РЕГИСТАР III: Архив НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА Плус ултра

Нова Књига ситног инвентара

Упутство са објашњењем за уписивање података из Магацинске књиге у Књигу ситног инвентара Уписивање у Књигу ситног инвентара врши се на следећи начин :

1. Уписује се редни број за сваког аутора појединачно (име и презиме, година рођења и смрти – ако је умро). Редослед аутора је азбучни. У оквиру одређеног слова Азбуке редослед је истовремено и азбучни и хронолошки.

Прво долази, природно, Иво Андрић, а на крају (слова А) Бранко Алексић.

2. За сваког аутора уписују се наслови његових књига, са ознаком ( по могућству) године и места објављивања.

3. Уписује се податак, где је пронађена или одакле је прештампана конкретна песма, или фрагмент.

4. Овде се не књижи, као у некадашњим књиговодственим књигама ситног инвентара, оно што су техничка, већ духовна својства. Одређује се набавна и новоформирана вредност. Уписује се набавна вредност „расходованих“, „пренетих“, заборављених (запостављених, занемарених или отуђених – ма из којих било побуда) предмета поезије, песника.

5. Овде се уписују ЕВЕНТУАЛНЕ НАПОМЕНЕ . На пример : код песника и књига поезије – у најширем значењу ове речи, дакле, може се напоменути нешто из досадашњих магацинских књига у којима се ( и ако се) односни аутор водио, или његово дело. У прелазним и завршним одредбама Упутства за вођење евиденције о духовној имовини којом не управља нико, прописан је начин прекњижавања ситног инвентара из досадашњих магацинских књига у Нову Књигу ситног инвентара (друго, треће и следећа допуњена издања антологије ). Ако за поједине песнике и књиге у досадашњим евиденцијама Магацина или Складишта (наше књижевности) нема података, уписивање у Нову Књигу ситног инвентара врши се по поступку предвиђеном за прекњижавање из неке од постојећих Магацинских књига. (Из)вршилац инвентара, дакле, књижи појединачно сваки предмет, појаву, упознавши деловодник под којим је заведен (или није заведен), дебљину последње прашине која га је попала, као и назив, и унутарње, духовно својство. Књижење подразумева рачун, фактуру, решење о расходовању или преносу, закључак о мањковима и вишковима…

Овај Инвентар почиње Андрићем, а завршава се Леонидом Шејком, Ђ. Шушњићем, и то је због много чега изврсно, природно и натприродно. Андрић је представљен записима, из свеске, као и Борислав Пекић, док је већина оних других писаца који су најширој читалачкој публици познати као писци романа, есеја, заступљени у овом избору – фрагментима из њихових дела. Где год је то било могуће, извршилац инвентара је увек давао првенство песништву у најужем значењу те речи (оном данашњем и уобичајеном).

Нису ли помало анахронично и катедарски повлачили строге границе између поезије и прозе? Јован Пејчић ( Поезија : проза , Тајна и крст , Рад, Београд, 1994, стр. 29 – 32 ) завршава своје разматрање констатацијом да су стара питања „жива и у нашем веку. Само се одговори разликују. / Овоме добу ближе је Монтерланово УВИЂАЊЕ од Овидијевог ОТКРОВЕЊА. / Проза од поезије : ЈА САМ ОНАЈ КОМЕ СЕ НЕШТО ДОГАЂА од ЗАШТО ВИДЕХ НЕШТО.“ Нисмо ли и ту близу једне предрасуде? Душан Матић ( у есеју Трагедија збирке песама , в. у књ. Душан Матић : ИЗБОР ТЕКСТОВА , Матица српска – СКЗ , Нови Сад – Београд, 1966) , саветује да се напусти све оно што је мање више познато, историју књижевности уопште , и да ослушнемо „час који куца у поезији ту крај нас. Ако присно прислоним уво, или пружим руку да их додирнем, као што додирујем неку тканину да јој наслутим ткање, осећам да су бар романи које сам малочас поменуо од истог ткива, од исте звучне материје од којих су и стихови и строфе наше савремене поезије, и да они сазревају под истим поднебљем (сва истицања су моја – М. Л.) . Било би једноставно, и сувише једноставно – али зато и нетачно – поћи од чињенице да су тројица од њих песници (Вучо, Давичо,  Константиновић, а ја памтим и стихове Добрице Ћосића од пре неких десет година) , и покушати везивати њихову прозу за њихове стихове. / Било би лако, али и недовољно, јер замишљам као врло могућно, – реално – да неко одмах пише прозу, која би ипак ницала под истим поднебљем те исте поезије. Могу навести примере неких типичних прозаиста који нису никад написали готово ниједног стиха, а чија је ипак структура текста сва натапана поезијом“ (стр. 276 – 277) . Састављач ове антологије ишао је, дакле, тим путем који је наслутио и донекле изразио врстан есејиста Д. Матић, путем „ослушкивања“  песништва у најширем смислу речи. Ова антологија разбија као кулу од карата тзв. успостављене привидно чврсте неодбрањиве границе између поезије, прозе и есеја.

