Новица ТАДИЋ

 [ МОДЕЛ]

 

Ни свети ни проклети

 

довијају се како да те преваре

у шареном свету привида.

 

Вребају твој живот,

мрве га и лочу.

 

Што један замисли, други изусти ;

што један испусти, други подигне.

 

Играју се мајстора и  шегрта.

 

Ти си им модел за ђаволово унуче

и трозубу

ђаволову прабабу.

 

 

ГЛАВНИ  ЧОВЕК

 

Труди се да је изнад мене по свему, надева ми подругљиве надимке, части деминутивима, намигује и кеси се. Све чини да он буде светачки махнит, а ја смушен, никакав. Кад штогод кажем, поруши моје речи као чуњеве. Права штета! Јер, некад је било другачије, док није почео са суревњивим надметањем. Нешто помислим, да имам  крила, он би ми их замрзнуо. Претворио у санте леда.

 

 

                      КЊИШКА ПРАШИНА

 

У одељењу за часописе неки библиотекар тврди да је књишка прашина најфинија прашина. Једном је његова познаница отишла у Дом за улепшавање, на третман. Погледали су је и одмах јој рекли да ради у архиви. Одиста, наставља он, тако је та прашина ситна да улази у све поре лица, у кожу, у косу, у кости.

 

 

                    ДОСТОЈЕВСКИ

 

Очекујем је. Доћи ће. Аранжирам : намештам столице, склањам одело, бришем сто. Постављам писаћу машину и увлачим папир. Справио сам себи кафу и запалио цигарету. Доћи ће. Она. Причаћемо, дискутовати. Једном ми је рекла да је Достојевски превазиђен. Волим ја, у ствари, те разговоре о књижевности. И данас ћу покренути старе теме. Имам  неодољиву жељу да јој усред разговора спустим прст у уста.

 

 

                   ТРУЋ, ТРУЋ

 

Свуда те, бре, има, свуда, отиђем доле на југ, у приморски градић, а оно тамо твоја књига изложена, отворим новине а у новинама твоја песма, возим кола, укључим радио а они те помену, отиђем  на књижевно вече да слушам о теби, чини се као да се нигде не појављујеш а појављујеш се.

 

 

                     ГЛОДАР СВЕТИХ СПИСА

 

Свете списе, молитвенике, бревијаре, житија и посланице он бесомучно гризе и узноси се на крилима тог праха, те  мељаве.

 

                        ЛИЦА НАМЕРНИКА

 

Добро кажеш то о мојим песмама које си некада узгред прочитавао. Опаска је умесна. Али, како године прођоше, не пишем више  стихове откачене. Једноставно, у мојим речима ( као на површини воде која неумољиво протиче)  огледају се лица намерника. Сад један си од њих. Више ништа не знаш ни о мени ни о мојим песмама. Загуби ми се сваки траг.

 

                     ЛАТИЦЕ

 

1.

Биће које измишљам

само себе прождире

 

удови труп коса златна

у његовим устима нестају

 

сви његови предмети

ствари пепео крила ваздух

 

та огромна избачена материца

подиже се роса та иње то

 

гробна ружа латице склапа

копни снег планински

 

најзад уста гутају уста

и ничег више нема

 

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

 

 

                   ТАМНА МОЋ

 

Све те непознате и први пут виђене Особе

Уобличују се у мом сну

Приближују ме усхићењу и свакој зачудности

Јер ја сам њихов створитељ

Подижем их и одбацујем у Ништавило

Из кога су од кога су

О моју срећу нико ми не може ускратити

И моју неупоредиву Тамну Моћ

О њој говорим кад о себи говорим  У свим  приликама

Великим и

Малим

 

                        ТАВАН

 

Одавде су тек одвлачили

Односили на све могуће стране

 

Свако је имао ласо или торбу

Свако је имао џеп или заслепљено око

 

Седали су на старе сандуке

И крадом подизали  поклопце

 

Седали су на старе столице

И  вребали около  шта им треба

 

Сваку су ствар стару или нову

Окренули око вештог прста

 

Опустошили су све углове

Испревртали шкриње и полице

 

И нису долазили како Бог помаже

већ да крчкају испљувке у гушама

 

Само је прича о крининалцу

Што се скривао овде бежећи од хајкача

Остала мени да са њом  дуго живим

_________________________________________________

Новица  ТАДИЋ (1949. -2011 ) . Песник.  Књиге поезије : Присуства (1974), Смрт у столици (1975), Ждрело (1981), Огњена кокош (1982), Погани језик (1984), Ругло (1987), Песме (1988), О брату, сестри  и облаку (1990), Ноћна свита (1990), Улица (1990) , Крај године (1993), Напаст (1994),  Потукач (1994) ……… –   “ Најдаље у одбијању постојећег  свијета (или његове важеће слике) , отишао је Н. Т. : свијет је овдје препознат / жигосан као УНИВЕРЗУМ ЗЛА, НАКАЗНОСТИ  И РУГОБЕ, МОНСТРУОЗНА МАШИНА ЗЛОГ  ДЕМИЈУРГА, ПОЉЕ  САДО – МАЗОХИСТИЧКИХ И САТАНСКИХ АКЦИЈА, ЛЕГЛО НЕСРЕЋЕ И ПОСУВРАЋЕНОСТИ, сами пакао “ ( С. Тонтић ). –   Овде су уврштене песме из књ. ПОТУКАЧ,  песме објављене прелиминарно у КР, песма „Модел“ из књ. НАПАСТ , и песме објављене у КН, 776 / 1989.

Видети : http://www.e-novine.com/kultura/kultura-tema/44151-Preminuo-Novica-Tadi.html

http://www.pecat.co.rs/tag/novica-tadic/

http://www.meta-fora.com/2008/05/novica-tadic-iz-zbirke-neznan/

 

 

Стеван ТОНТИЋ

 

                            НОЋ

 

Јагње се увлачи у вука

смрт у човека

у тамне животиње и плаву децу

ноћ тамноплава

Ноћи има у пламену

пламен станује и живи у хлебу

крух људски тако се пече

у жалосним приликама

на противречностима

И у подрумима  Сунца има ноћи

у полним органима

зеницама и материцама

Комађе ноћи лута свемиром

пишти заробљено у анђелима

али у баштама и бајкама

ноћ је господарица

Мрвице ноћи! Ево их

у школским торбама пионира

у писму  од мајке и драге

срдачном пољупцу и поздраву

Пламен свеће и твој

у чему би треперио

да сјај његов не ужива

мрачне повластице

да нема уља и злата ноћи

горива – тебе који гориш

НОВИЦА ТАДИЋ, СКИЦА У ПОМРЧИНИ 

          У свет сам кријумчарио нешто страшно и првобитно.

(Н. Тадић )

Сваки мир је покољ, свака тишина је зверска.

Душо у Лудници, зазидана, тврђава је тверска.

Гле : идемо  Тадић и ја Београдом

за нама кокошке и мишеви – парадом

И скичимо, ја и Новица – бритва у помрчини

о, Господе Језе

о, Господе грозе

како ти се, о, Мрачни, момак чини?

_____________________________________

Стеван ТОНТИЋ  (1947. –  ). Песник, есејист, антологичар.  Књиге поезије : Наука о души и друге веселе приче (1970), Тајна преписка (1976), Наше горе вук (1976) , Хулим и посвећујем (1977), Црна је мати неђеља (1983), Праг (1986), Ринг (1987), Сарајевски рукопис (1993) ………

Видети: http://www.penbih.ba/kojeko/tontic.htm

Милосав ТЕШИЋ

             

 ПОНЕДЕЉАК

 

I

Гомила мрак се, расте колач тмине.

О стакло срца груни, света харфо,

уз блесак духа, с воде, и висине,

у облик склопи безобличја царство.

По хаос-пољу квасац гони тесто,

што букће, кипи, куља урнебесно.

Гомила мрак се, расте колач тмине.

А светлост где је? Пупи ли јој лоза

док време ствара творбена нервоза?

Светворац руши – кућо од ведрине! –

полигон зала – где би да заблиста,

кад пропаст клоне, бели лабуд смисла,

Гомила мрак се, расте колач тмине.

 

                         II

Тумара тмушом нагон боготворни,

кроз пустош листа тамине шумарке.

Тренуци то су несловни и словни.

Ништина шкрипи, крцају јој шарке –

а гареж веје, угарци се дробе,

док видик пуца с разломка деобе.

Тумара тмушом нагон боготворни

и дејством духа тамну мрежу пара,

празнину пуни – именице ствара

да из  њих груне један глагол чворни,

пред чијом силом наука се леди,

а  реч се смрзне место да залебди.

Тумара тмушом нагон боготворни.

 

                        III

Изнутра бео, љубичаст по рубу,

тек Први данак обожен трепери –

целину лепу завија  у трубу,

а с поноћ – јутра подне му се цери.

Под палим небом, с црнилом у здели,

сиромах шта би – чему да се бели?

Изнутра бео, љубичаст по рубу,

обеју боја он је затвореник

и чувар њихов, њиних сенки сеник,

о чије класје креше зумбул-руду

да с врлог брега, куд су текле овце,

у видик скупи косце, жетеоце –

изнутра бео, љубичаст по рубу.

    

                      ПЕТАК

I

 

Идејо мудра летења и мреста!

У небу мора пуне се дубине,

океан неба, површ која блеска,

валовит шушне : Певај, птичји крине,

угнезди љубав ; икри рибља паство ;

умножи , свете, множења богатство.

Идејо мудра летења и мреста,

и винограде, што трепериш смислен,

да грозд ти схвате неписмен и писмен,

у топлој струји очувајте места

из којих точи благост Божје климе,

што бићу чува завичај и име –

идејо мудра летења и мреста!

 

II

Не престај, теци  диктатуро с гаја :

о врат ми грлен ласте бришу крила,

у суноврату. Треште гнезда, јаја

по зраку звоне ; глувог доба свила

у ћуку гуди. ( Дотичу ми чула

каденцу коса, руковет крагуја.)

Не престај, теци диктатуро гаја :

јер могу, учас, шуме да онеме,

да буде збрисан језик чавке, креје,

да видик застру крљушт и пераја ;

у шкргут може да се згрчи жамор

„И протка јуни као жила мрамор“.

Не престај, теци диктатуро гаја.

 

III

У сваком дану дах је грешног петка,

грехоте живе с црним атрибутом,

из које шушти с трновога цветка,

кроз ружу Крста, трочасовни сутон,

а  дрхтај тела, лиску од живота,

у Свето стабло уздиже голгота.

У сваком дану дах је грешног петка.

Красоти света исмејан је пурпур,

те она служи да се узме ушур

за речцу какву, сумњив ред до ретка,

а друго слово казати се кани :

О  „Ели, Ели, лима савахтани?!“

У сваком дану дах је грешног петка.

 

IV

По пуклом слуху још ми цвиле чавли.

Шупљином зјапи рана ми под ребром.

О Пелен – звездо, горку крв ми спали :

с крвником ја сам као мајка с чедом,

а Службу чека моје звоно глухо

да макар једном бруј ми такне ухо!

По пуклом слуху још ми цвиле чавли

„И свуда сузе капају без мере“

у мук ми зелен, који би да смеље

камењар греха, да га смрви, свали

под тежак точак, „седам чаша гнева“

са чијег злата звекара ми зева –

по пуклом слуху док ми цвиле чавли.

 

V

Језера сува – небо измакнуто.

За тугин брег ми црно сунце седне.

(Због сваке Речи покајем се љуто.)

У првој труби чујем фрулу седме

и у ме има да се збије, зграца,

аждајин тутањ, налет скакаваца.

Језера сува – небо  измакнуто.

Нутрину крпим – гушим се од људи :

у мутљаг -телу она дршће, луди,

а прашник њен се жути изасуто.

Да савест смирим, гукнуло би вече –

а радост била и мртворођенче.

Језера сува – небо измакнуто.

 

                     СУБОТА

 

I

Шарена, жива, субота је кристал :

уз зверку звер је, женица уз мужа,

уз крда стада. – Љубави, не издај,

подгаји чин ми, пламен умних ружа,

да радост творбе, кружну и дубоку,

разгранам, пљуском, суботи по боку.

Шарена, жива, субота је кристал,

у којем крепко колевка се зиба,

а плач јој множи „господар од риба“,

умножен син ми. – Суботице, листај

у савршенству! Камен не огреби,

у хлеб нарасти. – Док се молим Себи

шарена , жива, субота је кристал.

 

II

У загрљај ми, Косиоче, крени.

Кроз грмље, папрат и са рогом бруса,

похрли стубу, источнику – Жени,

да млеком бљузне жбунаст честар буса.

Не трезни крик ми, уставе разглоби,

у румен трбух пун ми Месец здроби.

У загрљај ми, Косиоче, крени..

За плаву несвест залазе ми чула

док слушам цику косовог славуја.

У златну стогу раж ми тела здени

да будем поље орошено, збрано,

са зрном Чеда – што је Богом дано.

У загрљај ми, Косиоче, крени.

 

III

Ти облик мој си далек садржај ми.

О Ткаљо лепа с разбојем у стасу,

у шумно ткање сва времена сткај ми.

Отвори булку, ливадо у расту,

над „прса кругла“ , лица „черте фине“

да проспем иње с мождане мутнине.

Ти облик мој си далек садржај ми,

вретено ласте, које у ме спреде,

с планине бедра, мирис јечма, креде.

Расточи, Ткаљо, узбуђења нар ми –

да с Твојих спојки пијем босиоке

и сланог уља капљице и локве.

Ти облик мој си далек садржај ми.

 

IV

Калопер душом одишу ми чувства

свељубав ја сам, истих жудњи, кућа,

од једне фруле створим жубор фрулства –

а снага моја чинодејствујућа ;

„У  плодном крају старога незнања“.

Калопер душом одишу ми чувства.

Звоници срца што би да занеме –

јер нигде нема да истече време

кад исток – чаши порумени уста.

(Да не деси се да ми крвна свила

„Процвили страшном песмом без мотива“?)

Калопер душом одишу ми чувства.

 

V

У светој тузи хлапе жуч и оцат,

а плима хвата алој, смирну, миро :

у сусрет Сину кренуо је Отац

да Два се ритма сједине у било,

да дигну камен Голуб кад затутњи,

да згасе очи погребу и смутњи.

У светој тузи хлапе жуч и оцат.

Док грабеж – руљи злоба чорбу брља,

злочинац пева, лихвар руке трља,

фарисеј ћути – радује се подлац.

Под совом Сунца царује тескоба,

а исток жижи лампом с празног гроба.

У светој тузи хлапе жуч и оцат.

 

VI

У слепих пчела мрачно кошничиште

поведен свет је, лишен милосрђа,

а лажне блеске, што у бесу вриште,

до нокта зглођу паук, губар, рђа.

У печат бола док се грб уплете,

још једном грани, бивши сунцокрете!

У слепих пчела мрачно кошничиште

глухота сукне, обруши се мукло.

О прозор вида разапне се сукно,

те с душе вивци као да запиште :

„У једно све је вукла нека жудба“,

а то је била катастрофе журба –

У слепих пчела мрачно кошничиште.

____________________________________________

Милосав ТЕШИЋ (1947. – ) . Песник.  Књиге поезије : Купиново (1986), Кључ од куће (1991), Благо божије  (1993), Прелест севера (1995), Прелест севера, Круг рачански, Дунавом ( 1996), Изабране песме (1998) …. –   Овде су уврштене песме прелиминарно објављене у КН, 968 – 970 /  15. 2. – 15. 3.  1998 ; 974 /  15. 4. 1998. и   „Политика“  (Култ. додатак, субота, 18. јул 1998). –  В.  : Милосав Тешић, песник, зборник. – Краљево : Повеља, 1998. – 315 стр.

Видети : http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=307.0

 

http://sh.wikipedia.org/wiki/Milosav_Te%C5%A1i%C4%87

Мирослав ТОДОРОВИЋ

                    

 У СПОМЕН НА ПАЛМУ У ОАЗИ ТЕРЕР *

 

ПИЈЕМ СУВУ ВОДУ

Опчињен миром пустиње

Небо је огромно звоно тишине

Над палмом у оази Терер

Слушам како ћути

Усамљена књига света док гледа

Не броји године

Не записује виђено

Док сунце гори над њом

Увиђа целину свега

У празнину видика загледана

Прође пустињом кост симбол запева

Ветар остави знак дима

Мирује вечност сива

Чекам јутро под палмом у оази Терер

Сећам се живота кога више нема

Коначно овде откривам значење овоземаљског

Док гуштери мој костур настањују

 

Не очајавај шапуће ми палма :

„Сада смо бољи

Јер смо напуштени“ **

 

*   Палма која расте у оази Терер је најусамљеније дрво на свету. Најближе дрво се налази на растојању од хиљаду километара.

 

**    Стихови из тужаљке Бушмана да се измоли киша.

 

 

                          ЕПИЛОГ

 

ПУТНИЧЕ,

Залуд ти књига

Перу се дух вечности руга

 

 

ТАМНО И ДУБОКО

            (Дневник, 11. 03. ‘96)

 

ЖЕСТОКА ТИШИНА је испуњавала маглене долине

Над родном кућом јутрос не вијори прича дим

Упитно и немо

Догледа се са напуштеним и опустелим кућама

 

Моја мајка Јелена је хумка на Свеловини

 

Празна је авлија Црне слеђене пртине Сенке јутра

У невеселој тишини се преображавају у видело

 

Под тремом

као на позорници

цвили пас

 

Из сивила вране о послању : кра – кра

По снежној белини капало писмо болно

 

Облаци моје душе небом тајанствено

 

ЖЕСТОКА ТИШИНА је испуњавала маглене долине

Где све неста

У чији уђе крст

 

Закључао сам врата родне куће

Нигде није ко у причи шкрипнуло

Само је у мени шкљоцнуло

Тамно и  дубоко и ко зна колико далеко

 

Кључ од куће је у подруму  На асталу

Између рпе суђа гајби и свега што још данас казује

О сахрани   О осталом у апстракцији постојања

 

Корак по корак сам и горак

Поново сам кренуо преко слеђених брда

У свет

У авај у никуда

 

 

 

ПОВРАТАК У ЗАВИЧАЈ

 

Ледена зима

на дршки секире

отисак шаке

Б. Валентин

 

„У младости сам отишао од куће, у старости се враћам,

наречје из завичаја није се променило, а коса на слепоочницама опада.

Деца ме сусрећу и не препознају,

Насмејана питају одакле долазе гост?“

 

Овако је песник Х. Xиџанг (659 – 744)

описујући свој Повратак у завичај опевао

И мој позни повратак у родну Трешњевицу

Тринаест векова доцније…

 

Минуло је у трену по века  Ево ме

Камена самца Стојим на брду понад куће

Отац и мајка у гробу Све даље су приче

Лица се у сећању магле а тек речи

Засветлуца кадикад слика давна угаси опомињућа

Читам околна брда Учим из облака

Ћутим  потом данима из векова

Из травке у травку хујим кроз ветар планина

Са памћењем  пролећних облака и уморних сећања

 

Зелена боја живота разлива се по

Тамним обронцима моје самоће

Френетично будила се шума  Испод снега

Земља живо црнила Кано у заборављеним причама

Зима је узмицала у брда Видици мојих стихова

Сјали међ строфама где сусрећу се ветрови

Врх брда млади брезик

Сја рухо запису другом

 

Ево ме живахног старчића од педесет годиница

Стојим на брду Довикујем се са облацима

Бејах текст исписан по снегу што копни

Сада загледан у чуда априлска светлуцам (…)

 

Светлуцају и речи ехе – хеј у бајколиком зеленилу  шума

 

Које се дрво по дрво враћа у свој дом

Дијалектика листања Све јаснији ромор боја

Ковитла брда Сјало је у простору

Над текстом вијала моја душа озарена

Међ речима шапутале сене заборављене

А пејзаж беше око које се ширило благородно (…)

 

*

 

ОВДЕ је била кућа

Зна трава Сећа се ветар

Хуји у горском виделу

Коприва се попела на кров победоносно

 

Сећа се травом прекривен пут

Сећам се сећа сенка у камену

Кап суза у тишини списа

Сенке видела страница таме

О томе реч и зрно Мој дах…

 

 

Епилог

 

ПОНОВО  сам на родном прагу

ал авај

кад ми је земља на трагу

 

1999.

 

*

Са комшијама које нисам видео тридесет љета

Беше нас живот развејао Прибраше године и невоља

Седим Пијемо ракију У хладу јабуке сећамо се

(……..)  Из магле израњају

Сенке лица која су била којих више нема

 

То што је иза нас јошт остало

Светлуца у варљивој светлости облака

(…)

Назире се смисао живота изван наших стихова

Избистриле су се приче у речи

Изоштрила тишина у стих У време У камен

 

Казујем о мојим тумарањима по свету

Илинка у сећању девојчурак прича о унуцима

Јулско је поподне 1997. у тишини пуној  мириса

Крили се топлина земље и неба Зује слике зрења

 

Све што нам је остало за слово о животу

Неколико убогих реченица сатканих из мутних слика

Ал прича је знана за причу остало ништа није

Земља казује да ничега није ни било

 

Идући размишљам о овом пејзажу од пре иљаду година

И филозофији брда која су унаоколо пландовала

О слици која ће бити после исто толико година

А ми

гола искрица у свему невидна

 

Стара је прича вечна и без речи

Све што ветар мрака повезује

У три знака живота шара

Књига почетка у књизи свршетка

Између тишина видела таложила се у камен

Ветра посланица понад

Хуј  миленијума

 

РОЗМЕРИ

 

РАДИО  сам грубе тежачке послове

Поправљао ограду цепао дрва копао

Увече читао судбину из небеских сазвежђа

Лежао пун умора на земљи и слушао

Како се дах њен прелива у  моје тело

јер си прах , и у прах ћеш се вратити

 

Изненада једне вечери сетих се Розмери

У трену  када спазих мачје очи у мраку

Тако је и она у врелој ноћи моје собе

У кампу Руписи весело засветлуцала

А била је црна као све ноћи које су прошле

 

Где ли је сада Рози? Где   ја? Јесмо ли живи?

 

Мачка је шмугнула у грмље и чуђење њених очију

Имало је облик мрака у који су клиснуле све наше године

А сећање је крњило слику по реч по глас

Можда је овај мрак Розмери мислио сам

Умела је и онда (1984) да се преображава у све

Што бих пожелео. Једном сам је носио

Као чудесну ружу у џепу  моје пустињске кошуље

Док су је пред бараком хоспитала стрпљиво чекали

Црнци оболели од колере са оближњих фарми памука

 

Сећао сам се, сећаш ли се, у топлој ноћии

И тонуо у сан док се тама понад разливала

А књига вечног у давно доживљеној песми

Склапала са причама које нећу никад записати

 

1993.

СВЕСКА СЕЋАЊА СА СТИХОВИМА…

 

У  ХЛАДУ зреле шљиве веросавке

Исписивао сам речи Низали се ови редови

Сенке су пландовале под крошњама Зрели мириси

Тиховаху Тек покоја птица гласне се

А ситости зуј између грана тијо забруји

Поспани шумови летње зрелине свуда унаоколо

 

Детлић је градио станиште у стаблу старог ораха

У трави се беласала гомилица дрвеног брашна

Везана за ограду крава Булка је дахтала бранећи се од мува

У мирисном малињаку су весело цичали прасићи

Овце бректале стисле се једна уз другу около смреке

Озгора јара сипила у видику без даха треперило

Згуснуло се зеленило шуме Из далека црни

Тик до мојих ногу промиче шарка Неста у трави

Млаки вали снене измаглице У даљини Овчар и Каблар

Између исписаних редова таложила  се зрела тишина

________________________________________________________

Мирослав  ТОДОРОВИЋ  (1946. –          ). Песник, критичар.  Књиге поезије : Спис ведрине (1978), Испис таме (1990),  Летеће барке, Теренци и њи’ове душе  (1990), Судњи час  (1990), Теренска свеска (1993), Испис таме, 2 , Сванућа , Црно у боји (1994), Потоња верзија (1997)…. –   Овде су уврштене песме из књ.  СУДЊИ ЧАС. Додата је накнадно песма из ПОТОЊЕ ВЕРЗИЈЕ. Као и неколико песама које сам, као уредник „Заветина“, објавио прошле године. – В. мој есеј   У СПОМЕН НА ПАЛМУ У ОАЗИ ТЕРЕР, у ч. „САВРЕМЕНИК плус“, Београд, 58 – 59 / 1998, стр. 40 – 42. – Видети : http://muzejnemogucegratara.blogspot.com/2008/05/blog-post_1682.html

https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/miroslav-todorovic

http://sazvezdjez.blogspot.com/2011/02/blog-post.html

 

Мирољуб ТОДОРОВИЋ

ДЕВИЧАНСКА ВИЗАНТИЈА

 

                 ЗЛАТНА МАТЕРИЦО. ЦАРСТВА
 
Чујем како дише. Весталка
у црнини. Заражено јој тело.
Усићено. Зелено месо. Ја сам
плод енергије. Чудна игра
семена. Грч запаљеног језика.
У устима. Волшебност утопљеника.
Занемарили смо храмове. Наше
речи испуњене тмицом. У
оскрнављеној свили. У гладној
рђи земље. Грлиш ме.  Својим
паучинастим пипцима. Златна
материцо. Царства.
 
 
 
 
                        ХИМНЕ  ПЛЕТЕМ
 
Из трудног зрња је земник.
Дан пролази. Огњило на језику.
Химне плетем. На границама
царства. Нови народи. Одгурнеш
историју. Олуја и северњача.
Светлост грома. Нема памћења.
Гледајте моје руке. Над гором.
Над лазином. Муве и мрестилишта.
Глазба сфера. Бежећи из Калипоља.
У златни стуб се претвори. Роман
Слаткопевац.
 
                         ГНЕЗДО ЗЕБЕ ЗЕЛЕНЕ
 
Пламичак који пробија таму. Жедна
жеравица. Свет се на  елементе
распрсне. Земља. Вода. Ваздух. У
почетку бејаху речи. Можда басме.
Сумрачни суноврати. Где је твоја моћ?
У глади? У огризини? Ни из чега се
ствара. Народ. Звездана потвора.
Обнажени византизам. Кривом
бескрајног круга. Скровиште и пљусак.
Глас мртвозворника. Негде провири
гротло. Олтар. Љубичица. Постајеш
васељена. Шака пепела. У Росанском
јеванђељу. Гнездо зебе зелене.
 
                     ПРЕОКРЕТ И МАГНОВЕЊЕ
 
Шта је песма? Црна рађевина.
Стид и гнев. Звездана Патагонијо.
У смоници беласа раоник. Брушени
језик. Око премрежено. Долази
вода. Плахо. Ненадано. Њено
лице се мења. У јаје. У рибу.
У нама је кључ. Преокрет и
магновење. Страсни расип.
 
                    ЗВЕЗДАНА МИСТРИЈА
 
Како се отвара плод? Демоне
расколни. Примрзне лемеш уз
земљу. Изрони сунце из гробишта.
Погледа кротко у листове. Све је
извор. И пламен. И лед. Твој
беличасти дах. У вечној  невиделици
сјаји. Припитомљује нас. Зеленило
букне. Из малог златног ковчега.
Звездана мистрија.
Златибор
3.
Иње на смрчи
иње у коси –
колико годова у стаблу?
4.
Леденице висе
са крова. Смрзнут је дах
на уснама.
5.
Коњ у саоницама,
крај завејаних аутомобила,
пркосно галопира.
6.
Ни ветар не може
заспалу планину
да пробуди.
7.
Џиновски вргањ
на снежној падини?
Не – светиљка!
14.
Сабласна месечина.
Крик креје
с крајпуташа.
27.
Ослобођен леда
као радосно ждребе
рже Рзав.
(…)
Гласна гаталинка
(…)
испод црног прага
сабласни предели
језик ошамућен
осмеси муња
над мртвим градовима
анђели посвађани
капљица воде
на кори  оскоруше
извор скривен
листови перунике
у стршљеновим очима
зелен свемир
зрневље грожђа
под лозом просуто
озвездано небо
на морској косини
лаванда у ноздрвама
усамљени гробови
молитва мора
кристали галаксије
у зрнцима соли
претпоноћни вез
земља бљује семење
очи мртвих
месец над шумом
у трави крај колибе
гласна гаталинка
СЕСТРИН ГРОБ
            Надежда (Надица) Тодоровић 1942 – 1961
(…)
Прах тела
у земљи жедан
за извором жуди
У срцу немуште
таме може ли светлост
да затрепери?
(…)
Престала је песма.
Румени крин
никао је из грла.
И травка и цвет
имају нешто од њене
крви и душе.
И цврчак под
груменом и мрав што
гробну плочу претрчава
Баршунаст сестрин
глас дозива
из тамнила . (…)
Узалуд је будим!
Узалуд узалуд
узалуд!
У хладан мермер
претворене су
девојачке тајне.
Господе који јеси
за мене више никад
бити нећеш..
Откривање планете
 
Први утисак био је
Да то није планета већ птица
Мала сребрна птица
Залутала у тами наших глава.
Онда је примећена елиптична путања
И одређено место њеном сунцу.
Касније када је израчуната
Јединица константног убрзања
И на несумњив начин утврђен
Њен ниподаштавајући однос према смрти
Било је јасно да се не ради о птици
Већ о новој до тада непознатој планети наше
Галаксије.
Тајна азбука
на пожутелим
папирусима
сунце, лав и срна
крепки ловац
и мудрац замишљен
над круговима
тајном азбуком
песник је осликао
своју  судбу
Светло слово
наш сан је и
наш смер стрме
и стране стазе
у души брује
зрачне хармоније
руди нова зора
наши ритмови
тихо трепере
знамење праотаца
силнијим звуком
и знаком пева
наречје наше
тајна је тамо
и светло слово
слућеног божанства
Вид
У језерима северним. У балтичким
маглама. Разглобљује се време.
Устао сам. Сишао са планине. На
почетку лета. Светлост. Рат. И Вид.
Твој дах је румен. Ко цвет дивље
руже. Врховни боже. Старе српске
вере. Миришу  секире. Крв. И паљенице.
У рогу. Медовина. Предсказују жетву.
ЋЕЛЕ –  КУЛА
 
            I
Из жбуке. Из камена. Светле
лобање. Са оком свевидећим.
Траг звездане жеравице.
Страшно се племе. Из бездна.
Помаља. Ресавци процветали.
Кроз златна уста липе. Дишу.
Нишава плави поља. Пауци
град премрежују. Двадесет и
пет гроша. За одсечену главу.
Крај је пролећа. Црвена
мећава. Зидају мртви мајстори.
Кулу. На небесима
ОБИЛИЋ
 
         II
Шта је историја? Шта
љубичаста репатица. Небо
што полови? Скаске. Скаске.
Из запењених речи.
Лутајуће молитве.
За тренутак. Заустављамо
пакленике. Вилинско млеко
са усана ти тече. Вечна
загонетка. Илдерим. Пред
стаништем дивине.
Светли твоја рука.
У сребро. Окована.
ТРАВА ВИДОВА
 
Убери траву Видову. Врти се
понор. У нама. Море немерљиво.
Виде. Виде. Тако ми соли и
хлеба. Земље и неба. Тајно
жрвњаш речи. Огњем међ зубима.
Тамничар звецка кључем.
Укрштени су светови. Лаку ноћ
Сербљи. Демон  вам под узглављем.
Спава. Падају звезде липањске.
Ноћас. Не спомињите. Мртве.
Анђама
 
Чекајући. Тренутак песме. У немогућем
свету. Јечам. Метеор. Са наранџастих
јабланова. Пчела рајска. Лотреамонов
сатанизам. Прихватио сам пљусак.
Пкамењену мандрагору. Да ли је жежен.
Дан. У белом киту. У мрестилишту.
Господари река. Залази сунце. Небеске
воденице. Светлуцају. Захучи. Леден
вир. Златне ти букагије. Око ногу.
Свеже. Анђама.
Јасновидци на њиви
Чујеш ли поруке. Других светова.
Фаетон. Зов свемирске Атлантиде.
Примакао се жедник. Као жеравице.
Таму осветљавају. Речник и беланчевина.
Сребрни пупољци енергије. Једриш
језиком. У глави. Зелене муње сикћу.
Обремењено пркосом. Семе твоје осваја.
Тече водоник. Из непогоде. Из матичњака.
Плођење и рађање. Одбацујеш законе.
Неочекивано. Заверенички. Усред зиме.
Цветови. Као јутарња мећава. Јасновици
на њиви. Обасјани речима.
______________________________________
Мирољуб ТОДОРОВИЋ (1940. – ) . Књиге поезије  :  Планета (1965), Сигнал (1970), Киберно (1970), Свиња је одличан пливач ( 1971), Степениште (1971) , Путовање у Звездалију (1971), Поклон – пакет (1972), Тридесет сигналистичких песама (1973), Гејак гланца гуљарке (1974, 1983), Телезур за тракање (1977), Инсект на слепоочници (1978), Алгол ( 1980), Теџтум (1981), Чорба од мозга (1982), Цхинесе еротисм (1983) , Нокаут ( 1984), Дан на девичњаку (1985), Трн му црвен и црн (1991), Девичанска Византија (1994), ЗЛАТИБОР, 1990;  ШУМСКИ МЕД, 1992 (библиофилско издање) ;   АЗУРНИ САН, 2000;  ПУЦАЊ У ГОВНО, 2001.  Тодоровићев избор је нешто проширен, у овом трећем издању, стиховима и песмама из  књ. „Златибор“,  „Шумски мед“, и „Азурни сан“, „“Видов дан“, „Белоушка попије кишницу“ ………
Избор је у трећем издању проширен : 17 песама. Било их је, дакако, више које су могле бити увршћене. Можда зато што је пролазио кроз више фаза, зато што је био сигналиста ( још увек је то : тачније онај који обнавља авангардне тенденције српских песника из прве половине 20. века), истовремено и песник визуелних и текстуалних песама, српски антологичари га нису процењивали узимајући у обзир све оно што је написао, до овог тренутка. Давали су стидљиво и на кашичицу  по две – три песме. Међутим, овај неовангардни уметник још увек иживљава оне тенденције које нису биле довољно или не  довољно поетски иживљене у време Мицића или Пољанског, и других : у том смислу, Тодоровић је и плодотворнији и занимљивији песник од  Милутина Петровића… За боље упознавање целине поезије М. Тодоровића, евентуалним истраживачима, поред свих његових других књига и настојања, препоручујемо његов обимни избор из поезије 1959 – 1984 : ПОНОВО УЗЈАХУЈЕМ РОСИНАНТА, Београд, Арион, 1987, 640 стр; 21 цм.  У тој књизи је дата исцрпна Био – библиографија : стр. 609 – 628.  Овај песник је много познатији у свету него код нас, додуше не по поезији коју ми афирмишево овим избором. О песништву овог песника је написано више студија, од којих су две респективне ( докторске дисертације, једну је написао пок. проф. Живковић, другу проф. Ј. Корнхаузер)…
Упркос фаза и преображаја кроз које је пролазио, за нас је овај песник пример пожељног стваралачког развоја; један од оних  који су се формирали у епоси хокус – покуса, али не и заточник  оних богоборачких тенденција у српском народу које су узеле погубан мах нарочито победом револуције. То је аутор, који се крајем деведесетих, у свом развоју, окреће  изазовима другога и трећега ступња поезије. Прошао је кроз  мучан развој, али не као камелеон, већ као дубоко искрен и освешћен човек, искусивши при крају другог миленијума да „Црвен је и мртав човек“. Целина песничког опуса М. Тодоровића је непрочитана, недовољно схваћена, недовољно вреднована… Оно што  се чинило као изазов новине са књигом Милутина Петровића „Промена“, или са неколико првих књига М. Максимовића, што је било само нека врста игре или предигре, за стварне промене, у српској поезији при крају 20. века, врста предприпреме, за дубљу промену, није добило, по нашем уверењу, свој очекивани епилог и исход у остварењима споменутих аутора, већ у Тодоровићу, јер је он можда понајвише за то био спреман, дуго се бавећи неоавангардним настојањима…
Видети  http://www.miroljubtodorovic.com/http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:293614-Lov-na-jezicke-draguljehttp://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%99%D1%83%D0%B1_%D0%A2%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

Душко ТРИФУНОВИЋ

ЦАРСКА  БАРА

 

Моје  чудовиште

 

Не могу рећи да је свет једна велика

Царска Бара.

Не знам толико о свету, а још мање о

царевима.

Али ја знам царску нарав  и Његов однос

према Бари. Цар воли Бару : Она има

довољно дубина, довољно плићака,

мутног за лов ; има неговане дивљине и

спонтане питомости. То Цар воли : кад

има за  свакога, а све је Његово ;  има

непознатог у шта се одмах пуца, готових

чека, чамаца, мамаца… То Цар воли. То су

све царске потрепштине.

Усудио сам се нешто од тога поменути у

својој песми с намером  да помињући

Царску Бару и ја бар мало живим царски.

Ова бара стварно постоји. У Банату, на

Старом Бегеју, поред Тисе. Овде сам

стигао на позив пријатеља. Искрао сам се

из Босне, ишао заобилазним путевима –

преко Мачве, Срема и Бачке… Такво је

време…Заобилазно…

Рат је. Рат је царски посао. Цар је у

великим обавезама, зато смо ми сами у

Царској Бари.

Сликари сликају ћутке – искрећући

главу као млада ждребад.

Паметни писци не говоре гласно.

То рату  омогућава да доминира на

радију. Спикери говоре своје

непроверене вести. Рат је захватио

маштовите. Свако има право на своје

виђење и предвиђање, слободне процене

и позивање на мртве очевице…

Сликари у Колонији Ечка после тих

вести гасе своје транзисторе, а укључују

сензоре своје душе, узимају папире и

одлазе у пределе да слика свако своје

чудовиште.

 

Крај септембра 1991.

 

*

 

Није ово увек била царска бара

Постала је то у славу

Господара

 

онда кад је

био Мир у Пожаревцу

и Цар Карло дојаши на пицопевцу

 

цареви су све имали осим баре

а Паори били раја

и фукаре

 

па дадоше

музућ музу Калиопу

цару бару да их прими у Европу

 

*

 

Нема тога кога то не занима

зашто ли се Душа зове

Анима

 

Она живи

сама и у јатима

на опрезу са стражом на вратима

 

Нема тога кога то не занима

зашто је самовала

данима

 

о чему је

у  самоћи снивала

од кога се срамежљиво скривала

 

*

 

Кад се пада – не  каже се Светли Царе :

То је био скок са коња

на магаре

 

Пре би се то

могло рећи своме стаду :

Децо овај скок је био раван паду

 

Шта о томе мисле коњи шта магарци

тиме нек се баве твоји

Седи Старци

 

Саветници

нек докуче умом спорим

а моје је само да те упозорим

 

*

 

Стало ми је да помогнем Освајачу

За времена да препознам

страну јачу

 

Кад победи

да не будем само маса

која хрли Победника да изгласа

 

а Победник  благо кори ко да хвали

и помаже да будемо

вечно мали

 

Откако се

зна за беду нас бедника

живели смо од победе победника

 

*

 

Окружен јасноћом зала Вишом силом

мирољубив глуп и смешан

пред гомилом

 

упућен у

тајне списе закулисне

нежне речи – Суверене Неовисне

 

 

Легитиман Историјски Тајно биран

Паравојно и жестоко

Масакриран

 

Сад је касно

кад пси на све стране лају

а гаврани друге  птице не слушају

 

*

 

Сад ликују Љубитељи Пропадања

они воле кад  се пада

да одзвања

 

да се јека

чује преко Царске Баре

јер без тога они бедно животаре

 

Ником није било стало да он влада

али не зна куда пуца

кад комада

 

кад разбија

монолитно а прах цвили :

Хоћемо ли икад бити што смо били

 

*

 

Да видимо шта је било од онога

што сам знао да ће доћи

ко стонога

 

Та Немејска

Неман што је на Херакла

сада мртва на ме иде рубом пакла

 

Већ је време  Историји  да се се сети

да одвоји Фантазију

од Авети

 

да разради

механизме озарења

и одвоји Покоље од Покољења

 

*

 

Научићу ученике своје бројне

да не воде све умрле

под покојне

 

Често сумњам

да ће бити сви у Рају

кад Народу Бесмртници затребају

 

Кад се јави еуфорна неопхода

да се дели Антипод

од Антипода

 

Нек се деца

лакше снађу благо мени

кад нам оду  од користи Наречени

 

*

 

Дође тако неко време кад се пита

шта ће рећи Нада наша

Племенита

 

кад будућност

сазна ово што нас прати

кад се живот међу живе без нас врати

 

