подсећам : „Лаза Костић је имао интимну потребу да себе дефинише и у односу на Змајову, и у односу на цео наш романтизам који је опасно сузио свој уметнички програм на свега неколико укрштених националистичких идеја, па је у књизи О ЈОВАНУ ЈОВАНОВИЋУ ЗМАЈУ високо изнад тренутног „ука светине“ ПОСТАВИО ИСКОНСКУ УМЕТНИКОВУ ИНСПИРАЦИЈУ. Пре њега, а и после њега, песник је готово редовно правдао своју егзистенцију прагматичким разлогом – када су се донекле средиле националне, српске ствари, Светозар Марковић је напречац и без нарочитог размишљања, дакле : прилично комотно, покушао да дефинише уметника искључиво појмовима социјалног и политичког живота; Лаза Костић, напротив, одлучио се да постоји, „безразложно“, напросто као песник, и да лепоту и уметност уздигне до фундаменталних и, чак, космичких начела. Тако често навољену исповест да је „хладноков“, „студенклеп“ и да није брзац – што значи : да није онај који без муке ствара – не би требало схватити као израз његове чежње за Змајовином лакоћом, већ пре као доказ да је од своје поезије начинио сасвим озбиљан посао“ ( Предраг Вукадиновић, у књ. Лаза Костић : ОГЛЕДИ, Београд. Нолит, 1965, стр. 10 – 11).

Костић је у антологији Несебичан музеј заступљен једном једином песмом,  коју је написао пред саму  смрт (1909).

Број  унетих песама у антологију, не одређује ранг. Костић је, када је реч о српској култури и поезији 20. века, сам њен врх : Костић  је веровао, имао свест  да уметност не само да није подређена неком животном прагматизму, него да је напротив, она најбоља поезија :  други и трећи ступа поезије НАЈВИША РЕАЛНОСТ И ПОТРЕБА.

У том смислу, SANTA MARIA DELLA SALUTE је изванредна песма, колико модерна, толико и древна, диван пример спиритуализације : између њених редова је читав један свет.  Кроз читав 20. век – није надмашена!

У том смислу, као човек који је имао дубоку свест о уметности, о њеној суштини, Костић је модернији и напреднији уметник од многих који су дошли и наметнули се готово пола века после његове смрти. Следбеници идеја С. Марковића и  представници богоборчаких тенденција нису се прославили стварањем велике уметности. Унели су у српску културу и поезију 20. века – нешто што нема везе са хармонијом и правом суштином култа.

Костић је, дакле, тумачио смисао хармоније, као „жљеб“ у коме се разоткрива посебан укрштај супротности : начело жљеба, писао је Костић, начело је крста, и то је тачка у којој се хармонија сасвим поклапа са симетријом. У основи све лепоте скрива се само један закон; овим се никако не пориче индивидуалитет симетрији, хармонији. Разматрања Л.  Костића П. В. тумачи у оквиру предговора споменуте књиге под насловом  „Дијалектика и лепота“; упутније је било  користити један други термин : Свезначење, међутим, то није било могуће, с обзиром  када је све то писано. П. В. користи појам „панестетицизам“, који је више етикета но појам који има смисао. За српску културу и поезију 20. века врло је важан Костићев темељни став у свету, који је он нашао у укрштају супротних снага, сфера : веровање  и убеђење да где престаје симетрија, тамо се непосредно надовезује хармонија, да су свака ствар посебно и биће у целини уређени према једном естетичком принципу. Другим речима, да биће пролази кроз проблесак лепоте, да је свет светлост, која се, као хераклитовска ватра, без престанка, сама из себе пали и гаси…

Костић, дакле, при крају деветнаестог века (осамдесетих и деведесетих), пише  следеће редове:  „Хипотеза материје као првог узрока живота не може се одржати из истог узрока из кога је морала пасти и Њутнова теорија еманације у науци  о светлости и о топлоти. Откако су Југенс (…), Декарт, Френел, Фрауенхофер, Коши, Топмсон и Тиндал успели да издигну над сваком сумњом теорију покрета (таласања)  у појавама светлости и топлоте, нико више не помишља на какву фотофорну  материју или на какав особити топлик.

Па кад се та теорија, теорија покрета, доказана с математичком тачношћу скоро сваком физичком појавом од најпростијих покрета тела и молекила до појаве електромагнетизма, кад се та теорија примени на решење питања живота, морамо строгим логичким путем доћи до уверења да праузрок свих појава, како физичких тако и духовних, не може бити у каквој материји, но да га морамо тражити у каквом начелу премости што влада и материјом и покретом, старијем и пречем и од материје и од покрета.

Ми налазимо то у начелу укрштаја…“  (Л. Костић, ОГЛЕДИ, стр. 23).

Примећено је већ  да је 20. век  покушао да изнађе некакву средњу вредност за Лазу Костића; није праведно валоризован; ако је и било покушаја, упропашћени су. Нема коначног историјског суда о Костићу : наше је уверење  да ће се Костићева  вредност  у српској култури будућности повећавати са продором уметности будућности, коју ми радо називамо као и  неки други аутори на крају 20. века : богочовечански реализам. Позитивизам  друге половине 20. века у српској књижевности и култури, у ствари, потиснуо је праве вредности, или их свео, на неку  своју  „меру“. Због тога није наодмет још једном поразмислити  о целини, лицу и наличју српске културе и поезије 20. века…

 

*

Сматрам да су  антологије српске књижевности веома озбиљна ствар, и да их никад није доста. Кроз читав 20. век  српска култура и књижевност није имала срећу са антологичарима, осим у неколико случајева (Богдан Поповић, Гојко Тешић…). То кажем, јер сам био у прилици  да већину антологија прегледам, да се суочим са њима. Колико, доиста, од свих тих побројаних антологија поезије или прозе српске књижевности 20. века спада у  стварну уметност махагонија?  Колико је њих које су надживеле своје састављаче? Био сам у искушењу, да у трећем издању моје антологије, изоставим коментаре уз наведене антологија, али одолео сам му. Овде је прилика да се потанко  укаже, што је могуће сажетије, на нешто што би било биланс и сведенс.

У последње две године појавиле су се три антологије, на које сам већ скренуо пажњу и које су саставили  аутори који су добили високо књижевно образовање, а познати су и као естете, критичари. Шутић, Зорић, Т. Вучковић, Пејчић. Не трпам их, наравно, у исти кош.

Дао сам оцене  тих књига.

  „Од Адама Пуслојића, у Шутићевој антологији, па надаље, до краја, све је сумњиво, тј. фалсификаторски. /  Обојено је духом „књижевне парохије“ ( директних наручиоца ове антологије).

