БРАНКО ЂУРЂУЛОВ

Ђ

 

НЕСРЕЋНИ ГЕНИЈЕ

 

Допустио је машти да рађа невероватне визије.

Необуздано се предавао заносу који му је доносила.

Одједном је осетио да ће га достићи казна неке неумитне силе

што је својим илузијама, у делу које је створио, дозволио да пређу

преко границе до које је људском бићу допуштено. Али, и да ће та

казна бити, својим страхотама, сразмерно онолика колико је својим

стваралаштвом премашио дозвољено.

Мора да је досегао нешто што је за њега било забрањено, па

због тога није могао да остане човек као што су то многи људи. Некуд

је залутао. Сви напори да се врати осујећени су у самом зачетку. Људи

му не верују и неће да чују за његове снове.

Упознао је неке непознате силе. Оне га носе собом и све му

мање дозвољавају да буде оно што је некада био. Плаши их се.

Никада га не напуштају. Присутне су и када мисли да би морао да буде

смирен. Доносе му узбуђења јача од свих која је раније имао и неко

чудно осећање среће.

Ускоро се неће више мучити, јер све мање општи са својом

околином и све се више предаје свету необичне снаге и привлачности.

Осећање усамљености међу људима убрзо ће му нестати. У свести неће

више бити ни трага о томе, а неће ни бринути шта ће људи мислити о

њему и о његовом несхваћеном делу, које је за њих створио од најбољег

и најлепшег што је у срцу имао.

 

НЕДОВРШЕНА ПЕСМА

 

Лагала ме је мирно, скоро с радошћу. На уснама би јој бујала

необична лепота дана, а из очију би јој се ширио небески свод са много

сунца. Жељан великих осећања, веровао сам јој предано. Знажно сам

био обузет, више од свега, уверењем да ме воли.

Био сам безазлен, опседнут игром ране младости и луд…обузет

најлепшим лудилом душом и телом.

Не, лагати више не могу…Волео сам је и волим је више од

себе. мој живот, од када сам је срео, само је с њом. То је моја истина.

Мучи ме и сили да је искажем, макар то било једва чујно и тише од

шапата…

Увек је видим у пољу крај града како ме – љубећи ме у густој

трави – лаже да ме воли, док лежим и умирем од среће, не знајући да

посматрам белим облака лаки и бешумни лет.

 

_______________________________________

 

БРАНКО ЂУРЂУЛОВ (Суботица 1925 –    ?). Песник, прозни писац. Збирке  песама : Сете (1976), Сан (1982), Слутње (1990)… Овде су уврштени текстови Б. Ђурђулова из рукописа „Време људи“, изгубљеног и пронађеног на буњишту…

Војислав ДЕСПОТОВ

                 НИШТА СЕ ЗБИВА, НИГДЕ ПОСЕБНО

 

1

Ако је астрономија, глупа астрономија,

сасвим је безболно што сам и ја

открио све да клизи по плану и да застој,

исклизак, да узмем не смем

као дар – мар ману.

На пример : вода, ваздух и ватра, па чак и земља,

ћуте и раде,

предмети ситни, предмети крупни,

сврстани у крајње филозофске бригаде,

мирно спроводе крај и почетак.

Виљушке. Звезде. Политички летак.

Госпођо! Доказ почива и на вашој сиси!

Све од божје ручерде

зависи!

 

2

У Зеноновом хладном, знам ,рату

обраћа хармонија језива пажњу

на мале мушкарце и на мале жене,

све у њима тече по редовном сату,

свака ствар нам стоји, крене, стоји, крене,

негде се нешто посебно не збива,

ништа се збива,

нигде посебно.

 

3

Пипам осетљив сензор користим, њушкам,

из реда општег најмањи мир бих да извадим,

мелодију хармонике да слистим,

бар делић машине да срушим – али, на ред тиме

свемир жешће хушкам?

Преврћем леје, нова насеља, ритмичке идеје,

замке копам, бесно бусен чупам,

сисам боју цвету, вадим очи пчела, за болест ову

једини лек су црне пилуле и набијање на колац,

мировање, ах, циљ свих кретних је начела!

Храним, подстичем, гурам,

мотор уграђујем бензински у спокој суштински,

цик – цак стазе бетонирам

да по њима дивље газе

стања мировања, експлозив стављам у трајне орбите,

хитам, ја, аутомобил, да их у судару руинирам,

скачем, сечем, сикћем,

узалуд се нервирам,

узалуд стишавам,

сведоке за дисконтинуитет тражим,

саслушавам.

Ахилова корњача модел светски кроји,

о, зашто сам једини

који ту тумара

а на једном месту

никада не стоји?

 

 

                СМРТИ МОЈА

 

ципело моја тесна, штиклом рупу згази

књиго моја преписана, у књижари чами

сијалицо моја разлупана, продај светлост тами

стражару мој мртви, на шумове не пази

бегеју мој отровни, теци испод малог моста

емисијо моја црнобела, на први програм иди

хлебу мој поједени, буди доста и за госта

златниче мој украдени, у јеврејском џепу звони

динари моји оловни, у банци тешко лежите

рониоче мој плитки, са паткама дивљим рони

атлетичари моји последњи, стазом поред бежите

демократијо моја немогућа, пређи у макаркакву слободу

[………..]

____________________________________________

ВОЈИСЛАВ ДЕСПОТОВ25 (1950 – 2000). Песник, есејист, преводилац. Књиге поезије : Прво, тј. песнина слика речи (1972), Тренинг поезије (1978), Перач сапуна (1979), Пада дубок снег (1986), Прљави снови (1988), Весели пакао европоезије (1990), Неочекиван човек (1992)…

Тодор ДУТИНА

ПОНОЋНА ПУСТОШ

У ДОМУ МОЈЕ МАЈКЕ

 

 

Знаш ли ти, Господе,

како је сада пуст дом моје мајке…

Како су празне собе

пуне прашине и паучине

и која пуста мјесечина

бије у њене прозоре.

Знаш ли ти, Господе,

који је час тишине у дому моје мајке…

Како се све скаменило

и мачак на греди и миш у дувару

и бршљан на зиду са источне стране

и лоза напето тишину ослушкује.

Свака је мртва ствар на своме мртвом мјесту :

очев алат и његов мртви занат

сат у времену и вријеме у сату

и плахте бијеле

лани за нас стеране.

ти ништа, Господе,

у празном дому не навјешћујеш…

Пусто је срце моје мајке

и празнина је из њега исцурила.

Зјакаш ли зјакаш, Господе,

лијено око, свјетлости равнодушна –

ни један од нас, ни једно дијете њено

у овај скровит час

у њезин прозор неће закуцати.

____________________________________

ТОДОР  ДУТИНА (1948 – 2007 ). Песник. Књиге поезије : Ореол динарида (1970), Земља и људи (1976), Брисани простор ( 1979), Између пса и вука (1986). –   Овде је уврштена  песма овог аутора објављена  у КР, 276 /  19. 4. 1986

ЂУРО ДАМЈАНОВИЋ

 

                  СЛИЧИЦА ИЗ РАТА

 

Тукли су га.

Тукли су га, тукли су га.

(Јој! Ајој! Ојој!)

Тукли су га,

тукли, тукли.

(Јооој! Ајооој! Ојооој!)

Тукли, тукли, тукли, тукли.

(Јооооој!Ојооооој!)

Тукли су га, тукли су га,

тукли , тукли, тукли, тукли.

Ко?

„Ко?“ Војска.

Тукли су га, тукли су га,

тукли су га, тукли, тукли.

„Која војска?“

Која војска није тукла?

Тукли су га, тукли су га,

тукли шаком, за почетак.

Тукли су га, тукли су га,

тукли шаком, тукли шаком.

Тукли су га, тукли, тукли,

тукли шаком, тукли ногом.

Тукли су га, тукли су га,

тукли, тукли, тукли су га

с морÄном шаком, свјежом ногом.

Тукли су га, тукли, тукли,

уморени тукли ногом,

настављају свјежом шаком.

Тукли су га, тукли су га,

тукли, тукли, тукли.

„Зашто?“

Зато што он није туко.

Тукли су га, тукли, тукли,

тукли, тукли, тукли су га.

Гурали му цијев пиштоља

у крвава јојна уста,

што молише : „Немојте ме!“

Тукли су га, тукли, тукли,

па кад су их руке, ноге

од тог посла забољеле

тукли су га кундацима.

Тукли су га, тукли су га,

тукли, тукли, тукли, тукли,

тукли, тукли, кундацима.

Тукли су га, тукли, тукли

и гурали цијев пушака

у крвава јојна уста.

У крвава јојна уста,

што молише : „Убијте ме!“

Тукли су га, тукли су га.

Тукли, тукли, тукли, тукли

док је стајо, док је падо.

Тукли тукли док је стајо,

тукли тукли док је падо.

Тукли су га, тукли, тукли,

тукли су га кад је падо.

Тукли тукли кад је пао.

Тукли су га док је лежо.

Тукли, тукли, тукли су га,

дизали га и тукли га

док он опет није пао.

Они опет дизали га,

они онда држали га,

држали га да не падне,

држали га и тукли га

док он опет није пао.

Тукли су га шаком, ногом,

шаком, ногом, кундацима,

кундацима, ногом, шаком,

шаком, ногом, кундацима.

Тукли су га, тукли, тукли,

тукли су га, тукли мржњом

и бездушном својом душом.

Тукли, тукли, тукли су га

а он више јаукречи,

а он више глас крвави

не понови, не изречи.

Тукли, тукли, тукли су га,

а он више не молише

ни „Немојте“, ни „Убијте“.

Они онда њега водом

поливаше као расад.

Поливаше њега водом

не да бол му олакшају,

не да мрку крв му сперу

но да га из смрти врате,

убијеног да оживе,

да оживе не да живи

него да га туку жива,

туку јоште.

Кад у томе послу Христа

не успјеше,

онда су га тукли мртвог.

________________________________

ЂУРО ДАМЈАНОВИЋ ( 1945. – ). Песник, прозни писац, есејист.24 Књиге поезије : Успомене из пакла (1971), Слубљене руке (1976), Песме (1986), Дитирамби илити веселе, похвалне песме о писцима (1980), Ноћно сунце (1993).