[ Од фебруара до априла 1957 ]
… Једнога дана сам добио поруку. Поруку-наређење, молбу, предлог? Ни до данас нисам сазнао…Укратко, морао сам да отпутујем.
Али куда? Изгледа да је то било свеједно. Могао сам да идем у ма ком правцу и да не погрешим, да то буде прави. Они који су послали поруку можда су све већ предвидели. Ићи напред, само је привид, касније се види пређени пут – као да је био унапред утврђен у виду неког нацрта, затвореног у коверти, која се може отворити да би се све то видело, проверило. У ствари, онда кад је већ непотребно, дакле, на крају, кад се путовање заврши.
И сада, после дугог лутања, чини ми се да сам стигао, уколико то није превара. Могу само да реконструишем , шематски, мој пут. Ево га :
(Следи скица пута од Града, преко Зоне преливања и Провалије, до Замка ; скица носи наслов Нацрт опште диспозиције. Напом. приређивача.)
Као што се види Град има исту површину као и Ђубриште ;између Града и Ђубришта постоји Зона преливања .Не зна се где престаје Град , а где почиње Ђубриште.
Ако је циљ био Замак, преко Ђубришта је било најкраће до њега. Али све то није било тако једноставно. Ми живимо у свету привида, илузорности, и никад се не зна ни почетак, ни да ли је достигнут врхунац, ни то да је осећај кретања једна заблуда, да се можда стоји у месту или окреће у круг или се иде по земљишту толико познатом, да је већ постало досадно. И тако, десило се, на пример, уместо да пођем најкраћим путем, пођох заобилазним или, чак, дуго покушавах да прођем са оне стране где пролаза уопште није било. А сад ми је јасан разлог да из Града допрем до Замка. Јер, прво, све је то захтевало корените метаморфозе и жртве ; друго, Град је био од Замка одвојен Провалијом, тако да нико у Граду није знао за Замак, па и ја сам могао само да наслуђујем његово постојање.
Улазећи, дакле, у Ђубриште, могао сам без задржавања да пођем у правцу Замка, али, као што рекох, ја сам једва знао за његово постојање и, с друге стране, хтео сам да испитам све могућности, све пролазе, а још више, све ћорсокаке око великог пространства, које зовем Ђубриште. Оно је преда мном у целој непрекидности и у димензији која не може да се сагледа, да се премери, тако да од целе површине испитујем један мали део, мој део.
Што се тиче Града, њега сам могао да реконструишем на основу свега овога разбацаног по Ђубришту, што је, у ствари, била одбачена неупотребљивост, а за мене много више од тога – један космос, независан од Града, иако се Ђубриште преливало у Град или чак поклапало са њим, што је вероватно и условило да сам, лутајући по Ђубришту, зашао у Зону преливања и с тешким напором свести успео да схватим да је то што имам пред собом у ствари Град.
ГРАД
(Истраживање пакла)
ДАН
1. Да ли је могуће да сам преварен, напуштен овде, опкољен дебелим зидом?
2. Овај хаос потребно је некако савладати, средити, почети систематско премеравање, а , затим, извршити поделе са потребном прецизношћу, тако да се не пређе граница дозвољеног одступања.
3. Дакле, искиданост не може да остане неконтролисана; потребно је савладати хаос привида и угледати ред стварног стања.
4. Какво шаренило! Све треба изједначити, све поравнати.
На главу сам ставио оклоп и овде сам под другим именом.
5. Зауставио сам све покрете, све токове и приступио класификацији.
————————————————————————————–
Мој положај
На мојој глави нагомилани паразити. У свему томе не видим разлог за попуштање.
Једино што могу да учиним то је да, упркос свему…
За сада је важно не показивати се. Ево како сам то удесио : Имам једну љуску, оклоп или кожу , коју облачим кад ме траже. Станем на неко место, као да сам ту укопан, и кад ме пронађу, ја им оставим своју љуску, дакле, оно што личи на мене и што је изгледало као ја, и одем на друго место или у другу љуску, и тако све док, најзад, не схвате да ме баш та особина одређује, и покушавају да ме ту ухвате. Али, тада ћу и ја да пронађем неко чвршће и трајније склониште. А, за сада, важно је не показати се, важно је одржати тајност.
Али, каква је то опна која стеже и затвара видик?
Ах, то је сутра ; морам да идем тамо , позвали су ме…
________________________________________________
Леонид ШЕЈКА (1932 – 1970) . Сликар, песник, алхемичар. Изузетна личност. Легенда за живота. Његова поезија је постала доступна читаоцима постхумно… – Овде је изабрано само понешто из заоставштине Леонида Шејке. Прелиминарни избор текстова Леонида Шејке је био петоструко већи…
http://www.audioifotoarhiv.com/gosti%20sajta/LeonidSejka.html
http://www.audioifotoarhiv.com/gosti%20sajta/LeonidSejka4.html
ОПАЛО ЛИШЋЕ | Арзив у оснивању (001) 