Шутић, ако се већ прихватио, да вреднује песнике  модерне српске лирске поезије до 1995. године, требало је да мало више чита и да има веће разумевање… или барем подједнако и за поезију млађих аутора, пре свега оних рођених до 1960. године. То није једина резерва коју имамо према овој антологији….Било би добро да њен састављач, ако се одлучи да је објави и на српском језику, поразмисли мало више и укључи читав низ песника лирских песама, рођених после 1945. године…

И још једном молим српске антологичаре, кад представљају нашу поезију свету, да се узму у памет, и да буду  обазривији, тј.  да се потруде колико је то год могуће да што више ствари ишчитају, и да не пристану на  уцене инвеститора, издавача. “

Зорићеву  антологију нисам директно критиковао, не зато што мислим да је урадио  врло добру антологију; напротив. Не тврдим да је своју антологију сачинио, као реакцију на прво издање „Несебичног музеја“,  по принципу видела жаба да се коњи кују, па и она дигла ноге. Не, то не би била истина. Истина је нешто друго. То се види ко је тамо и са колико песама заступљен на први поглед.

„Заступљени:  Лаза Костић (1), Алекса Шантић (1), Јован Дучић ( 14), Исидора Секулић (10), Николај Велимировић (16),  Иво Андрић (8), Момчило Настасијевић (12), Миодраг Павловић (21),  Иван В. Лалић (11),  Љубомир Симовић (11), Милован Данојлић (5), Матија Бећковић (3), Слободан Ракитић (9), Милосав Тешић (5)…“

Зорићева антологија је помало окаснела, искључитељска; она фаворизује одређене песнике; и тако показује  не баш сјајну критичарску црту аутора. Она не укалупљује на најсрећнији начин старо и ново у  религозној поезији 20. века; она се чврсто држи „цементираних хијерархија“  бастиона официјелне критке друге половине 20. века. Где су у тој антологији  религиозне песме : Милете Јакшића („Привиђења“, „Велика тишина“,“Бог тихи“, „Писмо из манастира“…),  С. Стефановића („Утехе“), Д. Срезојевића ( „Безимена песма“, „Последњи смртник“), М. Бојића („Религија“), и  – да не набрајам даље! Где  су поједине религиозне песме  Мирка Магарашевића, Звонимира Костића Паланског, Ратка Марковића Риђанина, Драгиње Урошевић, Мирослава Лукића, Владимира Јагличића, Александра Лукића (…)?…

У оној мери у којој један антологичар искључује, у тој ће мери кроз време сам бити искључиван из културе којој припада рољењем и деловањем. Најгори тип наших антологичара је онај који је припадао  једном одрељеном редукованом схватању  културе, демократизације културе,  соц. културе, ма колико се трудили  и упињали да покажу  да припадају високој култури. Не може се бити парохијалан у најпогрднијем смислу речи и  припадати  високој култури  нације. Нисмо  сигурно ни у то  колико заиста наши антологичари  познају стварне  проблеме трећега и највишега ступња поезије, коме несумњиво стреми  религиозна поезија. Ту има много предрасуда и нерашчишћених ствари. О религији поезије се у нас мало писало, узгредно. Као и о  тајни стваралаштва.

О Вучковићевој антологији, чије је прво издање и дефинитивно, пошто је аутор преминуо у међувремену, написао сам следеће:

„Антологија је ексклузивна по томе што представља и оне писце Србе који не живе на Балкану, већ по свету. Који пишу на другим језицима.  На неким местима је и занимљива, кад није преписивачка. Имамо дубоку резерву према овој књизи, баш зато што ју је сачинио један професор, позван, који је начинио толико пропуста када је реч о  богатству поезије 20. века, поготову кад је реч о песницима рођеним после 1944. године, да би нам било потребно много простора да их све означимо. Зато је не препоручујемо славистичким катедрама по свету. Ипак, било би добро да имамо  њен еквивалент и на српском језику…“

И Вучковићева антологија, када је реч о ауторима 20. века, поготову о ауторима друге половине 20. века, „прекњижава“  „каноне“  бастиона официјелне књижевне критике друге половине 20. века. Тиме она штети стварној ширини  изворно схваћене високе културе и поезије Срба 20. века……..“

*

Када је реч о Пејчићевој  антологији српских молитава од 13. – 20. века – у  сваком случају, добро је да се појавила оваква и у оваквом склопу. Лепо је опремљена. Пејчић је, често, одабирао солидне примере. Оваква књига даје примере другог и трећег ступња поезије.

Начелне примедбе. а) Ако је већ састављао антологију српских молитава споменутога периода, зашто аутор није дао ни један једини пример  молитве из  фонда дијаманата српскога епско – лирскога опуса? Наслов који је одабрао обавезивао га је на то. Могао је у поднаслову да се огради, да каже да је његов циљ избор  молитава које су саставили  појединци којима се знају имена.

„Ваља ми још да нагласим, и поводом велике и језиве паузе на крају (а и пред почетак!), и поводом цезуре, и поводом лаког издаха на крају сваке самосталне речи у стиху – да су сви они везани тајанственим резонансима са нашим животним током. Он, кад наиђу паузе као звучне пукотине, навре у њих и јаче се осети, но кад је био забашурен нашим изговаеањем слогова. У хармонији, и подешавању тих малих и великих  пукотина, кроз које улази дах наше крви у ритмичне задатке, осећа се нешто као једва чујни фрулин глас и запомагање, које призива, преклиње, опомиње на нешто давно заборављено, што ипак постоји, и од себе даје јава…“ (С. Винавер, Уместо предговора  антологији Српских народних песама , Београд : Слово љубве : 1979, стр. 21 – 22). –

„Требало је много времена да прође у музици да се јави Бетовен, са судбоносним паузама, испуњеним слутњом, језом, па и неизразивим и неизрецивим осећајним суштинама. Десетерац, попут сличних стихова код нас ( и у другим језицима), имао је те паузе већ у своме почетку. Поезија је и овде показала веће суштинско богатство од музике. Зато су ми увек изгледали наивни симболисти, који су „тражили од музике своје добро“, мислећи да је музика поезију претекла, чак и опљачкала, и да треба заронити у музику да би се нашло што поезији недостаје. Поезија је, међутим, највише човечанске узбудљиве категорије имала још давно, прадавно, у памтивеку кад музика о томе није ни слутила. А пре свега имала је поезија на расположењу  игру ( још у памтивеку!) у чудесни живот и чудеснију смрт, обадвоје у вечном прогону и догону, игру и сна, и јаве – а не само јаву, или само сан“ ( Винавер, исто, стр. 22 – 23).

б) Врло сужен, ригорозан круг примера молитава аутора 20. века.

