Две песме Александра Лукића, из књиге „Кукавичлук“

АЛФА И ОМЕГА ХХ ВЕК

Кад човек дочека дубоку старост, детињство
у сећањима добија изглед трулих мушмула.

Томе се надај млади човече.

Штала за гојне краве у очевом дворишту
наличила је каквом турском хану. Са тремом
изграђеним дуж читаве зграде, доксатима са којих висе
обешене саксије, каткад са засађеним петунијама,
каткад са патуљастим мушкатлима.

Доксат је оцу, пред вратима ковачнице,
која се налазила такође под истим кровом
неком приликом послужио за вешање домаћих кучића.
Равно десет недужних животиња обесио је…
Преживео је само један млади куцов кога сам
пригрлио у наручје и за којим сам тако силно плакао
да се отац сажалио.

Гледао сам тад и једног од пастува у штали
кад се из обести ритнуо задњим копитима
и њима ударио о плафон штале, остављајући печате
потковица на плафону.

Раних шесдесетих година, у току лета
кад се ниси умео одбранити од напасти мува
у штали и кад се краве празне сипајући
крављу балегу под себе на под штале,
тај измет округао налик цветовима сунцокрета
отац би босоног подбочивши се о тело краве
које су узгред буди речено крстили именима женске чељади
из куће, као да притиска гас на папучици
наизменично притискао и попуштао стопало;
шљапкајући по крављем измету.
Та слика се у мом сећању заглавила.

Током студија гледао сам филм Бернарда Бертолучија
ХХ век. Велики уметник је главном јунаку такође
доделио сличну улогу са крављом балегом…

Тако је код мене још у раном детињству
а код Бертолучија у зрелом стваралачком добу,
ХХ век сведен на једну те исту слику.

СПОМЕНИК НАД ПРАЗНИМ ГРОБОМ

Петак – субота, познајем смену, разлива се живот неутешан
досадни краљеви из историје вапе већ одавно мртви,
исто пуца љуштура, а бесмисао, ко хоће може да види,
који од њих је био један, а ко пак, крвник жељан славе,
деспот и светац копиле чисто.

Имати живот, значи умирати свакодневно испочетка,
свадбеној ноћи или пак драгуљу посвећен бити ретко у тренутку,
пријатељу чему има да се радујеш, та бићеш четка
животу свом од рођења, окренута наопако на дршку у кутку

положена. Сви кривудави путеви мојих мисли
ка том правцу воде. Слава мојих пораза непрестано исијава,
отуд светлост, колико ватру и бол овог времена. У пиксли
цвета опушак цигарете да ме опомене. На губитку бејах – страва

читав живот. Споменик над празним гробом.

Смем рећи: пусти нек слободно звече риме,
суви звончићи хмеља предати ветру, обешени о грану речне врбе
постројени топови спремни за паљбу: пуни – пали, већ диме
за ивицом шуме. Одатле се простире диван видик,
сличан оном затеченом преко змијских леђа.
За који час ноте од граната, бљуваће и сејати смрт
пред нама. Распрскавајући се у парампарчад наш живот, да, да.
Блудна секо, узми маказе исеци заставу са мртвачком главом,
мислећи о њој да је врт,
ружиних пупољака.

Испуни вазу букетом пупољака. Букетом празних и узалудних година.

_________ из књиге Кукавичлук /  Александра Лукића

Advertisements

Бела Тукадруз на руском

Познати бркови: Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950. - Снимак Ивана Лукића, пролеће 2013.)
Познати бркови: Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950. – Снимак Ивана Лукића, пролеће 2013.)

Ових дана објављен је препев сонета Беле Тукадруза (алиас Мирослав Лукић – 1950 )   на руском сајту  http://www.poezia.ru/под насловом   Мирослав Лукич Хомольские мотивы и др. „Хомољски мотиви и др“. Препев је начинио  песник и преводилац Владимир Корман (1932 – ).
Бела Тукадрузови сонети су објављени у рубрици споменутога сајта Наследници Лозинског* . Каква је то рубрика и шта досноси руским читаоцима? Примере светске поезије. “ Поштовани аутори и читаоци ! – пише уредник ове рубрике –  Нама је запало у део највеће духовно богатство – одабрани и сачувани временом драгоцени узорци светске поезије . Нека му је  близу – невероватно тежак и истовремено радосне задатак оних који су своје животе повезали са препевима. Понекад превод не може да пренесе лепоту оригинала . Али зар не светли душа преводиоца из контакта са заиста дивним ? Нисте пронашли одговор у срцима приницљивих читаоца препева, створен у срцу ?“
Међу песницима чије је песме  Господин Владимиру  Корман препевао у последње време  су и  Борхес, Владимир Јагличић, Франце Прешерн, Блејк, Рикардо Реиш, Џон Китс, Виктор Иго,  и др.

* Михаил Леонидович Лозински 20. јул 1886 – 31. јануар 1955 ) сматра се највише оствареним руски преводиоцем 20. века . Лозински је провео свој живот у Санкт Петербургу. Његов ујак био је ожењен тетком Александра Блока, који је био један од првих  који су ценили високо полирани стих Лозинског. Током сребрног века  руске поезије био је близак акмеистима и кругу Николај Гумиљова. Хапшен је и саслушаван. Није успео да привуче пажњу својом поезијом, али је као преводилац искористио своје песничко мајсторство преводећи Бенвенута Челинија, Лопе де Вегу… У свом дневнику , Блок је приметио да су неки од превода Лозински били супериорнији у односу на оне Жуковског , кога су сматрали моделом  руских преводилаца поезије за генерације. Највећи подвиг Лозински био је његов превод Дантеове Божанствене комедије (завршен између 1939 и 1945 , упркос слабом здрављу). За овај подвиг је освојио награду Стаљин 1946 .
Велики број препева Шекспира  Лозинског је нешто мање популаран од савремених превода Пастернака и других. За разлику од њих, Лозински није покушавао да модернизује Шекспира… Совјетски критичари тежили  су да оспоре  препеве Лозинског  као “ нејасне , тешке , и неразумљиве “ , Ахматова  је , међутим , сматрала да  је Лозински бриљантно постигао свој циљ „преносећи старост Шекспировог језика и комплексност….“ (преузето из енглеске Википедије)

Стихови Беле Тукадруза публиковани су на страницама:
http://www.poezia.ru/naslednik.php

http://www.poezia.ru/article.php?sid=102218
*      Бела Тукадрузови стихови су преузети  из Јагличићеве антологије српске поезије „Кад будем трава“. У препеву на руски, поједини стихови су снабдевени неопходним објашњењима за разумевање…

ХОМОЉСКИ МОТИВИ

1
Брегови, брегови, брегови! Не видим никог
близу, осим сјајних зељастих сапи
кобила. (Јесам ли тужан због самовања толиког?)
Као безбројна огледала, после пљуска, капи,

оживљују блесковима лице света виног,
засићеног, посувраћеног, свеколиког.
Смешим ли се, можда, у даљини,
облацима изнад Ртња? врховима Карпата?

Смешим се наивном надању своме
и бреговима у залазак, од злата.
Смешим се облику што занемарен лежи,

ал’ и даље у будућност сеже:
смешим се свему оном што упорно тежи
да ме чврсто за судбину веже…

Реквијем за Димитрија Баџића, 1930 – 1970.

Као буба, милиметар по милиметар,
милећи кроз расцветане сунцокрете,
сам као занесењак безухи Ван Гог,
ја нисам баш сасвим сам, верујем:

прати ме сенка Димитрија Баџића, ветар,
јутарњи, лајање паса, Суви До и Бог.
Какав, повремено, мук! Нека загрми, севне. Нек’ муња
– пожелех – направи преседан.

И у истом трену, у црном, видех,
како према мени иде човек један.
Учини ми се познат, чак налик на мене,

кад, замишљен, изађем из собе у врт.
И ход нам је сличан, лаган.
Ал’ очи његове! (из њих зјапи смрт).
________   Читаоци из Србије, могу се детаљније обавестити О Владимиру  Корману , песнику и преводиоцу са више европских језика на  на руски http://www.poezia.ru/user.php?uname=kormanvm .

Узурпатор / Бела Тукадруз

Мали, ситни, дволични
Бркати службеник судбине…

Узурпатор. Шегрт ђаволов.
Узео ми је најлепше године.
Највредније илузије.

Узео  ми је вашар, ђерам,
Хоризонт и Итаку.

Чак и могућност повратка.
Узео ми је упориште,
Голубарнике, наду, багрем.

Ведрину, топовско ђуле, гнездо.
Свет, читав један свет.
Брдо, снег, упориште, младост.

Узео ми је јорговане,
Божурове, руже и бунар.
Одбрану. Карабин.

Узео ми је будућност,
леп поглед на југ,
Завичај, свет, везу.

(18. септ. 2012.)

__________ Из новог рукописа књиге MOARA OCASKA:Наличје

Одложен Селићев позив на суочење – на неодређено време, или…

Овде ћу умрети, или погинути, свеједно – већ ми је Веселин Ђуретић претио на улици да ће ми „пресудити“ за неке речи у Дуги, а ако ме не удеси он, учиниће то неки други званични или незванични слободар, борац за народна права, полицајац, доушник, човек од части, чуване и волшебно сачуване кроз педесет година бешчашћа, личног и колкетивног. Живот, чини ми се, волим бар као мој другар који се обично радује само пијан (алкос је постао давно, давно, као и многи наши заједнички пријатељи јер је, чак и у коми и измаглици, свет, ипак, исувише леп да би ико јурио по граду за пуке речи, а камоли за худа дела).

Ако све ово и преживимо, и ако се ништа битно не буде променило, ако нам се уз Батрића Јовановића и Антонија Исаковића, уз Слободана Милошевића и Радомана Божовића, озваниче још и Драгослав Бокан, Војислав Шешељ, Милисав Савић и Радослав Братић, ако нас у двадесет и први век уведе Милић од Мачве (Костур Радованов), ако нам Милован Ђилас и даље буде делио лекције,ако овде, као у Чешкој, не буде изгласан закон о мораторијуму, од бар десет година, на јавну делатност људи који су све ово својим умом, срцем и мишићима, саградили, одржали, и који га и даље држе онда више Срба бити неће, таман као ни Србије, без обзира на то ко се буде башкарио обалама Саве, Дунава, Мораве или Ибра.

Монголи су данас народ од 4, 5 милиона, памћењем још закуцани за Атилиног наследника ( а Лењиновог, Стаљиновог, и Брозовог претходника) Џингиса : великана који је вероломством, лажју, и терором – уз војну силу – установио царство које се ширило, као болест, све до наших обала, пре него што су се варвари вратили у своје јурте, да своју срамоту славе бар још хиљаду година…“

Селић је заиста жестоким иступом започео дијалог о српској духовној клими и није било тешко предвидети како ће у њему проћи и да ли ће на крају бити губитник или добитник. НИН није имао намеру да у том дијалогу буде судија. Савић је Селићев текст назвао „памфлетским“, а уредницима НИН (зато што су уопште обелоданили Селићево „Издвојено мишљење“) приписује „бољшевички манир. – Бољшевизам је, рекао бих, ПРЕ СВЕГА ЉУТЊА НА НЕИСТОМИШЉЕНИКЕ (сва истицања су моја – М. Л.) „….

________ из једног прашњавог, необјављеног рукописа

 

Васа МИХАИЛОВИЋ

                   АРСЕНИЈЕ ЧАРНОЈЕВИЋ

1

Спремајте се за далеки пут, децо моја.

Земан дође да веру своју бранимо не смрћу

већ животом. Тамо где не секу главу ако се не

поклониш туђој вери. И где су вртови душе зелени

и наде у лепши живот безмерне.

Хајте, децо моја, у земљу у којој ћемо име

и веру сачувати, макар се никад не вратили.

2

Чујем те и разумем, синко мој. И мене срце боли и душа ми се

растапа.

Није лако ни мраву напустити свој мравињак,

а камоли човеку свој дом и огњиште. Али кад се

мора, ни дубоки снегови ни разливене воде неће

нас одвратити од далеког пута.

Стегнимо срце, децо моја, и понесимо своје

куће и чарне горе у очима и срцима својим. Јер само

у слободи, макар и у туђини, држи се глава високо,

како то човеку и доликује.

________________________________________________________

Васа МИХАИЛОВИЋ (1926 –          ). Песник, приповедач, историчар уметности

Канал ФИЛТРА (21)

в ) Додатак (а)
Антологије српске поезије 20. века на страним језицима . Овај
списак је непотпун; дајемо информацију о оним антологијама, које су нам доступне.* Списак се може временом проширити, тј. употпунити; то би могли учинити и студенти завршних година славистике по свету

*

1. Peter Urban : Junge Lurik aus Jugoslavien. – HIMBEEREN SIND  HIMBEEREN SAGE ICH. Regensburg, 1971. – 72 str.  Стихове је превео на  немачки и кратак предговор о југословенским песницима написао Урбан, дајући о сваком песнику нужне библиографске податке. Овде се наводе само имена српских песника : Матија Бећковић ( 7), Мирољуб Тодоровић ( 11), Вујица Решин – Туцић (5).

2.  ANTOLOGIJA KONKRETNE IN VIZULANE POEZIJE,  Mladinska kwiga, Ljubljana, 1978, – 229.  стр. –  Аванзо, Д. Бајт, А. Бергер, Ф. Пиберник, Д. Пониж и Ј. Злобец. То је антологија конкретне и визуелне поезије, која започиње прилогом Малармеа, а завршава се текстом Луциано Ори… Заступљени су и аутори српског порекла, или који пишу на српском : Владан Радовановић (1), Мирољуб Тодоровић (1 ), Каталин Ладик (1)

===============================

_______

*  Неуморни Гојко Тешић у Додатку антологије „ПЕСНИШТВА АВАНГАРДЕ 1902 – 1934“, дао је Списак антологија на страним језицима (стр. 585 – 587) :

