Ознаке

Из Дневника поновног читања Регистра III, тј.  Архива НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА Plus ultra – писаног за 3. издање Несебичног музеја, објављеног у оквиру мојих Сабраних дела  УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА.

 

 

 

 

 

 

 

 

(Петак, 5. август 2011)

Ово пилот издање једва да је објављено у стотинак примерака!Најобимније је, у односу на свих 8 штампаних издања у размаку од 1989 – 2009. године…

Грађа објављена на крају  овог издања представља неисцрпни рудник и подстицај. Ево шта сам написао у једном од размишљања поводом тог 3. изд. Несебичног музеја   под насловом Бршљан око српске културе и поезије 20. века :

Покушајмо да замислимо, дакле, 2101. годину; тада многи од нас, па и од оних који ће доћи после нас, неће бити више мељу  живима. Вероватно ће у том дужем временском раздобљу  отпасти, као лишће са грана у јесен, и низ имена песничких које сам  унео у треће издање  антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Plus ultra?

Не можемо то знати, али имамо право да размишљамо изагробном љубављу.

Остане ли доста имена из ове антологије, и тада, 2001.. године у култури и памћењу, то ће бити много одоцнело признање антологичару (…)!

Могућ је, већ сада, приговор да је антологичар,  за један век, унео  сувише поезије и песничких имена ( 243); али то је зато, што антологичар није наследио никакву традицију, што је великим трудом и залагањем стицао традицију достојну великих европских књижевности. Строго сам, поред осталога, ценио код свакога песника ове антологије,  однос према мртвим песницима и уметницима. Нисам бирао оно што је прошло у прошлости, већ оно што је садашње у прошлости, и што ми се учинило да је вечно пред вечним у садашњости, у време кад је настајала антологија.

Нисам судио по мерилима прошлости, блиске или даље, ни по канонима  мртвих критичара.

Уклапао сам старо и ново у српској поезији 20. века, уравнотежавао колико је то год било могуће, и та проба је једна од вредности ове антологије. Нисам прецењивао модерност, новину, лажни прогрес; али нисам ни подцењивао.

Верујем да су ми околности, Бог, живот, судбина, образовање и истраживање и познавање стварних развојних проблема српске поезије 20. века , затим … повољни стваралачки развој, омогућили да саставим књигу коју су други прогласили мојим ЖИВОТНИМ ДЕЛОМ, али ја исто тако верујем да у моја животна дела спадају и  моја опсежна књига поезије : Рајска свећа, затим романи  из циклуса МЛАДОСТ БЕЗ СТАРОСТИ И ЖИВОТ БЕЗ СМРТИ, као  и роман  „Влашка гозба“.  У овој последњој књизи чини ми се, има много уверљивих аргумената и ствари и духовне ароме која немилосрдно раскринкава суштину тзв. епохе хокус – покуса, 20. века, у европским, светским, али и балканским оквирима. Због тога је тренутак да се баци светлост и на саму личност састављача ове антологије, то јест, на његову компетенцију… То је потребно учинити, без икаквог устезања и лажне скромности, јер да није било овог и оваквог саствљача, не би ни било ове драгоцене књиге.

*

 Бршљан око гимназије. -Та песма, из круга мојих раних песама, дата је у антологији; поново ћу цитирати из ње неке стихове:

Рене Шар има песму у прози  Спруд окера ,

читао сам је  1966. године , у преводу , у

децембарском броју  Књижевности .

У којој је добар наслов, а све остало?

Више ми се допадао један други спруд,

неописан, златан , видљив кроз прозор

гимназијске библиотеке… Околина Кучева,

губљење часова, бршљан око школе ,

школски парк , шетња пругом до њеног

краја, или излет на врх Јелењске стене,

или до шума платана иза Кучајне,

или чак до пећине Церемошња…

    Више ми се допадала околина Кучева

од обавезне школске лектире , па и часописа.

Објављивали су заразно зевање.

И зато сам престао да читам све то смеће

и гледао како напредује бршљан око школе.

    Бршљан око једне старе крушке на улазу

у село. Бршљан око стараца и старица ,

и ученика и ученица гимназије , око професора :

књижевности, историје , војне

обуке , око Дома културе и осушених брестова…

(…)

маслачак и кисељак , знали су да

преко ноћи , неколико ноћи , савладају

мртво годишње доба, спорост времена,

спорост будућности. Привлачио ме је

тај бујни раст који нико није могао

да увреба . Не књиге , које беху пуне

невештина и полуистина, заобилажења око

ствари. Чак и оне најбоље , ако је таквих

уопште било , биле су као осушена стабла

брестова , која је до врха прекрило лишће

бршљана. Неке су куће биле напуштене

и тамо је било бршљана .Нико није знао

како су и где завршили власници , ни откуда

бршљан. Неко је тај бршљан расаљивао ,

јер се није могао створити сам. (…)

 

На оном  (мом) Златном спруду није било

тих бршљенова , нити су се ту икада

сунчали они који су продавали рог за свећу.

 

Светлост је расла и помагала

мрешћење риба у плићацима

и укрштање златног и црног…    

 

(Крајем 1970.)

То нису били само стихови једног  младића у дубокој провинцији Балкана : то је већ пре двадесете био нови поглед  на српску културу  20. века, на њену судбину,  на културу уопште, на њено племенито порекло, па и нови поглед на српску поезију и на поезију уопште.

То, другим речима није само бршљан  око кучевске гимназије, око младости једног српског песника, то је поглед на бршљан који је обавио  српску културу и поезију 20. века.

            То осећање, и мисао је обликовало ову антологију.

У том смислу, заиста, треће издање антологије српске поезије периода 1900. – 2001. година  НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ  Plus ultra је без премца : ова антологија је најпотпунија, са најмање могућих грешака које се ипак понекад догоде : она је налик на огледало вода, на готово природно огледало у коме се огледа све оно што се усправило у  српској поезији 20. века, као јове, врбе, јабланови вити или  храстови на обалама српских река! То је, вероватно, и једна од најбољих књига у опусу УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА, у сваком случају књига над којом сам провео многе дане и месеце, ноћи и године. То је књига у којој је поезија надживела своје творце…То је књига што  у себи садржи многе друге сличне које ће се појављивати током 21. века, јер она има вољу  за сва могућа такмичења у Духу у  будућности, хвала Богу! Као таква ће по природи правде, бити превођена на друге светске језике :  и баш зато што је много опсежнија, аналитичнија  и недвосмисленија од свих које су јој претходиле, пружаће свету и читаоцима по свету, објективнију слику о потенцијалу српске културе и поезије 20. века!

 

*

Добро је да се у првим деценијама 21. века појаве нове и солидније рађене антологије српске поезије 20. века, јер је време за свођење биланса сазрело, добро је да их састављају позвани  и некомпромитовани састављачи; јер  то је услов  да се кроз коју деценију појави  и нека антологија која ће бити врхунац антологичарске синтезе…

Одустао сам да упутим жестоку критику најновијим антологичарима, онима који су објављивали своје антологије последњих неколико деценија 20. века. Током читавог 20. века српска култура и књижевност није имала среће са антологичарима, осим  антологије Богдана Поповића. И  Гојка Тешића… Можда је песник и антологичар Миодраг Павловић имао шансе да се приближи  (барем  у оном последњем издању његове антологије објављеном у оквиру  његових дела у његовом избору), али – није.

Вредност антологије српске поезије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, претходна два, а и овог трећег (…) издања је у томе што је она, дубоко верујем : антологија која укључује у највећој могућој мери, а не искључује, што афирмише  ону поезију која је најближа најизворнијем схватању  културе, и при том је веома строга. Она даје најсвеобухватнију информацију о српској култури и поезији 20. века. Она даје такво обиље, и за катедре славистике на којима се проучава српска књижевност 20. века, и за евентуалне читаоце, и преводиоце, јер упућује на толико ствари. Она се не може (про)читати за дан, или недељу – две, али она може бити задовољство и за најобичнијег и за најнеобичнијег читаоца, јер јој је суштина у Зонама преливања. Она не фаворизује и афирмише само неке личности, правце, песничке идеологије;  она открива оно што је вероватно  врло живо, истинито, лепо и уверљиво у српској поезији 20. века. Већ су прво и друго издање  доживели углавном ласкаве оцене; али коначна оцена ове књиге моћи ће бити дата, тек – око 2101. године, на стогодишњицу њеног трећег издања!

 

*    

   

Подсетићу још једном на Винаверов изванредни есеј  „Одбрана песништва“ објављеном у  Младеновићевом књиж. часопису  „ХХ ВЕК“.

Винавер је знао – понављам – да су нашој поезији потребни  „готови дефинитивни песнички изрази који би били коначна сведочанства, потребни су да бисмо се могли не само њима успротивити, или са њима порвати него и да би се снашли и у роју и у тишми других чувстава, да бисмо се могли не само одупрети него и ограничити , оивичити и извијугати“ (већ спомињани Винаверов есеј, стр. 664) .

Кад  свега тога нема  – „немајући таквих традиција ми запињемо и мутни смо већ у почетку. Зар ми мутни којима је у говору све толико  јасно? Да, мутни у књижевности која није израдила неопходне форме, мутни већ кад се говори о најпростијем унутрашњем доживљају…. Наши писци, већ иначе слободнији, као што рекосмо, постадоше слободнији и од своје дужности. Дужност им је била – и ту не помажу софизми – да омогуће високу културу створивши њене базе  у родном језику, иживевши извесне значајне и врховне чежње. И оно што би постигли – макар и са закашњењем – био би поклон будућим нараштајима “  (Винавер, исто, стр. 664) .

Да ли песништва Попе, Павловића, Раичковића… омогућују;  да ли су омогућила високу културу?

Одговор не може бити сасвим потврдан. Баш зато, највише су мерени и по том мерилу. Али, не само по њему!

У извесном смислу, Александар Лукић је имао оно о чему говори луцидни Винавер – имао је испред себе плодна и инспиративна настојања Миодрага Павловића – Млеко искони – па није био принуђен – пишући Европу  – да „муца и да сам ствара и надокнађује основице за свој израз, темеље за свој израз“.

Лукићева књига поседује завидно самопоуздање и силину говора, поетског набоја, сликовитости и одрешитости какву ћемо узалуд тражити и код Лукићевих вршњака,  код оних коју годину старијих, па и деценију и више,  код оних песника који му по годинама могу бити родитељи, коначно и код самог М. Павловића!

Пишући Европу , Лукић се мимоишао са сухим и јаловим рационализмом, избегао је замке наше званичне књижевности, најзваничније, грозне и ограничене, ограниченије од бирократије ( „бирократија има своју смешну кочоперност и туробну несавитљивост, и круту стидљивост, и триста полета и очајања који се укроћују насиљем свесног стила “ – моје истицање – М. Л. – Винавер, исто , стр. 665).

Лукић је смело ушао у свој песнички лавиринт назвавши га Европа – лавиринт у коме су укрштене судбине Старе и Нове Европе.

Лукић је писао своју књигу с нескривеним презрењем  наших најбољих људи који су   „избегли напор духовни и не дадоше акценте дубоке ни токове потсвесне. Наше бекство није било од реалности – и које реалности! – како неки мисле, него нам је бекство било од стваралачког књижевног идеала, од интуиције која наилази на ствараоца после очајних пораза. Дубље срељивање потребно би нам било чак и да смо рационалисти најсувопарнији, да бисмо кренули даље. А колико нам је тек оно потребније када је тај „рационализам“ маска и случај. Морамо да оживимо наше дубине – према задатку времена – а ми чак нисмо ни дошли до наших дубина онај први пут, према задатку раније генерације у Европи“  (Винавер, исто, стр. 665) .

Александар Лукић је стварао своју књигу Европа уверен да је  „духовна истина потребна целом нашем друштву да би се омогућио – ако ништа а оно бар то – наш унутрашњи живот и наша изражајна помоћна средства“. 

