Борислав ПЕКИЋ

[ ТАМО ГДЕ ЛОЗЕ ПЛАЧУ ]

 

    

  ( ИЗБОР ИЗ ДНЕВНИКА  1948 – 1982)

 

      „Дневник је бесконачан монолог у лифту

        живота који се спушта према свом дну…

         Поступци о којима он сања, и речи што

         их он налази, не могу користити тамо

        где одлазимо…“

                                           ( ДНЕВНИК, 1982)

 

*

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Каква је то ноћ која ми долази као лопов?

Ноћ слободе која нам је изречена као пресуда на смрт?

Ноћ завере противу правца властитог крвотока?

Ноћ устанка сенки које ће  нам се откинути с пета да на наличју  овог света створе свој?

Ноћ у којој ће ме, између два ножа, надживети само стид?

Ноћ проституције са узалудностима?

Смакнућа које се не осећа?

Ноћ после које се савест налази тамо где смо оставили папуче?

Ноћ у којој се труне на рукама успомена?

Ноћ Леонида Његована, који ће, ако буде створен, пуцати не да се брани, него да диже буку, у нади да ће је нека будућност чути?

Ноћ Ла  Гена, који је чекајући зору и гиљотину учио правопис?

Ноћ стражења пред Оним што ће доћи, а ја нећу знати ни дан ни час у који ће доћи?…

Осам је сати. Време је да се  спремим за дочек Нове године. Сутра је 1955. Па шта?…

ТИГРОВИ У ЧИЗМАМА ОД СЕДАМ МИЉА

 

Уместо да идеје привуку себи, визионари допуштају да их идеје одвуку тамо где их ни човек, ни историја не могу пратити. Уместо да циљ приближе времену, они време гурају циљу. Утопистичке мачке у чизмама од седам миља постају повремено тигрови. Тада су осетљиви и на најситније нијансе у циљевима, али не и на најгрубље у средствима…

Остваривање великих идеала почива на задовољењу малих. Није државник онај  који замисли најбољу могућу заједницу, него онај који у постојећој открије и однегује најбоља средства да се она успостави…

 

 

3. МАЈ 1959.

 

Данас, у 14 часова после подне, родила ми се ћерка.

Срећан сам, али се и бојим.

Уколико више стварамо, све мање смо слободни.

 

 

РАТ, ЉУБАВ, ИСТОРИЈА, МОЋ И ДОСЛЕДНОСТ

 

Људи су наклоњени и Реду и Хаосу подједнако. Рат је једини организовани Хаос, једини хаос у коме влада какав такав Ред.

Љубав пружа извесно обнављање минулих задовољстава, чија је драж више у меморији него у актуелији.

Данас сам водио један рат и једну љубав. Све се завршило у сасвим актуелном хаосу без реда, коме меморија није помагала.

Не треба писати мисли. Све су мисли лажне.

Најбоље је народу који нема своју историју, као што је најбоља историја која нема свој народ.

Ако хоће да остане моћна, моћ не сме имати разлога. Ни Бог га нема…

 

ПОНЕДЕЉАК…

 

Пре подне. Трежњење.

После подне. Лебдење кроз кућу у потрази за изговорима и гледање у сат.

Увече. Опијање.

 

ПРЕ И ПОСЛЕ РАТА

 

Пре рата су људе прислушкивали. Данас их не слушају.

Пре рата сам поседовао многе вредности. Данас ми је једина вредност човек који ми је узео све остале.

Пре рата сам рад сматрао понижењем, данас је он повластица.

Пре рата није било ничег, чак ни рата…

АУТОБИОГРАФИЈЕ  У ЉУШТУРИ БИОГРАФИЈА

 

Како аутобиографију претворити у биографију, а не лишити се исповедног тона. (Првог лица једнине), који обезбеђује, (или фингира?)  искреност? Романи се могу поделити и према степену у коме је овај преображај  извршен, према непровидности  биографске љуштуре у којој се исповедамо…

 

С МРТВИМ  ПЛЕМЕНОМ  МОЈИХ СТВАРИ

 

Шта смо то учинили са материјом да нас толико мрзи?

Ствари леже испред мене, у аури стоне лампе, најежене од зиме, с лицем излизаним од мог додира, с ранама које сам им нанео… Не мире се са формом у коју су положене као у гроб. Иза тих принудних облика, отисака произвољне људске имагинације, спрема се револт у коме ће пропасти наша цивилизација, цивилизација слепих рукотворина…

Лежао сам дуго будан, угасио лампу и мировао у тмини, увучен у њу као у тесну рукавицу. Размишљао сам о томе шта смо све повредили својом историјом, шта све уништили својим прогресом, шта све оскрнавили својом антропоцентричном саможивошћу. И кад ће и каква казна доћи да са нама сведе рачун…

Хоћемо ли потонути као што је потонула Платонова Атлантида, земља о којој су Солону свештеници Саиса причали чудеса, забележена је на сферичним стубовима својих храмова, да иза себе једном другом човечанству, или другој биолошкој врсти, оставимо само – ружну успомену на Велики потоп…

 

 

САД САМ ПРВИ ПУТ У РЕДУ ЗА СМРТ.

 

Данас, 12. априла 1976, умро је мој отац…

 

______________________________________________________________________

Борислав ПЕКИЋ  (1930 – 1992). Романописац, есејист. –  Овде се прештампавју фрагменти из Пекићевог дневника, прелиминарно објављени у Књижевности, 1 -7 / 1983.

Милорад ПАВИЋ

 

                                         У СНУ РУЧАК

 

Туђим прогоњен страхом страх нас ко дивљач крупну

из језика у језик терајући

догна међ чудне речи неке као кући

као у неку  песму свеукупну

где гроб у гробу лежи и нема простора новог.

Носимо на језику реч

ко прстен птицу и облак у сафирном оку што носи.

Опадају нам власи са лишћем

и птицама гнезда у својој градимо коси.

Од брадатог камења и последње беле земље у вину

Сазидасмо пећ у пољу и покрисмо је црепом.

Кашике пуне речи откидамо од уста и хранимо уши

но кућу не подигосмо и у ноћима под стрехом пећи

на кишама младим припитомљавамо памћење

и претражујемо у срцу помрчину

бројећи колико слова у мрак још смемо рећи.

 

__________________________________________________________________________________________________

Милорад ПАВИЋ  (1929. – 2009 ). Песник, драмски и прозни писац, књижевни историчар.   Књиге поезије :  Палимпсести ( 1967), Месечев камен (1971), Душе се купају последњи пут (1982)… –   Овде је уврштена песма прелиминарно објављена у Књижевности, 11 / 1968.  – Видети  више: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B4_%D0%9F%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%9B

 

Миодраг ПАВЛОВИЋ

 

                                              ОБЛАЦИ

                          

Облаци се скупљају са разних страна, биће олује. Врућина је и запара. Али ће можда уместо олује, бити комедије ; Аристофан увек долази да нам каже како су наше представе о боговима исто тако случајне асоцијације на виђене облике, које и облаци изазивају. Ја се сећам да су мени облаци, кад су били посебно блиски или набијени енергијом, једном призивали сећање на Ничеа са јаким брковима, обрвама и нападним погледом, други  пут на Толстоја са познатом проседом брадом и спремношћу да дели лекције о моралу. Облаци долазе ; то значи да ће настати слика једног Бонингтона или Констејбла, који су били у стању да читаве  серије својих платана посвете облацима, или ће се поново појавити облаци једног \анбатисте Тјепола са митолошким личностима, занесеним монасима и нежно разодевеним девојкама што оличавају врлине. Ниски облаци ће донети олују и бацити на земљу кишне воде, они високи ће се задовољити да се огледају у водама које већ постоје на земљи и да покупе влажна испарења језера и потока, река и мочвара.