1. Otto Hauser : SERBICHE DICHTER. Weimar, A. Duncher, 1912.

2. Katharina A. Jovanović : JUGOSLAVICHE ANTOLOGIE. Dichter und Erzahler. Engeleitet von Pavle Popovic. Rascher, Zurich – Leipzig – Stutgart, 1932.
3. Camilla Luccerna : SUDSLAVISCHE DICHTUNGEN. – Zagreb, Kugli, 1918.
4. Nikola Mirković : JUGOSLAVISCHE DICHTER. Verlag Narodna Prosveta, Beograd, 1933.
5. Selver : ANTOLOGU OF MODERN SLAVONIC LITERATUE IN PROSE AND VERSE. London, New Jork, 1919.
6. Beatrice S. Stanouevitch. AN ANTOLOGU OF JUGOSLAV POETRU. Serbian lurics. Ed. R. G. Badger, Boston, 1920.
7. Nikola Mirković : „Savremenata srbo – hrvatska poezija“, u : „Zlatorog“, V – VI 1928, str. 219 – 248.
8. Annie Cella : VERS LIBRES. Poesie lurique jugoslavie la plus moderne. Zagreb, 1920.
9. Miodrag Ibrovac  et M -me Savka Ibrovac : ANTHOLOGIE DE LA POESIE  JOUGOSLAVIE DES XIX -e ET XX -e SIECLES. Avec une Introduction et des Notices. Paris, delagrave, 1935.
10. Phileas Lebesgue et B. Tokine : ANTHOLOGIE DE POEMES JOUGO – SLAVES CONTEMPORAINS. Paris, Edition de la revue literaire des primaires Les Humbles, 1919.
11.  Debreczeni Jozsef, Szenteleku Kornel : BALSALIKOM. Modern szerb koltok antolegiaja. Subotica, Minerva R. T. , 1928.
12. N. Jorga : CALENARUL LIGII CULTURALE. – Bucaresti, 1925.
13. Otto F.  Babler : SRPSKE BASNIRKU. Anthologie. – Olomouc, Samoti{ku, 1929.
14. Karel Hadek : JIHOSLOVENSKA LURIKA. Prekladu Karla Hadka. Praha, Vudal Karel Reichel, 1935.
15. EXILE. An Anthologu or existed Writers bu Paul Taboru. London, 1954.
16. Arturo Cronia : ANTOLOGIA SERBO – CROATA. Milano, 1932.
17. EURORA ALMANACH. Malerei. Literatur. Music. Architektur. Plastik. Buchne. Film. Mode (Hrsg. Carl Einstein. Paul Westheim. Gustav Kipemhauer. Verlag Postdam. 1925.  (reprint 1982).
18. POETI JUGOSLAVII. Sostavitelj I. Goleniščev – Kutuzov. Perevod pod redakcijej M. Zenkovi~a. – Moskva. Izdateljstvo inostranoj literaturi, 1957.
19. POESIA JUGOSLAVA CONTEPORANEA. A cura di Osvaldo Ramous. – Padova, Bino Rebellato Editore, 1959.
20. EWIGES FLIMMERN. Neue kroatische und serbische Lurik. Ausgewahlt und bertragen von S. Je`i}. – Zagreb, Lukos, 1959.
21. Zoran Mišić : ANTHOLOGIE DE LA POESIE JOUGOSLAVE CONTEMPORAINE. Traduction et avant – propos par Zoran Michitch. – Paris. Pierre Seghers. 1959.
22.  KLASSZIKUS JUGOSZILAW ELBESZELESEK. Forditotta Csuka Zoltan. Dudas kalman, Hadrovics Laszlo. Vujicsics D.  Sztojan. Budapest, Europa konuvkiado, 1958.
23. LURIKA JUGOSLOWIANSKA. Pod redakcija Zugmunta Stoberskiego. Wubor przugotowali Tanasije Mladenović, Novak Simić, Drago Szega. – Warszawa, „Iskru“, 1960.
24. Janko Lavrin : AN ANTOLOGU OF MODERN JUGOSLAV POETRU IN ENGLISH TRANSLATIONS. – London, John Calder, 1962.
25. JUGOSZLAV KOLTOK ANTOLOGIAJA. – A kotet forditoi : Grupa autora. – Budapest, Mora Ferenc Konuvkiado, 1963.
26. LE PIU BELLE PAGINE DELLA  LETTERATURA SERBO – CROATA. A cura – con Premessa – di Arturo Cronia. – Milano, Nuova Accademia Editrice, 1963.
27.  FELKOJATEK. Antologiaja. Oszealliatotta Feher Ferenc. Novi  Sad, 1963.
28. POETI JUGOSLAVIJI XIX – XX VV. Perevod s serbohorvatskogo, slovenskogo i makedonskogo pod redakcijej  B. Sluckogo. – Moskva, Izdateljstvo „Hudoženstvennaja literatura“, 1963.
29.  JUGOSLAVISCHE LURIK DER GEGENNWART. Ausgewahlt und herausgegeben von Herbert Gottschalk. – Gutersloh Sigbert Mohn  Verlag, 1964.
30. POEZIA JUGOSLAVA CONTEMPORANA. Antologie. Culegerea si redactrea : Aurel gavrilov & Radu Flora. – Panciova, Libertatea, 1964.
31.  NAPJAINK ENEKE. A modern jugoszlav  kolteszet antologiaja I kotet. – Novi  Sad, Forum, 1965. ( 2. izdanje 1967)
32. A SZERBHORVAT IRODALOM KISTUKRE. A kezdetektol 1945 / ig. Szerkestobiozoottsag : Ssuka Zoltan, Hadrovics Laszlo, Božidar Kovaček, Draško Redjep. Szeli Istvan, Vujicsics D. Sztojan. – Budapest, magveto Konuvkiado, 1971.
33. ANTOLOGIA DELLE LETTERATURE DEL SUD – EST EUROPEO.  S. Graciotti, M. Popescu, S. Karadgiov, F.  Maspero, N. Ressuuli. – Milano, Fratelli Fabbri Editori, 1970.
34. CSILLAGROP. Jugoszlav lirai antologia. Csuka Zoltan muforditasai. Bursos Miklos rajzaival. – Budapest, Magveto Konuvkiado, 1971.
35. A MADAR ARNUEKA. Harminc  ev versforditasaibol Feher Ferenc. – Budapest, Europa, Novi Sad, Forum, 1978.
36. CAGDAS JUGOSLAV SURI ANTOLOJISI. Hazurlauan ve Turkceve Ceviren : Necati  Zekeriua. Kurucusu : Oguz Akkan Cem Jauinevi. – Istanbul, 1983.
37.  Branko Aleksić : POESIE SURREALISE DE JOUGOSLAVIE. Anthologie. Paris. ed. „Poesie – Bis“, red. Nikola Milenković, 1985.
38. AUF DER KARTE EUROPAS EIN FLEK, Gedichte der osteuropaischen Avantgarde (1910 – 1930), Herausgegeben von Manfred Peter Hein. Ammann Verlag Zurich, 1991  (Zastupljeni : M. de Buli, M. Crnjanski, M. Dedinac, R. Drainac, D. Matić, R. Petrović, B. Ve Poljanski, R. Ratković. – Na nemački preveli Ivan Ivanji i Zlatko Krasni)
39.  IN UNSREN SEELEN FLATTERN SCHWARRZE FAHNEN. Serbische Avantgarde 1918 – 1939. Herausgegeben von Holger Siegel. – Leipzig, Reclam – Verlag, 1992.

*

Нисам био у ситуацији да дођем до свих ових антологија и прегледам их, што би могло бити надокнађено у будућности, не тако далекој, када се скупе све антологије српске поезије на страним језицима и комплетира Списак свих тих објављених књига по свету. – До оних до којих сам дошао, потрудио сам се да их прегледам и донесем најнужније информације о њима.

Било би више него повољно да се списак антологија српске поезије на
страним језицима комплетира. Камо лепе среће да неко, или са Института за књижевност или са неких од наших универзитета то уради детаљно, пажљиво ишчита и оцени све те антологије које су објављиване по свету, јер би то било од велике користи. ( Није дакле било довољно времена, а ни могућности да се и овај део посла уради онако како бих
желео. – Уосталом, нека понешто остане и за друге истраживаче… Друга половина јула 2001. године. )

===============================================

3. Julian KORNHAUZER : TRAGARZE ZDAN. Antologia mledej poezji serbskiej, Krakov – Wroclaw, 1983, 192 стр. Тираж : 2000 пр. Песме је одабрао и на пољски превео Ј. Корнхаузер; уз предговор дао је и неопходне био – библиографске податке о заступљеним ауторима: Жарко Рошуљ ( 1——), Божидар Милидраговић (1 2), Гојко Ђого ( 7), Мирољуб Тодоровић ( 20), Адам Пуслојић ( 13), Вујица Решин – Туцић ( 16), Милутин Петровић ( 11) , Рајко Петров Ного ( 5), Мирослав Максимовић (10), Мирко Магарашевић (3), Раша Ливада ( 13), Симон Симоновић (7), Стеван Тонтић (18), Душан Вукајловић ( 5), Војислав Деспотов ( 12), Владан Радовановић (3)… Код М. Тодоровића је дат само број текстуалних, не и визуелних песама…

4.  XX A. SERBU  POETAI. 1945 – 1985 .  serbu poezijos antologija. – Vilnius, 1988.  – 334  стр. Тираж : 3000 пр. Антологију су саставили Момчило Ђерковић и Сабонис Стасис. Предговор : Валентинас Свентицкас. Дати су и кратки библиографски подаци о сваком песнику.

Заступљени су : Десанка Максимовић (11), Душан Матић ( 9), Милан
Дединац ( 6), Риста Ратковић ( 4), Десимир Благојевић ( 6), Оскар Давичо (8), Скендер Куленовић (4), Чедомр Миндеровић (2), Танасије Младеновић (5), Антоније Маринковић (4), Светислав Мандић (2), Васко Попа (17), Ристо Тошовић (5), Мира Алечковић (5), Бранко В. Радичевић (4), Славко Вукосављевић (2), Стеван Раичковић (11), Слободан Марковић (4), Миодраг Павловић (7), Изет Сарајлић (9), Момчило Ђерковић (10), Иван
Лалић (7), Мирослав Антић (5), Божидар Тимотијевић (5), Звездана Јовић ( 9), Александар Ристовић (6), Бранко Миљковић (9), Блажо Шћепановић ( 5), Борислав Радовић (10), Љубомир Симовић (4), Вита Марковић (7), Божидар Шујица (6), Ђока Стојичић (5), Милован Данојлић (6), Љубиша Ђидић (8), Бранислав Петровић (2), Алек Вукадиновић (7), Драган Колунxија ( 10), Матија Бећковић (3), Милан Комненић (7), Зоран Милић (6), Мирољуб Тодоровић (5), Слободан Ракитић (6), Драган Драгојловић
(7), Бранислав Прелевић (5), Срба Ђорђевић (4), Адам Пуслојић (7), Р. П. Ного (5), М. Магарашевић (4), Д. Јеврић (3), Д. Брајковић (4), Љубица Милетић (5), Р. Ливада (4).
Пример, типичан пример – парохијалног приказивања српске
поезије споменутог периода. Дата је „галерија“ послератног песништва, аутора соц. номенклатуре, „тетовиранога“ Г. Антологичара. Та антологија је крња, делимична „слика“ споменутога периода, али то је изгледа морало тако бити, тада. Заиста, та антологија је по мери соц. културе; али она није много лошија од других,
сличних. У суштини, свету, па и Литванцима, друкчијом, осмишљенијом стратегијом треба представљати српску културу, па и поезију, посебно српску поезију 20. века.
Статистички показатељи, бројке су неумољиве : оне показују скривена мерила на основу којих је састављена ова антологија, секташка мерила. Та два мерила су : лиризам као први ступањ поезије ( и у том смислу је схватљиво, што су Д. Максимовић, С. Раичковић или И. Сарајлић предтсваљени са више шесама него М. Павловић, да не набрајам друге), и припадност близинама власти, титоизму, који је  омогућио уметнички развој понекима. Који је фаворизовао као уметнике припаднике свога покрета и неменклатуре… Нема дефинитивних оцена ни једног уметника; дефинитивне оцене су привид заточеника делимичних истина. У уметности, националној и светској, стално
пристижу нови, стално се врши уклапање новог и старог. Српска култура нема ни један разлог да се одриче ни малих песника : српска култура 20. века треба себе да схвати у целини. Критичари, антологичари, естетичари, књижевни историчари – били они на
универзитету, у институтима, академијама, ма где (амбасадори, преводиоци, политичари) – нека се замисле над провалијом парцелизације српске културе и поезије 20. века, над фаворизовањем појединих песника и писаца! Јер те ретроградне књижевноуметничке и
изванкњижевне тенденције цементирања одређених тзв. књижевних „величина“ појединих периода, присутне су, како у тренутку припреме ове антологије на литванском 1997 – 1998, тако и овог лета 2001. године, и вероватно ће се вући све до 2020 године, на жалост, а огледају се у драстичном примеру, рецимо, када се једном српском не тако великом
песнику, не баш пожељнога песничкога развоја и позамашнога опуса ( Мирославу Максимовићу) у једној години доделе за једну књигу две врло угледне књижевне награде ( Дучићева, Змајева). Увек ми је на памети била целина и развој српске поезије и у будућности, и због тога говорим о стварима о којима се овде најрадије ћути, јер се тако избегавају извесне консеквенце у у арени савремене српске културе (редуковане). Постоји „књижевна власт“, која има своје аршине, своје полуге и извршиоце, свеједно деловали они као професори књижевности на универзитету, или повлашћени критичари у најтиражнијим дневницима или књижевним месечницима… (7. јул 2001. године)

5. За оне које волимо : поруке преко мора = Per quelli che amiamo : messaggi oltre il mare/  приредио Добривоје Јевтић; превео Драган Мраовић. – Ниш : Просвета; Бари, Ла валиса, 1994. – 41, 41 стр. – 24 цм. – Тираж : 1000 пр. Зборник песника из Ниша; и песника из Италије. Овде дајемо само податке о српским песницима чије су песме преведене на италијански. Књига је двојезично издање, српско – италијанско. О песницима су дати био – библиографски подаци. Сваки је песник заступљен са по једном песмом. Љуба Станојевић( 1927), Гордана Тодоровић (1933 – 1979), Бранко Миљковић (1934 – 1961), Димитрије Миленковић ( 1935), Видосав Петровић (1936), Радмило Пејић (1937), Тихомир Нешић (1938), Благоје Глозић (1939), Зоран Милић (1940), Мирољуб Тодоровић (1940), Стојан Богдановић ( 1944), Саша Хаџи Танчић (1948), Вукашин Костић (1948), Звонимир Костић Палански (1948), Јелена В. Цветковић (1949), Бојан Јовановић (1950), Горан Станковић (1958), Зоран Ћирић (1962).

6. NEKONEČNI MODRAVY KRUH. Antologie srbske moderni poezie. – Brno, 1996, 252 стр. Штампано у 1000 пр. Антологију су саставили и коментаре о ауторима написали Љубиша Ђидић и Иван Добровски. Песме српских песника су превели на чешки : Ото Франтишек Баблер, Дагмар Доровска, Иван Доровски, Душан Гломбичек, Јиндрих Ухер. Предговор је написао Иван Доровски, а поговор Љ. Ћидић.

Верзија ове антологије, објављена је на српском, у издању Апострофа; нешто се разликује од чешке; да будемо прецизни : у начину  фалсификовања савремене српске поезије…
Милош Црњански (3), Александар Вучо (2), Растко Петровић (2), Аница
Савић Ребац (2), Момчило Настасијевић (3), Душан Матић (7), Десанка Максимовић (8), Милан Дединац (2), Марко Ристић (3), Десимир Благојевић (2), Оскар Давичо (6), Бранислав Л. Лазаревић (2), Танасије Младеновић (2), Антоније Маринковић (2), Светислав Мандић (2), Васко Попа ( 14), Стеван Раичковић (7), Славко Вукосављевић (1), Мира Алечковић ( 2), Ристо Тошовић (3), Драгослав Грбић (2) Миодраг Павловић ( 5), Ристо Тошовић (3), Бранко В. Радичевић (2), Драгослав Грбић (2), Миодраг Павловић ( 5), Слободан Марковић (3), Иван В. Лалић (5), Мирослав Антић (2), Бранко Миљковић (4), Јован Христић (2), Божидар Тимотијевић (2), Милена Јововић (2), Томислав Мијовић
(2), Душко Трифуновић ( 2), , Борислав Радовић (5), Љубомир Симовић (5), Вито Марковић (3), Добрица Ерић (3), Ђоко Стојичић (4), Александар Секулић ( 3), Милован Данојлић (4), Радослав Војводић (2), Петар Пајић (3), Вук Крњевић (3), Добрица Ерић (3), Добривоје Јевтић (2), Вито Марковић (3), Ђоко Стојичић (3), Милован Данојлић (3), Бранислав Петровић (3), Радослав Златановић (2), Милорад Ђурић (3), Љубиша Ђидић (3), Драган Колунxија (4), Божидар Шујица (5), Раша Перић (2), Алек Вукадиновић (3), Матија Бећковић (5), Слободан Ракитић (2), Мирољуб Тодоровић (1), Гојко Ђого (3), Зоран Милић (3), Милан Комненић (3), Божидар Милидраговић (3), Милутин Птеровић (5), Драган Драгојловић (3), Слободан Павићевић ( 2) Адам Пуслојић ( 3),
Радомир Андрић ( 3), Предраг Богдановић Ци (3), Рајко Петров Ного (5), Мирослав Максимовић ( 4) , Стеван Тонтић 2), Јован Зивлак (2), Даринка Јеврић (2), Раша Ливада (3), Љубица Милетић (3), Слободан Зубановић (3), Душко Новаковић (3), Новица Тадић (3), Звонимир Костић (2), Братислав Милановић (3), Златко Красни (3), Ненад Грујичић
(2), Драган Јовановић Данилов (1)…
 
Предлажемо сваком знатижељнијем истраживачу да упореди
чешко и српско издање. Оба су „катастрофална“, тетовирана „укусом“
антологичара епохе хокус – покуса; и изгледа да је понеким песницима
придаван већи простор, зависно од њиховог актуелног политичког
„статуса“ ( да ли су амбасадори, мало или доста блиски близинама власти, неокомунистичких). 