Високо сам вредновао песнике који су снажно изражавали  потребу за духовном истином. (…)

Високо сам вредновао поезију која је  покренула читаве лавине и бујице, која је, једном речи, иако се појавила у несрећно време у коме буја најфантазмагоричнији коров и прашума лажних мерила, дирнула у срж, у – како вели Винавер –  „заостатак, који не (би)  био случајан и несрећан, него кобан и поносит, јер се састоји у накнадној граљи онога што је пропуштено било“.

            То бих могао рећи и за своју поезију, али  и за поезију неколико других песника који су у овој антологији добили  значајн простор.

            Вредновао сам поезију која је изражавала у најбољим тренуцима Страву постојања : … понижене и свирепо преклане, / деца умиру од глади. Никоме живоме ништа /  није преостало осим страха. Поља су уништена. /  Стока је угинула. Села и градови су разрушени. / Породице сахрањене“ …

Ове слике које су израз Страве, балканске страве, којом се један песник успешно позабавио и у некима од својих претходно објављеним књигама ; ове слике ратних разарања, опустошења и Де садовског уживања у злочинима, потврђују да је Европа већ једном доживела најгоре –  фазе распадања хеленске културе, успостављање система морфологије пропасти.

            Кад најважније вредности падну, кад религиозност пресахне, кад дух спадне на најниже гране, губи се и само сећање на идеално. Наступа одрољавање човека, које у ствари представља претходницу пропасти света.

Људи овог века, а и претходних, нису  ни прости  ни рационални.

Највише сам вредновао песнике који су се одлучили  на подвиг : покушавајући  да надокнаде  много шта што је пропуштено у историји наше поезије и културе, друштва, силазећи у мистичне дубине свог родног континента и потконтинета. По цену напора целог бића, понеки од њих су створили поезију која има и сву драж новине и оно мучно и „донекле смешно трзање живих нерава, збиља сапетих спрегова“.

Вредновао сам песнике што су се  дубоко замислили  над стварношћу и судбином свога времена и Нове Европе и катастрофе старе Европе.

Вредновао сам песнике који се нису  повукли у кулу од слонове кости : који су тако близу стварности, и то оне стварности , да се опет послужим Винаверовим речима – своје “ рођене песме, њене присне суштине, њене стварне развојне грознице. Обичан рефлекс на основу неке стварности, само је даљи део њен, даљи ослабљен њен део и нема никакве везе са поезијом. Јер стварна поезија не састоји се од искључивих рефлекса и рефлексија, од примедби и реакција огледалских ликова, она припада једној другој области, и закони те области јесу и закони њене реалности. Поезија се састоји и од слика, и од игре речи, и од музичког дрхтања и од сто језа погођене или наслућене подударности са неким током, неким ритмом, неким падом, неком неизбежношћу изражене катастрофе која је, самим тим што је у једном тренутку ухваћен један њен блесак, један њен сев очију, дослућена и довршена“  (Винавер, исто, стр. 665).

У том смислу, понављам, Лукићева  Европа прожета је снажним личним осећањем , које – „ма како апсурдно изгледало, једина је наша песничка тековина која преображава свет. Помислићете : сви имају лично осећање. Одговорићу вам да она безлична и конвенционална осећања о којима се толико говори и која су примљена као начин општења, нису наша лична осећања. Потребан је песник, у свој својој наивности и бруталној доследности, да нам докаже шта је лично осећање“ (Винавер, исто, стр. 667). Лукићу је пошло за руком, посрећило се да сачини једну  готово немогућу књигу.

Јер је он, од прве до последње странице Европе , успео да реши најважнији проблем песника : налажење оквира, организовање оквира који је могућан, да би подржао осећања.

(….)

Бирао сам поезију и песнике, понављам имајући на уму ону заборављену, универзалну или винаверску истину  лепо изражену, најједноставније могуће. (“ Песник који своје осећање и то најдубље не изрази, него изрази нешто што мисли да је реалност а што је по страни од његовог осећања – тај песник по страни је од самог себе, тај песник чак и не лаже, он уопште није ни у каквом односу са дубинама свога бића“ , Винавер, исто, стр. 667.)

Због чега Александар Лукић, али и Мирослав Лукић (допустите да о себи говорим у трећем лицу), или Владимир Јагличић (….), или   ( у срећним тренуцима), много конкретније описују или опевају  ствари него песници њихове генерације, или песници претходних генерација?

Можда због тога, пре свега, што као Хомер, много више гледају  својим очима?

( „У основи је естетски феномен једноставан ; треба само владати способношћу да се непрекидно види жива игра и стално живи окружен четама духова, па да се буде песник; треба само осећати нагон за сопственим преображавањем и говорењем из туђих тела и душа, па да се буде драматичар“, Ниче. – Постоји карикатура културног човека, смежурана карикатура, у поређењу са природним човеком. Хор сатира – запазио је Ниче –  „слика живот истинитије, стварније, потпуније него културни човек који себе обично сматра једином стварношћу. Сфера поезије не лежи изван света, као фантастична немогућа творевина неког песничког мозга; она хоће да буде управо супротност тога, ненамазани израз истине, и баш зато мора да збаци са себе лажни украс оне тобожње стварности културног човека. Супротност између праве природне истине и културне лажи, која се понаша као да је једина стварност, слична је супротности између вечитог језгра ствари, ствари по себи, и читавог света“ –  Рођење трагедије… стр. 66)

Лукићева Европа  подвукла је ту супротност између праве природне истине и културне лажи.  То се морало узети у обзир, приликом састављања ове антологије.  Лукићева књига није написана за време владавине академизма, није болесник који се сав предао лекарима у руке. Европа прожима, а не само додирује.

У њој има довољно песничког надпоштења, ништа дакле с предумишљајем. Лукић  није сноб, који посматра и слуша , рецимо, обредно и оријашко  Повратно или Змијско коло, и не чује га. Није оличење лажи према самом себи. Нити је заробљеник латинског укуса (кад се лаж заодене обликом истине и када је најопаснија). – Упоредите поеме Данила Киша и Алекдандра Лукића у овој антологији, и не заборавите године, када су те ствари написане и објављене. Млађи песник Лукић објављује много пре своју „Пољску муштиклу“  него Киш своју поему „Песник револуције…“, и при том  млађи аутор више ризикује и плаћа вишу цену. То је морало бити вредновано…

То смо захтевали и од других песника, оних који су били пре, и много пре, и оних који долазе. Дакле, МЕРИЛА су садржана у самој антологији, и има их премного да бисмо их овде сва наводили. Као што и антологија НЕСЕБИЧНИ МУЗЕЈ, у свом коначном облику, има много више функција, од било које антологије српске поезије 20. века, објављене у периоду од 1900.  до 2001. године.

Ова књига је дуго чекана и испуниће дужност која је стојала пред песницима које су називали најначајнијим у другој половини 20 века. Већ испуњава  „Дужност “  тиме што омогућује „високу културу створивши њене базе  у родном језику, иживевши извесне значајне и врховне чежње.“

Ова антологија, поред тога, и репрезентује ту културу и ту поезију. Верујући да је она то  постигла – макар и са закашњењем – радосни смо због тога, јер је то драгоцени  поклон будућим нараштајима . То је више него вредан поклон и европској и светској  културној баштини и песништву…

Између корица ове антологије распрострло се нешто огромно као океан; драгоцено по српску културу 20. века. То је читав систем непрегледних  зона, назовимо их зоне преливања, и измељу те две слике је и  тајна у којој се секу  месечева линија и сенка стабла посвећеног дрвета, тајна ове књиге, која упућује на њено племенито порекло…“

__________________

Да ту ипак застанемо!

Да подсетим: рукопис те и такве антологије нико није хтео да штампа у Србији! Из више разлога. Један од њих је, свакако, и тај, што у Србији не воле истину…

    

Advertisements