Моје резерве према првом издању Пејчићеве антологије су изречене јасно, верујем.  Не кажем да фаворизује одређене ауторе;  Велимировић је рецимо, лепо представљен, и он је свакако, више него Миодраг Павловић – још више него Светлана Велмар Јанковић  – могу се поредити, зар не? –  онај који најављује, као и Јустин Поповић, а Александар Лукић поготову – трећу религиозну стваралачку епоху…

Поезија трећега ступња, она која, најупрошћеније речено, стреми оном Горе, Оностраном, која изражава  богочовечанска осећања, или је њима прожета, која не мора бити само  – формално гледано – у стиху; поезија која је у вези, грубо речено, са сферама мистике, култом – таква поезија постоји и у ризници народног песништва Срба. И у опусима незаступљених аутора 20. века. Требало је тражити и пронаћи адекватне примере.“ (….)

“ Покушавам да разумем Пејчићеву строгост и опрезност (ако је уопште о томе реч?); у избору аутора молитава 20. века; али, на другој страни : зар су се само  Кочић, Андрић, Исидора Секулић, Велимировић, Ј. Поповић, С. В. Јанковић и Ђ. Шушњић, током 20. века, мучили мељу Србима и молили се Богу?  Призивали, упућивали зов за помоћ? „(….)

 

И тако даље. И томе слично…

_________________________________________

 

 

Бршљан око српске културе и поезије 20. века

Из Дневника поновног читања Регистра III, тј.  Архива НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА Plus ultra – писаног за 3. издање Несебичног музеја, објављеног у оквиру мојих Сабраних дела  УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА.

 

 

 

 

 

 

 

 

(Петак, 5. август 2011)

Ово пилот издање једва да је објављено у стотинак примерака!Најобимније је, у односу на свих 8 штампаних издања у размаку од 1989 – 2009. године…

Грађа објављена на крају  овог издања представља неисцрпни рудник и подстицај. Ево шта сам написао у једном од размишљања поводом тог 3. изд. Несебичног музеја   под насловом Бршљан око српске културе и поезије 20. века :

Покушајмо да замислимо, дакле, 2101. годину; тада многи од нас, па и од оних који ће доћи после нас, неће бити више мељу  живима. Вероватно ће у том дужем временском раздобљу  отпасти, као лишће са грана у јесен, и низ имена песничких које сам  унео у треће издање  антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Plus ultra?

Не можемо то знати, али имамо право да размишљамо изагробном љубављу.

Остане ли доста имена из ове антологије, и тада, 2001.. године у култури и памћењу, то ће бити много одоцнело признање антологичару (…)!

Могућ је, већ сада, приговор да је антологичар,  за један век, унео  сувише поезије и песничких имена ( 243); али то је зато, што антологичар није наследио никакву традицију, што је великим трудом и залагањем стицао традицију достојну великих европских књижевности. Строго сам, поред осталога, ценио код свакога песника ове антологије,  однос према мртвим песницима и уметницима. Нисам бирао оно што је прошло у прошлости, већ оно што је садашње у прошлости, и што ми се учинило да је вечно пред вечним у садашњости, у време кад је настајала антологија.

Нисам судио по мерилима прошлости, блиске или даље, ни по канонима  мртвих критичара.

Уклапао сам старо и ново у српској поезији 20. века, уравнотежавао колико је то год било могуће, и та проба је једна од вредности ове антологије. Нисам прецењивао модерност, новину, лажни прогрес; али нисам ни подцењивао.

Верујем да су ми околности, Бог, живот, судбина, образовање и истраживање и познавање стварних развојних проблема српске поезије 20. века , затим … повољни стваралачки развој, омогућили да саставим књигу коју су други прогласили мојим ЖИВОТНИМ ДЕЛОМ, али ја исто тако верујем да у моја животна дела спадају и  моја опсежна књига поезије : Рајска свећа, затим романи  из циклуса МЛАДОСТ БЕЗ СТАРОСТИ И ЖИВОТ БЕЗ СМРТИ, као  и роман  „Влашка гозба“.  У овој последњој књизи чини ми се, има много уверљивих аргумената и ствари и духовне ароме која немилосрдно раскринкава суштину тзв. епохе хокус – покуса, 20. века, у европским, светским, али и балканским оквирима. Због тога је тренутак да се баци светлост и на саму личност састављача ове антологије, то јест, на његову компетенцију… То је потребно учинити, без икаквог устезања и лажне скромности, јер да није било овог и оваквог саствљача, не би ни било ове драгоцене књиге.

*

 Бршљан око гимназије. -Та песма, из круга мојих раних песама, дата је у антологији; поново ћу цитирати из ње неке стихове:

Рене Шар има песму у прози  Спруд окера ,

читао сам је  1966. године , у преводу , у

децембарском броју  Књижевности .

У којој је добар наслов, а све остало?

Више ми се допадао један други спруд,

неописан, златан , видљив кроз прозор

гимназијске библиотеке… Околина Кучева,

губљење часова, бршљан око школе ,

школски парк , шетња пругом до њеног

краја, или излет на врх Јелењске стене,

или до шума платана иза Кучајне,

или чак до пећине Церемошња…

    Више ми се допадала околина Кучева

од обавезне школске лектире , па и часописа.

Објављивали су заразно зевање.

И зато сам престао да читам све то смеће

и гледао како напредује бршљан око школе.

    Бршљан око једне старе крушке на улазу

у село. Бршљан око стараца и старица ,

и ученика и ученица гимназије , око професора :

књижевности, историје , војне

обуке , око Дома културе и осушених брестова…

(…)

маслачак и кисељак , знали су да

преко ноћи , неколико ноћи , савладају

мртво годишње доба, спорост времена,

спорост будућности. Привлачио ме је

тај бујни раст који нико није могао

да увреба . Не књиге , које беху пуне

невештина и полуистина, заобилажења око

ствари. Чак и оне најбоље , ако је таквих

уопште било , биле су као осушена стабла

брестова , која је до врха прекрило лишће

бршљана. Неке су куће биле напуштене

и тамо је било бршљана .Нико није знао

како су и где завршили власници , ни откуда

бршљан. Неко је тај бршљан расаљивао ,

јер се није могао створити сам. (…)

 

На оном  (мом) Златном спруду није било

тих бршљенова , нити су се ту икада

сунчали они који су продавали рог за свећу.

 

Светлост је расла и помагала

мрешћење риба у плићацима

и укрштање златног и црног…    

 

(Крајем 1970.)

То нису били само стихови једног  младића у дубокој провинцији Балкана : то је већ пре двадесете био нови поглед  на српску културу  20. века, на њену судбину,  на културу уопште, на њено племенито порекло, па и нови поглед на српску поезију и на поезију уопште.