7. A Millennium of Serbian Literature. An antology of Serbian Literature from Its Beginnings. Edited bu Tihomir Vuckovic. – Centre of Emigrants of Serbia, Beograd, 1999.  – XXI, 471 str.. : 24 цм. Тираж : 500 пр. Ако идемо логиком „Боље ишта него ништа“, онда, ето, једне књиге, која на самом крају 20. века покушава да представи енглеским читаоцима српску књижевност од њеног почетка до 20. века. Када је реч о 20. веку, Г – дин Вучковић је (не оспоравам му компетенцију) могао да консултује и прво издање наше антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ. Ево које је он аутор вредновао, када је реч о 20. веку српске књижевности : Светислав Стефановић (1), М. Ракић (2), Б. Станковић ( 1), П. Кочић ( 1), Мићун Павићевић (1), М. Ћурчин (1), Н. Велимировић ( 3), С. Пандуровић (2), В. Петровић (1), Драгиша Васић ( 1), Исидора Секулић (1), С. Винавер ( 3), М. Бојић (1), И. Андрић (3), М. Црњански ( 5), М. Настасијевић ( 5), А. Вучо (1), Р. Петровић ( 1), Д. Максимовић ( 7), Д. Матић ( 3), Р. Драинац ( 1 – ! ), Милла Зеновицх Логан ( 1), Емиллиан Глоцар (1), Оскар Давичо ( 2), Љубиша Јоцић ( 3), Бранко Ћопић ( 1), Добрица Ћосић ( 1), В. Попа ( 12), Душан радовић ( 1), Антоније Исаковић ( 1), Александар Тишма ( 1), Бранко В. Радичевић ( 1), Јохн Симон (1), George Vid Tomashevich (2), Миодраг Павловић (9), Peter D. Zivkovic (1), Стеван Раичковић ( 4), William Jovanovich (1), Милорад Павић ( 1), Миодраг Булатовић ( 1), Борислав Пекић 1), Драгослав Михаиловић (1), Иван В. Лалић ( 6), Влада Булатовић Виб ( 1), Брана Црнчевић (1), Вељко П. Бојић (1), Божидар Тимотијевић ( 2), Јохн Марковиц ( 1), Јован Христић ( 3), Доброслав Смиљанић ( 1), Светлана Велмар Јанковић (1), Бранко Миљковић ( 12), Данило Киш (1), Stephen Stephanchev ( 1), Васа Михаиловић (2), Борислав Радовић (2), Љубомир Симовић ( 6), Никола Моравчевић (1), Велимир Лукић ( 1), Бранимир Шћепановић (1), Радослав Војводић (1), Лазар Вучковић (3), Радослав Златановић ( 1), Бранислав Петровић (4), Иван Гађански ( 1), Александар Секулић (1), Катарина Костић (2), Драган Колунxија ( 4), Ђорђе Николић ( 1), Чарлс Симић ( 9), Влада Стојиљковић (2), Алек Вукадиновић ( 4), Матија Бећковић ( 4), Петар Цветковић ( 2), Божидар Милидраговић ( 1), Мирјана Стефановић ( 1), Нађа тешић ( 1), Слободан Ракитић ( 1), Мирољуб Тодоровић (1), Даринка Вучинић ( 1), Милутин Петровић ( 4), Steve Tesich (1), Зоран Станојевић ( 1), Адам Пуслојић (2), Мома Димић ( 1), Радомир Андрић (2), Предраг Богдановић Ци (1), Милисав Савић (1), Мирко Магарашевић (3), Мирослав Јосић вишњић ( 1), Мирослав Максимовић ( 1), Драгомир Брајковић ( 2), Раша Ливада (2), Давид Албахари (1), Драгиња Урошевић ( 1), Божидар Мандић (1), Ивана Миланкова (1), Борислав – Бора Ђорђевић (1), Славомир Гвозденовић (1), Светислав Басара (1), Томислав Лонгиновић (1), Станиша Нешић ( 2), Михајло Пантић ( 1), Биљана Обрадовић (1)…

Антологија је ексклузивна по томе што представља и оне писце Србе који не живе на Балкану, већ по свету. Који пишу на другим језицима. На неким местима је и занимљива, кад није преписивачка. Имамо дубоку резерву према овој књизи, баш зато што ју је сачинио један професор, позван, који је начинио толико пропуста када је реч о богатству поезије 20. века, поготову кад је реч о песницима рођеним после 1944. године, да би нам било потребно много простора да их све означимо. Зато –  не препоручујемо је славистичким катедрама по свету. Ипак, било би добро да имамо њен еквивалент и на српском језику…

8. СРПСКАТА ПОЕЗИЈА ВО XIX И XX ВЕК. Саставили је Гане
Тодоровски, Паскал Гилевски. – Скопје :Матица македонска, 2000. – 449 стр. ; 21 цм. Предговор о заступљеним песницима написали су састављачи, као и библиографске белешке о заступљеним ауторима.
Наводимо само оне ауторе који су објављивали у 20 веку : Лаза Костић ( 2), Алекса Шантић ( 6), Милета Јакшић ( 1), Јован Дучић ( 18), Милан Ракић (11), Стеван Луковић (1), Светислав Стефановић (1), Велимир Рајић (2), Даница Марковић ( 1), Коста Абрашевић (4), Дис ( 6), Сима Пандуровић (2), Тодор Манојловић ( 1), Вељко Петровић ( 2), Драгољуб Ј. Филиповић (2), Массука ( 2), Душан Срезојевић ( 2), Сибе Миличић (1), Ј. Спиридоновић – Савић (2), Ђорђе Глумац (1), Станислав Винавер ( 1 – ! ), Иво Андрић ( 12), Милутин Бојић ( 4), Жарко Васиљевић (1), Црњански ( 2), А. Савић – Ребац (1), М. Настасијевић (7), А. Вучо ( 1), Р. Петровић ( 5),
Д. Матић (3), Д. Максимовић ( 13), Р. Драинац ( 4), Д. Васиљев ( 2), М. Ристић ( 1), М. Дединац (2), Р. Ратковић (2), М. Лесковац (1), Д. Благојевић (1), Р. Зоговић (6), О. Давичо (9), С. Куленовић ( 4), Т. Младеновић (4), Бранко Ћопић ( 2), Р. Продановић (1), Б. Петровић (1), Д. Костић (4), С. Мандић (16), Р. Тошовић ( 1), Павле Поповић ( 3), М. Алечковић (3), Б. В. Радичевић (2), С. Вукосављевић (1), С. Раичковић ( 10), М. Павловић
( 9), С. Марковић (2), М. Павић (3), И. В. Лалић (8), М. Антић ( 6), Б. Тимотијевић ( 3), Ј. Христић ( 2), А. Ристовић (2), Д. Трифуновић (1), Г. Тодоровић (1), Б. Миљковић ( 8), Раде Томић (1), Б. Радовић ( 6), В. Крњевић (1), В. Марковић ( 5), Димитрије Миленковић ( 1), Љ. Симовић ( 4), Б. Шујица (1), М. Вукмировић (1), Д. Ерић (2), Р. Златановић ( 3), Г. Јањушевић (4), Ђ. Стојичић ( 1), Љ. Ђидић ( 2), Д. Јевтић (2), Бранислав Петровић (4), М. Данојлић ( 5), А. Секулић (2), Л. Вучковић ( 3), Д.
Колунxија ( 3), Ал. Вукадиновић ( 4), М. Бећковић ( 3), Мир. Стефановић ( 1), Б. Милидраговић (2), М. Комненић (2), С. Ракитић ( 2), Мирољуб Тодоровић ( 2), Мил. Петровић (5), В. Р. Туцић (2), А. Пуслојић (6), Р. Андрић (1), Р. П. Ного (5), П. Зубац (2), С. Симоновић ( 3), М. Максимовић ( 4), С. Тонтић (5), М. Магарашевић ( 2), Д. Брајковић (1), Д. Јеврић ( 3), Ј. Зивлак (1), Р. Ливада 3), Д. Новаковић (1), Н. Тадић (1), В. Деспотов
(1), С. Костић 3), Зоран Мандић ( 3), Н. Грујић 1), Д. Ј. Данилов ( 2), Зоран Славић (1), Милан Орлић (5), Радивој Шајтинац ( 1), Тања Крагујевић (3), Р. Лазић (3), С. Гвозденовић ( 1), Огњен Стојановић (2)…
И ова најновија, антологија српске поезије на македонском, када је реч о 20. веку, у много чему је… неинспиративна, јер пресликава неке односе и пропорције који немају баш много везе са стварном вредношћу српске поезије, поготову друге половине 20. века. Међутим, вероватно господа састављачи знају зашто су је баш овакву саставили. Имам дубоке
резерве према оваквом начину прављења антологија српске поезије 20. века. Не препоручујем је славистичким катедрама по свету… Међутим, ценим напор антологичара; у много чему, они су „прекњижавали“ стање и односе, цементиране у српским антологијама минулих времена. Штета, што нису били у прилици да прочитају барем прво издање НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА.
Све то наводи на помисао да убудуће, када се буду састављале антологије српске поезије 20. века на неком, било ком другом страном језику, те евентуалне антологичаре треба помоћи : потпунијим информацијама о српском песништву 20. века.

* * *

Тако сам писао и упозоравао у 4.  српском издању  антологије српске поезије 20. века Несебичан музеј, стр. 921. То, најкабастије издање Несебичног музеја, публиковано као пилот-издање (читај: у ограниченом броју примерака – ни стотинак! , као 4. књ. мојих сабраних Дела „Уметност махагонија„, крајем 2002.)  није имало ни теоријске шансе да допре ни до шире српске књижевне јавности, а некмоли до оне иностране, до славистичких катедри и пасионираних читалаца српске поезије по Европи и свету. Међутим, нека од мојих  „ишчитавања“ наопаког и утилитарног, меркантилног или наметачког, а у основи фалсификаторског представљања српске поезије у свету, била су донекле позната захваљујући часописима које сам издавао о свом руву и круву…

__________

НАПОМЕНА

Пре неколико година, Едиција Браничево из Пожаревца, штампала је две књиге прозе Б. Лазића, писца српског порекла и преводиоца, који живи у Паризу. Једну од тих књига, потписану псеудонимом Димитрије Пожаров прочитао сам, препоручио у неком од часописа „Заветина“. Пожарова сам, алиас Б. Лазића сусрео и упознао на београдском сајму књига; и тада сам сазнао да припрема антологију  српске поезије на француском; покушао сам да са будућим антологичарем поразговарам; али он је тако вешто и хитро избегао разговор; тек када се наречена „антологија“ појавила, ове, 2011. године, и када сам је прегледао, схватио сам зашто је наш молодец побегао са штанда Браничева на неки други…

Лазић, да не дужим – није сачинио  некакву антологију вредну спомена, већ једну панораму, где је песнике и њихову поезију бирао у једном ограниченом, временском раздобљу, које баш и не познаје најбоље (оквир пок. Милан Милишић -Јасна Ани) на основу свог телефонског именика и   својих  списатељских и котеријашких рачуница, врло провидних.  Кажу да је Лазић песник (неки моји париски пријатељи – можда и јесте, али какав, поета минорес, поета мутант?), кажу да је студирао метафизику, да зарађује као професор Сорбоне. За једног професора и песника и антологичара се – избламирао толико да нисам могао да поверујем док сам прелиставао његову књигу  (ANTHOLOGIE de la poesi serbe conteporaine / traduit du serbe et presente par Boris Lazić. – Banja Luka: Udruženje književnika Srpske, Podružnica Banja Luka; Paris: Un Infini Cercle Bleu, 2011 (Banja Luka: Art print). – 332 str.; 21 cm. …) Уоквирити такву једну панораму  стиховима два релативно осредња песника-мутанта, не знам чиме може правдати?Када се, рецимо, погледа како је компоновао своју „антологију“, како је, примера ради, представио годиште 1950 (исто примедба важи и за нека друга годишта!), читаоцу се намеће један једини закључак – човек се шалио, или су му списак аутора суфлирали  књижевни профитери, извесни уредници или пријатељи-издавачи, или је хтео да блефира, али то није смео, јер и састављање панорама – поготову  оних намењених  читаоцима на француском –  није ствар за забушавање, наметање и испробавање некаквих пробних балона. У суштини, Лазић је, изгледа, једна велика књижевна штеточина : јер  као прво – пристао је да буде меркантилни и котеријашки антологичар, наставио је погрешним и утабаним путем, који сам критиковао ; доказ – погледајте ко су му у Србији били издавачи и уредници књига, рецимо, и како су представљени у његовој панорами, па ће вам бити јасно. Штета, да је подлегао; да се упустио у једну врсту књижевно-антологичарског авантуризма, који неће бити заборављен. Ако смо раније и затварали очи или скривали горчину због нереалног и бирократског представљања српске поезије 20. века по свету од тзв. изанђалих и ограничених састављача и наметача; данас се то више не сме допустити…

Вид. више: http://serbica.fr/index.php?option=com_content&view=article&id=251:le-livre-du-mois–avril-2011–anthologie-de-la-poesie-serbe-contemporaine–boris-lazi&catid=156&Itemid=167

Канал ФИЛТРА (20)

б) Преглед антологија, избора или панорама песништва објављених у периодици (1944 – 1994)


1. – 2. АНТОЛОГИЈА НАЈНОВИЈЕ ЛИРИКЕ, са предговором С.
Пандуровића и поговором Велимира Живојиновића Массуке, Београд, Мисао, 1921. Друго издање. Предговор : III – VII стр. Поговор : IX – XI стр.
Заступљени су ови песници : Сибе Миличић ( 2 песме), Десанка Максимовић (11), Тодор Манојловић (3), Густав Крклец (3), Ватрослав Немир (?) (1), Недељко Николић (2), Даница Марковић (3), Свет. Стефановић ( (2), Т. Ђукић (4), Ненад Митров (2), Ж. Милићевић (5), Вој. Кулунxић (3), Божидар Стојадиновић (4), Ђорђе Глумац (1),
В. Массука (5), Ранко Младеновић (1), Гвидо Тартаља (1), Аница Савић (1), Милутин Јовановић (1), Душан Васиљев (6), Радован Јовановић (1), Д. Живковић (1), Иво Андрић (2), Сима Пандуровић (2), М. Црњански (1), Стеван П. Бешевић (1), Данко Анђелиновић (1).
*
Треће, проширено и илустровано издање (са фотографијама песника). –
„Мисао“, Београд, 1927 (1926!). У редакцији и с предговором Симе Пандуровића.
Предговор : 3 – 9 стр. – Вредност овог издања је, културна, књижевноисторијска. 
Објављене су фотографије већине песника о којима се данас мало зна; нестали су. Нису, на жалост, објављене фотографије свих заступљених аутора. Ово издање би вредело проучавати; можда се неко сети да о њему сачини монографску студију? Јер ако би се пошло трагом многих песника заступљених у овом издању који су се
погубили, могло би се, верујем доћи до веома занимљивих ствари.
Сибе Миличић ( 1 песма), Десанка Максимовић (11), Ватрослав Немир (1),
Густав Крклец (4), Недељко Николић (2), Хамза Хумо (2), Сл. И Кирјановић (2), Благоје Живковић (1), Момчило Настасијевић (2), Јован Пауновић (2), Љубица Ђорић (3), Душан Ђукић (3), Милутин Јовановић (2), Радослав Драгутиновић (10), Марко Видојковић (2), Никола Мирковић (4), Марко Врањешевић ( 7), Ђорђе Глумац (2), Вељко
Петровић (1), Даница Марковић (2), Трифун Ђукић (5), Јован Радуловић (8), Ненад Митров (4), Ж. Милићевић ( 7), Божидар Стојадиновић ( 7), Анте Цетинео (1), Душан З. Милачић (1), Бранислав Љубибратовић (1), Чед. К. Протић (2), Вера Иванић (псеудоним! – како упозорава Пандуровић, уредник) (1), Живко Спасић (1), Гвидо Тартаља (4), Милан Михаиловић (3), Владимир Назор (2), Милош Савковић (1),
Милета Јакшић (3), В. Живојиновић Массука (8), Ранко Младеновић (1) , Вој. Кулунxић (2), Душан Васиљев ( 8), Радован Јовановић (1), Д. Живковић (1), Иво Андрић (3), Франо Алфиревић (3), Алекса Шантић (2), Милан Симић (2), Живко Јевтић (2), Милан С. Шантић (1), Стеван П. Бешевић (1), Благоје Живковић (1), Јела Спиридоновић Савић
(1), Сима Пандуровић (4), Анђелија Л. Лазаревић (2), Д. Адамовић (1), Бранко Ђукић ( 1), Драгутин Радовић (1), Д. Ј. Филиповић (3), Мих. Михаиловић (1), Константин Ђорђевић (1), Аница Ђукић (1), Данко Анђелиновић (1), Тодор Манојловић (1), Рикард Николић (1).
У трећем издању је доста нових имена (истакнути курзивом); многа од тих имена су готово заборављена. Нема Црњанског…
3. Слободан Ракитић : ПАНОРАМА НОВОГ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА, избор
направио Сл. Ракитић, ч. ПОЕЗИЈА, Загреб , бр. 6 – 7 / 1971, стр. 5 – 50.
Заступљени су аутори : Радомир Андрић, Св. Балтић, В. Благојевић, Б.
Богетић, Др. Брајковић, П. Цветковић, П. Чудић, М. Димић, Д. Драшковић, Г. Ђого, И. Хаџић, С. Игњатовић, М. Комненић, З. Костић, Т. Крагујевић, Р. Ливада, М. Магарашевић, З. Милић, Б. Милидраговић, М. Милишић, Р. П. Ного, М. Петровић, А. Пуслојић, Р. Путник, Елвира рајковић, С. ракитић, И. Растегорац, А. Секулић, М. Станисављевић, В. Стевановић, Н. Шербав, М. Тодоровић, М. Вешовић, Н. Вишњић, А. Вукадиновић, П. Зубац. – Сви са по једном песмом . (Пала је ова панорама у природни
заборав)

4. Богдан А. Поповић , ПОЕЗИЈА И ТРАДИЦИЈА . Антологија (1951 – 1971) .
Београд, Савременик, бр. 8 / 9 , 1971 ; стр. 107 – 228 . [ Предговор : Модерна  поезија и традиција , стр. 107 – 118. Начела , стр. 119 – 121. Антологија , 122 – 221,  Песници у антологији (белешке о песницима ) : стр. 222 – 228 . ]
Р. Андрић (3) , М. Бећковић (1) , Б. Богетић (3) , Гојко Ђого (2) , Добрица Ерић (2) , Јован Христић (3) , Драгољуб С. Игњатовић ( 2) ,Вук Крњевић ( 6), Звонимир Костић (5) , Иван В. Лалић ( 9) , Мирко Магарашевић ( 2 ) , Вито Марковић ( 7 ) , Божидар Милидраговић ( 4) , Бранко Миљковић ( 9) , Србољуб Митић (1) , Рајко Петров Ного (4) , Милорад Павић (6), Миодраг Павловић (12) , Милосав Славко Пешић (2) , Бранислав Петровић (1) , Милутин Петровић (6) , Васко Попа (15) , Владимир В. Предић (3)
,Бранко В. Радичевић (3) , Слободан Ракитић (2) , Љубомир Симовић (7) , Божидар Тимотијевић (6) , Душко Трифуновић ( 1) , Радослав Војводић (3) , Алек Вукадиновић (9) ( Поповић овако дефинише своју књигу: „Ова књига је антологија. Она није ни зборник, ни панорама, а није ни антологија песника. Она је антологија песама“. У фусноти , Поповић каже : “ Песме су овде прештампане из објављених књига и из неколико новијих годишта значајних књижевних публикација. Сходно томе, она је
антологичарова књига и књига о антологичару и поезији и песницима какве их он види…“
/ “ Изабране песме нису микроизбори из појединачних песникових опуса, нити треба да , у малом , представе развој и трансформације појединих песника. Број изабраних песама, подједнако , не одређује ранг изабраних песника. Песме се уклапају у састављачев пројекат и биране су управо тако да се у њега уклапају. То, у исти мах , значи да за евентуално ново значење , које добијају у новом контексту, или за губљење оног
примарног – песници нису одговорни. / Ово, најзад, није превасходно естетска антологија ( нити антологија  ‘ послератне’  , ‘ модерне’ , ‘ новије ‘ , итд. српске поезије ).
Сасвим је очигледно да би свака таква антологије без Раичковића, Радовића и неких других песника била апсурдна, мада је сасвим извесно да би већина овде присутних песника била и у њој – са нешто измењеним избором. Ово је антологија која је концентрисана око једног, за састављача естетског, теоријског и књижевноисторијског проблема, и то концентрисана тако како се састављачу тај проблем указује. Неком другом указиваће се, сва је прилика, сасвим другачије. И у том погледу ослобођена је претеране жеље за објективношћу, али јој је, с друге стране, одговарајућа мера објективности враћена јер се не бави само оним песмама које за састављача значе право методолошко и
артистичко решење споменутог проблема, већ напор за његово решавање представља широком скалом различитих покушаја“. Чињеница да се антологија објављује у часопису, „није антологији омогућила неопходну опсежност. У свако друго (издање – М. Л.)
морала би да уђе још једна глава у којој би била љубавна, или бар, наглашеније лирска поезија базирана на традицији“. Поповићева антологија , како сам аутор вели , „нема претензију било кога да спасе заборава, нити било кога, па ни себе саму , да уведе у вечност. Састављач је савршено свестан да се она бави тренутком једног кретања у току
које треба да, доведе до, како најмлађи песник ове антологије рече, правог времена српске поезије. Ово је тренутак у коме се решава готово пресудно питање српске поезије, питање које се у свакој доброј поезији једном морало решавати и решити. Тек тада, када естетски
резултати буду сасвим извесни и довољно бројни, биће и време за прављење чисто ЕСТЕТСКЕ антологије са темом : поезија и традиција“ , стр. 121 )
5. Мирољуб Тодоровић СИГНАЛИСТИЧКА ПОЕЗИЈА, избор. СИГНАЛИСТ
ПОЕТРУселецтион . СЗИГНАЛИСТА КОЛТЕСЗЕТ валогатас.
СИГНАЛ 4 – 5, 1971 ; УЈ СИМПОСИОН, Нови Сад двојезично издање. Мирољуб Тодоровић (6), Влада Стојиљковић (2), Зоран Поповић, Славко Матковић, Вујица Решин Туцић, Жарко Рошуљ, Звонимир Костић
Палански, Обрад Јовановић, Слободан Вукмановић, Богданка Познановић, Тамара Јанковић, Неша Париповић, Бранко Алексић, Миодраг Ђорђевић, Добривоје Јевтић, Марина Абрамовић… (Несрпске ауторе изостављамо изостављамо из сасвим разумљивих
разлога. )
6. Александар Петров , ПОЕЗИЈА ЈУГОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА 1945 –
1975. Београд, Дело, бр. 1, јануар 1975 ; 276 стр.
А. Вучо, Д. Матић, Д. Максимовић, М. Дединац, Е. Коцбек, Б. Водушек, Р.
Зоговић, Д. Иванишевић, О. Давичо, С. Куленовић, Ј. Удовић, М. Диздар, Ј. Каштелан, С. Јаневски, Б. Конески, В. Парун, В. Попа, С. Раичковић, М. Павловић, С. Михалич, Ј. Пупачић, М. Славичек, М. Матевски, Д. Зајц, М. Павић, Г. Стрниша, И. Сламинг, Ф. Штефан, И. В. Лалић, К. Кович, А. Поповски, А Шољан, Д. Трифуновић, В. Тауфер

 

7. Мирољуб Тодоровић : КОНКРЕТНА, ВИЗУЕЛНА И СИГНАЛИСТИЧКА
ПОЕЗИЈА. Антологија. CONCRETE, VISUALAND SIGNALISTPOETRY.Anthology. –  Двојезично издање. Београдски часопис ДЕЛО, март 1975, бр. 3. – Српски аутори : Марина Абрамовић, Бранко Андрић, Оскар Давичо, Предраг Нешковић, Добривоје Јевтић, Славко Матковић, Неша Париповић, Миливоје Павловић, Богданка Познановић, Зоран Поповић, Владан Радовановић, Жарко Рошуљ, Влада Стојиљковић, Мирољуб Тодоровић, Вујица Решин Туцић… (Несрпски аутори изостављени)

MAIL ART. MAIL POETRY. ПОШТАНСКА УМЕТНОСТ. ПОШТАНСКА
ПОЕЗИЈА. (Приређивач Мирољуб Тодоровић). Београдски часопис ДЕЛО, фебруар 1980, бр. 2. Богданка Познановић, Мирољуб Тодоровић (3)
8. Иван Кордић, АНТОЛОГИЈА БОСАНСКОХЕРЦЕГОВАЧКЕ
ПОСЛИЈЕРАТНЕ ПОЕЗИЈЕ. Сарајево , Живот, бр. 7 – 8, јул – август 1976.
Скендер Куленовић (15) , Мак Диздар (20) , Р. Тошовић (7), Хамид Диздар (5) , Светислав Мандић (8) , В. Черкез (4) , И. Сарајлић (6) , Б. Павловић (6) , Драган Колунџија (6) , Миодраг Жалица ( 5) , Мухамед Абдагић (6) , Х. Тахмишчић (10 ) , А. Вулетић (14) , В. Крњевић (6) , Д. Трифуновић (16) , Дара Секулић (12) , Владо Пуљић (5) , Витомир Лукић (5) , С. Шантић (4) , Илија Ладин (7) , В. Милошевић (9) , Веселко Короман (18) , В. Настић ( 5 ) , Владимир Павловић (5) , Никола Мартић (5) , Есад Екиновић (5) , Р. Рисојевић (4) , А. Сидран (7) , С. Тонтић (10) , Мубера Пашић (5) , Р. П.
Ного (8) , Станислав Башић (7) , X. Алић (6) , Марко Вешовић (5) , Ахмед Мухамед Имамовић (5) , М. Ненадић (4) , Миле Пешорда (4) , Слободан Благојевић (3)

9. Милосав Мирковић , БЕОГРАДСКИ ПЕСНИЧКИ КРУГ . Београд, Дело,
1977.
Милош Црњански (1) , А Вучо (4) , Д. Матић (3) , Д. Максимовић (4), М.
Дединац (3), М. Ристић (1) , Д. Благојевић (2) , О. Давичо (10) , Т. Младеновић (3) , С. Мандић (2) , В. Попа (7) , С. Раичковић (5) , С. Вукосављевић (1) , М. Алечковић (1) , Б. В. Радичевић (2) , Д. Грбић (1) , М. Павловић (4) , С. Марковић (3) , И. В. Лалић (3) , Љ. Симовић (3) , М. Тодоровић (1) , Б. Миљковић (4) , М. Магарашевић (2) , З. Костић (2) ,
М. Петровић (4) , Б. Милидраговић (3) , М. Комненић (4) , М. Бећковић (5) , Д. Колунџија (5) , В. Марковић (3) , Б. Петровић (10) ,С. Зубановић (2) , Р. Ливада (1) , Б. Тимотијевић (2) , Б. Радовић (3) , Б. Шћепановић (2) , Ј. Христић (2) , В. Лукић (3) , А. Ристовић (2) , М. Данојлић (6) , М. Стефановић (1) , М. Павић (5) , Б. Шујица (3) , А. Секулић (1) , М.
Ђурић (1) , С. Ракитић (2) , М. Максимовић (1) , С. Митровић (1)
10 . La poesie elementaire dans les pays de l Est, Tome 1 : La Yougoslavie, L’ ECHO DES DOC (K)S, yournal d’annonces, poetiques, artistiques et litteraries (Direction : Jylien Blaine, Le Moulin der Ventabren, France), 1978.
Предговор је написао М. Тодоровић.Заступљени су српски песници
сигналисти : Влада Стојиљковић (2), Добривоје Јевтић ( 1), Н. Париповић (2), М. Павловић (1), Тамара Јанковић (2), Зоран Поповић ( 2), Никола Стојановић ( 2), Бранислав Прелевић (1), Богданка Познановић (2), Предраг Сиданин (1), Бранко Алексић ( 2), Милорад Грујић (2) , Бранко Андрић ( 1), ) Обрад Јовановић (1), З. Костић Палански (1), М. Кесељевић (2), Жарко Рошуљ ((2), Миодраг Шуваковић ( 7), Слободан
Вукановић (1), Марина Абрамовић ( 3), Мирољуб Тодоровић ( 9), Славко Павићевић ( 6), Љубиша Јоцић ( 8), Спасoје Влајић (6), Остоја Кисић ( 4), Слободан Павићевић (6), Бода Марковић (4)…(Представљене је више „визуелна“ него текстуална поезија)

11. – 12. Александар ПЕТРОВ : LA NOUIVELLE POESIE SERBE, Realtions, 5 – 6
/ 1978, Београд.
NEW SERBIAN POETRY.
Предговор и избор ( А. П. ), исти избор, преведен је за француску и енглеску евентуалну публику. Уврштени су ови песници : Б. Петровић (4), Адам Пуслојић ( 5), Александар Секулић (2), Иван Растегорац ( 1), Срба Митровић ( 1), Ибрахим Хаxић ( 2 ), Тодор Терзић (1), Живко Талески (1), Слободан Зубановић (2), Радомир Путник (1), Душко Новаковић (2), Душан Вукајловић (2), Љиљана Ђурђић (1), Стојан Богдановић
(1), Миљурко Вукадиновић (1), Радмила Лазић (1), Радмила Лазић (1), Раша Попов (2), Предраг Чудић (1), Миљенко Жуборски (3), Матија Бећковић (5), Милорад Павић ( 7), Бошко Богетић ( 5), Гојко Ђого (3), Милан Комненић (5), Раша Ливада ( 4), Мирослав Максимовић ( 4), Иван гађански (4), Божидар Шујица ( 2), Мирко Магарашевић (3),
Симон Симоновић (2), Милан Ненадић (1), Милутин Петровић (6), Бранислав Прелевић ( 4), Новица Тадић (3), Рајко Сјеклоћа (3), Божидар Милидраговић ( 3), Милан Милишић ( 4), Миодраг Станисављевић ( 1), Петар Цветковић (1), Слободан Ракитић ( 1), Алек Вукадиновић ( 2), Доброслав Смиљанић ( 1), Радомир Андрић (2), Зоран Бундало ( 2),
Братислав Милановић (2), Станоје Макрагић (1), Тања Крагујевић (1) , Владан Радовановић, Мирољуб Тодоровић, Жарко Рошуљ …
13. Марко Ристић, ПЕСМЕ МОЈЕ МЛАДОСТИ . Београд, III програм Радио
Београда, бр. 44, 1980, стр. 463 – 547.
Иво Андрић (1) , Милош Црњански (14) , Станислав Винавер (10 ) , Растко
Петровић ( 13) , Александар Вучо (10 ) ,Д. Васиљев (1) , Ђура Јакћић (2) , Л. Костић (3) , Војислав Илић (1) , Т. Ујевић (2) , М. Дединац (6) , Д. Матић (2) , Ј. Ј. Змај (1) , Мони Були (2) , Лорд Циле (1) ,М. Ракић (2) , ДИС (4) , О. Давичо (2) , М’ VRAYA (1) , Драган Алексић (1) Ш Ристић, у кратком уводу у свој избор вели : “ (…) Требало је начинити један избор за шест релативно тесних емисија поезије на Трећем програму, а поезија је тако
неизмерно широка! Јер она, по мишљењу аутора овог избора, може да буде и нагон и свест и хаос и структура, и магија и дивља мисао, она може да буде одана и погубна, мистична и еротична, трагична и хуморна, и умна и безумна и заумна , сеновита, осенчена или засењена сопственим блеском, пустиња и фатаморгана, глад и утољење глади. Она може да буде ирационална или рационална, намерна или случајна, она може
да се јави ма у ком облику, ма где и ма кад. Не ради се о сонетима, нити о песмама које су ‘ целе лепе’ , нити, на крају крајева, о песништву уопште, па ни о лепоти. / Требало је, дакле, свести овај избор свега оног што је у суштини неразумно и без мере на једну разумну меру. И зато је – држећи се при том начела које је Елуард ставио једној својој антологији француске поезије као наслов : НАЈБОЉИ ЈЕ ИЗБОР ПЕСАМА ОНАЈ
КОЈИ ЧОВЕК НАЧИНИ ЗА СЕБЕ САМОГ , – аутор овог избора ограничио и
временски и просторно циклус ових емисија само на један мали део различитих поетских текстова, писаних на нашем језику у стиху и у прози, текстова које је као поезију доживео …“ итд. Редакција Трећег програма у фусноти вели (стр. 463) : “ Циклус од шест емисија
Песме моје младости Марка Ристића први пут је емитован на Трећем програму Радио – Београда 1969. године ( од 16. фебруара до 23. марта). Од тада је у целини репризиран два пута, последњи пут 3. и 4. јануара 1980. године. Сматрајући да овај избор треба да постоји и у штампаном облику, Редакција је замолила Марка Ристића да прегледа рукопис – он је унео једино назнаке о месту и времену првог објављивања појединих
песама“. Уважавајући ову напомену Редакције Трећег програма, састављач Ристићев избор ставља на чело овог прегледа. То је антологија коју сам, де фацто , прегледао међу последњима. По много чему, она представља релативно солидан избор различитих
поетских текстова поменутог периода.На први поглед је чудно да тамо нема неких аутора (Дучића, рецимо, и да не набрајам даље) , али на други и трећи поглед – ако се има у виду Ристићево острашћено, симптоматично и идеолошко схватање и оцењивање неких значајних аутора српске књижевности- а мора се имати у виду! – све долази на своје
место. Са згражавањем сам , као студент, читао Ристићеву оцену Антологије Миодрага Павловића, у којој има преко стотину идеолошких, погромашких, највулгарнијих етикета. То, и не само то, утицало је можда , понајвише, дакле – зашто бих крио? – да међу последњим антологијама прегледам и Ристићеву. Тај избор у много чему на леп начин изненађује, а у његовим (неизреченим , директно) основима, постоји понешто и од свега онога што беху полазне основе антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ…
(21. августа 1997. године, у Београду. – Све остале антологије, изборе и панораме
био сам већ прегледао до јануара 1995. године…)
14. * * * МЛАДА СРПСКА ПОЕЗИЈА , Београд , Књижевност, бр. 1 , 1981 ; стр. 2 – 52
Новица Тадић (8) , Милан Ненадић (8) , Душко Новаковић (7) , Слободан
Зубановић (6) , Живорад Ђорђевић (10 ) , Звонимир Костић (8) , Ненад Грујичић (10 ) , Радмила Лазић (6) , Милош Комадина (7) , Јово Марић (13 ) , Златко Красни (9) , Милан Ђорђевић (5)
15. Јасмина Лукић , ПРЕВРЕДНОВАЊЕ ПОЈМА МОДЕРНОСТИ (српско
песништво седамдесетих година) . Загреб, ч. Република, бр. 11, студени 1982 ; стр. 3 – 60 Милутин Петровић (5) , А. Пуслојић (4) , Р. Ливада (4) , Р. Лазић (2) , М. Максимовић (3) , С. Гуxевић (3) , М. Комадина (2) , Милан Милишић (2) ,М. Магарашевић (2) , Д. Вукајловић (2) , П. Чудић (2) , Б. Милановић (3) , Р. П. Ного (3) , Д. Јеврић (2) , Н. Тадић (4) , Г. Ђого (2) , Д. Новаковић (3) , Љиљана Ђурђић (3)
16. Никола Вујчић , ПЕСНИШТВО БЕЗ КРИТИКЕ (панорама млађе српске
поезије) . Свилајнац, Зора, бр. 11, март 1984. (Сепарат)
Миљурко Вукадиновић, Милован Марчетић, Д. Лакићевић, С. Гуџевић, М.
Ђорђевић, М. Комадина, Д. Радак, Миленко Панић, Рефик Личина, Предраг Марковић, И. Негришорац, С. Нешић, Г. Ћирјанић, Бранко Маширевић, Н. Живанчевић, Снежана Минић, Живко Николић, Јелена Ленголд, Љубодраг Васић, Немања Митровић, Зоран Ђерић
(Аутори су заступљени са три песме – ако су дуже , једном .)
17. Бранислав Прелевић : VEINTITRES POETAS DE BELGRADO, Relations,
Београд, 1985. – 60 стр.
Изабрао је и превео на шпански, за евентаулне читаоце српске поезије на том језику, Б. Прелевић, следеће ауторе : Бранко Миљковић ( 2), Борислав Радовић (2), Владан Радовановић ( 1 визуелна песма), Љубомир Симовић ( 2), Бранислав Петровић (2), Милован Данојлић ( 2), Александар Секулић ( 1), Алек Вукадиновић( 2), Александар Петров ( 2), Матија Бећковић (1), Петар Цветковић (2) , Милан Комненић (2), Мирољуб
Тодоровић (1), Гојко Ђого (2), Милутин Петровић ( 2), Бранислав Прелевић ( 2), Жарко Рошуљ ( 1, визуелна), Адам Пуслојић (2), Мирко Магарашевић (2), Раша Ливада ( 1), Радмила Лазић (2), Новица Тадић (3)
18. Предраг Марковић , ЗВУЧНИ СВЕТОВИ (Доминанте политичког
безвлашћа у новој српској поезији 1966 – 1986 ) . Београд, Књижевност, бр. 11, 1987 ; стр. 1750 – 1858
Алек Вукадиновић (13) , М. Бећковић (1) , М. Комненић (10) , Г. Ђого (7) , А. Пуслојић (3) , Р. П. Ного (2) , М. Петровић (12) , Р. Ливада (2) , С. Тонтић (6) , З. Костић (15 ) , М. Максимовић (8) ,В. Деспотов (8) , С. Зубановић (11) , Н. Тадић (12) , Д. Новаковић (6) , М. Вукадиновић (1) , С. Благојевић (7) , Р. Лукач (7) , В. Копицл (2) , И. Негришорац (12) , М. Марчетић (7) , С. Нешић (1) , Н. Митровић (1) , Милосав Тешић (8)
19. Милован Марчетић, НОВА ПОЕЗИЈА СРПСКИХ ПЕСНИКА . Београд,
Књижевна реч, бр. 345, 10 јун 1989. (панорама)
М. Петровић, М. Максимовић, А. Вукадиновић, Н. Тадић, С. Костић, В.
Деспотов, И. Негришорац, Н. Вујчић, В. Копицл, М. Станисављевић, М. Грујић, П. Чудић, Ђ. Сладоје, И. Хаџић, В. Павковић, М. Раичевић, С. Благојевић, Л. Блашковић, Љ. Ђурђић, Ј. Зивлак, Г. Ђого, П. Цветковић, М. Комненић, С. Симоновић, М. Милишић, С. Ракитић, Д. Брајковић, С. Стојадиновић, С. Митровић, М. Ђорђевић, З. Костић, Р. Лукач,
И. Растегорац, К. Мићевић, М. Вукадиновић, А. Пуслојић, Д. Новаковић, С. Зубановић, Д. Вукајловић, С. Тонтић, Д. Максимовић, Р. Лазић, Н. Митровић, Р. Јововић, И. Гађански, И. Миланкова, С. Нешић, Б. Чучак, Н. Грујичић, З. Крстановић, М. Комадина, Ж. Никчевић, Живко Николић, Н. Гузијан, М. Божин, С. Минић, М. Тодоровић, Т. Дракулић, Ј. Ленголд, М. Кордић, З. Ђерић, Д. Грбић, Б. Арнаутовић, Балша Бркић, Ото Хорват, Милован Данојлић, Александар Лукић
20. Станиша Нешић , КОСОВО У НОВИЈОЈ СРПСКОЈ ПОЕЗИЈИ . Београд,
Савременик, бр. 6, јуни 1989 ; стр. 630 – 647
Миодраг Павловић (2) , Александар Ристовић (1) , Александар Секулић (2) , Александар Петров (2) , Адам Пуслојић (1) , Даринка Јеврић (1) , Милосав Тешић (1) , Миломир Краговић (2) , Златко Красни (2) , Слободан Костић (2) , Миљурко Вукадиновић (1) , Милијана Вукадиновић (1), Александар Лукић (3) , Радивој Станивук (1) , Петар Лазић (1) , Драган Грбић (1)

21. Милослав Шутић, AN ANTOLOGY OF MODERN SERBIAN LYRICAL POETRY (1920 – 1995). / (prepared by ) Miloslav Sutric (translated from Serbian by Vidosava Janković… et al. ; languager editor Timothy  Byford ). – Beograd : Serbian Literary Magazine  – Relations : The Serrbian Writers Association : The Agency of Yugoslav… XVI, 237 ; илустр. ; 25 цм.
Увршћени су следећи песници : Милош Црњански (2), Светислав
Стефановић (1), Станислав Винавер (5), Љубомир Мицић ( 1), Бранко Ве Пољански ( 3), Драган Алексић (1), Растко Петровић (4), Милан Дединац (4), Велимир Живојиновић Массука (4), Јела Спиридонић Савић (2), Аница Савић Ребац (2), Ранко Младеновић (1), Ненад Митров ( Алфред Росеннзњеиг ) (1), Синиша Кордић (1), Драгутин Костић (1),
Раде Драинац) (1), Душан Васиљев ( 3), Ристо Ратковић (3), Десимир Благојевић (3), Момчило Настасијевић ( 9), Јован Дучић (7), Десанка Максимовић (4), Александар Вучо (2), Душан Матић (1), Марко Ристић (1), Мони де Були (1), Оскар Давичо (5), Мирко Бањевић (1), Радован Зоговић (1), Богдан Чиплић (1), Љубиша Јоцић (2), Танасије Младеновић (2), Душан Костић (2), Светислав Мандић (1), Васко Попа (7), Стеван
Раичковић (5), Слободан Марковић (1), Миодраг Павловић (4), Иван В. Лалић (5), Бранко Миљковић (8), Борислав Радовић ( 4), Божидар Тимотијевић (2), Велимир Лукић (2), Љубомир Симовић (5), Вито Марковић (4), Божидар Шујица (2), Рајко Сјеклоћа (1), Милован Данојлић (2), Бранислав Петровић (2), Доброслав Смиљанић (1), Драган
Колунџија (3), Александар Петров (2), Алек Вукадиновић ( 5), Матија Бећковић (3), Божидар Милидраговић (2), Петар Цветковић (1), Милан Комненић (2), Слободан Ракитић (2), Мирољуб Тодоровић (2), Милутин Петровић (2), Адам Пуслојић (2), Радомир Андрић (1), Предраг Богдановић Ци (2), Рајко Петров Ного (1), Милосав Тешић (3), Драгомир Брајковић (1), Јован Зивлак (1), Раша Ливада (1), Новица Тадић (2),
Драган Јовановић Данилов (1).
Антологија Шутићева садржи предговор ; овај предговор је објављен на
српском у Летопису МС за јануар – фебруар 2000 ( г. 176, књ. 465, св. 1 – 2 ), стр. 56 – 100. Антологија садржи кратке белешке о сваком од аутора.
Шутићева антологија, намењена читаоцима енглеског говорног подручја, има нескривену амбицију – наставка антологије професора Богдана Поповића. Посао је урађен делимично, тј. ова Шутићева антологија није изведена до краја. Где је у тој антологији, рецимо, покојни Срба Митић са изванредном песмом ТРЕЋИ ПЕТЛИ? И толики други? Нећу их набрајати. Колико Шутић, доиста, познаје поезију српских песника рођених од 1940. године, па до 1960.. године? Где је у овој антологији песник Владимир Јагличић (1960)? Александар Лукић?
Од Адама Пуслојића, у Шутићевој антологији, па надаље, до краја, све је
сумњиво, тј. фалсификаторски. Обојено је духом „књижевне парохије“ ( директних наручиоца ове антологије).
Шутић, ако се већ прихватио, да вреднује песнике модерне српске лирске
поезије до 1995. године, требало је да мало више чита и да има веће разумевање…или барем подједнако и за поезију млађих аутора, пре свега оних рођених до 1960. године. То није једина резерва коју имамо према овој антологији….Било би добро да њен састављач, ако се одлучи да је објави и на српском језику, поразмисли мало више и укључи читав низ
песника лирских песама, рођених после 1945. године
И још једном молим српске антологичаре, кад представљају нашу поезију свету, да се узму у памет, и да буду обазривији, тј. да се потруде колико је то год могуће да што више ствари ишчитају, и да не пристану на уцене инвеститора, издавача.
Све наведене антологије, које је објавио београдски часопис Релатионс, што се тиче овог аутора, не вреде много : промашиле су циљ због којих су састављане.
Невероватно је следеће : они који су их састављали, имали су делимичне компетенције, али им је мањкало књижевно надпоштење. Тетовиране су парохијалним духом, и много чиме другим…

Канал ФИЛТРА (019)

65. Јован Пејчић : ВРЕМЕ И ВЕЧНОСТ : Саборник српских молитава : XIII – XX век : антологија / (приредио) Јован Пејчић. – Београд : Универзитетски образовни православни  богословни хиландарски фонд ; Ваљево; Србиње : Задужбина „Николај Велимировић и Јустин Поповић“, 2001. – 247 стр. ; 20 цм. ; илустр. (Библиотека Свечаник : хришћанска мисао : књ. 20). – Тираж 1000

Овај „молитвени труд“ антологичар  посвећује „благоупокојенима моме деди Добросаву и мојој баби Цвети, који су ме у најранијим данима мојима молитви Господњој и страху Божијем научили“ (стр. 3). Књига почиње Пејчићевим предговором „Морална, свештена, духовна историја Српског народа“ ( 21 – 23),  и затим следи прилог Н. Велимировића : „Молитва је тамјан што без престанка кади душу моју и уздиже  је к  Теби, Царе мој и Царевино моја“ (1922) (стр. 27 – 28).  Пејчић је  свој „саборник“ поделио на два дела : на изабране молитве  Старог  доба ( стр. 33 – 133), и Новог  доба   (135 – 231).  Следе  Додаци (223 – 251) : Општа напомена, Посебне напомене, Извори, Писци, Молитвеници, Преводиоци, О аутору Саборника.

Пејчић је заступио следеће ауторе  ХХ века.

Иво Андрић ( 2), Николај Велимировић ( 13), Светлана Велмар – Јанковић ( 1), Атанасије Јевтић ( 1), Петар Кочић (1),  Богдан Лубардић (1964) (1),  Мирко Павловић (1),  Јустин Поповић ( 13), Исидора Секулић (2), Ђуро Шушњић (1).

Нисмо били у прилици да прегледамо зборничку, прелиминарну, поруџбену верзију ове антологије.

Упореди ли се број  заступљених аутора  Старог доба са Новим , однос је овај : 16 : 11.  Да ли је то права, најсрећнија, најпожељнија пропорција уклапања старога са новим?

            Одговор на ово питање постоји, додуше подугачак. Веома ми је жао, што састављач  зборника српских молитава од 13. – 20. века није компоновао своју антологију из три дела, што није додао и молитве из српске народне књижевности. Јер, заиста начелно говорећи, ако је већ изабране молитве истрзао из органских контекста ( рецимо, Сава Српски : БОЖЕ ОТАЦА НАШИХ, САЧУВАЈ И УКРЕШИ НАСЛЕДСТВО МОЈЕ У ДРЖАВИ БИВШЕ ВЛАДАВИНЕ МОЈЕ. – Молитва  монаха Симеона (Немање) пред упокојење,  у Пејчићевој антологији бр. 16, стр. 52, преузета из књиге : Свети Сава : САБРАНА ДЕЛА, Београд, СКЗ 1998, 179 – 181), могао је то урадити и са појединим молитвама у оквиру  изванредних, антологијских народних српских песама.  Примера ради : Могао је навести врло лепе примере; рецимо : део песме „Цар Лазар се приволева царству небеском“,  стихове 29 – 36 :

„Мили Боже, што ћу и како ћу?

            Коме ћу се приволети царству:

            Да или ћу царству небескоме?

            Да или ћу царству земаљскоме?

            Ако ћу се приволети царству,

            Приволети царству земаљскоме,

            Земаљско је за малено царство,

            А небеско увек и довека.“ (…)

Ставите ову молитву из народне песме наспрам  било које молитве у Пејчићевој антологији – наспрам  Велимировићевих, молитава И. Секулић, да не говорим о С. В. Јанковић :  књига би само добила. Има још таквих примера, али –  да не набрајам даље. Барем осам примера молитви из народне поезије је антологичар могао дати, да буде пропорција његове антологије 16 : 8 : 11.  Ако доиста антологичар држи до моралне, свештене, духовне историје Српског народа, до свецелине српске културе, у шта не сумњам, могао би, у евентуалном другом издању, да  да барем осам или десет  примера молитви  из народне поезије. Јер народна српска поезија је онај  величанствени лук између вечности и времена. Са народном поезијом је српска култура  ушла у свет, у светску културу  и духовну баштину. Други, дубљи разлог : постоје дубоке везе између писане црквене књижевности Старога доба и народне поезије. Не могу се игнорисати. Није природно да их игнорише један полиграф, професор универзитета, књижевни критичар, врстан публициста, какав је Пејчић.

Друга начелна примедба. Кад је реч о молитви као жанру, најисцрпнији појам о томе је дао  код нас проф. Ђорђе Трифуновић  (АЗБУЧНИК СРПСКИХ СРЕДЊЕВЕКОВНИХ ПОЈМОВА, Београд, Вук Караџић, 1974, стр. 139 – 156).  Пејчић у своме предговору у неколико реченица прелази преко суштине молитве. То је терен извесне дилеме, на коме се указује, барем за мене – трећа начелна примедба. Пејчић уочава „тројствен карактер српских молитава“;  додаје после тога две реченице, два одређења, и то је све. Пејчић зна да нема молитвеника „који се „на догледу Божјих светова“ предаје најопштијем и посебном, занемарјући људски лично и богочовечанско у себи“.  Пејчић вели : „Свој почетак српска молитва има у Светом Сави, и сву висину, сву лепоту достиже она већ са Светим Савом“ . То је истина, али делимична; молитве су у српском народу постојале и пре Светога Саве. Тачно је да се „молитвени српски глас у столећима такозванога рационализма и позитивизма, у осамнаестом и деветнаестом веку, у раздобљима некаквога свецелога богоборачког „јуриша на небо“, када се „поверовало“, свугде па и овде, да је човек све, да је вазда био све“, некако губила, али никада се није могла сасвим изгубити. Пејчић је бирао солидне примере молитви. Међутим, када је реч о ауторима 20. века, невероватно је сузио круг свога избора. Пошто то није образложио, остаје нам да нагађамо. Вероватно Пејчић прави разлику између  молитве у најужем смислу речи, канонске молитве, и молитвене поезије?

Ново доба у Пејчићевој антологији молитава, најблаже речено, далеко је од  стварне представе онога што постоји у српској молитвеној књижевности. Пошто не видим јасна антологичарева мерила и пропорције, могу  само наслућивати да се определио вођен начелом ригорозне елитистичке књижевно историјске презентације жанра молитви 20. века; и онда је разумљива  његова игноранција песника који имају молитве – од Момчила Настасијевића и Д. Максимовић до Љ. Симовића, М. Бећковића, М. Магарашевића, Мирослава и Александра Лукића – да набројим само неке. Није касно да то Пејчић поправи у другом и допуњеном издању своје антологије. Јер онда ће отклонити сваку сумњу и помисао  о књижевно – антологичарском аутизму, који по природи ствари, открива лоше црте и предрасуде разних врста  аутора као критичара.  Због свега изреченог, надам се довољно јасно, и више него добронамерно, предлажем аутору да уважи изнете аргументе у  другом издању…      

*

П С.  Били смо у прилици да прегледамо и известан број тзв. завичајних или ускотематских антологија, зборника, панорама,  попут ПОХВАЛЕ ВАТРИ (С. Пенчић, Ниш, 1964),  антологије соц. лирике Т. Чолака БЕЗДАНОЈ БЕДИ КРАЈА НЕМА (1989), СРПСКИ МАНАСТИРИ И ПОЕТСКА РЕЧ ( С. Радовановић / Д. Батиница, 1990), Дечанска звона ( Р. Андрић, 1995), Кула од лобања (З. К. Палански, 1989),  САЗВЕЖЂЕ АРИЉСКОГ АНЂЕЛА (Нишки песници, К. Илић, 1996), ПОХВАЛЕ СВЕТОМ САВИ српских  песника ХХ века ( Р. Перић, 1991),  ПЕСМА О КОСОВУ ( И. Костић / С. Вуксановић, 1991), ЧЕГАРСКИ ВЕНАЦ ( С. Стојадиновић, 1996), ДРАИНЧЕВА СПОМЕНИЦА ( Стојадиновић, 1999), и 78 ДАНА ЛИЦА ПЕСНИКА (Београд, 1999), међутим, њихово читање није било од користи за овај рад…

 

Канал ФИЛТРА (018)

60. Мирослав Лукић : НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, прво издање, Заветине, Београд, 1999… 504 стр. 23 цм. Тираж: 250 пр.

Регистар II. АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија. Сфера мистике.  – Трансфер из Складишта. Сектор 1 (поезија, 1938 – 1998) :   А : Иво Андрић (4), Радомир Андрић (4), Јовица Аћин  (12), Бранко Алексић ( 6), Б : Десимир Благојеви (1), Милена Павловић – Барили (2) , Миодраг Булатовић (3), Матија Бећковић (7), Предраг Богдановић Ци ( 2),   Драгомир Брајковић  (2) , В : Николај Велимировић (2), Станислав Винавер  (12),  Стојан Вујичић (1), Радослав Војводић (1), Алек Вукадиновић ( 3),  Момир Војводић (1),  Марко Вешовић (2), Младен Срђан Воларевић (1), Зоран Вучић (2), Миљурко Вукадиновић (4), Небојша Васовић (4), Драган Великић   (1), Никола Вујчић (1),    Г : Миро Главуртић (3), Иван Гађански (2), Ненад Грујичић (2),  Синан  Гуџевић (6), Драган Грбић  (5), Славица Гароња (1),  Д : Јован Дучић  (14), Раде Драинац  (10), Милан Дединац (1), Оскар Давичо  (6), Милован Данојлић (25), Мома Димић (2), Ђуро Дамјановић (1), Тодор Дутина   (1), Војислав Деспотов ( 4)  Данилов, Драган Јовановић ( 3) , Ђ : Бранко Ђурђулов ( ), Милорад Ђурић (3), Гојко Ђого  (4), Љиљана Ђурђић  ( 2), Драгољуб Ђокић ( 3), Рајко Ђурић (2), Милан Ђорђевић ( 2),  Е : Добрица Ерић (1),    Ж : : Бранимир Живојиновић   (4), Нина Живанчевић (2),     З : Радован Зоговић ( 1), Јован Зивлак    (1), Слободан Зубановић  (1), И :  Драгољуб С. Игњатовић (3),  Крстивоје Илић (8),   Александар  Илић (1), Срба Игњатовић ( 13), Ј : Љубиша Јоцић (1), Миодраг Јуришевић (2), Ранко Јововић  (6),  Владимир Јагличић (14), Саша Јеленковић ( 2),  К : Божидар  Ковачевић( 1),   Скендер Куленовић (5),     Данило Киш ( 4), Вук Крњевић ( 3), Мирко Ковач (8), Драган Колунџија (1), Милан Комненић (19), Владимир Копицл (1),Звонимир Костић   (2), Бранко Кукић (3), Златко Красни ( 2),Слободан Костић   (1), Милош Комадина (1), И : Иван В Лалић (7), Света Лукић ( 4), Велимир Лукић  (2), Милан Лалић (4),Раша Ливада (1), Мирослав Лукић (44), Александар  Лукић (49), М : Сибе Миличић  (1),Десанка Максимовић   ( 2), Душан Матић  (5), Танасије Младеновић  ( 3), Светислав  Мандић ( 1), Васа Михаиловић  (2), Никола  Милошевић (1) , Драгослав Михаиловић (1), Срба Митровић (3),Томислав Мијовић (7), Србољуб Митић (2), Бранко Миљковић (8), Божидар Милидраговић ( 4), Зоран Милић ( 3), Милан Милишић (1), Мирко Магарашевић (4), Станоје Макрагић  (1), Мирослав Максимовић (4),  Вук  Милатовић (2), Љубица Мркаљ (2), Милан Младеновић (1), Амбро Марошевић  (1), Зоран М. Мандић(3), Братислав Милановић (2), Јово Марић (1), Мираш Мартиновић (9), Милован Марчетић  (4), Н : Момчило Настасијевић (27), Рајко Петров Ного  ( 4), Милан Ненадић  (2), Душко Новаковић ( 3), Иван Негришорац ( 3), Станиша Нешић  ( 8), Желидраг Никчевић (1), Живко Николић (3),  П : Вељко Петровић  (1), Јустин Поповић ( 2), Растко Петровић (12), Бошко Петровић (1), Васко Попа ( 11), Миодраг Павловић ( 13), Милорад Павић  (1), Борислав Пекић ( 10), Владимир В. Предић ( 7), Петар Пајић (7), Бранислав Петровић  (4), Александар  Петров  (5), Милутин Петровић ( 7), Адам Пуслојић  ( 12), Миодраг Перишић ( 3), Јован Пејчић  (6), Васа Павковић (6), Р : Душан Радовић ( 1), Бранко В. Радичевић (1), Стеван Раичковић   (6), Александар  Ристовић  ( 6), Борислав Радовић  ( 3), Слободан Ракитић ( 6), Иван Растегорац  ( 2), Синиша Ристић (2), Тиодор Росић  (2), Златија Радовановић  (4), Меша Селимовић (1), Љубомир Симовић ( 10), Александар  Секулић ( 3), Чарлс Симић ( 7) , Доброслав Смиљанић ( 3), Мирјана Стефановић  (5), Миодраг Станисављевић (9), Видосав Стевановић  (3), Симон Симоновић  (2), Слободан Стојадиновић (2), Ђорђо Сладоје  (1), Владимир Сребров  (1) , Т : Ристо Тошовић  ( 4), Александар Тишма (6), Миодраг Тодоровић ( 4), Божидар Тимотијевић ( 3), Душко Трифуновић  (1), Мирољуб Тодоровић ( 5), Мирослав Тодоровић (2), Милосав Тешић  (3), Бошко Томашевић  (3), Стеван Тонтић (3), Новица Тадић  (10), Ћ : Гордана Ћирјанић (1), У : Павле Угринов (1), Влада Урошевић ( 4), Драгиња Урошевић ( 2),  Х : Јован Христић ( 6), Ибрахим Хаџић ( 2), Ото  Хорват  (2) , Ц : Милош Црњански (2), Петар  Цветковић   (1), Исак Црногорски   (1), Ч : Марија Чудина (16), Предраг Чудић (2), Бранко Чучак  (1), Ш :  Леонид Шејка (7).

___________

61. Мирослав Лукић : Антологија ФЕНИКС, Заветине, Београд, 1999. – 205 стр; 23 цм. 250 примерака.

„Антологија НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ садржи избор из опуса 179 аутора. /  Овај  трансфер  из споменуте антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ садржи  избор из опуса 34 аутора. /   Антологија ФЕНИКС – да не би било забуне – није антологија антологија, Бела антологија споменутога периода (1938 – 1998) : није радикални облик изведене антологије. /           Радикални облик Антологије ФЕНИКС не би имао више од 15 аутора! (…) “ (Из Поговора, стр. 199).

Антологија ФЕНИКС је, верује њен Састављач, извукла из наших болница и складишта, живе поетске организме, као што је то учинила и антологија НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, са којом је повезана пупчаном врпцом.

Обе могу бити више него подстицајна граља и полазиште за стварање Кратке историје српске поезије ХХ века.

Али, пре свега, АНТОЛОГИЈА ФЕНИКС  је избор оних писаца који су изашли из болнице, јер им је досадило да леже „у кревету поред својих књига“. Извесном броју тих одабраних писаца четвртком и недељом читаоци, данашњи и будући, неће доносити цвеће и лимунове, а сахране неких од њих неће бити оглашаване на видним местима по свим новинама…

Оним читаоцима којима се учини да је Антологија ФЕНИКС , у неку руку, престрога књига – престрога према неким песницима – ја могу да поручим : мени се чини да је „преблага“.

Састављач је игнорисао канонизације и псеудо – хијерархије, нарочито оне „успостављене“ у последњих три деценије.

Састављач је игнорисао тзв. књижевне „ауторитете“, јер  је то било нужно, пошто се под тим  најчешће подразумевају ограничени књижевни ауторитети. Колико је у послератном периоду наше поезије песника који су истински мистични, у чијој  поезији постоји духовна смелост и иницијатива унутрашњег човека, најдубљих бездана духа?

Упоредо са овом Антологијом, аутор је завршио и књигу есеја РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ, у којој су најзначајније странице посвећене песницима Миодрагу Павловићу (1928)  и Александру Лукићу (1957), који су показали снагу света унутрашњег човека супростављену снази света спољашњег човека. Као и рано преминулом, трагичном, недовољно схваћеном песнику самоуку Срби Митићу. Састављач није фаворизовао поједине песнике.

Д. Киш, песник који је сам себе „кастрирао“, за састављача је важнији и драгоценији песник од многих других песника социјалистичке метафизике, епохе договорне економије и књижевности!

Један од најпревољенијих српских песника, Васко Попа, представљен је стиховима из његове последње недовршене књиге. Скоро деценију и више пред крај свога живота, овај песник који је имао многе објективне и субјективне предуслове да заокружи своје Дело, није ништа написао!

Растко Петровић је прецењен, Црњански је као песник прецењен – због појединачно малог броја успелих написаних песама – они су ипак написали само по једну књигу песама! (…)“  (исто, стр. 200 – 201) /                 Итд.

АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија. Сфера мистике : А : Иво Андрић  (4), Јовица Аћин  (12), Б : Миодраг  Булатовић (3), Матија Бећковић  (7), В : Николај Велимировић (2), Станислав Винавер (12), Д :  Јован Дучић  ( 14), Раде Драинац  (10),  Милован Данојлић    (25), Ђ : Гојко Ђого (4), И : Крстивоје Илић (8), Срба Игњатовић (13),  Ј : Владимир Јагличић (14), К : Данило Киш (4), Мирко Ковач (8), Милан Комненић (19), Л : Иван Лалић ( 7), Мирослав Лукић ( 44), Александар  Лукић ( 49), М : Никола  Милошевић (1), Србољуб Митић   (2), Н : Момчило Настасијевић ( 27), П : Вељко Петровић (1), Јустин Поповић (2), Растко Петровић (12), Васко Попа ( 11),  Миодраг Павловић (13), С : Меша Селимовић (1), Љубомир Симовић ( 10), Миодраг Станисављевић ( 9), Т : Новица Тадић ( 10), Ц : Милош Црњански ( 2), Ч : Марија Чудина (16), Ш : Леонид Шејка  (7).

__________________

62. Павле ЗОРИЋ : СРПСКО РЕЛИГИОЗНО ПЕСНИШТВО ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА – избор и предговор Павле Зорић. Београд, Просвета, 1999. – 178 стр. ; 21 цм.

Заступљени:  Лаза Костић (1), Алекса Шантић (1), Јован Дучић ( 14), Исидора Секулић (10), Николај Велимировић (16),  Иво Андрић (8), Момчило Настасијевић ( 12), Миодраг Павловић ( 21),  Иван В. Лалић (11),  Љубомир Симовић (11), Милован Данојлић ( 5), Матија Бећковић (3), Слободан Ракитић (9), Милосав Тешић (5)…

_______________________

63. Радмила Лазић : МАЧКЕ НЕ ИДУ У РАЈ : антологија савреме женске поезије, Београд, К. В. С. ,  Самиздат ФРЕЕ Б92 ; 244 стр; 22 цм. Тираж : 500. Књига садржи предговор састављача (5 – 25) и био – библиографске белешке о ауторима. У овој  антологији заступљене су следеће ауторке : Мирјана Стефановић ( 13 песама), Јудита Шалго (8), Каталин Ладик  (12), Љиљана Ђурђић (9), Марија Шимоковић (8), Татјана Цвејин (7), Радмила Лазић ( 5), Мирјана Божин ( 10), Ивана Миланкова ( 8), Биљана Јовановић ( 7), Нина Живанчевић ( 9), Гордана Ћирјанић (7), Снежана Минић ( 6), Даница Вукићевић ( 10), Јелена Ленголд ( 9), Марија Миџовић ( 6), Дубравка Ђурић ( 5),  Марија Кнежевић (3), Јелена Маринков ( 7), и Ана Ристовић (6).

Избор је учињен веома солидно. Предговор је писан, чини нам се, са погрешним полазним премисама. Најкраће речено, можда међу песницима и антологичарима мушког пола има оних мушких шовиниста и индивидуа који су порицали умност песницима женског пола; мени то никада није падало на памет. Међутим, ум не треба прецењивати, а зашто, лепо је, најједноставније могуће, „образложио“  песник Милутин Бојић у својој песми „Религија“, а затим и неки други умни Срби, какав је био , без сумње, Јустин Поповић…Може се имати и не имати слуха за ову врсту аргументације; али њено постојање је апсурдно оспоравати…Дакле, како рече Бојић, ум који блуди распарчен (а није ли то најсуштинскија  одредница песама које је одабрала Р. Лазић?)  ГОСПОДАРИ песником :  то је истина, вечна, и  није предрасуда. Та истина се  може игнорисати; песници, као песници, без обзира на свој пол, могу симулирати да је не знају; могу је игнорисати. Исход те игноранције, у крајњем свом резултату, није ни охрабрујући ни плодоносан…

__________________________

64. Мирослав Лукић : НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, друго допуњено и прегледано издање, Мобаров институт / Заветине, Београд, 2000. – 852 стр.  21 цм. Тираж : 500.

            Регистар II. АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија. Сфера мистике.  – Трансфер из Складишта. Сектор 1 (поезија, 1938 – 2000)

А : Иво Андрић (4), Радомир Андрић (4), Јовица Аћин  (12), Бранко Алексић ( 6), Б : Десимир Благојевић (1), Милена Павловић – Барили (2) , Миодраг Булатовић (3), Матија Бећковић (7), Предраг Богдановић Ци ( 2),   Драгомир Брајковић  (2) , В : Николај Велимировић (2), Станислав Винавер  (12),  Стојан Вујичић (1), Радослав Војводић (1), Алек Вукадиновић ( 3),  Момир Војводић (1),  Марко Вешовић (2), Младен Срђан Воларевић (1), Зоран Вучић (2), Миљурко Вукадиновић (4), Небојша Васовић (4), Драган Великић (1), Никола Вујчић (1),   Г : Миро Главуртић (3), Иван Гађански (2), Ненад Грујичић (2),  Синан  Гуџевић (6), Драган Грбић  (5), Славица Гароња (1),   Д : Јован Дучић  (14), Раде Драинац  (10), Милан Дединац (1), Оскар Давичо  (6), Милован Данојлић (25), Мома Димић (2), Ђуро Дамјановић (1), Тодор Дутина   (1), Војислав Деспотов ( 4)  , Ђ : Бранко Ђурђулов ( ), Милорад Ђурић (3), Гојко Ђого  (4), Љиљана Ђурђић  ( 2), Драгољуб Ђокић ( 3), Рајко Ђурић (2), Милан Ђорђевић ( 2),  Е : Добрица Ерић (1),    Ж :  Бранимир Живојиновић   (4), Нина Живанчевић (2),     З : Радован Зоговић ( 1), Јован Зивлак    (1), Слободан Зубановић  (1), И :  Драгољуб С. Игњатовић (3),  Крстивоје Илић (8),   Александар  Илић (1), Срба Игњатовић ( 13), Ј : Љубиша Јоцић (1), Миодраг Јуришевић (2), Ранко Јововић  (6),  Владимир Јагличић (14), Драган Јовановић Данилов  (3  ), Саша Јеленковић ( 2),  К : Божидар  Ковачевић( 1),   Скендер Куленовић (5), Данило Киш ( 4), Вук Крњевић ( 3), Мирко Ковач (8), Драган Колунџија (1), Милан Комненић (19), Владимир Копицл (1), Звонимир Костић   (2), Бранко Кукић (3), Златко Красни ( 2), Слободан Костић (1), Милош Комадина (1), И : Иван В Лалић (7), Света Лукић ( 4), Велимир Лукић  (2), Милан Лалић (4),Раша Ливада   (1), Мирослав Лукић (32), Александар  Лукић (36), М : Сибе Миличић  (1), Десанка Максимовић   ( 2), Душан Матић  (5), Танасије Младеновић ( 3), Светислав  Мандић ( 1), Васа Михаиловић  (2), Никола  Милошевић (1) , Драгослав Михаиловић (1), Срба Митровић (3),Томислав Мијовић (7), Србољуб Митић (2), Бранко Миљковић (8), Божидар Милидраговић ( 7), Зоран Милић ( 3), Милан Милишић (1), Мирко Магарашевић (4), Станоје Макрагић  (1), Мирослав Максимовић (4),  Вук  Милатовић (2), Љубица Мркаљ (2), Милан Младеновић (1), Амбро Марошевић  (1), Зоран М. Мандић(3), Братислав Милановић (2), Јово Марић (1), Мираш Мартиновић (9), Милован Марчетић  (4), Н : Момчило Настасијевић (27), Рајко Петров Ного  (4), Милан Ненадић  (2), Душко Новаковић ( 3), Иван Негришорац ( 3), Станиша Нешић  ( 8), Желидраг Никчевић (1), Живко Николић (3),  П : Вељко Петровић  (1), Јустин Поповић ( 2), Растко Петровић (12), Бошко Петровић (1), Васко Попа ( 11), Миодраг Павловић ( 13), Милорад Павић  (1), Борислав Пекић ( 10), Владимир В. Предић ( 7), Петар Пајић (7), Бранислав Петровић  (4), Александар  Петров  (5), Милутин Петровић ( 7), Адам Пуслојић  ( 12), Миодраг Перишић ( 3), Јован Пејчић  (6), Васа Павковић (6), Р : Милан Ракић  (4 ), Душан Радовић ( 1), Бранко В. Радичевић (1), Стеван Раичковић   (6), Александар  Ристовић  ( 6), Борислав Радовић  ( 3), Слободан Ракитић ( 6), Иван Растегорац  ( 2), Синиша Ристић (2), Тиодор Росић  (2), Златија Радовановић  (4), Саша Радојчић   (1) ,, Исидора Секулић (2 ) , Меша Селимовић (1), Љубомир Симовић ( 10), Александар  Секулић ( 3), Чарлс Симић ( 7) , Доброслав Смиљанић (3), Мирјана Стефановић  (5), Миодраг Станисављевић (9), Видосав Стевановић  (3), Симон Симоновић  (2), Слободан Стојадиновић (2), Ђорђо Сладоје  (1), Владимир Сребров  (1) , Ранко Соколовић (6), Радивој Станивук ( 1 ) , Т : Ристо Тошовић ( 4), Александар Тишма (6), Миодраг Тодоровић ( 4), Божидар Тимотијевић ( 3), Душко Трифуновић  (1), Мирољуб Тодоровић ( 5), Мирослав Тодоровић (2), Милосав Тешић  (3), Бошко Томашевић  (3), Стеван Тонтић (3), Новица Тадић  (10), Ћ : Гордана Ћирјанић (1), У : Павле Угринов (1), Влада Урошевић ( 4), Драгиња Урошевић ( 2),  Х : Јован Христић ( 6), Ибрахим Хаџић ( 2), Ото  Хорват  (2) , Ц : Милош Црњански (2), Петар  Цветковић   (1), Исак Црногорски   (1), Ч : Марија Чудина (16), Предраг Чудић (2), Бранко Чучак  (1), Ш :  Леонид Шејка (7).

Црним словима су истакнута имена новоуврштених аутора.

Канал ФИЛТРА (017)

59. Владимир Јагличић : КАДА  БУДЕМО  ТРАВА ; Антологија новијег српског песништва. Врбас, Слово, 1998

Рајко Петров Ного ( 12), Манојле Гавриловић ( 5), Перо Зубац (1) , Радован Караџић (4), Марко Вешовић (4), Мирослав Тодоровић (1), Мирослав Максимовић ( 7 ),  Мирко Магарашевић (1), Татјана Осречки (2), Тања Крагујевић (2), Момчило Попадић 5), Милан Лалић ( 6), Драгомир Брајковић (7), Јован Зивлак (2), Слободан Зубановић (2), Љубиша Мишић (1), Стеван Тонтић ( 4), Миодраг Трипковић, Радојица Бошковић (1), Милан Ненадић (8),  Станоје Макрагић (2), Милосав Тешић (7), Душан Вукајловић (3), Слободан Стојадиновић (3), Љубица Милетић ( 4), Тодор Дутина (4), Раша Ливада (1), Душан Говедарица (1), Душко Новаковић (1), Зоран Костић ( 10), Звонимир Костић Палански (3), Вукашин Костић ( 1), Недељко Бабић ( 2), Новица Тадић (5), Радмила Лазић (1), Драгиња Урошевић ( 4), Звонимир Костић ( 8), Братислав Милановић ( 3), Светислав Влаховић (5), Здравко Крстановић ( 3), Војислав Деспотов (2), Радосав Стојановић (1), Зоран М. Мандић (2), Мирослав Лукић (8), Божидар Мандић (2), Мираш Мартиновић (1), Живорад Ђорљевић (3), Бранко Б. Ковачевић (1),  Ивана Миланкова (1), Лазар Радуловић (2), Мирјана Божин ( 1), Андреј Јелић Мариоков (2), Недељко Жугић (1), Златко Красни (2), Небојша Васовић (1), Радислав Ћивша  (3), Милован Марчетић (1), Драган Лакићевић ( 7), Ненад Грујичић (4), Радомир Уљаревић ( 4), Владислав Живковић (2), Ђорљо Сладоје ( 12), Зоран Петровић ( 2), Милан Ђорљевић (5), Дејан Гутаљ (1), Небојша Деветак (4), Милош Комадина (3), Бранко Брљанин Бајовић (3), Иван Негришорац (3), Миодраг Раичевић (1), Никола Вујчић (1), Данило Јокановић (2), Ђорђе Нешић ( 5), Благоје Баковић  (5),  Гордана Ћирјанић (2), Мирјана Булатовић (5), Јован Николић (1), Јелена Ленголд (3), Живодраг Недељковић (1), Зоран Милисављевић (1),   [АPPENDIX ]  Секуле Шарић (1), Зоран Ж. Петровић (2), Драган Јовановић  Данилов (5), Мирослав Алексић ( 4), Војислав Карановић (1), Милан Орлић (1), Ненад Милошевић ( 1), Драгица Стојановић (1), Саша Радојчић (2), Саша Јеленковић (1), Предраг  Брајовић ( 1), Милета Аћимовић Ивков (1), Саша Миленић (1), Славица  Величковић (1), Јовица Јанковић ( 9), Крста Поповски (1), Ана Ристовић (1), Дамир Малешев (1), Миливоје Пајовић (1), Драган Хамовић (1), Ненад Јовановић (1), Драган Алексић (12)

а) “ Антологија новијег српског  песништва  „Када будемо трава“ обухвата  осамдесет једног песника рођене од 1945. године  наовамо. Заступљени су у распону од једне до дванаест песама. Књига садржи и „зборнички додатак“ у којем се налазе још двадесет два млада песника рођена после 1960. године. / Антологија почиње песмама Рајка Петрова Нога, уз којег „престона“ места заузимају Милан Ненадић, Милосав Тешић, Зоран Костић и Ђорђо Сладоје….“

б)   (Полемички предговор) “ Приређивач  антологије свој предговор започиње констатацијом (ставом) да је српску поезију двадесетог века обележио везани стих, са паузом од три деценије (пета, шеста и седма, са Попом и Павловићем) које нису успеле да га  загасе, већ се он чак и обновио са Раичковићем, Лалићем, Симовићем, Ракитићем, Б. Петровићем и, додајмо, Миљковићем, Тимотијевићем, Данојлићем и Б. Радовићем. Заправо, Јагличић отвара већ  одраније започету полемику са Миодрагом Павловићем и његовом „Антологијом српског песништва“. Он признаје Павловићу „изузетан истраживачки рад“ којим је покрио српски средњи век, али му замера на „ужасним омашкама“….“ итд.

в)  „…Јагличић изненадно оживљава неколицину недовољно вреднованих песника : Момчило Попадић (који представља, по мишљењу приређивача, откриће антологије), Манојле Гавриловић, Радован Караџић, Миодраг Трипковић, Милан Лалић, Небојша Деветак, Бранко Брђанин Бајовић, Мирјана Булатовић (…..) и други .  Затим, на светло су извучени практично непозната имена и судбине : Мирослав Тодоровић, Татјана Осречки, Љубиша Мишић, Мирослав Лукић, Лазар Радуловић, Живојин Недељковић и други.

Изразито другачији поглед на савремену песничку позорницу Јагличић показује свођењем  на минимално песничко присуство песника чији је досадашњи рејтинг био висок : Раша Ливада, Новица Тадић, Слободан Зубановић, Стеван Тонтић, Душко Новаковић, Војислав Деспотов и други. Драстичан гест састављач чини изостављањем песника као што су Будимир Дубак, Мирослав Цера Михаиловић, Слободан Костић, Радивој Шајтинац, Предраг Бјелошевић, Злата Коцић, Нина Живанчевић, Миленко Стојичић, Јово Марић, Александар Лукић, Анђелко Анушић и други.. Они су могли бити заступљени са бар по једном песмом. Тим пре што је приређивач такве компромисе правио : Мирко Магарашевић, Радмила Лазић, Здравко Крстановић, Никола Вујчић, Милован Марчетић, Гордана Ћирјанић, Јован Николић и други. Понајбоље су прошли, изгледа,  песници у „златној средини“ по броју заступљених песама : Мирослав Максимовић, Марко Вешовић, Драгомир Брајковић, Звонимир Костић, Драган Лакићевић, Љубица Милетић, Милан Ђорђевић и аутор ових непретенциозних редака….“

г) „Без обзира на поетичку искључивост, антологија Владимира Јагличића, преузимајући јуродиву улогу угаоног преусмеривача књижевних токова, представља прворазредни књижевни догађај који отвара бројна поетичка питања, релативизује досадашње критеријуме и приоритете, радикализује и демистификује укупну слику феномена српске поезије“.    ( Ненад Грујичић : ОПКЛАДА С ВРЕМЕНОМ, „Политика“, субота 7. март 1998, стр. 27 )

„Треба истаћи да Јагличићева, као и многе друге раније објављене антологије, чак из пера оних који су потпуно самовољно и некомпетентно прибавили себи звање повлашћеног читаоца, не доноси битну обнову слике савременог српског песништва, али је интересантна и провокативна као пројекат који инсистира на једној верзији ( и једном нормативизму) тог истог савременог српског песништва. Ту интересантност Јагличић потврђује у предговору у коме уз одређене замерке на антологијску технологију Миодрага Павловића образлаже своје разумевање феномена новије српске поезије инсталирајући у том разумевању (као капитално типовање) „кључну улогу : Рајка Петрова Нога, Милосава Тешића, Милана Ненадића, Ђорђа Сладоја и Зорана Костића, уз покушај да успостави везу својих пет кључних и величанственмих фаворита с Дучићем и неким представницима наше модерне….“    ( В. Зоран М. Мандић : ЈЕДНА ВЕРЗИЈА САВРЕМЕНОГ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА, САВРЕМЕНИК плус,  58 – 59 / 1998, стр. 92 – 94 )

а)   „Најмање је три разлога за посве негативан суд о „подухвату“ Владимира Јагличића. Први разлог су поводи и намере у стварању  оваквог „пројекта“, други је начин на који су вредновани заступљени  песници, а трећи, најбитнији, крајње је неуко срочен предговор….“

б)  “ Јагличићу је нодостајало храбрости да начини антологију коју би чиниле песме искључиво испеване у везаном стиху. То би могао да буде занимљив и надасве провокативан пројекат. Могао је Јагличић да уради и посве другачију ствар – да детаљно прикаже сва струјања и усмерења у најновијем  српском песништву. Овако, он је застао негде између превредновања и разрачунавања, острашћен и површан, неук и надобудан ; свој задатак није испунио ни на једном плану. Објављивање овакве књиге не служи на част ни издавачу, чији је уредник, узгред буди речено, један од повлашћених  песника у Јагличићевом „подухвату“ „.

в)  “ Уколико је ишчитавао књиге песника које је заступио, исправне податке је могао да нађе у биографским белешкама. Има их! Но и то указује на чињеницу да Јагличић није како треба обавио посао кога се подухватио. Да не залазимо у то кога је још све могао да заступи, а кога све није морао да заступи…“    ( Живко Николић : КВАСАЦ НЕЗНАЊА И ДИЛЕНТАТИЗМА, в. у л.  НОВИНЕ  БЕОГРАДСКОГ ЧИТАЛИШТА, 26 / мај 1998, стр. 32 – 33)

Николић није заступљен у Јагличићевом избору – ето  једнога од разлога за жестину Николићеве оцене.  Николић вели : “ У српској култури, а посебно у српској књижевности, у току целе деценије (која још увек траје), дошло је до праве експлозије примитивизма и дилетантизма. Написима у периодици и повременим јавним иступањима, Јагличић се сврстао у челнике тога „покрета“…“  –  Јагличић је понајмање – незналица и дилетант, напротив. Урадио је, на књижевном пољу, више од Живка Николића!  Да се Ж. Николић на овакав,  жесток, критички начин осврнуо  на – барем једну од оних антологија у којима је заступљен, а које су објављиване у последњој деценији ХХ века, да, то би било занимљиво. Николић је библиотекар Библитеке града Београда, која објављује НОВИНЕ БЕОГРАДСКОГ ЧИТАЛИШТА, чији је уредник  С. Нешић, песник , кога, такође, нема, у  Јагличићевој антологији…  Јагличић је, у својој антологији, покушао  да превреднује српске песнике рођене почев од 1945. године.

„Наша поезија није добро представљена у антологијама. Најбољи досадашњи пример, „Антологија српског песништва“ Миодрага Павловића, престрога је да би била истинита. Антологије са сличним амбицијама раде се у неколико томова : треба окупити све што иоле вреди, ништа не одбацити“  ( Јагличић, ПРЕДГОВОР, параграф 10, стр. 14. ).

Јагличићу је, поред Лепоте, важна и  Истина, која понекада и боли : “ …време је показало да Павловић није имао на уму националну важност свог пројекта. Он је, гледано из данашње перспективе, био „арбитар елеганције“ своје, комунистичке епохе. На жалост, пристао је на подметачину. На месту које је, у пресудном једном времену, захтевало жилавог српског борца, добили смо европског господина пораженог без борбе. ( Више о томе – на катедри др Петра Милосављевића, у књизи “ Српски национални програм и српска књижевност“) “  (Јагличић, исто, стр. 15) .

„Састављач ове антологије био је омеђен захтевом издавача, да у њу буду уврштени само песници рођени после 1945. године. Без обзира на ово ограничење, бирао је песме имајући у виду духовну вертикалу српске културе, од прехришћанских времена, преко Светога Саве до данас. Он живи у илузији да би одабрани песници и песме могли бранити српску поезију и на једном шире замишљеном, не само српском, већ европском и светском плану“ (Јагличић, исто, стр. 16).

Предговор својој антологији, Јагличић започиње одличном песмом једног минорног песника (Славка Вукосављевића, која се завршава стиховима : Повратиће се земља земљи, прах прашини. /  Са невиности стена спраће нас младе кише. / И када будемо трава у некој малој долини  / да ли ћемо се срести, или никада више ? ), о вечном повратку и враћању, из које, уосталом, преузима и наслов за свој избор.

„Водеће српске песнике, кад је у питању ова старосна група, састављач је видео у Рајку Ногу, Милану Ненадићу, Милосаву Тешићу, Зорану Костићу и Ђорђу Сладоју. / Надовезујући се, свак на свој начин, на поезију поменутих, старијих колега ( Раичковића, Лалића, Симовића, Ракитића… – моја напомена , М. Л. ) , ови песници светлају образ нашој савременој поезији. Њихов учинак тим је већи јер се огледају на пољу које је, донедавно, проглашавано мртвим. Населили су немогућ простор“ (Јагличић , стр. 6 ).

“ Иза наведених „престоника“, чврсто, стоје Момчило Попадић (чије песме би требало да буду „откриће“ ове књиге), Марко Вешовић, Драгомир Брајковић, Драган Лакићевић, Звонимир Костић, Мирослав Максимовић, Мирослав Лукић, Милан Ђорђевић. За састављача су ови песници гарант једне стабилне вредности.

Заједничка одлика ове групе песника је – неуједначеност њиховог писма. Неки од њих (Лакићевић, Лукић, Ђорђевић), дуго су се тражили.

(……..) Мирослав Лукић је недавном књигом „Архив у оснивању“  начинио једно лепо изненађење, које га и доводи у групу „ексклузиваца“ ове антологије. ..“ (исто, стр. 7 – 8 – 9)

(….)

Не знам колико су се апострофирани Лакићевић и Ђорђевић „дуго тражили“; знам да су били у прилици да несметано објављују своје књиге. Ја у тој позицији био нисам .

Ја сам тек 1998. године објавио две књиге – које су ми  тзв. „уредници – ауторитети “ одбили пре  више од четврт века, тако да се о мени  (као о песнику) може створити тачнија слика, ако се и то узме у обзир. Моја „ексклузивност“ и књижевна судбина је била предодређена, на жалост,  великим јазом –  униформношћу духа епохе хокус – покуса.

*

Кад је реч о песничком умећу и песничким поступцима у српском  језику и књижевности у овом веку, о томе сам писао пре неколико година, узгред (в.  есеј ДНЕВНИК ПИСЦА, прештампан у књ. ДУХОВИ, 1, стр. 399, Аламанах за живу традицију, књижевност и алхемију, 1 / 1998) .  Миодраг Станисављевић је ( Истраживачком поступку СПИРАЛА, књига РИТМОВИ, I – II , 1984) једини од  српских песника, колико ми је познато, проговорио  о стању „кужне депресије песничког умећа и песничких поступака у овом језику“. Тај Станисављевићев текст треба поново прештампавати.  Исто тако, важан је и Црњансков есеј ЗА СЛОБОДНИ СТИХ ( Мисао, 1922 ; или у књ.  М. Црњански, ЛИРИКА, Просвета, Београд, 1968, стр.120 – 125) .

„Слободни ритам је прави, непосредни лирски ритам, везан за расположење. Он је сеизмографски тачан ритам душевних потреса. У лирици је та непосредност најдрагоценија. Речи и изрази добили су нову  боју.   / Још су Гете и Шилер објавили „све што је поетично треба ритмично обрадити“. Б. Поповић признаје стих дотле док се ритам може осетити. И заиста је то једино мерило.  / Али ритам није број слогова дужих и краћих, наглашених и ненаглашених, него је ритам : екстаза. То су знали већ они свештеници који су  играјући  певали по улицама римским. Ритам доживљује дубоку обнову. То знају они који су пратили борбу Дебисијеву. Он оставља фонетичан физички ред и прелази у психички закон. Сваки садржај има свој ритам. То давно зна балет. Драж и чар тог непосредног ритма не сме више да се губи. Огрубели смо у законима. Ритам је екстаза, место јамба и трохеја граматике, јамб и трохеј душе. Слободни стих је модерна, чисто лирска метрика …“ (Црњански, нав. дело, стр. 124 )

Шесдесет година, после ових Црњанскових редова, Миодраг Станисављевић  (СПИРАЛА) зна да је „пут ка стварању новог ритма / нових ритмова / ЈЕДИНИ ПУТ СТВАРАЊА НОВОГ ПЕСНИЧКОГ ЈЕЗИКА. Још су Валери и Маларме дошли до једноставног извода да разноликост емоција и различја индивидуалитета треба да следи разноликост ритмова, а и Паунд је у то веровао“.

Колико има, заиста, нових ритмова у свеколикој српској  поезији 19., па и 20. века, до данашњих дана?Питања версификације су важна. Питање стварања истинских  нових ритмова у српској поезији је суштинско. Јагличић, као одличан версификатор, могао је о томе да проговори детаљније, убедљивије, да покаже стварно стање ствари. Не мислим да је Јагличић апсолутно поетички искључив ( истина, у његовој антологији његове су симпатије на страни везаног стиха, али тамо има и доста песама испеваних у слободном стиху) ; као преводилац, он зна вредност везаног стиха : он чува од „расплињавања“…

Да се овај састављач доиста упустио у „превредновање“ песника и поезије, што није поетичка искључивост, доказује и параграф 4  Јагличићевог  предговора :

„Има велики број српских песника који траже личну шифру, свој „кључ  од куће“, незадовољни уобичајеним версификационим правилима. Измишљају форму, језик, свет. Основно чему се клањају је – зачудност. Не смеш бити обичан, мораш изненађивати. Невоља настаје кад своју екслузивност (која је, често, веома обичан недостатак талента) прогласе општим добром васељене. После тога, углавном, открију да је вода мокра.  / Има ли код њих добре поезије? Има.  /   То су гласови дивљи, неоплемењени, расути, распричани, неприлагољени, исфрустрирани, повремено сјајни, повремено тамни. Ови песници, углавном, немају „целу лепу“ песму, већ, на моменте, добре стихове. По правилу, боље стоје у антологијама после, него за живота, при чему, до циља, од двадесеторице, стигне један. Нисмо их видели као саздаоце песништва, већ као творце песама. Распу се, у каратамном нехају, па шта испадне.  /  Огледни  пример је Душан Вукајловић. Предсмртно певање донело је овом поети, неопходан, песнички увид у вечност“ (стр. 10).

Драстично игнорисање и изостављање неких песника , нарочито Александра Лукића , не може се правдати ваљаним  разлозима. (…..)  Овај песник  је већ својом првом књигом, а затим и књигом : ЕВРОПА (1995),  донео, не само неопходне песничке увиде у вечност – да се послужим Јагличићевом синтагмом – већ је наставио да шири оне експлозије , које су започеле „Откровењима“ Р. Петровића … (…)

*

Владимир Јагличић, кога сам високо вредновао као песника, као антологичар је „упозорен“; као критичару му вреди указати на следеће. Чиним то имајући у виду његов књижевну будућност, успон и раст. Оно због чега га напада његов вршњак  Ж. Николић, НЕ СТОЈИ. Јагличић, као песник, критичар и публициста : није израз примитивизма при крају 20. века у српској култури. Међутим, разлога за критику Јагличића, као критичара, антологичара има. Критичар мора увек пред собом имати известан циљ који, грубо говорећи, јесте расветљавање уметничких дела и кориговање укуса. То је Елиотов став, валидан став, такорећи незаобилазна место критике, стваралачке критике. Бојим се да у српској књижевној критици, кроз читав 20. век, није довољно јасно схваћена ДУЖНОСТ КРИТИЧАРА. Па ни међу песницима.

Настасијевић  је овако размишљао: “ Кад се критика доведе у питање, појаве се многи аргументи за и против. Уметности мељутим не треба аргумената : млаз који бризга из дубина живота, и бесмисленом иначе, да највише оправдање. То се зна, али је нужно још у почетку подвући.

И још нешто : етика поезије није да се њом неко духовно храни (тешко том) , него да маљијски пробуди зачмале или још непробуђене силе, јер  чами дух или спава у многима.

Што је неодољиво, дакле из највеће дубине, изражено, самим тим хоће да се саопшти највећем броју. То је призив из самоће : „Ходите, сви сте ви што и ја!“ Случај великих уметника : невиђени или нечитани, самим именом носе магично дејство.

Откуд онда посредници, водоноше са извора?“    (Момчило Настасијевић , За релативну критику,  в. у књ. САБРАНА ДЕЛА ИВ, Есеји . Белешке. Мисли, Дечје новине – СКЗ, Београд, 1991, стр. 241)

За сада, Јагличић, и не само он, пише РЕАЛИТВНУ КРИТИКУ. – Књижевни зборник „ИСИДОРИЈАНА“ (8 – 9 / 2000), у оквиру новопокренуте рубрике „Погледи и тумачења“, објавио је тематску целину, о вредновању текуће песничке продукције. Поводом Анкете и реаговања пише уредник зборника М. Магаарашевић (Савременост уназађености или развој?), који критикује хвалидбени клише књижевне критике и „организовано награђивање минорних песника и разговетно осредњих књига“.  Објављени су и разговори који су поводом анкете вођени на јавним трибинама и у медијима. Један део ученика је оспорио вредности неких познатих песника и критичара, који подржавају песнике : Драгана Јовановића Данилова, Ненада Грујичића, Милана Орлића, Тању Крагујевић, Милосава Тешића.  У посебним реакцијама Тешићево песништво су оспорили Ален Бешић, Ђорђе  Деспић, Предраг Чудић, Мирко Магарашевић, Јовица Алексић, Милутин Живковић…Те врсте спорова и оспоравања могу да разреше антологичари, али она ретка врста антологичара, која неће бити заступник неке струје у савременој поезији. Дакле она врста антологичара и критичара, која неће апсолутизовати лиризам, тај први ступањ поезије, већ ће песнике мерити  кроз филтер другог и трећег ступња поезије, као што чини НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ у  свом трећем издању. Ми  сада имамо релативну, паушалну, необавезујућу, да не кажем врло, врло површну критику.  Кад Н. Грујичић овако пише, у једном од најтиражнијих листова у Србији и на Балкану :

“ Затим, на светло су извучени практично непозната имена и судбине : Мирослав Тодоровић, Татјана Осречки, Љубиша Мишић, Мирослав Лукић, Лазар Радуловић, Живојин Недељковић и други“,  то не само да је неукусно, него и израз  незнања.  Шта значи „познато“ – „непознато“? То су релативне категорије!  Споменути аутор, очигледно, има једно  анахроно схватање културе и поезије 20. века.  Он чак није ни онај  – Настасијевићевим речима речено – „посредник, водоноша са извора“.  Проблем је у следећем – али о томе нико неће да говори –  како је, рецимо, у српској култури и поезији друге половине 20. века, неко постајао „познат“?  Постојала је и у „култури“ и  „књижевности“ тога периода „подобност“.  Неко је врло лако могао објављивати своје примењене актуелне глупости  у најтиражнијим медијима, код  најмоћнијих издавача (контролисаних). Неки други аутори и кад би написали ванредна дела, нису могли доћи на странице „Политике“, или на екране државне телевизије. Према томе, у другој половини 20. века у српској култури и књижевности, бастион тзв. официјелне критике створио је читава крда  „познатих“, и нужна су ИЗРАВНАЊА, кориговања, превредновања, али не са уског гледишта неког песничког клана, већ имајући у виду, пре свега, фундаменталне  потребе високе српске културе и поезије 20. века. То, код нас још нико не чини; пре свега, из недостатка храбрости, а затим – није се појавила још увек стваралачка личност  пожељног стваралачког развоја, синтетичар по мери високе српске културе и поезије.

Јагличић, да би оправдао своју егзистенцију као критичар, мораће да настоји да дисциплинује своје личне предрасуде и пристрасности – и све оне слабости којима су сви људи подложни –  и да – како Елиот лепо и тачно рече – “ у заједничкој тежњи ка стварном суду усклади своје разлике са разликама што већег броја својих колега“.  З. М. Мандић је упутио реалну, уравнотежену критику Јагличићевој антологији. Јагличића његови поједини вршњаци – бојим се и претпостављам –  жестоко нападају због тога што у његовој критици претеже оно сасвим супротно – у тзв. владајућем духу до средине деведесетих; Јагличић своје постојање као критичар дугује жестини и екстремности свог супростављања  дотадашњим критичарима, антологичарима. Његове слабости као критичара произилазе из његових симпатија, чини ми се. –  Не пресуђујем Јагличићу, нисам судија. Објаснићу мало подробније, баш зато што је реч о песнику који не крије да је завистан од традиције и акумулиране мудрости времена…. (……)

Дискусија о поезији никада није сувопарна, техничка и ограничена. Тога толико мало има у српској култури и поезији да је просто невероватно. То је омогућило, претпостављам, поред свих других околности, и  подизање бетонских бункера официјенле српске књижевне критике. Елиот је знао због чега треба ценити критику песника – критичара, изнео је разлог ( као што га је невешто изнео и М. Настасијевић) – песник – критичар „рукује чињеницама и може да нам помогне да и ми поступамо на исти начин. – Налазим да ова иста нужност влада на сваком нивоу критике. Велики део критичког писања састоји се у „интерпретацији“ једног писца, или једног дела. Ни то није на нивоу Лирераног клуба. Повремено се догоди да једно лице наиље на разумевање код другог, или да се неком креативном писцу открије оно што је он био у стању само делимично да изнесе, а што ми осећамо да је истинито и расветљено. Тешко је спољним сведочанствима објаснити нечију „интерпретацију“. Па ипак за сваког ко је вешт са чињеницама на овом нивоу биће довољно сведочанстава. Али ко треба да доказује властиту вештину? При сваком успеху на овој врсти писања поткраде се хиљаде подвала. Уместо понирања, наилазите на фикцију. Зато критику треба ставити на пробу на тај начин што ћете је небројено пута примењивати на оригинал, руководећи се при том властитом оценом оригинала. Али не постоји нико ко би вам загарантовао компетенцију, и тако се опет наљемо у дилеми“ ( Елиот, Функција критике, Изабрани текстови, Београд, Просвета, 1963, стр. 51 – 52).

Делокруг литературе и критике подразумева критички рад , у коме је прихваћена могућност „кооперативне активности, са даљом могућношћу да се доље до нечег што се налази изван нас и што се провизорно може назвати истина. “  Елиот то пише 1923. године.  Елиот можда и није дефинисао до краја истину, чињеницу или реалност, јер то и није била његова намера. Његова је намера била да пронаље оквир у који ће се уклопити споменути појмови и сви слични постојећи појмови.

Књижевну судбину једног песника, моју,  или било чију другу,  неће одлучити  антологије, критичари и песници, попут Јагличића, узгред буди речено, не зато што сам старији прилично од Јагличићеве генерације : одлучиће је целина поетског опуса кроз време. Пишући о целокупном Јагличићевом песничком опусу, у неколико наврата, трудио сам се да сагледам у целини  највиталнији ток у његовом стваралаштву, да га сагледам у оквиру његове књижевне генерације, у оквиру његове стваралачке тајне и развоја. Што Јагличић на исти начин не узвраћа, не мени, него свим  песницима о којима пише, мером све – поимања, све – смисла, мером синтетичке критике, то је знак да сам га, можда преценио, као критичара. Надам се да овај песник временом неће склизнути у маниризам. Многе посвете у Јагличићевим песмама, говоре о њему као човеку. Вредновао сам га високо као песника, судећи према броју песама у овом коначном издању…Надам се да ће, у будућности, као критичар, тумачећи  одрељене феномене, појаве, или опусе српских песника улазити у истанчаније анализе и недвосмислене основане оцене, јер је у оквиру своје генерације понајвише припремљен за такву врсту деликатног посла. И молим Бога да постане независтан дух… Високо уважавам околност што овај писац  у крајњој нужди понајвише зависи од свог унутрашњег гласа…

Да ли постојећи књижевни  споменици, пре појаве Јагличићеве антологије најновије поезије, образују какав поредак, да ли је он идеалан? У извесном, елиотовском смислу, тај поредак је био „потпун“.  Или како Елиот каже : “ Постојећи поредак је потпун све док се не појави то ново дело. А да би се он одржао и после појаве новога, целокупан постојећи поредак мора, макар и најмање, да се измени; и тако се односи, сразмере, вредности сваког уметничког дела поново саображавају према целини; а то представља уклапање старог и новог….“  Тешко је не сложити се са овом истином, са овим Елиотовим схватањем. Баците дуг поглед на српску културу и поезију 20. века и видећете „да није неоправдано да садашњост у истој мери мења прошлост у коликој прошлост управља будућношћу“.  Јагличић је уметник који има смисла за традицију, више него његови вршњаци, чини ми се; јер уметник мора да има традицију; а традиција сама по себи садржи идеју и проблем реда и поретка;  и једна од главних функција стваралачке критике је у суштини проблем поретка.  Изван уметника, критичара и антологичара постоји нешто изван чему они дугују лојалност, оданост, чему се предају и жртвују да би стекли и задобили свој јединствени положај…

ПС. – Понављам : „Лоше је стање у нашој критици. Што она није једна „савршена камера“ која све тачно прима споља, све боје, нијансе и димензије, и што прочитано, снимљено, примљено не преображава својим унутрашњим животом, што не даје истински преображај, што не пребацује све преко своје интуиције, или то чини половично, то је, можда зато, што критичари нису погодне личности, немају осетљиву мембрану, која ће на све спонтано да затрепери, спонтано да пренесе у наш естетичко – психолошки „свјатаја свјатих“ и, из те лабораторије, спонтано, изразом, да се роди на свет.

Не адвокатишемо, кад ово кажемо, у корист неког неоимпресионизма…Не призивамо критичаре – самодршце, већ стваралачку критику…“

                Јагличић је, поновимо, међу првима, на самом крају века, вредновао  моју поезију; ја због тога нисам ни срећан ни корумпиран. Подценио ме је, ипак, на рачун личних преференција; што ми не погађа, јер сам имао прилике да се као истраживач стварних проблема српске културе и поезије 20. века мало дубље и исцрпније упознам  са фундаменталним проблем српске културе, пре свега високе културе. Јагличићева антологија је, ипак, искорак; недовољан и непотпун. Та антологија, поред осталог, и информише. Добро је да постоји. Данас се не могу направити солидне антологије српске поезије  једног периода 20. века, ако се  човек не удуби  у стварне и суштинске проблеме српске културе и поезије 20. века; ако не расветли тај (неиделани) поредак.  Ми таквих студија немамо. Због тога сам одлучио да напишем студију о томе, али не само због тога… ( 2. јула 2001)

Песме отпале из антологије "Несебичан музеј"

%d bloggers like this: