Снежана МИНИЋ

[Девет душа]

 

***

Зашто да живим у боци,

тесно је, ноге су потпуно згрчене,

руке сведене на прсте, нема излаза

искључена је свака могућност шетње

ствари се дешавају као на телевизији

боца је зелена

раније је ту спавао пас, док није одлутао

али шта урадити са собом, куда се денути

осећам своје притајено биће, ово је парк,

парк бића,

поред њега протиче река, од оних,

које повремено пресушују,

очекујем нестрпљиво дечаке са кликерима

ломљаву, срчу, крв

кренућу ка лицу

ствари су биле пуне очију

тешко је ходати по зеницама

___________________________________

Снежана МИНИЋ (1958. –   ). Песник и преводилац са немачког. Књиге песама: СЛИКЕ ИЗА КУЛИСЕ (1981), ДЕВЕТ ДУША (1987), ЈЕДНОЛИЈА, ДВОЛИЈА (1995).

Милован МАРЧЕТИЋ

 

       НАЧИНИ  ИШЧЕЗАВАЊА

 

             У КУТИЈИ

 

Све ствари у кутију склоњене

нађене су или купљене на стоваришту,

нису толико за употребу намењене

колико су грађа песништву.

 

Тамо рукавице конац хватају,

до руку далеких заједно би да ходе.

Игле плетеће у коло често стају,

једна другу до зида папирног воде.

 

Кутије прозоре немају, немају врата,

не чује се ако нешто унутра звечи.

Ко тамо бежи, песник зна. Ко хвата.

 

Игра тих ствари као и игра речи

ових верса сакупљених на листу

за сваког другог значи лудост чисту.

 

 

            ПОЛИЦА

 

Као Вавилон стојезични полица пуна душа,

даске, ексери, лепак немирне их држе.

Књига која би побегла мајсторове руке куша.

Она крену брзо. Полица крила трже.

 

Доле би, мудра, међу листове празне села,

ближе за један корак оном дрвећу шумном.

Друкчији разговор сада би заподела,

не тежећ   у новом друштву збору умном.

 

Уморна од расправа бројних на собној кули

дуго ћути. Оно што би из ње говорило

вратило би се горе. Даље да хули :

 

„Ко из града књишког заувек побегне

само прах земаљски прихватиће га чило.

Никад висине вавилонске неће да досегне.

 

            ИЗ ЈОВОВОГ ПРОЛОГА

 

иако већ почетак је

још не знам какав је сценарио

пуста је позорница

иза кулиса

вјежба неколицина

послана декретом

можда бих  могао нешто покушати

јер јасно – представа је експериментална

 

ту фарсу са цензуром

опет понављају

а тројица у шаптачници

прерушени су министри

умјесто маски кажу гримасе

умјесто дублера кажу глумци

праве ножеве не гумене овог пута

и рука нека иде даље него је уобичајено

да – ипак ће то бити комедија

и поред околности

биће смијеха пред просценијумом

али не ви – ми ћемо бити шаљивци

ми ћемо склиске главе хватати шаком

 

            НАЧИНИ ИШЧЕЗАВАЊА [ 9 ]

 

Тај град-држава имао је своје сакралне установе, цркве тишине и концентрације, олтаре на којима су боговима луцидности приношене жртве крви, имао је мјеста за уживање и блуд, радионицу за производњу задовољстава, врт сенки, насеобину глобалних симбола. Отворио сам депонију за  скупљање и прочишћавање језика,  бивши сакупљачи печурака и бивши  лингвисти били су задужени да одвоје употребљиве ријечи и да им у лабораторијама врате свежину и живост. Наравно, бринуо сам да мој град – држава брзо не одумре, чувао сам своју државу од субверзивних мисли, пазио  да мисли буду прозрачне а не обрване сумњама, бринуо да се не чује Доље народ. Добро сам затворио врата и прозоре свога домицила, пазио да неко не прекорачи свете границе. И кад сам излазио ван територије  моје државе у непријатељско окружење носио сам њено благо са собом, био сам држава, њен творац,њен отац,  њен владар, њен чувар, њен ратник, њен умјетник, њен филозоф, њен народ. Шетајућа држава. Као блацк холе продирао сам у простор других држава, усисавао сам њихова богатства, прилагођавао својим државним потребама, јачао сам своју снагу снагом других.

 

Нека задрхте звијезде, нека ми галаксије приђу,

нека се у мени сажме што још није сажето!

 

А Јов каже :

„О кад би се написале ријечи моје! кад би се

ставиле у књигу.“

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

__________________________________________________

Милован  МАРЧЕТИЋ  (1953. –   ). Песник, прозни писац, есејист, антологичар.   Књиге поезије : Дан двадесет хиљада паса (1982), Начини ишчезавања (1986), Без имена, без лица (1990)…. –  Овде су уврштене песме прелиминарно објављене у КР,  238 / 1984, и из  књиге НАЧИНИ ИШЧЕЗАВАЊА…

Мираш МАРТИНОВИЋ

                  

ВЕРГИЛИЈЕВА 

         ВЕЧЕРЊА ШЕТЊА РИМОМ

 

I

Као да више нисам Публије Вергилије Марон.

Шетам кроз сумрак доба.

Волим сумраке, али овај подсећа

На крај времена, крај Рима.

Крај римске лирике.

Све мирише на  Крај.

 

Боље, иди, у сабинска брда Хорације!

 

II

Колико ћу још радити на Георгикама?

Крај је века.

Нема времена.

29 година је старе ере.

Пријале су вечерње шетње римом.

Сад као да сам у другом граду, другом добу.

 

Хорације? Које је ово време?

 

III

Све мање распознајем ствари.

Измиче ми град.

 

Храмови. Амфитеатри. Палате.

Нешто се дешава у Риму.

Међу његовим житељима.

И његовим боговима.

Сумрак богова.

Лирике.

Филозофије.

 

Одједном превише мрака.

 

IV

 

Мора да је мрачна била

Овидијева последња ноћ у Риму.

Осећаш ли време.

Које свему крај објављује.

оно време из ИВ еклоге.

 

Бежи у сабинска брда Хорације.

 

V

 

Чини се

Никад

Ни гушћег ни дубљег мрака.

Над Римом и око Рима.

Прст пред оком се не види.

Насумце корачамо.

Ни бакље, ни светиљке.

Лажних је богова време.

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

 

 

                ВРЕМЕ  ФАРИСЕЈА

 

Господ ће послати друге посленике

У виноград свој!

Рече Исус у тишини јерусалимске ноћи.

 

II

Тад узнемирени фарисеји.

Размилеше улицама Јерусалима.

 

III

А он прозбори и рече :

Гробови окречени.

Тешко вама.

 

Слуге Велзевува. Породе змијски.

Писмознанци што из Писма

Дух изгнасте.

 

IV

Лицемери! за Божју реч глухи.

 

Храмове ваше разрушићу

У једном дану.

 

V

Узнемирени фарисеји

Замку му припремише.

 

Гиздави беху.

У скупоцене хаљине одевени.

 

Налик гробовима.

који ходају.

Јерусалимом.

 

Уздуж и попреко.

 

VI

Премного је гробова! Рече Исус.

Ваља нам се поново родити.

 

(Јерусалим личи на мртваца).

 

Никодиме! Никодиме!

 

_____________________________

Мираш МАРТИНОВИЋ (1952. –   ). Песник, прозаист.  Књиге поезије : Мит о трешњи ( 1974), Рапорт  Титу (1979), Мој будући народ (1981), Црвени галеб ( 1983), Молитве мраву (1985), Кругови у пијеску (1991)….. –    Овде су уврштене песме прелиминарно објављене у КН, 783 / 1989, и 792 / 1990.