Андрић је у том случају парадигматичан пример.

Матић, у већ спомињаном есеју, још вели :“ Понекад ми се литература  укаже и као огромно здање. Ренесансна палата, савршена и тајанствена као кристал , или, већ према укусу дана и часа, оријентално, бесконачно компликована  грађевина, бујна као вегетација и као сан (сва истицања су моја – М. Л. ) . У свакој одаји , по један „чаробњак“ седи за столом, полегао по њему као свилена буба по дудовом листу, и густо, од ивице до ивице хартије, неуморно испреда мастиљав конац за грдну своју чауру – роман. По ходницима, низ степеништа , блуде ошамућене, мудре или усплахирене, још многе лелујаве сенке : то су песници. У одаје приступа им нема. Над строгим „кућним редом“  невидљиви надзорник будно бди. Његов пламени мач осети свако ко би да се огреши о правила те чудне насеобине“ (исто, стр. 261). Не подсећа ли неодољиво, та Матићева визија чудне насеобине , огромног здања , ренесансне палате на онај Замак Леонида Шејке? ( “ Наше душе у Замку, у собама саграђеним од неких чудних одсјаја и светлости , што се слободно распростире унаоколо. Замак садржи и те собе у којима ће душе одржавати своје гозбе и своје тајне састанке посвећене унутрашњем распореду раскоши „. )

НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ , покушао је да окупи што је могуће више тих душа што су одржавале своје гозбе и своје тајне састанке посвећене унутрашњем распореду раскоши – то је један од оних основних и пресудних момената ко ће се наћи у овој необичној поетској грађевини у нас. Овај Инвентар је прекњижавао оно што се налазило на том вијугавом путу од Града, преко Ђубришта до Замка, до његових соба саграђених „од неких чудних одсјаја и светлости“. Када је реч о Зонама преливања, или о начину компоновања антологије, састављачу се чини да тих Зона преливања има довољно у овој антологији (рецимо слово Г , односно Главуртић – Гађански ; у прелиминарном избору, опуси оба споменута аутора били су представљени мањим бројем песама, али је временом састављач повећавао број песама оба песника, како би Зона преливања постала изразитија) , не само да оправдају њено постојање, већ и да је учине драгоценом књигом.   (…)

  

ОПАЛО ЛИШЋЕ

Опало лишће?!

Како назвати ову књигу, која је настала од песама песника које је антологичар М. Лукић био уврстио у неко од издања антологије српске поезије 20. века НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра, да би их затим ветар коначне верзије, тј. шестог издања исте, развејао као лишће? ПРОДАВНИЦА ВАЗДУХА?(1) – како би предложио дух покојног Јефтића? Или – КОД ДАМСКЕ ПАТКЕ? – како би сугерисао дух покојног Младеновића? Или – КАНТА ЗА СМЕЋЕ? – према стиховима живог Доб. Смиљанића?

Њеног правог подстрекача, Г – дина Т. Ћирића – не вреди питати. Мртва уста не говоре.

Издавачу се чини, да је ово што је отпало, опало лишће, вредно да се сачува и (у)пореди са бројним антологијама савремене српске поезије објављених последњих деценија. Већина актера, или песника, присутних у тим толиким хваљеним бившим, заборављеним купусарама, нашли су се на окупу и овде. Нека им је Бог у помоћи!

Евентуални читалац треба да зна да је иницијална, првобитна верзија ове књиге, сачувана на ЦД “Архив трговаца светлошћу” (Заветине, Београд, 2003 – 2004). Исто тако, евентуални читалац не би смео да заборави и на околност: да ова и оваква књига данас не би била могућа, да није било дугогодишњег рада на антологији НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ…(2)

У ову књигу су укључени и делови рукописа објављеног у ч. ЗАВЕТИНЕ Плус ултра,15 – 16/ 2001.(3)

(20. 12. 2003.)

_____

  • (1)  Прва верзија ове антологије објављена је крајем 2003. године, на званичном Веб сајту. Тамо је објављена нешто скраћенија, са следећим уводом: ПРОДАВНИЦА ВАЗДУХА? КОД ДАМСКЕ ПАТКЕ? Приређивачи Бора Јефтић и Ранко Младеновић (по наговору Духа Трајка Ћирића) ПРОДАВНИЦА ВАЗДУХА ! Испробано средство Испуњавам књижевне величине. Надуване вредности сваке врсте. БОРА ЈЕФТИЋ ОТВОРИО САМ ЋЕВАБЏИСКО – ШКЕМБАРСКУ РАДЊУ код ДАМСКЕ ПАТКЕ Поезија са роштиља / На захтев даје се и сирово месо са пања.Само балкански мезелуци. С П Е Ц И Ј А Л И Т Е Т : Хајдучки ћевап Страх од верности УЧТИВ РАНКО МЛАДЕНОВИЋ драмски ћевабџија и шкембар 
  • Први пут објављено у ДОКУМЕНТИМА (на крају НАЈНОВИЈЕ ПАНТОЛОГИЈЕ српске и југословенске пеленгирике, Београд, 1938, стр. 202)
  •  (2) НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Антологија поезије 1938 – 1998 Заветине, Београд, 1999, 504 стр. вел. формата, тираж : 250. На корицама репродукција Анђела са лампом Милене Павловић Барили. * Рецензенти прелиминарног рукописа (1996) + Др Живан Живковић, мр Јован Пејчић * Рецензенти првог издања, 1999 : Саватије Иг. Митровић, Александар Лукић.
  • НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Антологија поезије 1938 – 2000. друго допуњено издање. Мобаров институт / Заветине, Београд, 2000. 850 стр. Тираж : 500. * Рецензент другог издања Александар Лукић.
  • НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра. Антологија поезије 1900 – 2001. треће допуњено издање. Мобаров институт / Заветине, Београд, 2002. 944  стр. Тираж : 100. * Рецензент Александар Лукић.
  • НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра. Антологија поезије 1900 – 2001. – четврто, електронско издање (штампано на основу трећег). Мобаров институт / Заветине, Београд, 2003. 944 стр. Тираж : 250. * Рецензент Александар Лукић
  • НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра. Антологија поезије 1900 – 2001. – пето, електронско издање (штампано на основу трећег, али без трећег дела – Архива НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, тј. Канала ФИТРА!). Мобаров институт / Заветине, Београд, 2004. 606 стр. Тираж : 250. * Рецензент Александар Лукић. (Канал ФИЛТРА је публикован као посебна књига – 252 стр.) – ЦД “Архив трговаца светлошћу”.
  • (3 ) Фатаморгана четвртог и вероватно коначног српског издања антологије поезије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ. – НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ : плус ултра …

Песме отпале из антологије "Несебичан музеј"

%d bloggers like this: