ПОКРЕТ ОТПОРА
Враћају се
далеко боље организовани
зли дуси
дуга колона исписује велики траг иза
њих
девојке одевене у свилу носе на главама
вино у глиненим тестијама
а мушкарци у сребро оружја заковани
милионима речи звук доласка расејали
по земљи и по небу
Репати ђаволи и анђели са универзитетским
дипломама помешали се међу људе
Нигде цара, промиче прва помисао на дочеку
Нема ни царице, ни дворјана, ни писара нико
не види
Само су срби тако ишли на нова огњишта
злокобно примећује старац коме за име не знају
стално згледајући у прибељешке у којима
вероватно о сеобама чува своја знања
и своју мржњу када тако говори
ПРОМЕНА ВРЕМЕНА
У високе циљеве душе
спада
говорење пред другима
неједнаким
некад и сувише уплашеним да
разумеју сваку реч
а камо ли жељу говорника да их
упућује на њихов пут
док полуотворених уста зуре у слике
које промичу њиховом душом
незнајући да је то историја
савршено прецизно понављање
Промена времена не утиче на историју
Суштина је у укусу којим се историја
навикава на промене
мирно одржавајући привид
у коме човек баца семенке у земљу
да би се успентрао на врх стабла које
ће израсти
МАЛИ (П)ОГЛЕДИ
2.
Као и многи његови ликови
песник је екстремно зпознајни путник
од неуспелог самоубиства до одушевљења
животом
и заљубљености у шизофреничаре
(идеалну жену)
3.
Лична луда енергија помаже да се
неке ствари ставе на ноге
Битан је начин на који се оглашаваш
битнији од стварања илузије за све који
прилазе да те гледају
Идеално је када имаш проблеме и са једнима
и са другима
Не стати ни на чију страну
Мало људи сме да се данас огласи
остали то не знају или ћуте као
шизофреничари
ПОЕЗИЈА
…Није стан за подстанаре
ни место на које ћеш са купљеном улазницом
Она чак и не постоји
као предмет слике
ниједан непосредан призор не вири из ње
Немушта је
Неограђена
Расута у ваздуху као невезиви елеменат
Удахнеш ли је издахнућеш је
нема ни једне околности за оне којима не
припада
ПЕСМЕ ИЗ ДНЕВНИКА (1)
Писмо мајци (II)
Ево ме
таман када си помислила да сам
превише заузет
Над твојом хумком стојим
гледајући за данима који …
одлазе
Ниједан да застане
на путу у повратку кући
Спремио сам ти све најновије вести
о ономе што си и преко љубави волела
о нама
о Србији
Тешка су времена а још тежа када се
урачуна
у оно мало што се добије
Нека мизерија завладала је планетом
и не одваја се у кружењу око ње
Твој најстарији Д. нешто се разболео
муче га прошла времена с Тобом болном
он још увек верује да си у његовој соби
као нанадмашна чуварка књига
као Она Једина и Једна за његов модел
идеалног…
М. те највише посећује
он је јунак у једној малој причи
о несхваћеном јунаку
много зна али и много ћути
Под једним малим кишобраном одлазили смо
заједно Твом Д. у болницу
прескакали смо ограду болничког карантина…
Када размишљам о Теби не могу да не мислим
на фабрику у којој си производила сјај
и годинама нас бојила њиме
Једном си ме учинила невидљивим
па сам тако могао да посматрам
како људи припремају преваре
Над Твојом хумком стојим
док ветар нестрпљиво чека да извадим
папире
да са њих подигне моје речи високо…
Али ветар није знао да ћу ти све речи
наизуст пренети
као онда када смо преносили тешке ормане
из једног у други угао собе до улице
Много људи је отишло са овог света
Неких из Апатина се сећам као кроз маглу
или се уопште не сећам временских периода
у којима сам морао да их познајем
Не памтим идеални више ни своје песме
ни текстове које сам одвојио на страну
ни на десетине латинских сентенци…
Добро смо сва тројица
у подношљивој интелектуалној кондицији
Читамо и не пропуштамо непрочитано
Онај најстарији има конкретне примедбе
и на савремену светску књижевност…
Онај најмлађи све зна о крвним групама
и метаболизму пажње
Стрпљив је и не срља само у једном правцу
верујем да му неће измаћи замишљено
и да ће стићи тамо где је наумио
Ветар је мајко мој пријатељ
покрива пут дуге од очију оних који хоће
да је разбојнички савију у обруч око мене
Око мојих песама
које лете намазане сјајем из Твоје фабрике
сјаја и језика
веровања да треба путовати у свим правцима
без задржавања у грађевинским објектима…
А сад када ме подигне ветар махнућу ти и
сјајем пољубити Твоју вечност
Мирно спава не бој се ми смо добо
Д. М. и З.
ПЕДЕСЕТА МИ ЈЕ
Педесета ми је
па шта
звона стално звоне за неким
шумови који се стварају прелиставањем
књиге унатраг
не обогађују музику пролазности
Време непристрасно не стаје ни на једној станици
у поезији а камоли у граду
ни семафори на раскрсницама не могу да га
зауставе
Оно стално некуд напред хода
Педесета је као слика на зиду
у будућем сећању урезана као ожиљак
а у прошлом као траг залечене ране
Понекад као и све остале личи на затворени сеф
неке добро стојеће иностране банке
у којима се чувају најдрагоценије ствари
и добри дух фабрике камата
Педесета зна све о иронији
носталгична је (…..)
усамљена је као врхови Хималаја
на дубок океан подсећа (…)
Не воли сувопарне приче о знању
ни билтене не симпатише (….)
Педесета ми је
ускрсле су с њом многе разлике
снови су много сажетији (…)
Молитве су другачије (…)
магична крпа времена упија исцурело
На столу есеј о чистоти заппчет
на чистом столу есеј о чистоти незавршен
Кроз прозор допиру
педесете (……..)
_____________________________________________
Зоран М. МАНДИЋ ( 1950. – ) . Песник, критичар. Књиге поезије : Кораци сумње (1971), Путник и његова невоља ( 1976), Опекотина (1980), Упутство за опстанак ( 1982), Каринска тројства (1987), Читаоница (1989), Нишан ( 1990), Крај сезоне (1991), Бизарна математика (1991), Цитати (1992), Радови на путу (1993), Наспрам чуда (1994), Крај сезоне и друге песме (1995), Цитати и друге песме ( изабране песме, 1996) , Нисам никад написао песму коју сам могао да напишем (1997)… – Овде су уврштене песме прелиминарно објављене у Књижевности, 3 – 4 / 1993. Као и у „Заветинама“.
0.159302
-0.060425