Увек је било и биће комедиографа који ће тврдити да су небески богови само привиђења попут облака, малобројни ће бити, осим у Индији, они који ће без труни сумње у очима гледати у облаке као у богове који језде небом, час тамни, час светли, пуни дарова и склони претњама. Кинез у облацима види змајеве и преноси их на своје тепихе, што не значи да је престао да их се плаши. Наш човек у јутарњем облаку обасјаном ружичастом светлошћу види прилику цркве коју треба да подигне, и тако, према предању, настане Грачаница. Хелен је видео у облацима богове, и у црвеним одсјајима залазећег сунца на морској површини проливену крв емаскулираних небеса. Ту где се божански фалус стропоштао у море, устаће из морске пене бела Афродита и стати наспрам камена црног и сјајног као смола у светилишту женске богиње на пафосу. Тек када је устоличена забрана родоскрвнућа могла је права лепота да се роди.

Облак застаје над планином и застире њен врх, место где су приношене жртве, примане таблице Закона, као на Синајској Гори, где је подизана капела да песник владика одснива свој последњи сан. Да ли ће ветрови што облацима утиру пут поломити стабла и од шуме начинити гробље, да ли ће громови из облака запалити нове и непотребне ватре, да ли ће из облака пасти хранљиви плодови, мана, подигнута негде из неког плодоносног врта без баштована, или ће се стуштити отровне кише, које треба живу природу полако и степенасто да затру? Облак долази и стаје изнад наше главе, застаје да нас  посматра, можда ће бацити челичну мрежу да ухвати заједно бога рата и богињу женствене лепоте, или ће у њему бити око свевидеће, судија и спасилац Старога завета? Ето облака над нама, почиње да нам се спава, и у полусну  ће облаци да се  размножавају у облике који могу само да се сањају. Иза њих и после њих, сунце, као на изласку из пећине. Русаље се дижу са потока, са језерских површина, зачаравају, затрављују, проричу. На врху дрвета указују се лествице које воде даље у висину, оне лестве које је Јосиф сањао кад су његова браћа хтела да га уморе и по којима ће се  успети  пре свих  она деца која су се попела да поздраве улазак у Јерусалим  машући палминим гранама у руци.

 

 

РТАЊ

                         Прво виђење

 

Нису у планини становали бози

планина је за њих била сто

трпеза нешто већа

од софре смртних

широки простор врха

раван за језеро

да се див напије

да му се дода и сјајан ћуп меда

на пладњу га чека месо

скинуто са сазвежђа

не зна се кога

 

наук планина :

богови једу са њих у пролазу

понекад се налакте

одрже савет

поједу неки батак

и оду у просторе нама потпуно стране

па их ми тражимо

као преполовљени патуљци

у сну

 

Нису у планини становали бози

ал и данас над обронком се

окрепе и ослушну :

да ли се јавља  божански јатак

 

 ДУНАВСКА КЛИСУРА

 

1.

 

Зима је време да се мудраци повуку

у круг затамњења , у дисциплину тајне,

свако за својим столом да слуша из  даљине

музику азбуке помоћу које је створен

на дну таме да вежба разголићења.

Опет почиње да веје, фауст обилази јаруге

и тражи место за валпургијске хајке.

 

Посреди гротла лежи прастара змија.

Сунце је успело литице да поравна ;

горе је дивљи камен и неколико пећина

удевено у  кречњака окомите стране.

Некад је овде господарила претила жена,

касније : према истоку окренуто клецало анахорета.

У долини се зауставише монах и поета.

 

Гледа искушеник како се од урвине одроњава

бледоплавичасто тело из првих снова

покуљалих са дна лавиринта

затим нас у   дивљем незнању орне за љубав затекли.

Ту ће  једне ноћи са ђаволом да се преговара

о трајању страсти, потом о неверству

које свако дугује свом демону, док је он на власти.

 

2.

 

На улазу пећине вода је слана,

цеди се тек оцеђена пена,

изданак кише улазак у дубину оивичава.

Испосник гледа у мрак који мами

и није тако таман, колико је тајан

да напреже мисао да испред свог тела

истрчава : у пећину улази прво глава.

 

Језик онда пресретне други

језик што палаца, језик оне змије

која остаје с њим иако се по дну

указује светла прилика деве.

Молитва је била на почетку

после се и она у корење  запетљава.

 

Је ли то  повлачење, повратак и пад

или продор у висину где се пева?

Тело је одбило да га следи

иако га носи : њему је у духу тесно.

Но узајамног порицања нема ,

змија у подножју од тела је јача.

 

Та ватра што одоздо гори

ствара искуство сласти он мора

заједно с духом на ону страну

да се премести, макар скренуо с ума

сваки испосник који се ту деси.

 

 

           УМ

 

Ум је

Сагледач

неопредељен

 

Чиме да се

бави?

 

Нествореним

одакле је

пореклом

 

Или историјом

у којој сви добију

по један дим

 

У првом случају

не зна како

 

У другом случају

не зна

с ким

 

 

         СТРЕЛАЦ

 

Кад одапне свој лук

стрелац дуго гледа

како његова стрела

по тами лети

 

Стрелац

препуштен

на милост и немилост

својој мети

 

                              ХРАМ

 

Храм изгледа да је супротан облицима природе, он се ослања на праузоре мислености, на математику и геометрију, склапа целину да открије суштаства света, иначе невидљива. Он је светилиште и прибира све што је тајновито, необелодањено. Док читав свет излази из спирале у којој се развија заправо без правилности, храм указује на могућност  да се по спирали иде у супротном смеру, да се креће ка средишту, и да светски пуж уместо да излази из своје кућице тежи у њу да се враћа, пењући се изнутра по њој, у вис, ка највишој тачки, где је мир. Храм је место мира, у њему је жамор света похрањен, сачуван, али у том миру је и највећа снага : храм је призма у којој се сустичу енергије, звездане и васионске, светлосне и сунчане, водене и ветровите. У њему на симболичан начин клија биље, из његових стубова израста дрвеће, баш зато што је вештачки облик храма био способан да сакупи зрачење природе у једну жижу. Та жижа је жртвеник, место на којем човек магијски  приноси своје дарове, а дарује оно што му је најдраже, да би додао нешто од своје снаге општој сили преображења у природи.

 

На поду храма је огњиште где  енергије света  једна другу укрешу. Ту се отварају врата лавиринта, вир што се непрекидно окреће у тврдој земљи. По трагу крви, стиже се у подземни свет и помоћу крви која оставља траг као Аријаднин конац налази се пут натраг до жртвеника који је успео да отвори врата подземља, да узнемири стециште мртвих. Смрт је побеђена ! Доказ : то је ницање биља, повратак оног што је жртвовано, успостављање облика којем је читав циклус умирања и рађања – посвећен. Тај облик је завршни облик, увек налик на човека, крстаст као визија која ће сваког од нас да сажме и упије.

 

Храм је изникао из водене стихије попут првог острва земље добро затвореног у свој облик, он је јаје што плива по усковитланој  материји која претходи првом стварању, али има своју ћуд, густину и дубину. Хаос није хаотичан, чим може да рађа из себе склад, будућу лепоту и да припреми ону  узвишеност која се зове : нестанак. А на том нестанку, храм се поново  заснива : сваки храм има један гроб у свом темељу, као што је свака биљка споменик подигнут сопственом семену.

 

Храм је замисао заумна, облик увек друкчији, мада изникао  у природи : сваки камен може да буде жртвеник, свако дрво – кип којем се жртвује, свака планина једна пирамида над извором животодавне воде, сто за гозбу богова, стожер свештеног плеса. У планини се крије пламен попут речи која преображава и која трајање враћа у материјални облик , заокружавајући једну димензију другом. Ход од једног  храма до другог, кружење око храмовног тела, залажење у врата храмова, све су то начини увођења у мудрост, посвећења у тајне света.

 

НА КРАЈУ БДЕНИЈА

 

1.

 

Ко ће да напише летопис покајања? Тек што смо протерали странца и мајордома , почела је домаћа и страсна свађа. За сутра је заказан сабор главоломан. Попечатељима се удељују слезина и ребро. У кола од подвале деца се упрегла. Гурај, извлачи, у блато се заглибио точак. Уморили смо коња гојна. Још свира труба с којом смо заједно украј пута пали. Завада стара постаје све млађа.

 

2.

 

Светлост не пропусти. Устани из кревета, јутро је ил вече? Стани на обалу као врба, и одевен у рогоз осматра како светлост тече. Онда се препусти нечем што је налик паду. Падаш на леђа кроз светлосно сито. Затим те прихвати сенкино решето. И ту је дно неког храма који ниси предвиђо. Хтео би да се умешаш у разговор четири јеванђелиста у куполи. И да се обучеш у чисту пресвлаку коју би с фреске скидо.

 

3.

 

Слика у књизи монашкој засађена, расте у вис као дрво. И када се облака домогне, указују се привиђења : лик један моћан као с прве стране. Засео на престоље и држи сунце у десници руци. У левој – лопту која још прогледла није. А горе, небо се облива једном па другом дугином бојом. Над свиме, глава оца, од светлости једва видна. Скутовима дотиче море зелено, или сиво. Анђеле поји ко књигу Откровења пише. Сведокиње крилате лебде око њега и показују груди које никог не  доје. Одломак света свом пристаништу се ближи. Само да се обележе последња слова на острву љубичасте боје.

 

4.

 

На више места за мене је касни боравак спреман. Под окриљем Ставроникте, Ксиропотама, или Филотеја. И на Ртњу има једна капела, као и тамо на Синају, а нада ми се, верујем, и Тибет. К њима ће ме одвести пут мога праха. У друштву или у самоћи глава ће у небеса да упре. На глави ће стајати нешто попут птице која светли а не зна за пламен. Тело стиче провидност као што се и глава међу крилима обрете. Свест је некада била ствар знања, сада је светлост без даха.

 

1995 – 1997.

______________________________________________________________________

Миодраг  ПАВЛОВИЋ  (1928. –            ). Песник. Есејист. Антологичар.  Бард.   Књиге поезије :  87  песама (1952), Стуб сећања (1953),  Октаве (1957), Млеко искони ( 1963), Велика  Скитија (1968), Нова Скитија (1970), Хододарје ( 1971), Светли и тамни празници ( 1971), Заветине (1976), Карике (1977), Певања на виру (1977),  Бекства по Србији ( 1979), Видовница (1979), Златна завада ( 1982), Дивно чудо (1982), Следство (1985), Светогорски дани и ноћи ( 1987), Он (1987),  Улазак у Кремону (1989), Безазленства ( 1989), Књига старословна (1989), Цосмологиа профанта (1990), Есеј о човеку (1992), Песме о детињству и ратовима (1992), Књига хоризоната ( 1993), Небо у пећини (1993), Међустепеник……..

Писао сам о овом аутору као веома плодном и свестраном писцу у више наврата. Последњих десетак година објавио сам неколико есеја.  Упућујем на неке :  ДУША, РЕД И МИТ, стр. 273 – 275 ;  ИЗВЕШТАЈ О ПЕЋИНИ, сдр. 288 – 293  –   у књ.  Метафизика у белом оделу ;   ТРАГОМ ЖИВЕ ТРАДИЦИЈЕ , стр. 330 – 331,  ПРАЗНО ПОЉЕ , стр. 374 – 378  – у књ.  In continuo, 1 ;  ДУША, РЕД И МИТ. БЕЗДУШНОСТ, НЕРЕД, ИСТОРИЈА , стр. 383 – 385   – у књ.  ДУХОВИ, 1 – ( Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, 1 / 1998),

Видети :  http://belatukadruz.wordpress.com/2011/07/26/%D0%BC%D0%B8%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3-%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/miodrag-pavlovic

 

Васко ПОПА

 

 ДАЛЕКО У НАМА

1

Дижемо руке
Улица се у небо пење
Обарамо погледе
Кровови у земљу силазе
Из сваког бола
Који не спомињемо
По један кестен израсте
И остаје тајанствен за нама
Из сваке наде
Коју гајимо
По једна звезда никне
И одмиче недостижна пред нама
Чујеш ли метак
Који нам око главе облеће
Чујеш ли метак
Који нам пољубац вреба

2

Ево то је то непозвано
Страно присуство свога
Језа је на пучини чаја у шољи
Рђа што се хвата
На рубовима нашег смеха
Змија склупчана у дну огледала
Да ли ћу моћи да те склоним
Из твога лица у моје
Ево га трећа је сенка
У нашој измишљеној шетњи
Неочекивани понор
Између наших речи
Копита што тутње
Под сводовима наших непца
Да ли ћу моћи
На овом непочин-пољу
Да ти подигнем шатор од својих дланова

3

Узнемирена шеташ
Подочњацима мојим
На невидљивој решеци
Пред уснама твојим
Наге речи ме зебу
Отимамо тренутке
Од безобзирних тестера
Руке се твоје тужно
У моје уливају
Ваздух је непроходан

4

Шуште зелене рукавице
На гранама дрвореда
Вече нас под пазухом носи
Путем који не оставља траг
Киша пада на колена
Пред прозорима одбеглим
Дворишта излазе из капија
И дуго гледају за нама

5

Ноћима нестаје тама
Челичне гране хватају
Пролазнике за руке
Само непознати димњаци
Слободно ходају улицама
Просеченим кроз нашу несаницу
У олуцима звезде нам труле

6

Бдиш ми у бори између веђа
Чекаш да се раздани
На моме лицу
Воштана ноћ
Тек је догорела
До ноката праскозорја
Црне опеке
Већ су поплочале
Цео небески свод

7

Над мирним водама
Зубате очи лете
Око нас модре усне
На гранама лепршају
Крици ударају о плавет
И падају на јастуке
Куће нам се крију
Иза уских леђа
Шаке хватају
За нејаке облаке
Вене нам ваљају мутне
Постеље и столове
Изломљених костију
Подне на руке нам пало
И смркнуло се
Отворена рака на лицу земље
На твоме на моме лицу

8

На раскрсницама
Подочњаци дана
Срећу нам се модри
Ако окренем главу
Сунце ће с гране пасти
Сахранила си осмехе
У длановима мојим
Како да их оживим
Сенка ми је све тежа
Неко јој везује крила
Очи отвараш добра
Склањаш ме немо
Ноћ ме изненадна тражи
У дну дрвореда
Платан цигарету пали

9

Отровни зелени
Часови марширају
Преко нашег чела
Путујемо из тела
Ћутањем које вуку
Погледи наши луди
Између очних капака
Стежем ти наги поглед
Бол у њему да здробим

10

Како дугмадима овим
Тучаним да гледамо
Смеје нам се тама
Косама нас бичује
Како језиком овим
Папирнатим да говоримо
Речи нам га сувог
Под непцима запале
Како са телом овим
Од живог песка да опстанемо
Разуларене кашике
Односе нам зрно по зрно
Како дрвеним рукама овим
Лишеним лишћа да се грлимо
Гину нам каранфили са усана
Гину нам у вреломе песку

11

Куће су изврнуле
Горке џепове соба
Да их вихор претражи
Дуж наших ребара
Уличне светиљке
Свлаче хаљине крваве
Два смо листа новина
Сурово залепљена
На рану вечери
Запаљене птице
из обрва мојих
на кључњаче су ти пале

12

Теку нам ходници мутни
Са трепавица низ лице
Љутом усијаном жицом
Гнев нам порубљује мисли
Накострешене маказе
Око голоруких речи
Отровна киша вечности
похлепно нас уједа

13

Руше се стубови који небо држе
Клупа са нама полако
У празно пропада
Зар да довек чамимо
У каменом ћутању
Кроз очи кроз чело
Речи ће нам пролијати
Разбежали се дани
Зар да довек чекамо сунце
Да нам се кроз ребра зажути
Слушамо како нам срца
У грлу мртвих стубова лупају
Истрчали смо из груди (,,,,)

___________________________________________________

Васко ПОПА ( 1922 – 1991). Песник. Есејист.   Књиге поезије : Кора ( 1953), Непочин  поље (1956), Споредно небо (1968), Зев над зевовима (1968),  Усправна земља (1972), Кућа насред друма (1975), Вучја со (1975),  Живо месо (1975), Рез (1980) , THE LITLE BOX (Мала кутија, на енглеском 1970),  САБРАНЕ ПЕСМЕ (1998)…  –     Почев од збирке РЕЗ (1980), која је тотални пад, мерен мером песника, па до краја свога живота, овај одличан песник је пропустио прилику да заокружи свој песнички опус – 11 година није објавио ништа релевантније…

Матија Бећковић : “ Васко Попа је синоним за модерну српску поезију . Њен први послератни преврат, јерес и изум, најуочљивије име. / У поетику српског незнаног песника, свог претходника, унео је инферналну геометрију, у хаос симетрију. Новину и косину са којом је видео нашу духовну својину, време је исправило и померило у средину. Његову творевину је усвојило и претопило у класичну вредност српског језичког плетива.  / Васко Попа се данас указује као наш најдовршенији и најизведенији песник. / Браву није откључавао него наново закључавао, а кључ бацао ; загонетку још једном загонетнуо. После свега, тајна је дубља, загонетка загонетнија. Сам је наменио другоме оно што можемо рећи за њега : ишао је без пута, а пут се за њим рађао.  / Одлазак Васка Попе у усправну земљу је ново лукавтсво његовог ума од кога ће бити на губитку сви осим његове поезије за коју је живео“ ( в. у КН, 812 / 15. јануар 1991, стр. 1 ).

В. у истом броју КН и песму Октавиа Паза  НЕПРЕДГОВОР ( у преводу Кринке Видаковић – Петров, стр. 5) . –    В.  сепарат КР, посвећен Попи, 200 / 10.  децембар 1982 . Прилог Чарла Симића. Прилог Александра Петрова.

В.  ВЕЛИКУ ЗАГОНЕТКУ МАЛЕ КУТИЈЕ, коју је покушао да одгонетне и С. Игњатовић, у књ. КЊИЖЕВНОСТ И НОВИ МИТ, 1989, стр. 144.

Видети, на послетку, и књигу  ПОЕТИКА ПРОСТОРА Г. Башлара, поглавља КУЋА И СВЕМИР (стр. 68 – 108) , ФИОКА, САНДУЦИ И ОРМАРИ  (стр. 109 – 127) и ДИЈАЛЕКТИКА СПОЉАШЊЕГ И УНУТРАШЊЕГ  (стр. 264 – 286)   (Београд, Култура, 1969 ;  Башларова књига први пут објављена на француском , у Парису, 1958…)

Радомир ПРОДАНОВИЋ

            Земља

О давно, давно

док у клици рађала се жеља

ја у сну надах се теби

и грч одвајања од утробе ти мајке

рече: да ћеш скопчана бити са утробом мојом

да у прах ронимо.

 

О давно, давно –

док још светлуцање звезда

кроз ноћи кукавне када плакаше

кроз мрачне те ноћи речено ми би :

да моја и само моја

проливаше  крв уз песму спајања.

 

И збило се тако.

Надању хтели смо да дамо почетак

првим кораком и погледом у свет.

Знао сам одмах

да моје причање кроз ухо твоје

беше само одјек вечне приче

што никад не стаје.

 

И сумрак би.

Ни ти, ни ја не рекосмо га

већ само обојима кану суза

низ блесак образа.

Ни ти, ни ја не заплакасмо плачем

већ само сјај у оку да убијемо

јер он би убио нас.

 

Ах, какав то беше сумрак.

Не знам да ли га ти

беластом руком дозва себи

или мене препланулог уснама

за грљење викала си.

те не видех ништа –

до љубичасто преливање косе твоје

и не видех ништа –

до утапања живота мога

пурпуром у њу.

 

То би, кад смо се срели, драга.

А тад –

тада ти блистање са зуба

притискало у мени мисао

и ја заборавих све –

до само да сам птица која ти на груди  слеће,

а ти си ширила руке.

Ја не знадох ништа –

до само да сам биће уздаха твојих

и ти ме удисаше кÄо плавоћу јутра.

Вукла си ме  жељом и бацала од себе

јер ти дах би испрекидан

„А зашто?“ – молиле су моје очи.

 

Зато, јер рече:

да љубав даје и не даје све.

И да она

говором и неговором казује о неказаноме

и само сатирањем

у кам песмом тера.

 

У тај сумрак –

срца нам беху пламена

пламена са црним преливањем жудње.

 

И ти твоје издиже над главом

у том љубичастом сумраку

лик ти се прели златном ватром

а ноге твоје причале су о срцу твом:

„Види како је светло

види како гори, то никад што не догара

то што кроз људе пролази.

 

Види како преливом прича о мени

и детињству моме.

Види како светлуца и замрло би радо

јер се боји од руке твоје“.

Да. Твоје су ноге причале

и ја чух причу

која је звонила кроз земљу.

Али ја сам ћутао

јер све то беше на капији земљине утробе

чији је зов криком викао

као да нас мами тамо доле.

 

Капија беше зелена

а кроз сумрак црним је сјала.

Опазих да беше горко зелена

јер и твоје дрхтање беше као јед.

Јер и твоје усне чемером се купиле

да најслађу окусе сласт.

 

Да. Сву те видех драга

јер ти је лице светлело у сумраку.

 

Да, и капију видех

она беше преплетена од туја и шимшира

који се змијолико грлише кроз мрак.

 

Но још те не додирнух драга.

Не хтедох да свечаност твога буђења

прекинем у рађању.

Не хтедох још

да кроз додир у сатирање одемо.

Али рука твоја што млечном мирисаше жељом

јер мајком спремала си се да будеш –

на жудне ми усне паде

да још дубљем ћутању срца мог

даде громкији глас некад.

И та рука што хтеде да замукнем

највећу ишчупа ми реч

и реч сва крвава откиде се из мојих груди

скотрља се наниже

и паде кроз утрнуло ми тело.

Паде на земљу

уваља се у прах од кога је и постала

и стаде пред  ноге твоје.

Љубим те – не рекох

алÄ речено би све

и сатирању почетак нађосмо –

јер млечна ти рука млеком звала

још један живот  из нас

да и он некад у сатирање оде.

Мала нам срећа беше што двоје бесмо

мала – и треће дозивасмо.

 

Сели смо –

да кроз вечер преплићемо крв

и кроз њу видимо ствари

што живе около нас.

Сели смо у подножју те капије

што улазак и излазак кроз њу

наједном значио је.

 

Тамноћа пуцкараше својим крилима

која не беху развијена сва –

а ја гледао сам те дуго.

 

Ти беше замирање љубичастог сумрака

на чијем врху блисташе чело.

Јер главу спустила си на њих док ти коса шараше по змељи.

Твоја колена чудно се пресијаваху

и дојке твоје

и беху једно

и млечно обоје

чекајући да живот приме

и живот дадну.

 

Гледао сам их дуго –

и мисао моја беше бели кругови

скотрљани са колена твојих.

А кроз те беле кругове

ја смотрих живот где се прелама

прелама кроз делове и кроз снове

алÄ видех и то :

да он беше само једно, само цело

јер вечно појављивање кругова

црта само једно : круг.

 

И тешка ми поста глава моја

од свега што видех кроз мрак.

А мрак не беше оним

којим се раније јављао.

Некад оне беше светлуцање и искрење тамног

док сада ја не назрех то :

већ наше светлуцање у њему.

 

И ти подиже опет руку

и још једном промиле нови живот кроз њу.

Још једном она замириса ми млечно

и белином покри ми очи.

Све бело би.

Све бело у мраку.

И твоја жеља и жеља трећег

и то све бело

даде ми снаге да рађам и ја.

 

И реч ти би бела.

Она зазвеча и просу се по мојој коси

зазвеча као бисер

и осетих да се  кроз усне твоје

сливала нека сласт

јер рађање новог и кроз речи поче.

 

„Хајде, хајде са мном у дубоко

у дубље да извор пронађемо свој.

Ја га осећам у себи јер сам жена

али и земљу хоћу да примим у себе дубље

јер ме луда жеља нагони и њу да родим

да будем мати свега“.

Да. тако си говорила ти

најдубљом жељом што је жена има.

И у том тренутку ја ти бејах сина. Ти као жена, мати моја.

Оца не видесмо ни ти ни ја

али он беше са нама

јер је дух његов струјао кроз нас

и најављивао још једно рођење сина.

 

И устали смо.

Кроз протрнуло тело моје

разливао се бљесак

а кроз твоје –

ја видех опет себе.

И пошли смо кроз капију

и мало дубље зашли смо у земљу

и дубље разгрну она недра своја

а нико нас водио није

а нико нас гурао није.

 

Али све дубље ја осећах прах земни

да лепљиво на усне нам пада :

и би нам тако горко

и би нам најслађе животом

јер бесмо на граници тога двога.

 

И још дубље пођосмо

капија оста као чувар онога што је говорено

а делом ми одосмо доле

да завршимо складност разговора.

 

И тада тешка ми била твоја рука

тежа него смртни покров

а ја иако бих прејак

ипак је не могах сломити.

 

И корак по корак

ишли смо дубље до на извор.

И би нам топло, крваво топло

земља се ширила

и тонули смо дубоко;

на челу блисташе ти бисер живота од бола сковитлан

и печатом оста за навек

јер тек поче да живиш

када трећем осигура живот.

 

Ишли смо столећима дубином

и зелено наше спајање

вриштало је кроз земљу све дубље

а трења наша остављаху речи

док звуци од њих

певаху зелену литургију у доле.

 

„О жено“ – певали су гласови,

а усне мицаху нам се боно.

„О жено“ – ми руке не осећасмо своје

„О жено“ – куцала нам величанственост у грудима

што трећег кроз земљу добивасмо.

 

И све се сливало  у једно.

Била си мирна као мајка

била си бог

јер је отац то хтео.

 

И сливање свега поче да  бљешти

кроз изненађења наших душа :

јер над змељом тражисмо светлости

а оно дубина даде нам је сјајну

и све потече кроз црвену реку

у дубину доле.

 

Ти ниси причала ништа

јер беше храм збивања ломног

а ја певач –

исконски певах песму вечног живота

по утроби твојој.

 

Дрхтало је све

јер потресом пламтео је живот

тресло се све

и ронило у дубоко.

А хор оних што раније пређоше пут

звучао је кроз крваве пламове.

Све јаче и јаче бивала си мајком

све јаче и јаче праскале ти груди :

од ватре да заситиш и гладна умреш

а ја испивах себе

и замирах полако.

 

Још песме и звуци нису престали

још не пресахли сасвим

а наша тела у земљи  се растапаху

и сатирање наше видело рођење своје.

Земљу и дубоко лепотом открисмо

и у њој дубоко нађосмо себе

а њена песма тад поче да слави.

 

Ми јој рукама загрлисмо руке

и бедрима попрскасмо образ

а тада утиша се и он запева

и много хиљада гласова запева

и много хиљада гласова би један

би само њен

и чу се он кроз велику сласт.

 

„Дошли сте, дошли.

Знам откуда и како.

И сви долазе овако.

И сви кроз горко најслађем се враћају

и сви се ломно сломе

алÄ само мени цели долазе.“

 

„Дошли сте, дошли мени.

Не мени, него себи.

Дошли крвави с почетком у мисли

алÄ нама почетка нема.“

 

Ах, драга,

ово тешко ударање речи кроз ухо

видех да удове ти све уздрхта.

Ах драга,

ове тешке речи кроз нас

спојише нам вреле руке

и болно загрлисмо себе –

загрлисмо земљу.

_________________________________________

Радомир  ПРОДАНОВИЋ (1915 – 1944).  Овај песник је погинуо, са женом и сином, у априлском бомбардовању Београда 1944. године.  „Није стигао да наврши двадесет девет година; имао је иза себе десетак година живота са поезијом и једну по обиму невелику прегршт  дефинитивних текстова. Његове су  песме сачуване, сређене и објављене, пуштене да живе међу читаоцима захваљујући песниковим пријатељима. Тако је једна поезија, прекинута на узлазној линији, непозната изван врло уског круга, нашла први пут одјек скоро две деценије после песникове смрти“ ( И. В. Лалић). Књига : ГЛАС , 1962.

Бошко ПЕТРОВИЋ

 

                БЛАГОСЛОВ

 

Нека буде тихо у теби мириса ђачке књиге

пре сна : нека буде у теби његов провидни мирни океан.

Нека буде тихо у теби свежега горког лишћа.

И нека тихо сипи киша у теби,

по равницама. Блага црном и тешком.

А та земља, нека те

сигурно држи на тлу.

И нека гори светлост у теби, тихо, иста

која ти се жари над малдом косом.

(Она ће – нека и то буде у теби – згаснути.)

И нека буде у теби, ако хоћеш,

велике туге меланхоличних дугих сутона,

зоре када мирише мраз,

куће кад миришу на ватру.

И пса што јури да ти радосно лизне руку.

Нека буду у теби ствари.

 

Оне немају смисла.

Нека буде у теби.

Ал ако и упиташ шта су,

ако посумњаш у њих,

нека буде у теби да им се узмогнеш вратити.