То, другим речима није само бршљан  око кучевске гимназије, око младости једног српског песника, то је поглед на бршљан који је обавио  српску културу и поезију 20. века.

            То осећање, и мисао је обликовало ову антологију.

У том смислу, заиста, треће издање антологије српске поезије периода 1900. – 2001. година  НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ  Plus ultra је без премца : ова антологија је најпотпунија, са најмање могућих грешака које се ипак понекад догоде : она је налик на огледало вода, на готово природно огледало у коме се огледа све оно што се усправило у  српској поезији 20. века, као јове, врбе, јабланови вити или  храстови на обалама српских река! То је, вероватно, и једна од најбољих књига у опусу УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА, у сваком случају књига над којом сам провео многе дане и месеце, ноћи и године. То је књига у којој је поезија надживела своје творце…То је књига што  у себи садржи многе друге сличне које ће се појављивати током 21. века, јер она има вољу  за сва могућа такмичења у Духу у  будућности, хвала Богу! Као таква ће по природи правде, бити превођена на друге светске језике :  и баш зато што је много опсежнија, аналитичнија  и недвосмисленија од свих које су јој претходиле, пружаће свету и читаоцима по свету, објективнију слику о потенцијалу српске културе и поезије 20. века!

 

*

Добро је да се у првим деценијама 21. века појаве нове и солидније рађене антологије српске поезије 20. века, јер је време за свођење биланса сазрело, добро је да их састављају позвани  и некомпромитовани састављачи; јер  то је услов  да се кроз коју деценију појави  и нека антологија која ће бити врхунац антологичарске синтезе…

Одустао сам да упутим жестоку критику најновијим антологичарима, онима који су објављивали своје антологије последњих неколико деценија 20. века. Током читавог 20. века српска култура и књижевност није имала среће са антологичарима, осим  антологије Богдана Поповића. И  Гојка Тешића… Можда је песник и антологичар Миодраг Павловић имао шансе да се приближи  (барем  у оном последњем издању његове антологије објављеном у оквиру  његових дела у његовом избору), али – није.

Вредност антологије српске поезије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, претходна два, а и овог трећег (…) издања је у томе што је она, дубоко верујем : антологија која укључује у највећој могућој мери, а не искључује, што афирмише  ону поезију која је најближа најизворнијем схватању  културе, и при том је веома строга. Она даје најсвеобухватнију информацију о српској култури и поезији 20. века. Она даје такво обиље, и за катедре славистике на којима се проучава српска књижевност 20. века, и за евентуалне читаоце, и преводиоце, јер упућује на толико ствари. Она се не може (про)читати за дан, или недељу – две, али она може бити задовољство и за најобичнијег и за најнеобичнијег читаоца, јер јој је суштина у Зонама преливања. Она не фаворизује и афирмише само неке личности, правце, песничке идеологије;  она открива оно што је вероватно  врло живо, истинито, лепо и уверљиво у српској поезији 20. века. Већ су прво и друго издање  доживели углавном ласкаве оцене; али коначна оцена ове књиге моћи ће бити дата, тек – око 2101. године, на стогодишњицу њеног трећег издања!

 

*    

   

Подсетићу још једном на Винаверов изванредни есеј  „Одбрана песништва“ објављеном у  Младеновићевом књиж. часопису  „ХХ ВЕК“.

Винавер је знао – понављам – да су нашој поезији потребни  „готови дефинитивни песнички изрази који би били коначна сведочанства, потребни су да бисмо се могли не само њима успротивити, или са њима порвати него и да би се снашли и у роју и у тишми других чувстава, да бисмо се могли не само одупрети него и ограничити , оивичити и извијугати“ (већ спомињани Винаверов есеј, стр. 664) .

Кад  свега тога нема  – „немајући таквих традиција ми запињемо и мутни смо већ у почетку. Зар ми мутни којима је у говору све толико  јасно? Да, мутни у књижевности која није израдила неопходне форме, мутни већ кад се говори о најпростијем унутрашњем доживљају…. Наши писци, већ иначе слободнији, као што рекосмо, постадоше слободнији и од своје дужности. Дужност им је била – и ту не помажу софизми – да омогуће високу културу створивши њене базе  у родном језику, иживевши извесне значајне и врховне чежње. И оно што би постигли – макар и са закашњењем – био би поклон будућим нараштајима “  (Винавер, исто, стр. 664) .

Да ли песништва Попе, Павловића, Раичковића… омогућују;  да ли су омогућила високу културу?

Одговор не може бити сасвим потврдан. Баш зато, највише су мерени и по том мерилу. Али, не само по њему!

У извесном смислу, Александар Лукић је имао оно о чему говори луцидни Винавер – имао је испред себе плодна и инспиративна настојања Миодрага Павловића – Млеко искони – па није био принуђен – пишући Европу  – да „муца и да сам ствара и надокнађује основице за свој израз, темеље за свој израз“.

Лукићева књига поседује завидно самопоуздање и силину говора, поетског набоја, сликовитости и одрешитости какву ћемо узалуд тражити и код Лукићевих вршњака,  код оних коју годину старијих, па и деценију и више,  код оних песника који му по годинама могу бити родитељи, коначно и код самог М. Павловића!

Пишући Европу , Лукић се мимоишао са сухим и јаловим рационализмом, избегао је замке наше званичне књижевности, најзваничније, грозне и ограничене, ограниченије од бирократије ( „бирократија има своју смешну кочоперност и туробну несавитљивост, и круту стидљивост, и триста полета и очајања који се укроћују насиљем свесног стила “ – моје истицање – М. Л. – Винавер, исто , стр. 665).

Лукић је смело ушао у свој песнички лавиринт назвавши га Европа – лавиринт у коме су укрштене судбине Старе и Нове Европе.

Лукић је писао своју књигу с нескривеним презрењем  наших најбољих људи који су   „избегли напор духовни и не дадоше акценте дубоке ни токове потсвесне. Наше бекство није било од реалности – и које реалности! – како неки мисле, него нам је бекство било од стваралачког књижевног идеала, од интуиције која наилази на ствараоца после очајних пораза. Дубље срељивање потребно би нам било чак и да смо рационалисти најсувопарнији, да бисмо кренули даље. А колико нам је тек оно потребније када је тај „рационализам“ маска и случај. Морамо да оживимо наше дубине – према задатку времена – а ми чак нисмо ни дошли до наших дубина онај први пут, према задатку раније генерације у Европи“  (Винавер, исто, стр. 665) .

Александар Лукић је стварао своју књигу Европа уверен да је  „духовна истина потребна целом нашем друштву да би се омогућио – ако ништа а оно бар то – наш унутрашњи живот и наша изражајна помоћна средства“. 

Високо сам вредновао песнике који су снажно изражавали  потребу за духовном истином. (…)

Високо сам вредновао поезију која је  покренула читаве лавине и бујице, која је, једном речи, иако се појавила у несрећно време у коме буја најфантазмагоричнији коров и прашума лажних мерила, дирнула у срж, у – како вели Винавер –  „заостатак, који не (би)  био случајан и несрећан, него кобан и поносит, јер се састоји у накнадној граљи онога што је пропуштено било“.

            То бих могао рећи и за своју поезију, али  и за поезију неколико других песника који су у овој антологији добили  значајн простор.

            Вредновао сам поезију која је изражавала у најбољим тренуцима Страву постојања : … понижене и свирепо преклане, / деца умиру од глади. Никоме живоме ништа /  није преостало осим страха. Поља су уништена. /  Стока је угинула. Села и градови су разрушени. / Породице сахрањене“ …

Ове слике које су израз Страве, балканске страве, којом се један песник успешно позабавио и у некима од својих претходно објављеним књигама ; ове слике ратних разарања, опустошења и Де садовског уживања у злочинима, потврђују да је Европа већ једном доживела најгоре –  фазе распадања хеленске културе, успостављање система морфологије пропасти.

            Кад најважније вредности падну, кад религиозност пресахне, кад дух спадне на најниже гране, губи се и само сећање на идеално. Наступа одрољавање човека, које у ствари представља претходницу пропасти света.

Људи овог века, а и претходних, нису  ни прости  ни рационални.

Највише сам вредновао песнике који су се одлучили  на подвиг : покушавајући  да надокнаде  много шта што је пропуштено у историји наше поезије и културе, друштва, силазећи у мистичне дубине свог родног континента и потконтинета. По цену напора целог бића, понеки од њих су створили поезију која има и сву драж новине и оно мучно и „донекле смешно трзање живих нерава, збиља сапетих спрегова“.

Вредновао сам песнике што су се  дубоко замислили  над стварношћу и судбином свога времена и Нове Европе и катастрофе старе Европе.

Вредновао сам песнике који се нису  повукли у кулу од слонове кости : који су тако близу стварности, и то оне стварности , да се опет послужим Винаверовим речима – своје “ рођене песме, њене присне суштине, њене стварне развојне грознице. Обичан рефлекс на основу неке стварности, само је даљи део њен, даљи ослабљен њен део и нема никакве везе са поезијом. Јер стварна поезија не састоји се од искључивих рефлекса и рефлексија, од примедби и реакција огледалских ликова, она припада једној другој области, и закони те области јесу и закони њене реалности. Поезија се састоји и од слика, и од игре речи, и од музичког дрхтања и од сто језа погођене или наслућене подударности са неким током, неким ритмом, неким падом, неком неизбежношћу изражене катастрофе која је, самим тим што је у једном тренутку ухваћен један њен блесак, један њен сев очију, дослућена и довршена“  (Винавер, исто, стр. 665).

У том смислу, понављам, Лукићева  Европа прожета је снажним личним осећањем , које – „ма како апсурдно изгледало, једина је наша песничка тековина која преображава свет. Помислићете : сви имају лично осећање. Одговорићу вам да она безлична и конвенционална осећања о којима се толико говори и која су примљена као начин општења, нису наша лична осећања. Потребан је песник, у свој својој наивности и бруталној доследности, да нам докаже шта је лично осећање“ (Винавер, исто, стр. 667). Лукићу је пошло за руком, посрећило се да сачини једну  готово немогућу књигу.

Јер је он, од прве до последње странице Европе , успео да реши најважнији проблем песника : налажење оквира, организовање оквира који је могућан, да би подржао осећања.

(….)

Бирао сам поезију и песнике, понављам имајући на уму ону заборављену, универзалну или винаверску истину  лепо изражену, најједноставније могуће. (“ Песник који своје осећање и то најдубље не изрази, него изрази нешто што мисли да је реалност а што је по страни од његовог осећања – тај песник по страни је од самог себе, тај песник чак и не лаже, он уопште није ни у каквом односу са дубинама свога бића“ , Винавер, исто, стр. 667.)

Због чега Александар Лукић, али и Мирослав Лукић (допустите да о себи говорим у трећем лицу), или Владимир Јагличић (….), или   ( у срећним тренуцима), много конкретније описују или опевају  ствари него песници њихове генерације, или песници претходних генерација?

Можда због тога, пре свега, што као Хомер, много више гледају  својим очима?

( „У основи је естетски феномен једноставан ; треба само владати способношћу да се непрекидно види жива игра и стално живи окружен четама духова, па да се буде песник; треба само осећати нагон за сопственим преображавањем и говорењем из туђих тела и душа, па да се буде драматичар“, Ниче. – Постоји карикатура културног човека, смежурана карикатура, у поређењу са природним човеком. Хор сатира – запазио је Ниче –  „слика живот истинитије, стварније, потпуније него културни човек који себе обично сматра једином стварношћу. Сфера поезије не лежи изван света, као фантастична немогућа творевина неког песничког мозга; она хоће да буде управо супротност тога, ненамазани израз истине, и баш зато мора да збаци са себе лажни украс оне тобожње стварности културног човека. Супротност између праве природне истине и културне лажи, која се понаша као да је једина стварност, слична је супротности између вечитог језгра ствари, ствари по себи, и читавог света“ –  Рођење трагедије… стр. 66)

Лукићева Европа  подвукла је ту супротност између праве природне истине и културне лажи.  То се морало узети у обзир, приликом састављања ове антологије.  Лукићева књига није написана за време владавине академизма, није болесник који се сав предао лекарима у руке. Европа прожима, а не само додирује.

У њој има довољно песничког надпоштења, ништа дакле с предумишљајем. Лукић  није сноб, који посматра и слуша , рецимо, обредно и оријашко  Повратно или Змијско коло, и не чује га. Није оличење лажи према самом себи. Нити је заробљеник латинског укуса (кад се лаж заодене обликом истине и када је најопаснија). – Упоредите поеме Данила Киша и Алекдандра Лукића у овој антологији, и не заборавите године, када су те ствари написане и објављене. Млађи песник Лукић објављује много пре своју „Пољску муштиклу“  него Киш своју поему „Песник револуције…“, и при том  млађи аутор више ризикује и плаћа вишу цену. То је морало бити вредновано…

То смо захтевали и од других песника, оних који су били пре, и много пре, и оних који долазе. Дакле, МЕРИЛА су садржана у самој антологији, и има их премного да бисмо их овде сва наводили. Као што и антологија НЕСЕБИЧНИ МУЗЕЈ, у свом коначном облику, има много више функција, од било које антологије српске поезије 20. века, објављене у периоду од 1900.  до 2001. године.