Ми смо били само један Занос  худи

савршенство које грца

у заблуди

 

а заблуда

наша није безимена

заостала а остала савремена

 

*

 

Отуд иде Стрампутица повијена

нит је просјак нит је змија

нити жена

 

Тек толико

мистерија да ти бленеш

јер ти јамчи да ћеш брже ако скренеш

 

Стрампутица – то је дакле та тетива

Пречац којим кани поћи

Перспектива

 

Она страсно

гарантује  својом вером

да Прави и Криви иду истим  смером

 

 

*

 

Шта у Царској Бари тражим  тим поводом

Паметан се не заноси

препородом

 

ни породом

ни рођењем као Неко

што мами на стрампутицу недалеко

 

којом иду људи жељни самовоље

да прекрате јер су пошли

у Миоље

 

у невреме

када немаш куд ни рашта

у ту вечност која ником не опрашта

 

*

 

Не верујем да је она Племенита

зато што се мени клања

њена свита

 

Не верујем

у бројеве осим тога

да је Други увек већи од Првога

 

Не верујем  да је знала да предвиђа

ништа осим да се све то

мени свиђа

 

Не верујем

да ће проћи без робије

ко се дрзне понуђено да одбије

 

*

 

Када прођу целе ере и еони

и ја опет у опасној

будем зони

 

хоће ли се

знати снаћи тело моје

с  другом душом  Аватари кад га споје

 

хоће ли се препознати на тој слици

да смо били недостојни

следбеници

 

који прате

сваки миг са оног света

одакле се душа спушта без лепета

 

*

 

Шта се скрива с ону страну иза мрака

одакле се пружа рука

манијака

 

шта се скрива

па да душа тако стрепи

а доказе нема чиме да поткрепи

 

а једино она зна и чува за се

да простаци не сазнају

па разгласе :

 

У човеку

једино је оно стално

што је било и остало анимално

 

*

 

Једног дана дође Душа до сазнања

да је свуда више цене

кад је мања

 

Кад се смањи

до потребе потрошача

кад оболи а не жели да ојача

 

Заведу је да издахне мимо прагме

а онда се о утвару

њену јагме

 

Ваздушаста

по потреби крута течна

благо Души може јој се јер је вечна

 

*

 

Уместо да својски  своју бригу водим

све сам досад само  да се

прилагодим

 

учинио

да ми вечно нешто значе

око мене ови Људи и Људаче

 

Та колико ја још могу – мени доста

Овај грех нек остане ми

без опроста

 

не кајем се

нит ме ико на то гони

али кажем да провери како звони

 

*

 

Ни смрадом се прошлост више ту не јавља

кости легле а преко њих

Стаза Здравља

 

Стару Курву

бившу жену мог живота

ено прати рој стрелица Визигота

 

За њом трче Келти Хуни и Авари

а њихове душе зује

ко Бумбари

 

Ја сам боле

преболео

ал не могу лаке жале прежалити

_____________________________________

Душко ТРИФУНОВИЋ (1933. -2006 ) . Песник, романсијер, драмски писац.  Књиге поезије : Златни куршум (1958), Бабова рђава баштина (1960), Јетке приповетке (1962), Тумач тираније (1966), Буквално тако (1968), Поезија (1971),  Шок – соба (1971), Књига за читање и певање (1977), Дневник и ноћник (1984),  Слободан пад (1987), Одбрана града Неума (1989) ………. –   Овде је изабрана песма објављена  у КН, 967 / 1. 2. 1998. – Видети :  http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D1%83%D1%88%D0%BA%D0%BE_%D0%A2%D1%80%D0%B8%D1%84%D1%83%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

Божидар ТИМОТИЈЕВИЋ

 

 

                        АЖДАЈКИЊЕ

 

        АЖДАЈИНО ЧЕДО ЗВАНО АЛЧЕ

 

А кад се дете родило, онако слепо, љигаво,

тек што се испод мајчице ождајкило,

намах је хтело да ждере и, мада још балаво,

хитро је сису нашло и око ње се припило.

 

Халапљиво чедо гризло је мајчицу змајски

док се хранљиви отров сливао низ секутиће ;

мала усрана ала уживала је рајски,

забивши у тело мајке своје оштре ноктиће.

 

Јао радости њене! Јој ледног материнства!

Ко сам Аждајкин да се стара о њеном чеду :

надимало се алче и расло од детињства

у изобиљу калском, у блату, муљу и леду.

 

  

                      ГРОКОТАНКА

 

Спавај моје чедо драго, о спавај ми немо,

живо, клано, недоклано, угој ми се мајци,

мој рошавко, отрованко, ми сад гремо, путујемо

да нађемо људску децу, слатку ко окрајци.

 

Теби, чедо, крче црева, аждајачка ладна црева,

она ђубрад, они људи, оставише тебе гадно,

спавај моја мала ало, ухватиће теби кева

неколико слатких људи, нећеш бити мајци гладно.

 

Па ћеш расти и порасти, мој поносу, моја храно,

аждајату до стремена, Аждајкину до рамена.

Залогају мој смрдљиви, месо моје неопрано,

кад огладни твоја мајка појешће те пре времена!

 

      

       POST SCRIPTUM :  ДАЖДЕВЊАВКА

 

Душа која у богатом нереду спава,

у којој се одмара ђаво са децом,

душа у калу Земље, у кљуну василиска,

она која је некад певала под месецом ;

 

њу је нашао један стари даждевњак

и чувао је испод хладног жутог стомака,

није се мицао од ње из пећине и мемле,

љубио је љигавим језиком као јединца мајка.

 

Пазио је да јој се шта не деси,

да је не украду неки бездушни људи,

да не дођу хијене и однесу је деци

и певао јој је  даждевњавке да се не пробуди.

____________________________________________

Божидар  ТИМОТИЈЕВИЋ  (1932 – 2000).  Песник, прозни и драмски писац.  Књиге поезије : Квартет ( са Б. Јовановићем, Т. Мијовићем и Б. Пејатовићем, 1954), Велики спавач (1958), Слово љубве (1960), Сребрно брдо (1960), Дан се рађа (1963), Вечерње (1967), Аждајкиње (1970), Василиск (1974), Чарна птица (1977), Безданиа (1977), Кука и мотика (1984) ……….. –  Овде су уврштене песме из књ. АЖДАЈКИЊЕ.

Видети : http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D0%B4%D0%B0%D1%80_%D0%A2%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B

Миодраг ТОДОРОВИЋ

ОКОПАВАЊЕ

 

                    “ Il fault coultiver notre jarden“

                                     Voltaire : „Candide“

 

I

 

Окопавам  повртарски

Себе самог : ситна капља

Око мене шевар барски

Слутње слути црна чапља

 

II

 

Повртар је неко мрзак

Дрчан и млад – свима сметња

Повртар је још и дрзак

Неком – демон и пометња.

* * *

Пред разгрнутим стегом жене

Схватиш : Лажи и Месечарске

Опсене

Питаш : Куда нас те опсене

Воде?