С неповређеним другарством, у једнакости, али

само ти знаш шта је време. Знај га. Нека

буде у теби.

Нека буду у теби.

_________________________________

Бошко   ПЕТРОВИЋ  (1915 – 2001). Песник, есејист, прозаист, преводилац. Књиге поезије :  Земља и море (1950), Руј (1960), Циганска песма (1988), Призори (1989) ……. –   Овде се прештампава песма прелиминарно објављена у Летопису МС, јануар 1960, књ. 385, св. 1.

Растко ПЕТРОВИЋ

 [ГДЕ ПАДЕ БУРМА ЗЛАТНА]

 

Нек си светлост

Првих звезда

прва зора

овог гнезда

буди вредан

хладних гора

буди јелен

буди звезда

Само један

један дан

нек је сан

овај град

Буди звезда

буди дан

буди један

буди чедан

као сан

као дан

као луг

као друг

драги друг

Само тај

само ту

само знај

да смо ту

да си град

да си млад

сињи јад

беше то

ко је то

гласни рог

древни бог

Беше отац

беше брат

беше кум

беше сват

беше жито које зре

беше љубав беше све

беше река

беше поље

ко те чека

шта је боље

ко ти рече баш да зна

прави смисо овог сна

Хајде оче, хајде сине

проминуше кроз планине

са муњама са висине

и облаком од прашине

вечер беше тако плава

хладна беше тако Сава

А тај брат беше сав

тако плав тако плав

тако блатав и крвав

Његов образ румен млад

врео као обла дојка

у драгане које рад

а он беше тако плах

да кроз његов нагли дах

затрепери звезда прах

Тамно модро дрво гори

Пламен то је оне зене

која оде да се бори

борба дрво које гори

беше где год ногом крене

Прво јутро оног дана

Мајка испод цветних грана

надвијена као грана

Са ње пође топла храна

усни твојој  која беше

још похлепна а већ сана

Сећаш ли се другог дана

испод оних цветних грана

где је трава утабана

како лежи та драгана

руке ти је обавила

усну усни припојила

час похлепна а час сана

Сећаш ли се другог дана

Сећаш ли се трећег дана

плавих коса оних страна

као дојки тешких грана

плавог плода пуста храна

Нигде нема таквих страна

нити мајки ни драгана

Друго драга наших страна

Моја ноћ је покопана.

Његов леш гле чист и свет

зрачи румен као цвет

изнад њеног топлог гроба

Збогом мајко љубо збогом

где год крочих својом ногом

о ширино родна збогом

чарна љубав покопана

свежа трава утабана

где је грана расцветана

збогом друже збогом брате

остављамо овај свет

свежа трава  првог доба

Његов леш сад је цвет

нико изнад њеног гроба

Нек си светлост

нек си звезда

као дан

као сан

као луг

као друг

вечни друг

Шта ти кажу  њине очи,

Ове очи?

Усред ноћи кад су пали

Кад су пали

У планине

У спарине

У дивљине и тишине, у тишине

У тишине и спарине, тебе није,

Мој делијо, моја дико, ти незнани,

Душо драга у дивљини…

Кад су пали, кад су пали

Нису знали

Шта су дали кроз тишине и дивљине

Под блатишта и урвине

За крв твоју.

Шта ти кажу њине руке

Ове руке

Усред јутра, у призвуке,

Њини прсти, њини нокти, њине руке?

Уз крик мукли, уз узвике и јауке

Кроз слапове воденица

Пред топотом муклих лица,

Мој делијо, мој соколе,

Сив соколе,

Како тупо тебе боле

Те згажене крви гране

Моје јутро и мој дане

Грдна горо Јахорино, Јахорино!

Шта ти кажу њине усне

Рујне усне

Нељубљене, недирнуте, нетакнуте, пусте усне,

У драгана?

Душа му је тако сана

Пуна чежње  и тишине

Као шума Јахорине.

Ко плавила у висине, и тишине.

Ти љубљени горски сине,

Да л су знали шта су дали

Кад су пали под утрине

под урвине

Да л су  звали

Кроз ноћ ону

Кроз дивљине да л су звали

Кроз тишине, у бескрајне  те даљине

Браћу своју?

Док чуваху ове стране

Руке беху огрејане

Сад су руке као гране

Преплетене, измешане,

Ко да један другог бране,

Мој соколе, мој јаране,

Душе драге огрејане…

Погубљени, сатрвени,

Они леже приљубљени,

Усред ове тамне горе

Ко да један другог дворе

Од смираја па до зоре.

Мртви бране ове стране

Испод звезда светле вреже

Ко два брата

Ко два верна друга леже

Усред ноћна разбојишта.

Ко би реко

Да још синоћ

Мржњом беху опијени

Да кад су се намерили

Страшно су се сукобили

У гневу се раскидали

Један другом крв су пили

Ко би реко

Да су били ко две звери

У пламену и вечери!

Та два друга

Та  два брата.

Лепших није било свата

Док се нису раскидали.

Ко би реко

Пали да су

За земљу исту

У истом часу!

Звали да л су

Браћу своју кроз дачине?

Сада леже приљубљени

Умирени, насмешени,

Усред ове чарне горе

ко да један другог дворе

Моја зоро и мој дане,

Ко да један другог бране,

Од туђина и душмана

До судњега оног дана.

*

Где паде бурма златна

И невестинска румен

И снежност деверског платна

Све прође кроз ноћ и пламен

А све то беше тамо

Рођено наше село

Још одсев који само

Расветли мртво чело

Где поред плавих вода

Ко стаза до самог свода

Даровско платно бело

Сад сенке преубаве

Отаца наших венца

Не скрију жар дубраве

Јер златна бурма страве

Заблиста с дна студенца

Сватовска рука вене

У крилу пусте жене

Кроз цело јарко вече

Крај ногу врело тече

Под главом студен камен,

Амен, Амен.

_____________________________________

РАСТКО ПЕТРОВИЋ  (1898 – 1949) . Песник, приповедач, есејист, путописац.  „КАД ПАДНЕ БУРМА ЗЛАТНА“ друга је варијанта наслова коју је Растко наменио за своју посмртну књигу стихова. Сачинио ју је пред смрт у Вашингтону, а уредник београдске „Просвете“ Светлана Велмар – Јанковић приредила за штампу (….)  Приређивач се ипак одлучио за прву варијанту наслова јер је, како каже у напоменама уз ово издање, сматрао “ да више одговара карактеру целе збирке.“ Из ове напомене видимо да приређивач ову Расткову књигу – зборник песама и поема назива збирком, иако то она, по свим правилима и позитивним искуствима о компоновању збирке песама, не може бити. То је зборник зато што је у књизи заиста сабрано све што од своје поезије Растко није био објавио. Чак је испоштована и песникова жеља да се „збирци“ прикључе, као део целине „Вук“, раније објављена поема „Час обнове“ и, у две засебне целине, на крају књиге, поеме „Азија путује“ и „Битински пастир“, које су, такође већ биле објављене. Тако је приређивач до краја отпоштовао ауторов рукопис и његовом руком сачињен распоред целина…“ ( В. књигу  Радомир Батуран : ОТКРОВЕЊЕ РАСТКА ПЕТРОВИЋА, Научна књига, Београд, 1993,  453   стр  ;  стр. 74. и даље ) . –   В. мој  есеј  : МУЗЕЈ ЖИВЕ ТРАДИЦИЈЕ, стр. 11 – 29, у књ.  МУЗЕЈ НЕМОГУЋЕГ РАТАРА, Београд, Заветине, 1996.  –            В. књ.  Растко Петровић : ПОНОЋНИ ДЕЛИЈА, Просвета, Београд, 1970 ; Светлана Велмар  – Јанковић, Последњи Расткови стихови… В. зборник радова, КЊИЖЕВНО ДЕЛО РАСТКА ПЕТРОВИЋА, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1989.   В. Растко Петровић : САБРАНЕ ПЕСМЕ, СКЗ, Београд, 1989. . Погледати  и: http://belatukadruz.wordpress.com/2011/07/26/%D1%80%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

Јустин ПОПОВИЋ

   

[НЕПОГРЕШИВО МЕРИЛО  ИСТИНЕ  И  ЛАЖИ]  

 

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –   Црквом и само у Цркви људи постижу циљ, смисао и свесмисао људског бића у свима световима.

Растући растом Христовим “ у човека савршена“, човек слабићства, јача, сазрева душом, сазрева умом, сазрева срцем. Живећи Христом, он сав урасте у Христа, у Истину Христову, сроди се са њом, и она постане вечном  Истином и ума његовог, и срца његовог, и душе његове. За таквог се човека са сигурношћу може рећи : он зна Истину, јер има истину. Та жива божанска истина у њему, служи му као непогрешиво божанско мерило за разликовање истине и лажи, добра и зла у човечанском свету. Зато њега никаква наука људска не може ни занети ни завести. Он одмах осети каквога је духа ма која људска наука која му се предлаже. Јер он зна човека, зна шта је у човеку, зна какву науку он може стварати и давати. Свака људска наука која не води божанској истини , зар није сакована од лажи? Која то људска наука казује прави смисао живота и објашњава тајну смрти. Исто тако, нема људске науке која нам објашњава тајну света и човека , тајну душе и савести, тајну добра и  зла, тајну Бога и ђавола. А кад нам то не казују, зар не заваравају својим ситним, блиставим шљокицама и заводе у лавиринте некорисних умовања и убитачних ситничарења?  У човечанском свету само је Богочовек христос решио сва главна питања света и живота, од чијег решења зависи судбина људског бића у свима световима. Ко Христа има, има све што бићу људском треба не само у овом привременом животу, већ и у бескрајном, вечном животу.  – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

10. Има ли излаза из тих безбројних паклова хуманистичких? има ли васкрсења из тих безбројних гробова европских? има ли лека од тих безбројних болести смртоносних.

Има, има, има : покајање. Таква је бесмртна благовест Вечног Евађеља Богочовековог : : „покајање – за познање  Истине  (…)  Друкчије се и не може поверовати у свеспасоносно  Еванђеље Богочовеково : “ Покајте се и верујте Еванђеље“ ( Мк.  1, 15) . Покајање пред Богочовековом је једини лек за сваки грех, једини свелек за сваки грех, па чак и за свегрех.

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

 

            ФИЛОСОФСКЕ УРВИНЕ

 

            Зеница трагизма

            Сваки је човек заробљеник тајни , јер је сваки опседнут тајнама. Са свих страна оне се згрћу око њега и наваљују на њега. Из сваке појаве лучи се по тајна, а из сваке тајне по безброј тајни. Нема твари која није бременита тајном. Тајна до тајне, тајна на тајни и – добио се свет. Човек има у себи неку праисконску центрипеталну силу за све што је тајанствено. И привлачи све тајне; и оне хрле њему, опседајући га са свих страна.

Свако човеково чуло опседнуто је безбројним физичким тајанствима. У сваки атом човеков гледају чудесне тајне из сваке твари. И најмања тајна развија се у тајну васионску, тајну бесконачну. Отисне ли се низ једну од њих, човек се отискује путем који нема краја. Последња тајна сваке појаве и сваке твари обавијена је бесконачношћу. Тајна једне мајушне водене капље тако је огромна да се у њој удави сав човек : и чула његова, и ум, и мисао. (……..)

Невидљиво у видљивом

Невидљиво је срце видљивог, језгро видљивог. Видљиво није ништа друго до љуска око невидљивог. Безбројни су облици у које се увлачи невидљиво. Облачи и пресвлачи. Видљиво је сунце, али је невидљива сила која га загрева. Видљива су многобројна сазвежђа, али је невидљива сила која их мудро креће и води кроз бескрајна пространства те се не сударају. Видљив је магнет, али је сила његова невидљива. Видљив је славуј, али је невидљива животна сила која га држи у постојању. Видљива су многа бића на земљи, али је невидљива сила која их уводи у живот и држи у границама живота. Видљива је трава, видљиво је биље, видљиво је цвеће, али је невидљива сила која из једне исте земље производи разноврсне траве, разнолико цвеће, различите плодове.

Земља! – Најинтересантнија и назагонетнија радионица, и у исто време најгенијалнији стваралац. Она непрестано производи из себе и животиње, и биље, и минерале. У њој  се истовремено израђују и руже и трње, и пшеница и кукољ, и босиљак и пелен, и тамјан и смрдљевак. То је тако очигледно. Али, та баш очигледност подстиче на питање : ко то из ње ради, ко то кроз њу ствара, ко то њоме дела?  (…….)

Тужно је и за херувимска срца

Ништа страшније од човека у свима световима. Јер ништа бескрајније. Вртоглавица спопада сва створења која имају моћи да мисле о човеку. Философија о човеку тешка је и за анђелске умове, тужна и за херувимска срца. Нигде краја човековом бићу. Ако пак има краја, онда је тај крај – бескрајност. Границе човековог бића? Ох, све саме бескрајности…

Шта је човек? – Врећа крвавог блата, и у њој квасац свих бескрајности. Поведе ли себе у висину, човек ишчезава у божанске бескрајности; нагне ли у дубину, тоне у демонске бескрајности. Човек? Мали бог у блату, покаткад – демон у раскошном орнату. Нема природнијег начела од овог : Будите савршени као Бог! Јер нема страшније стварности од човекове заљубљености у зло и његове бездане.

* * *

Горке су бескрајности човекове. Ко се није отровао од њих чим их је осетио, и осећањем сазнао? (……)

СРНА У  ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ

–  Исповест

(….)  срна не може да мрзи; она може да жали и сажаљева. Све увреде, све грубости  она одвија тугом и сажаљењем. Туга, то је њена освета. Туга, повећана сажаљењем… О, људи, како сте сурови и груби! Чула сам да постоје демони. Зар је могуће да су гори од људи? Само једно молим, само једно желим : да не будем душа у човеку, осећање у човеку, мисао у човеку…

Сваку грубост људску ја доживљујем као тежак ударац по срцу. Од тога се јавио тумор на срцу. О, колико модрица имам на срцу! О колико удараца! …Ах, да! та ја сам  у изгубљеном рају : срна у изгубљеном рају! Ох, смилуј се на мене, Сведобри и Свенежни! Гомиле модрица,  једна до друге, једна на другој, и тако се направио тумор на срцу! Ох, спаси ме од људи, од грубих и злих људи! тиме ћеш мој свет претворити у рај и моју тугу у радост…

* * *

Више свега што се воли, волим слободу. Она се састоји у доброти, у нежности, у љубави. А зло, а грубост, а мржња, – то је ропство најгоре врсте. Робујући њима, робује се смрти. А има ли од смрти страшнијег ропства? У такво ропство одводе људи, ти измишљачи и творци зла, грубости и мржње. А мене послали у свет, рекли и прорекли, одредили и предодредили и : буди туга и љубав. И ја свим бићем испуњујем своје назначење : тугујем и волим, љубим кроз тугу. И зар могу другачије у свету који је насељен људима? Мој живот је у томе оквиру, у томе раму. Сва сам – срце, сва – око, сва – туга, сва – љубав, зато ме потреса страх, онај мили страх, за који зна само – тужна срна…

У охолости својој људи и не слуте каква раскошна и чудесан осећања носимо у себи ми, срне. Између нас и вас, људи, зјапи провалија, те ми не можемо к  вама ни ви к нама. Ви немате чуло за наше светове. Кад бисмо ми срне срцем прешле у вас, прешле бисмо у пакао. Некада, ми смо биле у рају. Ви нам га људи претворите су пакао. Што су ђаволи за вас, то сте ви људи за нас. Причале нам брезе : видесмо сатану где паде с неба  на земљу, паде међу људе и – остаде. Он, отпадник неба, објавио је : најпријатније ми је међу људима; и ја имам свој рај, то су они : људи…

_______________________________________________________

Јустин  ПОПОВИЋ (1894 – 1979 ). Архимандрит, религијски мислилац. Истинословац. Један од последњих ученика Николаја Велимировића.            Овде се прештампава неколико изабраних одломака из књиге ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И ЕКУМЕНИЗАМ, објављена у Солуну, 1974. године. – Избор је, у трећем и коначном издању, знатно и с пуним правом, проширен. Овде су изабрани текстови из књиге ФИЛОСОФСКЕ УРВИНЕ ( Досије,  Београд, 1998)…

Вељко ПЕТРОВИЋ

        НАШИ  ТРАГОВИ

 

Свуд, свуд се бришу наши трагови

што прашина, што буђ, што пепео,

Времена рђа, злих, прождрљива,

што агресора, силеxије бес,

вешала, пљачка, под кров угарак,

проклета кама брата изрода ;

што наследника блудних неразум,

дивљачки плес над свежим ракама

где унук претка жива закопа,

што грубе грабље незахвалности,

отровна пера, лажни језици,

збегова гладних  узверен заборав,

што изобиља пјана небрига ;

… усалу сузу, сасушену крв,

равнодушности ветар развеје…

– Свуд, свуд се бришу наши трагови

 

Куд нас одмами и распуди сев

велможа тучен, избезумљен сој?

Умукла наша  песма, кукњава,

оружја звек и наковња бат,

у  Јаноку, Будиму, Сибињу.

Другима сада бујају, рађају

калеми, сетве древних сараора.

 

Где су вам кости, ускоци, мартолози

морлаци грешни, пусти граничари?

Којем све нисте непријатељу

дизали куле, бедеме, палисаде,

истурали, од свих зидина тврђе,

очајно храбре, голе своје груди?

 

А истим , оштрим, убојним железом

крчисте грмље, кротисте вирове,

пустоши дивље упитомисте ;

присојно горје незахвалног света

оплеменисте благородном лозом

Лазове  жупе, ресавске мотике.

 

Ал свуд, свуд бришу наше трагове!

 

Будим, 1961. г.

 

____________________________

Вељко ПЕТРОВИЋ ( 1884 – 1967). Песник, приповедач, есјист.  Књиге поезије : (…)  Стихови (1951), Невидљив извор (1956), Песме (1963), Крилата грудва земље (1965) …. – Овде се прештампава песма објављена у КН, 776 / 1989.

Сима ПАНДУРОВИЋ

П

 

Траг времена

 

Саранио сам своју добру драгу

У дане што су ишчезли кÄо пара,

У мрком, муклом, црном саркофагу,

Без љубави и пролећа што вара;

Саранио сам своју добру драгу.

 

А није знало пролеће љубавно,

Честице спомена у коме трепере,

Понос и младост закопани давно

Без сени среће и без благе вере.

А није знало пролеће љубавно.

 

За сне без ноћи и ноћи без снова,

За сне у којим сијала је она,

Вечерња звезда несрећних духова;

И није знала мирна васиона

За сне без ноћи и ноћи без снова.

 

Дубоко, мрачно, несрећно, и дубље

Но смисо тајни живота и бића,

Ја је сараних, уз црвене зубље,

У друштву жеља, снова и ветрића. –

Дубоко, мрачно, несрећно, и дубље,

 

Саранио сам двоју добру драгу:

У дане што су ишчезли ко пара,

У мрком, муклом, црном саркофагу,

Без љубави и пролећа што вара.

саранио сам своју добру драгу.

 

Тако је Бог рекао

 

Бедна душо моја, судбу своју вуци

Све до у сумрак свог последњег часа.

Редом твоји златни прошли су тренуци;

Сећање на њих једва заталаса

Тихо и скромно груди, куда пада

Мора живота. Певај зато сада

Само мрак свог јада,

Само мрак свог јада.

 

Живот нам наде младости не прашта;

Будућност наша с прошлошћу се слива

У таман декор сна што се испашта

Стварношћу која боле нам прелива.

Под облаком што се изнад нас развија

таман ветар дахом мутних елегија

Наше жеље нија,

Наше жеље нија.

 

Кад немамо суза за часове мртве,

Што значаху срећу кад нада не трне;

Кад сносимо празне и неплодне жртве,

Певај, душо моја, своје дане црне

И с пролећа, кад потоци се пене

И топе, и руже кад се зацрвене,

И кад цвеће вене,

И кад цвеће вене.

 

Потрес

 

Прошао ме страх од бога давно,

Дах мирисни љубави и чежње,

Бол с пролећа; поспале су тежње;

Прошао ме страх од бога давно.

 

Мутне очи изнемогле гледе

У хоризонт празан и оронÄо.

Дух са телом материје клонÄо.

Мутне очи изнемогле гледе.

 

Моју стару рану од живота,

Видим, немар суверени лечи, –

Моју нежност, немир, јад без речи,

Моју стару рану од живота.

 

Хигијена несећања вида

Мој буновни сан и савест што ми

Дух и тело немилосно ломи.

Хигијена несећања вида.

 

Гледам да се свега мање сећам,

Да не жалим ни прошлост, ни себе,

Да се тихо што беше погребе;

Гледам да се свега мање сећам.

 

Још савести ветар неки, уздах

Мртвих – шта ли? – кроз мој живот прости

Прође, каткад, ко језа кроз кости.

Још савести ветар неки, уздах,

 

Знак последњи грознице живота,

Потресе ме, па ишчезне близу

Срца. Видим малу парализу, –

Знак последњи грознице живота.

_________________________________________

Сима ПАНДУРОВИЋ (1883 – 1960) . Књиге песама : ПОСМРТНЕ ПОЧАСТИ (Мостар, 1908); ДАНИ И НОЋИ (Београд, 1912). Као уредник часописа МИСАО (1919), објавио је у два маха АНТОЛОГИЈУ МИСАО (избор песама сарадника овог часописа). Друштво хрватских књижевника издало му је  сабране песме : ОКОВАНИ СЛОГОВИ (ова књига допуњена је каснијим песмама у издању СКЗ – СТИХОВИ, 1921), у САБРАНИМ ДЕЛИМА (1935) и у ДВОРАНИ МЛАДОСТИ (1955).  Последња збирка ПЕСМЕ, Библиотека српска књижевност у  сто књига, Нови Сад, 1959, садржи 109 песама са пишчевом изјавом да је то коначни избор, а све остало од стихова одбацује, као да није ни написао. Бавио се и критиком и естетиком и превођењем…