Ова књига је дуго чекана и испуниће дужност која је стојала пред песницима које су називали најначајнијим у другој половини 20 века. Већ испуњава  „Дужност “  тиме што омогућује „високу културу створивши њене базе  у родном језику, иживевши извесне значајне и врховне чежње.“

Ова антологија, поред тога, и репрезентује ту културу и ту поезију. Верујући да је она то  постигла – макар и са закашњењем – радосни смо због тога, јер је то драгоцени  поклон будућим нараштајима . То је више него вредан поклон и европској и светској  културној баштини и песништву…

Између корица ове антологије распрострло се нешто огромно као океан; драгоцено по српску културу 20. века. То је читав систем непрегледних  зона, назовимо их зоне преливања, и измељу те две слике је и  тајна у којој се секу  месечева линија и сенка стабла посвећеног дрвета, тајна ове књиге, која упућује на њено племенито порекло…“

__________________

Да ту ипак застанемо!

Да подсетим: рукопис те и такве антологије нико није хтео да штампа у Србији! Из више разлога. Један од њих је, свакако, и тај, што у Србији не воле истину…

    

Милослав ШУТИЋ

Витлејемска звезда

 

(…)

Године, године,

сагорели бадњаци

заливани сузама.

Божићну сламу

развејали

зимски ветрови.

Дубоки снег.

Сањам

Бекство у Египат.

(…)Шуме и бадњаци

старији од времена

ума и успомена.

(…) У Витлејему

мудраци се поклонише

будућој патњи.

Бадње вече.

Плач из колевке

потрајаће до Голготе.

Мали Исус

испружио ручице.

Марија их виде прободене.

(…) Христ у јаслама.

Видеше га они

који хране стоку.

Мали Исус

упија мирис

покошене траве.

Марију над јаслама

опседа слика

отвореног гроба.

Прве речи

малог Исуса:

„Судњи дан“.

(…) христова штала.

Сија рог

остареле краве.

Пастир устукну:

мали Исус

сам себе повија.

(…) Во имја Оца,

и Сина,

И Духа светога.

Мир божји

Христос се роди.

ваистину се роди!

Оче наш

иже јеси

на небеси.

Нек остане

крста

од три прста.

Да се машим

рамена

Христа Бога рањена.

(…) Дух свети

улете у јато

јутарњих птица.

(…)

Исусова ручица

у далеком стаду

бира јагње божије.

Тону зраци

Витлејемске светлости

у крви Апокалипсе.

(…) Света ноћ.

Крвави зној

спира детиње осмехе.

Христос се рађа

да подигне обличје

које је пало.

Данас се онај

по јестатству невидљив

човека ради види.

Огриј нам сунцем

мајко Богородице

божија помоћнице.

(…) Очисти нас

Христовом гранчицом

Богородице милосна.

Девојачки облак

ороси јасле

бисерном кишом.

Христос се роди

за лепи рај

на умрли дан.

У јаслама

Исус сања

ране Судњег дана.

(…) Божићни снег.

Бог се сећа

остављеног Сина.

(…) Божија рука

баци у сламу

бршљанову грану.

Гласови хорова

уздижу Бочић

у врх олтара.

(…) Витлејемској звезди

ветар одшкрину

стајска врата. (…)

Анђели

(…)

Крило анђела

исеца светлу бразду

у црну земљу.

Анђео овај

искоренитељ срџбе

тоне у нежност.

Хербаријуми

старе космологије.

Вену анђели.

(…) Посустајеш ли

благошћу опхрван

анђеле брате?

Љупки анђеле

почуј патничке гласе,

скини нам звезду!

(…) Перо из крила

једног палог анђела

писаће крвљу.

(…) Узлети анђела.

Паперјасти благослов

разноси ветар.

(…) Зајесенило.

Мермерни анђелизам.

сахрана снова.

Лишеним страсти,

бескрвним анђелима

смрт је на лицу.

Бичују Христа.

Заталасано гневом

лице анђела.

(…) Мачем сеченим

латицама љиљана

подстичу огањ.

(…) На прозорима

купола пуних греха

плачу анђели.

_________________________________

Милослав ШУТИЋ (1938. – ). Превасходно критичар, антологичар…

Видети: http://www.domomladine.org/debate/527/http://independent-academy.net/science/library/shutych.html

 

 

Ђуро ШУШЊИЋ

О МОЈА ТИХА МОЛИТВО

Ја сам као струна, напета и разапета, која задрхти на најтиши јецај душе : зато морам да се  приберем  и саберем у себи. Повукао сам се у самоћу, али не да бих ћутао : ове речи упућене Теби, сведоче да су нада и љубав у мени нашле своје склониште.

Хоћу да говорим с Тобом, јер бих без тога био ужасно усамљен : моја душа отвара се на сваку Твоју реч. Ти боље разумеш мене него ја себе. Срећан сам што постојиш, посебно у тренуцима када ми се стужи све око мене, а то није тако ретко. Помало страдам од свакога, па не желим да сретнем никога, осим Тебе јединога.

Када се Ти појавиш у моме будном оку, сване у мени неки нови дан, и ја се опет данам : не дам да сумња краде моје наде. Кад у себи мислим о Теби, онда ми навиру сузе и чиста питања. Највећу славу одајем Ти тиме што мислим на Тебе када све губим. Све што је нада у мом животу, везано је за тренутке када разговарам с Тобом : тога часа заборављам све што ниси Ти. Као да скидам бреме с тела и окове с душе, па постајем већи од себе : очишћен за молитву.

Ништа не треба да ми кажеш, мени је довољно да Ти постојиш, па да осетим да нисам сам у овој пустињи, где дувају ветрови зла. Како су дуги моји дани када Тебе нема близу. Јуче као да је било лани, сви облачни у једном низу. Довољно је да се малчице удаљиш, па да осетим сву празнину око себе и у себи : у мом срцу тад избије поноћ. Чујеш ли моје речи како јече? Ниједна није успут уловљена, свака говори моју тишину, памти моју самоћу, сведочи моју наду.

Има ствари које човек може да призна само пред Тобом и пред собом : исповест и молитва јесу признање грехова и ослобађање од њих. Ко ће, ако не ја сам, знати колико сам грешан. Оче, молим за милост, опрости ми моје грехе, као што сам ја опростио своме сину. Милост Твоју молим, као што ближњи  моле хлеб наш насушни. Умем да читам сваку књигу, осим књиге живота и смрти : ту сам можда потпуно неписмен. Јер мени си био туђа прича, док ниси постао моја једина песма.

Искусио сам свашта пре но што си постао моја молитва : више сам био склон мисли него молитви. А онда си ми се  открио, али не толико да би престао да будеш тајна : када сам у близини тајне, код куће сам. (…)

Чини ми се да сам више грешио када сам слушао свој разум, него  када сам слушао своју крв. Тело је искреније од душе : не уме да лаже. Нисам био господар својих чула : ноћу сам све дивље звери пуштао на слободу, док су дању биле на узди. Безглаво сам јурио кроз ово захуктало време, као да ми је смрт била за петама, па сам више мислио ногама него главом. Није било игре за коју моје тело и мој дух нису били способни. Стекао сам навику да све потиснем и да ме ништа не мучи дуже од једног трена. Ово сам тумачио као олакшање : мање ме притискају успомене. Узалуд сам се борио да задобијем власт над својим језиком и задржим небо у своме оку. Ти се, Истино моја, ниси мешао у моју малу независност : допустио си да сам понешто одлучим из своје слободе, макар и грешио у избору, што  сам углавном и чинио. Сада се кајем и молим Те да ми опростиш. Сад оплакујем свој живот попут човека који га је изневерио.

(…)

Ако ми и не опростиш, хвала Ти на свакој капи воде и вина, зрну кафе и грумену соли, корици хлеба, зраку светла, блеску мисли, и ватрици што је запали у мом срцу. Све што има неку вредност за живот на земљи, дато ми је као поклон, од Тебе дародавче. У свему сам уживао сваки пут као да ми је задњи пут. Сада знам да без Тебе не бих могао да преживим у овом балканском зверињаку.

(…)

Никад није касно да будем оно што бих могао бити, макар на самртној постељи : сличан Теби, боголик. Кад држим упаљену свећу у рукама, као да држим сву радост и чистоту света :  сада хоћу живот као светло и светковину. Из тескобе моје изведи ме да и даље славим име Твоје. Прими у уши Своје молитву моју, сенком крила Својих заклони ме.

Мој живот био је као један дуги дан учења, а све што сам рекао и написао само је једна велика исповест и молитва. Можда ће неки брзоноги да их разнесе на све стране света. У веку који је уморан од науке, ја сам се пео по небеским лествама до највишег смисла – до Тебе свезнајући. Све сам чинио да Твоје речи постану обичај. Исправи речи моје ако су ме удаљиле од истине Твоје. Осим речи, ништа нема да Ти принесем као дар : а реч је мој живот. Дарујем  Ти, мудри саветниче, само оно што је од Твоје речи спасено у мојој; тако ми се она неће вратити празна. Тако ћу да сазнам да се молитва моја уздигла до Твога ува и отворила врата небеска.

(…)

Просед, у мени се све бели. Сваки живац ми болује, у мени смрт столује. Учини, надо моја, да ведро буде моје духовно  небо, и да на старој грани, још који дан, не увене последњи зелени листић, као једини траг живота. Ти, што ведриш и облачиш, подари ми још неки  трен радости, уместо дугих година бола. Једва да наслуђујем шта ћу и како ћу са преосталим данима. Вечито изненађење моје, избави и осветли душу моју, помози ми да се поново роди за светлост : не дај да ми мрак испуни очи. Склони ме од злог језика и мача љутога : да ми језик не позна отровне речи и да истинита реч буде једини мач.

После велике  борбе долази дуги мир : негде у Божјем насељу нађи(те) и за мене место, а гроб мој нека се не обележава, јер нисам био ничији, осим Твој и свој. Понекад ми је душа широка и дубока као океан. Кад упловим у њега, чини ми се да сам се спојио са свим бићима у једном једином пољупцу и да нас све скупа штити оклоп Твоје љубави. Видело моје, овога трена осећам јасно да се сва створења окрећу Теби и зазивају Те својим језиком : сва се међусобно разумеју преко Твоје речи.

(…)

Плод је зрео када пада. Већ истањен пламичак живота тихо урања у вечну, хладну ноћ.

Понекад Те не разумем, често Те молим, увек Те волим.

Прими, Оче, ову реч што издахну на мојим уснама.

__________________________________________

Ђуро  ШУШЊИЋ (1934. – ). Философ, социолог. Овде се доносе одломци из „О  моја тиха молитво“ (из књ. ДИЈАЛОГ И ТОЛЕРАНЦИЈА, ИК З. Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1994. – На најдивнији начин, антологија се завршава фрагментима молитве аутора, који би многим песницима 20. века могао бити узор, иако се никада није декларисао као песник.

Видети: http://magazin.6yka.com/do/da,330

Леонид ШЕЈКА


[ Од фебруара до априла 1957 ]

Једнога дана сам добио поруку. Поруку-наређење, молбу, предлог? Ни до данас нисам сазнао…Укратко, морао сам да отпутујем.

      Али куда?  Изгледа да је то било свеједно. Могао сам да идем у ма ком правцу и да не погрешим, да то буде прави. Они који су послали поруку можда су све већ  предвидели. Ићи напред, само је привид, касније се види пређени пут – као да је био унапред утврђен у виду неког нацрта, затвореног у коверти, која се може отворити да би се све то видело, проверило. У ствари, онда кад је већ непотребно, дакле, на крају, кад се путовање заврши.

И сада, после дугог лутања, чини ми се да сам стигао, уколико то није превара. Могу само да реконструишем , шематски, мој пут. Ево га :

(Следи скица пута од Града, преко Зоне преливања и Провалије, до Замка ; скица носи наслов Нацрт опште диспозиције. Напом. приређивача.)

Као што се види Град  има исту површину као и Ђубриште ;између Града и Ђубришта постоји Зона преливања .Не зна се где престаје Град , а где почиње  Ђубриште.

Ако је циљ био Замак, преко Ђубришта је било најкраће до њега. Али све то није било тако једноставно. Ми живимо у свету привида, илузорности, и никад се не зна ни почетак, ни да ли је достигнут врхунац, ни то да је осећај кретања једна заблуда, да се  можда стоји у месту или окреће у круг или се иде по земљишту толико познатом, да је већ постало досадно. И тако, десило се, на пример, уместо да пођем најкраћим путем, пођох заобилазним или, чак, дуго покушавах да прођем са оне стране где пролаза уопште није било. А сад ми је јасан разлог да из Града допрем до Замка. Јер, прво, све је то захтевало корените метаморфозе и жртве ; друго, Град је био од Замка одвојен Провалијом, тако да нико у Граду није знао за Замак, па и ја сам могао само да наслуђујем његово постојање.

Улазећи, дакле, у Ђубриште, могао сам без задржавања да пођем у правцу Замка, али, као што рекох, ја сам једва знао за његово постојање и, с друге стране, хтео сам да испитам све могућности, све пролазе, а још више, све ћорсокаке око великог пространства, које зовем Ђубриште. Оно је преда мном у целој непрекидности и у димензији која не може да се сагледа, да се премери, тако да од целе површине испитујем један мали део, мој део.

Што се тиче Града, њега сам могао да реконструишем на основу свега овога разбацаног по Ђубришту, што је, у ствари, била одбачена неупотребљивост, а за мене много више од тога – један космос, независан од Града, иако се Ђубриште преливало у Град или чак поклапало са њим, што је вероватно и условило да сам, лутајући по Ђубришту, зашао у Зону преливања и с тешким напором свести успео да схватим да је то што имам пред собом у ствари Град.

 ГРАД 

        (Истраживање пакла)

 

       ДАН

1. Да ли је могуће да сам преварен, напуштен овде, опкољен дебелим зидом?

2. Овај хаос потребно је некако савладати, средити, почети систематско премеравање, а , затим, извршити поделе са потребном прецизношћу, тако да се не пређе граница дозвољеног одступања.

3. Дакле, искиданост не може да остане неконтролисана; потребно је савладати хаос привида и угледати ред стварног стања.

4. Какво шаренило! Све треба изједначити, све поравнати.

На главу сам ставио оклоп и овде сам под другим именом.

5. Зауставио сам све покрете, све токове и приступио класификацији.

————————————————————————————–

Мој  положај

 

На мојој глави нагомилани паразити. У свему томе не видим разлог за попуштање.

Једино што могу да учиним то је да, упркос свему…

За сада је важно не показивати се. Ево како сам то удесио : Имам једну љуску, оклоп или кожу , коју облачим кад ме траже. Станем на неко место, као да сам ту укопан, и кад ме пронађу, ја им оставим своју љуску, дакле, оно што личи на мене и што је изгледало као ја, и одем на друго место или у другу љуску, и тако све док, најзад, не схвате да ме баш та особина одређује, и покушавају да ме ту ухвате. Али, тада ћу и ја да пронађем неко чвршће и трајније склониште. А, за сада, важно је не показати се, важно је одржати тајност.

Али, каква је то опна која стеже и затвара видик?

Ах, то је сутра ; морам да идем тамо , позвали су ме…

________________________________________________

Леонид ШЕЈКА  (1932 – 1970) . Сликар, песник, алхемичар. Изузетна личност. Легенда за живота. Његова поезија је постала доступна читаоцима постхумно…  –  Овде је изабрано само понешто из заоставштине Леонида Шејке. Прелиминарни избор текстова Леонида Шејке је био петоструко већи…

Видети: http://belatukadruz.wordpress.com/2011/07/26/%D0%BB%D0%B5%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%B4-%D1%88%D0%B5%D1%98%D0%BA%D0%B0/

http://www.audioifotoarhiv.com/gosti%20sajta/LeonidSejka.html

http://www.audioifotoarhiv.com/gosti%20sajta/LeonidSejka4.html

Алекса ШАНТИЋ

Срце

Из долине реке, из копаља трска,

Путања ме води у голетне стране.

Ноћ. Поју славуји, и на брсне гране

Као седеф бела месечина прска.

Већ ме ево врху. Свуда крш и саме

Две – три смреке шуме на храпавој плочи.

К’о благе и топле материне очи,

Лепе греју звезде и гледају на ме.

Уз Неретву, доле, бехар се разгрозд’о

Пун фењера стари Мостар трепти оздо,

Спава. Месечине покрило га платно.

Моје срце лети, и кличе, и гори,

Просторима кружи и, к’о метеори,

По родноме крају расипа се златно…

1912.

______________________________________________________

Алекса ШАНТИЋ ( 1868 – 1924 ). Песник. Књиге : ПЈЕСМЕ (Мостар, 1891);  ПЈЕСМЕ II (1895);  ПЈЕСМЕ (1901) ;  ПЈЕСМЕ (1907) ; ПЈЕСМЕ (СКЗ, Београд, 1911); ПЕСМЕ (Загреб, 1918)…

Омиљени српски песник (неколико његових песама певају се уз омиљене мелодије и данас). Након што је објавио 1901. године књигу ПЈЕСМЕ у  Мостару, доживео је критику Богдана Поповића у Српском књижевном гласнику. Поповић  прво хвали Шантићеве песме „Причу“, „Гривна“, „Моја ноћи“, „Остајте овдје“, „Моја комшиница“, етц. Поповић критикује  несавршени стил српских песника, Шантића, недостатак мајсторства. „Шантић добро пише кад пише дикцијом која му је позната, дикцијом које образац имате у Бранку и у народном песништву, и којом су са сразмерно малим разликама, према свом темпераменту, писали и Змај  и Јакшић. А пише рђаво кад пише оним уметничким, китњастим стилом, којим су наши песници почели писати од Војислава Илића, и који се углавном састоји у тражењу живописних и бележењу суптилнијих појединости, у бирању лепих речи (лепих по значењу и по изговору), у већем шаренилу боја и прелива. Међутим, ни он ни већина његових другова, нису за такав стил спремни. Тим стилом је нарочито тешко писати : ту су појединости чешће и суптилније, преливи тананији, потреба за маштом и емоцијом већа, а и хармонију је ту много теже одржати; у том стилу греше погдекад и велики вештаци. Тим пре ће грешити наши песници, у којих и иначе стил није никад био најјача страна. Човек се учи на обрасцима, а обрасци на којима су се наши песници могли учити том стилу, били су несавршени у многом погледу…“ Можемо се, донекле, сложити са Поповићем; али, понављамо, дух овог покојника није нас „кастрирао“. … Скерлић је, на другој страни, безрезервно  писао о песнику Шантићу : „Алекса Шантић нема „мртву душу“, и оно  што пева није ни „поезија трулежи“ ни „поезија грча“. Он је душевно и духовно здрав човек, који искрено пева оно што осећа и чији стихови су, што рекао један модерни песник, „ломни мостови бачени с једне душе на другу. (…) Шантић је један од ретких песника који не лажу. Он не пева из моде и снобизма, не жонглира речима и не везе фразе; он не тежи да стиховима изрази свој грч или своју гримасу, и да комбинацијама речи решава проблеме скулптуре и музике. Он у стихове меће откуцаје свога срца, не као песник, но као човек. И пре но што је написао своју књигу, он ју је сву у целини осетио и преживео…“  – И Поповић и Скерлић, књижевни ауторитети првога реда свога времена, били су само смртни људи свога времена! Нису били, на жалост, полиграфи. Ни један ни други нису написали ни једну успелу песму, или роман. – То напомињем због свих оних  књижевника српских, књижевних критичара и професора, који су изашли из шињела ова два књижевна ауторитета, због свих „кастрираних“…

Обавезно погледати: Јован Дучић: Алекса Шантић, у књ. Књижевне импресије, Београд, Слово љубве, 1982, стр. 162  и даље.

Видети : http://www.aleksasantic.com/