Зуриш збуњен.

Остани што си.

Инок Природе.

* * *

Мрак неналажења

Који је век?

Линијска гажења

И – златни пресек.

__________________________________

Миодраг ТОДОРОВИЋ (1930 – 1994).  Прозни писац, песник, издавач. Аутор преко тридесет наслова. Књиге поезије : Огњиште љубави (1960)  , Изабране песме  1 – 3  (1992 – 1993)… –   Овде су уврштене песме из књ. Изабраних песама 1 – 3, које је објавио у шињелу „пишчевих издања“. – Истину о својој опакој болести чувао  је љубоморно до последњег часа. Сусрео сам га једног петка крајем децембра 1994. године на платоу испред Филозофског факултета у Београду, а онда сам, читајући „Политику“, дан – два после тога, од краја према почетку, угледао његову слику међу умрлима…  Припремао је издавање сопствених Дела, до последњег даха, али није стигао да то уради…

Александар ТИШМА

 

                ЗАБРАЊЕНЕ  ИГРЕ

 

Нема осмишљеније

ни у обртима истанчаније

игре

него што је посматрати на себи

развој оне болести

која ће за нас

бити смртна:

почев од тренутка

када по ноторним симптомима

на основу слутње

или наслеђа што га читамо

из смртовница предака

већ установимо њену врсту

локацију и интезитет

и уверимо се да је у  стадију

кад  лекови и ограничавања

могу само да одлажу

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

 

                   МИР ПЕЋИНИ

 

Не скупљај кулисе,

не гомилај :

ормане с резбаријама

птица и гроздова

и с ћутљивим књигама и порцеланом у утроби,

нити слике

блескове нечијих допадљивих жеља,

ни пријатеље

који ти за утирање досаде

узвраћају утирањем досаде

обнажујући зубе :

треба да је пуста

кад те из ње изнесу

пећина

пећина без налаза

за археолошке очи

твојих последника.

 

 

                   ИНКАРНАЦИЈА

 

Све то –

све те жене што мину и гину

са својим луфтбалонским месима

испод лакокретних сукања

по шеталиштима и игранкама

по знојноцрпним момачким собама

и коначно

цептећи издуване

у никлованим  рашљама гинеколошких

столова –

једном  ће ипак бити мајке :

у представи неког

као Буда  камено посађени

дистрибутери казне и праштања

за којима неће престати да жуди

снежна чистота  сећања.

 

 

                  ПАЛАНАЧКИ ПЕСНИЦИ

 

Осетљивост за лепе речи

иста је

и у њима

као у великих

словоклесача ;

само их нека леност

или слабост према старим

родитељима

и неудатим  сестрама

задржи

– привремено,

тако бар они мисле –

у недоличном  друштву

ћата и накупаца,

на чији међутим захтев,

доцније

кад огуглају и оћелаве,

пијани

пијанима

увече у мензи

сузних очију

рецитују

шестостопне сонете.

 

 

               ПРЕЦВЕТАЛЕ ДЕВОЈКЕ

 

Послушно забављене

слагањем

спреме,

оне нису ни приметиле

онај један

тренутак

када су биле

лепе.

Сада,

напуштајући бучне

скупове

с много млађих око себе,

узалуд прсе

лица

начета бледилом

не схватајући

куда су ишчезли

некадашњи

похлепни

мушки погледи.

 

                           ПОДЛАЦИ

 

Сами,

иза неиспијене чаше

вина,

седе у кафанама

завидећи

испод ока

бучним пијанцима

на испршеном певању,

на стоткама што их лепе

о чела свирача

и  на снисходљивом

тапкању

жена,

које онда они,

сами,

користећи метеж и општу

посусталост,

изводе у нужнике

или коморе

и светећи се

унижењу унижењем

насилно узимају.

__________________________________________

Александар ТИШМА   (1924. – 2003).  Приповедач, есејист, песник. Књиге поезије : Насељени свет (1956), Крчма (1961)…. –  Овде се прештампавају песме из ауторових збирки.

“ Само је пораз истинит, јер је живот у крајњој консеквенцији увек пораз, уколико није од почетка до краја обмана. А мене обмане не придобијају “ ( Тишма, у једном од интервјуа, КР, 37 / мај 1975).  Зашто је овај песник напустио писање поезије ? „Поезијом сам се бавио педесетих година. У то време доживљаји које сам имао обликовали су се у мени у сажет израз сличан дефиницијама. И збиља, ако се сад сетим својих песама, чини  ми се да оне најчешће представљају дефиниције неких стања и неких вредности. Нема у њима распеваности ни маште. Можда су и послужиле само зато да обележе и омеђе неке основне теме које су ме тада заокупљале и које ће ме и касније заокупљати. Рецимо, тему забачености у „Паланачким песницима“  или тему насилног нестанка у „Јеврејском гробљу „. Али потреба за таквим саопштавањем се доста брзо исцрпла, за две – три године, можда, и није се више враћала, што не значи да се није могла  или не би могла вратити једног дана“.

Видети : http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=1328,

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80_%D0%A2%D0%B8%D1%88%D0%BC%D0%B0

Ристо ТОШОВИЋ

             

 ДВА ПИТАЊА

 

1

Кад бих све то

Што се постојано

Наталожило у мени

Као муљ у кориту речном

Кад бих све то

Као ветар плеву

Заошијао

Још једном

Шта би остало?

 

Галебов крик над реком?

Или сенка његова

На лицу које тамни?

 

2

 

Ко ли то говори

Кроз моје речи?

Ја

 

Који одлазим?

Или онај други у мени

Који остаје

И отискује чамац

Ка другој обали?

 

 

          ЛЕТЊЕ ПОПОДНЕ

 

Ни корака ни гласа.

Само непомичне сенке зидова и дрвећа

У голубињем одсјају слепог неба.

 

Та далека

Сном

Окрзнута слика.

 

Трг

 

Ужарен

Августовски

Димећи се као наргила.

 

И све чешћи гласнији јаросни узвик

Као да се покојници враћају кућама

пошто су убили краља.

 

 

    САН  ЛЕТЊЕ НОЋИ

 

Летња ноћи топла

Нежна страво

Месечино тако жива

 

Међу рибизлама

Пуним вампира

Очију зажарених.

 

Њено мало срце

На врелим уснама.

 

Златно се пресијава река

А с брда нежномодрог

Жалосни  крици ћука

_____________________________________

Ристо ТОШОВИЋ (1923 – 1986).  Песник, есејист.  Књиге поезије : Стихови са Кошура (1947), Цвијет на згаришту (1950), Неспокојни прозори ( 1953), Похвала мирном лету ( 1961), Човек и камен ( 1965), Из вилин  гаја ( 1966, 1973), Песме, изабране и нове песме (1969), Пјесме (избор, 1981)…. –    Овде су уврштене песме прелиминарно објављене у КН, 715 / 1986.

Видети:  http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=661.0