Видети: http://forum.cafemontenegro.com/showthread.php?52922-Mira%9A-Martinovi%E6

Јово МАРИЋ

 

 

*      

              Марку Паовици

               и  Милки Домузин

 

претешко је бреме пало на мене

пријатељу мој

не могу више срдачно

да ти пружим руку

 

и теби се обраћам

љубави моја

теби која ме не разумијеш

и дубоко позлијеђујеш својим присуством

претешко је бреме пало на мене

не могу више да те цјеливам радосно

 

управљам заран поглед према вама

али се његов жар обраћа унутра

 

осмјехујем се љубавно

али се осмијех мој обраћа унутра

 

мутна крв кола мојим жилама

 

и мој живот већ бива моја смрт

оно што треба да осјећам

оно што треба да чиним у прави час

осјећам и чиним накнадно

 

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

___________________________________________

Јово МАРИЋ  (1951. –    ) . Песник. Књиге поезије : Ново небеско тијело (1980), Књига смрти и разоноде (1984), Снови  о жутој ружи ( 1986)….            Овде су уврштене  фрагменти Марићеве песме прелиминарно објављене у КР, 36 / април 1975.

Зоран М. МАНДИЋ

ПОКРЕТ ОТПОРА

 

Враћају се

далеко боље организовани

зли дуси

дуга колона исписује велики траг иза

њих

девојке одевене у свилу носе на главама

вино у глиненим  тестијама

а мушкарци у сребро оружја заковани

милионима речи звук доласка расејали

по земљи и по небу

Репати ђаволи и анђели са универзитетским

дипломама помешали се међу људе

Нигде цара, промиче прва помисао на дочеку

Нема ни царице, ни дворјана, ни писара нико

не види

Само су срби тако ишли на нова огњишта

злокобно примећује старац коме за име не знају

стално згледајући у прибељешке у којима

вероватно о сеобама чува своја знања

и своју мржњу  када тако говори

ПРОМЕНА  ВРЕМЕНА

 

У високе циљеве душе

спада

говорење пред другима

неједнаким

некад и сувише  уплашеним да

разумеју сваку реч

а камо ли жељу говорника да их

упућује на њихов пут

док полуотворених уста зуре у слике

које промичу њиховом душом

незнајући да је то историја

савршено прецизно понављање

Промена времена не утиче на историју

Суштина је у укусу којим се историја

навикава на промене

мирно одржавајући привид

у коме човек баца семенке  у земљу

да би се успентрао на врх стабла које

ће израсти

МАЛИ (П)ОГЛЕДИ

 

2.

Као и многи његови ликови

песник је екстремно зпознајни путник

од неуспелог самоубиства до одушевљења

животом

и заљубљености у шизофреничаре

(идеалну  жену)

3.

Лична луда енергија  помаже да се

неке ствари ставе на ноге

Битан је начин на који се оглашаваш

битнији од стварања илузије за све који

прилазе да те гледају

Идеално је када имаш проблеме и са једнима

и са другима

Не стати ни на чију страну

Мало људи сме да се данас огласи

остали то не знају или ћуте као

шизофреничари

ПОЕЗИЈА

…Није стан за подстанаре

ни место на које ћеш са купљеном улазницом

Она чак и не постоји

као предмет слике

ниједан непосредан призор не вири из ње

Немушта је

Неограђена

Расута у ваздуху као невезиви елеменат

Удахнеш ли је издахнућеш је

нема ни једне  околности за оне којима не

припада

ПЕСМЕ ИЗ ДНЕВНИКА (1)

Писмо мајци (II)

Ево ме

таман када си помислила да сам

превише заузет

Над твојом хумком стојим

гледајући за данима који …

одлазе

Ниједан да застане

на путу у повратку кући

Спремио сам ти све најновије вести

о ономе што си и преко љубави волела

о нама

о Србији

Тешка су времена а још тежа када се

урачуна

у оно мало што се добије

Нека мизерија завладала је  планетом

и не одваја се у кружењу око ње

Твој најстарији Д. нешто се разболео

муче га прошла времена с Тобом болном

он још увек верује да си у његовој соби

као нанадмашна чуварка књига

као Она Једина и Једна за његов модел

идеалног…

М. те највише посећује

он је јунак у једној малој причи

о несхваћеном јунаку

много зна али и много ћути

Под једним малим кишобраном одлазили смо

заједно Твом Д. у болницу

прескакали смо ограду  болничког карантина…

Када размишљам о Теби не могу да не мислим

на фабрику у којој си производила сјај

и годинама нас  бојила њиме

Једном си ме учинила невидљивим

па сам тако могао да посматрам

како људи припремају преваре

Над Твојом  хумком стојим

док ветар нестрпљиво чека да извадим

папире

да са њих подигне моје речи високо…

Али ветар није знао да ћу ти све речи

наизуст пренети

као онда када смо преносили тешке ормане

из једног у други угао собе до улице

Много људи је отишло са овог света

Неких из Апатина се сећам као кроз маглу

или се уопште не сећам временских периода

у којима сам морао да их познајем

Не памтим идеални више ни своје песме

ни текстове које сам одвојио на страну

ни на десетине латинских сентенци…

Добро смо сва тројица

у подношљивој  интелектуалној кондицији

Читамо и не пропуштамо непрочитано

Онај најстарији има конкретне примедбе

и на савремену светску књижевност…

Онај најмлађи све зна о крвним групама

и метаболизму пажње

Стрпљив  је и не срља само у једном правцу

верујем да му неће измаћи замишљено

и да ће стићи тамо где је наумио

Ветар је мајко мој пријатељ

покрива пут дуге од очију оних који хоће

да је разбојнички савију у обруч око мене

Око мојих песама

које лете намазане сјајем из Твоје фабрике

сјаја и језика

веровања да треба путовати у свим правцима

без задржавања у грађевинским објектима…

А сад када ме подигне ветар махнућу ти и

сјајем пољубити Твоју вечност

Мирно спава не бој се ми смо добо

Д. М. и З.

ПЕДЕСЕТА МИ ЈЕ

Педесета ми је

па шта

звона стално звоне за неким

шумови који се стварају  прелиставањем

књиге унатраг

не обогађују музику пролазности

Време непристрасно не стаје ни на једној станици

у поезији а камоли у граду

ни семафори на раскрсницама не могу да га

зауставе

Оно стално некуд напред хода

Педесета је као слика на зиду

у будућем сећању урезана као ожиљак

а у прошлом као траг залечене ране

Понекад као и све остале личи на затворени сеф

неке добро стојеће иностране банке

у којима се чувају најдрагоценије ствари

и добри дух фабрике камата

Педесета зна све о иронији

носталгична је (…..)

усамљена је као врхови Хималаја

на дубок океан подсећа (…)

Не воли сувопарне приче о знању

ни билтене не симпатише (….)

Педесета ми је

ускрсле су с њом многе разлике

снови су много сажетији (…)

Молитве су другачије (…)

магична крпа времена упија исцурело

На столу есеј о чистоти заппчет

на чистом столу есеј о чистоти незавршен

Кроз прозор допиру

педесете (……..)

_____________________________________________

Зоран М. МАНДИЋ  ( 1950. –   ) . Песник, критичар.  Књиге поезије : Кораци сумње (1971), Путник и његова невоља ( 1976), Опекотина (1980), Упутство за опстанак ( 1982), Каринска тројства (1987), Читаоница (1989), Нишан ( 1990), Крај сезоне (1991), Бизарна математика (1991), Цитати (1992), Радови на путу (1993), Наспрам чуда (1994), Крај сезоне и друге песме (1995), Цитати и друге песме ( изабране песме, 1996) ,  Нисам никад написао песму коју сам могао да напишем (1997)… –   Овде су уврштене песме прелиминарно објављене у Књижевности, 3 – 4  /  1993. Као и у „Заветинама“.

Милан МЛАДЕНОВИЋ

 

             ЈЕДНО ЈЕ ДНО

 

Једно је Дно, један је Дан

Складиште

Иште

Склад

Жедно же дно, жедан же Дан

А сунчев је и Син и Сан.

 

Празно је Дно, праздан је дан

Праздано је

И Дно

И  Дан

Празно пра – Дно, празан пра-Дан

А  Сунчев  је и  Син и Сан.

 

Гледно гле! Дно, гледан гле! Дан

Гледиште

Иште

Глед

Једно је Дно, жедан же Дан

А  Сунчев је и Син и сан.

 

Жудно жу Дно, жудан жу Дан

А Сунчев је и Син и сан.

 

Жудно жу Дно, жудан жу Дан

Жариште

Иште

Жар

Судно су Дно, судан су  Дан

А Сунчев је и Син и Сан

 

Чудно чу Дно, чудан чу Дан

Ратиште

Иште

Рат

Гадно га Дно, гадан га дан

А Сунчев је и Син и Сан.

 

Празно је Дно, празан је дан

Празно је

И Дно

И Дан

Праздно пра-Дно, праздан пра – Дан

А Сунчев је и Син и Сан.

 

Све једно Дно, све један Дан

Свеједно

Све је

Дно

Једно је Дно, жедан же Дан

А Сунчев је и Син и сан.

 

Которско гробље, латински смер

                (Преписана песма)

 

(…)

Гробље је наша заједничка кућа

Подмлађујмо га с љубављу

Увело цвеће износите ван

Уредно гробље значи поштовање

Живота који мења смер

Од вас зависи чистота

И изглед вечне куће

Увело лишће цвеће и остале отпатке

Ставите ван гробља

А себе оставите ту

Јер гробље је наша заједничка кућа

И од вас зависи његова лепота

 

1979.

Котор

 

                 Глог добављај, Бели граде

 

(Последњег дана листопада 1978. године, београдско Ново гробље освануло је без свог граничног зида према бившој Гробљанској улици. Немирнијим становницима Вечне куће био је широм отворен излазак у град)

 

А последњи лист кад паде

Зид са гробља уклонише

Заваписмо : Бели граде

Вампири те преплавише!

 

Ничег нема да одели

Град од гробља, смрт од живих

Заваписмо : Граде бели

Оцрни те Нечастиви!

 

О бар душу заогрни

У потаји нека дише

Али авај! Граде црни

И душу ти оцрнише!

 

Све док гробље не ограде

Они што се паклу скрише

Вапићемо : Црни граде

Вампири ти крв попише!

 

Врелу ће је преточити

У свој барјак, покров наде

Али ти се не дај пити!

Глог добављај, Бели граде!

 

1979.

Предео Жеге

 

Глоса о Сенци

 

То разумемо само нас двоје

То је и рају приновак дрга

то тек у заносу пророци слуте

Санта Мариа делла Салуте

 

Лаза Костић

 

Знаш  ли о сенко светлости пут

Мудрост што упи кроз тело моје

Призива вечност пакосни лут –

То разумемо само нас двоје

 

Лишена Сунца сан си што пламти

Врховним звуком у слепи траг

Ал грумен смисла свест што нам памти –

То је и рају приновак драг

 

Јер шаптах блажен кад пред њом бих

Да л је већ видех или је сних

То тек у заносу пророци слуте

 

Сећањем зорним што сазда стих

Моли Самоћо сенке нек ћуте

Санта Мариа делла Салуте

 

1968.

Предео Жеге

 

                Глоса о Сну

 

Можда спава са очима изван сваког зла

Изван ствари, илузија, изван живота

И с њом спава невиђена њена лепота

Можда спава и доћи ће после овог дна

 

Дис

 

Ако су је јутра мразна тајном завела

Да пробуди оком пламним врела пресахла

Можда јој се на чекање туга заклела

Можда спава са очима изван сваког зла

 

О да ли сам вечност усни њених снивао

У сну да л ме опчинила њена мекота

У прошлости да л сам својој са њом бивао

Изван ствари илузија изван живота

 

Можда су јој очи њене снене без нота

Најцветније песме моје што њу испреда

И с њом спава њена лепота

 

У чекању да је чедну сну украдем ја

Па да јутро нежну пређу са ње одмота

Можда живи и дођи ће после овог сна

 

1968

Предео Жеге

 

                Глоса о Тмини

 

Душа је страсна у дубини

Она је зубља у дну ноћи

Плачимо Плачимо у тишини

Умримо Умримо у самоћи

 

Тин

 

 Биљани Лукић

 

Плодно лајаху плиме Лахори

Јужних топлина разносили су чини

Жар првог пролећа у срцу гори

Душа је страсна у дубини

 

Песма јој мелем јер прошлост снева

Уморне дане који ће доћи

Ал клони туго душа нек пева

Она је зубља у дну ноћи

 

На вечној бакљи у вечној тмини

Жаоке нестанка попиће моћи

Плачимо Плачимо у тишини

 

За овим светом што ће проћи

И помоливши се вечној Празнини

Умримо Умримо у самоћи

 

1968

Предео Жеге

 

 

                ПОСЛЕДЊИ ЗИД

 

Слободану Жуњићу

 

                I

 

Суморно тканом  Уму, ветрови телом ми збрани

на крила Белог Јастреба вазносе вид.

О чедно вапљена зоро пророчког лета, свани!

Самог нека ме плене простори онострани

И трепет блаженог духа нек прозре последњи зид!

 

Јер неоспорено рију под кожом тајне света

И слепо тискају  свеопште безумље у вид.

Дубока јутра пре зоре у глави започета

Још заточена птицом тек осванулог лета

Крилато хрле из Ноћи и слеђу на вечни зид.

 

Сазвучје врхунских струна, уснулу дрхат боја

Кроз поре, додиром страсним, нек протка вид!

Ал прстима процвале зени пред чином заносног споја

Слуте у телу тамни одсенак неспокоја

Јер дворе Јаснога Светла скрива вечити зид.

 

И бледо усахлим сјајем, обриси жуђених клима

Из недохватне близине слеђују вид.

Јер увек, сневаном блеску пределу свеопштих рима

Бивању достојној сврси истканој надречима

Магични недосег духа плете по неки зид…

_________________________________________________

Милан  МЛАДЕНОВИЋ  (1949. – ).  Песник, публицист, издавач. Оснивач политичке странке. Књиге поезије : Песме Ивице Понора (1979), Душе градова (1979), Књига о празном (1979), Српска душа Торонта, Европија, Морам да видим острва…

Писао је и објављивао на француском, шпанском, превођен је на француски, италијански, руски, енглески, шпански, мађарски, фламански…

Песник – хапшен, лежао у затвору …„Оптужен је и осуђен као „народни непријатељ“ због  :стварања непријатељске групе  у циљу рушења социјалистичког поретка: ( у ствари, због антикомунистичких текстова које је под псудонимом објављивао у париском часопису „савременик“). Остао у затвору до новембра 1985. Приликом хапшења заплењено му је, а касније спаљено, шест томова „Париских дневника“ (…) „ (На клапни Младеновићеве књиге „Земаљски шар“ (Бања Лука, 1998).

Овде се прештампава његова песма објављена у КР, 279 /  25. 5. 1986. Као и неколико песама из књ. Земаљки шар.

 

Амбро МАРОШЕВИЋ

                 СЈАЈНА  НЕПРИЛИКА

 

Имам сјајну неприлику

да без ватре горим,

лизнут испод чела

само унутрашњим бљеском.

Мало стихом узнешен

тек додирнут смрћу,

морам срцу сићи,

пред млијечан поглед

простријети мучнину.

 

Слана од горчине

моја патња – мачка,

јасна размажена,

преде дан и мисли.

Од даха до даха

ромор плућа чујем,

растем , магла траје

то се живот пјени,

устремљена душа једе

своје тијело. Ријечи,

тајне и сумраци журе

страшној пролазности,

звона јецају покоре

ко самоћа ноте у цртовље,

подне лије обмане у уши.

 

Носећ знак мириса,

и спаљених људи

имам сјајну неприлику

да горим без  ватре,

имам и прилику

да се предам пјесми

да без смрти мријем!

____________________________________________

Амбро МАРОШЕВИЋ (1949 – 1987). Песник. Прерано преминуо. Књиге :  ОЛОВКЕ ЗА ВЕЧЕРУ (1978), СВАКОДНЕВНЕ БАЛАДЕ (1983). –  Овде се прештампава песма постхумно објављена  у КН, 735 / 1987.

Љубица МИЛЕТИЋ

 

            Оцу нашем Кирилу

 

Спавај, оче Кириле,

Сачували смо и твој завет у нашем слуху.

 

Ако се овде родио свет

Из пера по коме је канула душа,

Мора да се Бог одрекао хлеба и воде,

Мора да је постио у твоју част.

 

Уместо службе, оче Кириле,

Понављамо сваку заборављену реч,

Враћамо камену твоје појање

А праговима облик твоје стопе.

 

Спавај, оче Кириле,

У звонима се чује  мирис гласа и алги.

 

Овде где цркве расту из језера,

Овде где слово влада тишином,

Овде где стојиш тако усправан на зиду.

 

Спавај, има и нас

Који се нисмо прдали за шаку бисера

____________________________________________

Љубица МИЛЕТИЋ  ( 1948. –  ) Песник. Књиге поезије: ECCE NATURE (1974), ТЕСКОБЕ (1978), ТАКО ЈЕ БИЛО, ГОСПОДИНЕ (1985), ДИСАЊЕ НА ТРСКУ (1988), ХРИСТОС У КРЕМЉУ (1992)…

 

Ратко МАРКОВИЋ РИЂАНИН

НИТ КОЈА САВ СВЕТ ЗАОДЕВА

 

Под манастиром пола баште

у поретку победне фаланге

биљем у обиље израста

друга половина сања дугу зиму

 

према мору пропланак сетом дише

мирише на недра нека далека

ластавице с прозора Савинога пирга

вретено времена

вежбама увезује чвор

 

монашка молитва

у Милутиновој цркви

рашчешљава чворове свезане судбине

 

нејака нит молебни

одева цео свет

алилуја алилуја алилуја

 

Бесмртни језици

 

Клијају језици звезда

језици глади што урлају

пре почетка Страшног суда

у божја уста одгурнем све

ништа ми ништа нема узети

задивљала душа давних светова

забавља се боговима ко играчкама

преко језика преко мене

котрља се кугла Земље

 

Одзвон

 

Дин дон дон

они он они он

звони звоно звон

с гори с доли

вола вола во

гола гола го

угор увор мор

гори гори гор

празно пева тор

дин дон дон

они он они он

звони звоно звон

 

* * *

 

Старац гледа пут :

пут одлази

 

дете гледа пут:

пут долази

 

Латински

 

Мртав језик

божји закон

 

може ли се

мртвим језиком

 

човек и бог

пробудити?

(…)

 

Спаривање с  ђаволом

 

Прича каже : порађа се ноћ у Нагасакију

новорођена аждајица змијуља

прети да прождере све правце света

реп саставља с главом на темену

 

стршљен поверује у предсказање

сјури јој се у недра

из недара истера ројеве недовршених уједа

крилају приче и предсказања

један залутали  жалац

забоде  ми под кожу слику света пре  приче

о спаривању с ђаволицом

сад не знам шта је изум шта грех

 

прича каже: грешно се општење

кажњава наказама

уседелицама после свега остаје језик

да се над њим деца згражавају

 

 Како ћу сам?

 

О боже страшна жељо

високо високо високо

како ћу сам сићи?

 

дно дубоко дубоко дубоко

дубље од небеске надстрешнице

 

Врата

 

Једна врата

у два света

уводе

 

тежи од топова

корак кану

 

не мари сликар стари

за звек корака који

спирају за собом свет

 

сликар судбини на подсмех

стаде на врата између два света

 

узидан у слику кликом

Христу на прилику:

посвећујем онога ко ме сања

 

(уметницима несталим у снегу узалудних  богова)

 

Стопа видела

 

Уокружена пољупцима птица

шапатом Спасова извора

четама чемпреса

мирисом маслина

 

два чемпреса страже

пред крстионицом

у крстионици облутак уз облутак

укрштају крстом крст

двери дверима се удвајају

 

под куполом царска застава

зауставља време

с лева старац Агатон

тихује над палима пред царем

над палима под заставом у славу Бога

 

са постеље пада ватром вере

великомученици васкрсавају

стопама Свете Горе

 

По поруци

 

На пристаништу тихо ко у крилу мајке

море дише шапатом шкољке

према манастиру Есфингмену

стене распоређене ко пијани сватови

испод једне стазе израња камилавка

од морске воде сашивена

у њој титрају три рибе

као да су дошле по поруци

да сведоче о светој Тројици

 

Недоглед

 

Море мишићаво

молитву понавља

 

наспрам брда Самарија

у цркви Светог Василија

дише дубока тишина

из тишине изгревају иконе

 

црква Светог Василија загледана

Самарији преко рамена

таласи мора разносе одјеке времена

са зидина Константинопоља

 

у ували иза Самарије

манастир Есфингмен се осмехује

на леђима му зру пшенично поље

под зидинама подврискује гривасто море

коњица с мора наваљује

(…)

 

Небо на земљи

 

Свечано – небо на земљи

Земља на небу

светлуцам лицем Христа

 

молитвене сене

благо додирују подножја светих

падају испред небеснице

Чудотворке Тројеручице

 

Христос мирним погледом

сабира у једно

небеса и земно

 

уздиже молитва

с висине у висину

крилатим ко одјек

с планине на  планину

(јуна 5. 1997.  у Хиландару)

________________________________________

Ратко МАРКОВИЋ  РИЂАНИН (1949. – ). Песник, есејист, библиограф. Књиге песама : МЕЂА (1986), БАЈКЕ ПО СИЗИФУ (1987), НЕВИНИ НАУМ (1989), ОШТРЕ ВОДЕ (1991), ПРЕВРНУТА ЧАША ЧИСТИНЕ (1992),  ИЛУМИНАЦИЈА ЕЛАДИЈА ВИДОВЉАНИНА (1993), ЗИМСКА ЗОРА. Изабране и нове песме (1996), ГОВОР МАТЕРИЈЕ (1997), СТОПА ( 1998). – Лепо изненађење трећег и коначног издања ове антологије. Пожељан стваралачки развој. С правом је, на жалост окаснело, добио више простора, него један од уредника његових раних књига ( В. Марковић), баш због тога пожељнијега стваралачкога развоја са бољим, верујем исходом, хвала Богу…

Љубица МРКАЉ

 

 

  ТРАНСФЕР ИЗ ПАРИСКОГ МЕТРОА

       ИЛИ СЛИКАЈУЋИ ПЕРСЕЈА

 

Од два грађанска рата, једног војног пуча и смрти милијардера, не могу да сагледам ништа сем рекламе за беспрекорну будућност… Ипак, између редова, на листовима тих било којих напредних новина причињава ми се балканска раја и у њој моје пријатељице поетесе како за Пегаза граде шталу у свакодневници, слажући густе стихове без риме, малтер мешајући од ситног стрпљења и неисплаканих суза које им на месечеве мене низ бутине клизе…

А ја? Ја не умем да насликам портрет хероја за крилато кљусе, па унезверено вичем измишљено име у сну непознатог пролазника који је запамтио вез на мом  шалу док смо  излазили из подземља на станици Стаљинград.

 

                        ЈЕДИНО

 

Као што за мачју природу

занимљив баш није

бљесак рибљег пераја

у бокалу ван домака,

тако из космичког помака

заблуделој души

ништавило крије

сјај херувимског завичаја.

 

Једино песничка мисао

Логосу се не удвара,

већ крлетку паклену

палом анђелу отвара.

_________________________________________

Љубица МРКАЉ (1946. –    ). Сликар. Књига поезије : Иконолатрија (1991)… –  Овде су уврштене  песме објављене у првој књизи Љ. Мркаљ, као и једна објављена у Књижевној речи, 25. 12. 1994.