Унапред смо, зар, изгубили
битку с прецима,
са правим одговорима,
омађијани дугим ноћима
под маском кумира?
Зар уплаши нас сиктај гуја
да скренемо с друма?
Или нам шану можда демон висоравни
да можемо да пропаднемо у бездан?
Преци су као кртице у башти.
Песник је занесењак, глупак,
жена – није!
Боје рђе, издалека, боје старог црепа –
ко је тај предео с лицем лепотана
што гледа нас у пролазу
кроз дуге трепавице?
Заволео сам давно југ Србије,
можда зато што сам са севера,
и што је овде све друкчије?
У пустој капелици ивањског гробља
корњача – вечност из ње бије,
величина и женско тело,
лепо сложено и бело.
Вечност је срасла са свим стварима
и руменим трешњама,
са прошлошћу и будућношћу,
као пупчана врпца с пупком….
Туп си ти, као коњ глупи, слепи,
туп је твој ум, о човече,
што се вртиш у узаном кругу!
Гробови су потонули дубоко
и мртве штите.
Путуј и копај друмове
зарасле травом.
Нек те надгледа ветар, мува,
војска мрава.
Поскок или шарка.
Крава гојна, чешљугарка.
Путуј безданом. Заборавом.
Путуј уз брегове, као змија травом…
Бела Тукадруз, у близини Царичиног града, новембар 2013.
ЈУСТИНИЈАНОВ РИБЊАК
Знам, знам сву нашу тугу, несрећу и судбину!
И мука ми је од марама које су нам везали
преко очију векови, туђин и сеобе.
Историја Соколу зулум учинила,
зулум учинила – кућу запалила!
Јој!
Јој, Соколе!
Угасићемо пожар,
водом са царских извора
са смарагдних извора испод Радана.
Још лепшу ћемо сазидати Кућу;
нек соколићи не пиште,
а ни ти не куни,
мој Соколе, историју,
хиљаду година самоће,
виђење из другог угла,
јер ја сам старији од досељеника
и сваке историје пораза.
Ја сам двестагодишњи златни шаран
што има крила
вичнија од сокола.
Ја путујем брже од птица (ваздухом)
и (кроз земљу) брзином
водотока са Радана!
Овде да копамо,
мало дубље
и мало ниже,
овде да копамо, чујеш ли ме?
Не инати се, него ме саслушај!
Овде да копамо, у воћњаку.
Овде где нас упућује Клокот.
Јер кроз клокот говори
корњача и змија и шаран
и закопано благо,
смрека и теме планине.
Воденица поточара
са сојкама и врбама,
орасима разговара.
Праћака се испод липа
сред воћњака златни шаран
симболима покопаним
сав ишаран –
црвен и позлаћен,
лимунастожут.
Ту где се завршава,
мој Соколе,
баш почиње пут!…
КРОЗ ПЕДЕСЕТ ГОДИНА
Не врабац, ни вране, кроз педесет година
кад из мог гроба никне троскот, мерисак, или јоргован,
на мојој хумци скакутаће, као пре две или десет хиљада
година : птичица дугог репа, спрудњајка.
Поплашиће је Нови човек који туда наиђе,
и она ће се олакшати пре него полети :
птичији измет биће ми лакши од његових речи
које чујем: … Подмуклост тобожњих пријатеља искрених је безгранична! Све су ми узели, ваздух, хлеба, наду, извор, тапије, љубав и будућност: монструми, шизофреничари,разбојници, најгори… Ужас, бљувотине. Лаж до лажи! Долазе из мртваја и таме и руше светове, који нису вредели. Авала, Кумодраж, Јајинци, Миријево; Рановац; Жагубица; Лебане – мора да постоје и таква места, иако их никада видео нисам. Дошле су боленштине и године тешке и за оне што се возе аутобусима и возовима и за оне што путују пешке. Долазе да нам читаво постојање зацрне наше мале и велике грешке. Долазе удружена понижења и привиђења. Ко још зна шта је слобода? Ко је ставио главу у торбу? Смрт је ушла у моду, као такозвани барди што мекећу као болесна коза. Јорговану цветају најбујније на гробљу… Истину не спомињу већ двадесет и неколико векова; око које су избили непознатом момку, зубе и ребра које су поломили неком младићу у некој вароши, боле и мене. Каква слобода, демократија. Труле јабуке су скупе. Труле банане су луксуз. Цигани су напустили своје старе древне занате и баве се – шверцом, лаком зарадом. Салата је луксуз. А тек шећер и уље, вино! Срамота овде боље успева од лубеница и малина. Камење у бубрезима расте. Излапеле бабе, курве у младости, уче народ памети. Боже, видиш ли све ово?
Слушам говор будућности силазећи на обале Подземне реке, да поразговарам са сенима мртвих великих народних певача. Недостаје ми мало, недостаје ми много. Да прескочим границу светова. Нико не зна шта се спрема, ни велики мртви пророци. Испод гробова има осматрачница. Са ње сам видео како један мртвац устаје и излази из таме, јер је ожеднео свеже крви људи или животиња. Он не мили као моје пијавице, него лети , и никад му није доста крви.И видео сам како авети неке нејасне прилике јарчевим папцима певају дитирамбе. Већ вековима женама и сестрама децу праве такви, баш такви. Авети. На земљи нема одавно честитих људи, већ вампировића.Друга и трећа и четврта генерација вампировића. Ветар наноси рефрене : Аве Горња Мезија! Аве Сербиа! Лист врбе се забада у површину реке као стрела, у виру се окреће као вретено. И мене носи водена струја, и можда ћу се провући, кроз педесет година, кроз тесна врата, као кроз иглене уши, јер друкчије се не може ући у будућност. Можда ће једном сваки муж децу правити својој жени, можда никад више неће бити развода; кад на стенама ове клисуре боје птичијег измета, поново почну да се гнезде орлови?…
_____________ Мирослав ЛУКИЋ КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ
Одабране песме. Шаманске
Библиофилско издање песникових
пријатеља у расејању
Издавач
Editions SAECTIO CAESAREA,
Парис – Фрајбург – Беч, крајем 2000.
Уредник и рецензент Саватије Иг. Митровић
Штампано у 111 примерака
(C) Мирослав Лукић, 11000 Београд,
Сердар Јанка Вукотића 1 / 13 ________________ Из Пoговора овој књизи:
….Многе Лукићеве песме из КРАЉЕВСКИХ ИНСИГНИЈА, али и из других књига, чекају своје праве тумаче. Радо бисмо га упоредили са Миланом Ракићем, српским песником са почетка века, али Лукић је написао много више песама од Ракића, и нема „порушено лице“, како то рече И. Секулић. Старије Лукићеве колеге, песници – уредници моћних комунистичких предузећа у Србији, играли су се деценијама са оним што је стварао, покушали су да га у хазардној игри епохе Хокус – покуса, придаве. То је било немогуће, јер Лукић је имао амблем ракићевског карактера; поседовао је пун, неисцрпан унутрашњи живот, читав један свет. Лукић је један од најбољих сведока књижевнога живота друге половине ХХ века у Србији. Овог су писца окаснело примили у УКС, песници много мањег калибра од њега. Овога песника неће лако примити ни у САН. Међутим, он је избацио у свет уметничка дела која су рефлекс дубоког унутрашњег живота, коју му је дао потпуну самосталност, дуго незамисливу и ретку у српској књижевности. Лукић није сав само у својим песмама, већ и у књигама романа, есеја. Ракић је ћутао годинама, Валери је ћутао 20 година, и Лукић је ћутао много, а кад је проговорио, проговорило је ћутање од памтивека. Лукић је уметник највише победе и највишег дара : његов унутрашњи живот омогућио је једну ванредну синтезу, веома важну за српску поезију. Овај песник је у својој поезији укључио у себи начине и медијуме свих уметности; међу првима је написао роман – литургију. Доживео је преображај, неопходан, његова преображења су израз највишег раста његове личности. Пред овим песником, који је тек ушао у педесету годину живота, је велики раст личности. Лукићеве песме су на први поглед једноставне, дубоко личне; оне су наслаге слојева његовог унутрашњег живота, и кроз те палимпсесте треба силазити дубље и дубље. Лукић је, као и Ракић, лепа појава у српској књижевности; стварао је и ствара повучено; створио је, осим низа књига песама, и незаборавне романе. У тим романима има и много стихова, које Лукић није прештампавао у посебним књигама. Има читалаца који радо читају баш те стихове из романа кад пожеле добру поезију…
Познати бркови: Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950. – Снимак Ивана Лукића, пролеће 2013.)
Ових дана објављен је препев сонета Беле Тукадруза (алиас Мирослав Лукић – 1950 ) на руском сајту http://www.poezia.ru/под насловом Мирослав Лукич Хомольские мотивы и др.„Хомољски мотиви и др“. Препев је начинио песник и преводилац Владимир Корман (1932 – ).
Бела Тукадрузови сонети су објављени у рубрици споменутога сајта Наследници Лозинског* . Каква је то рубрика и шта досноси руским читаоцима? Примере светске поезије. “ Поштовани аутори и читаоци ! – пише уредник ове рубрике – Нама је запало у део највеће духовно богатство – одабрани и сачувани временом драгоцени узорци светске поезије . Нека му је близу – невероватно тежак и истовремено радосне задатак оних који су своје животе повезали са препевима. Понекад превод не може да пренесе лепоту оригинала . Али зар не светли душа преводиоца из контакта са заиста дивним ? Нисте пронашли одговор у срцима приницљивих читаоца препева, створен у срцу ?“
Међу песницима чије је песме Господин Владимиру Корман препевао у последње време су и Борхес, Владимир Јагличић, Франце Прешерн, Блејк, Рикардо Реиш, Џон Китс, Виктор Иго, и др.
* Михаил Леонидович Лозински 20. јул 1886 – 31. јануар 1955 ) сматра се највише оствареним руски преводиоцем 20. века . Лозински је провео свој живот у Санкт Петербургу. Његов ујак био је ожењен тетком Александра Блока, који је био један од првих који су ценили високо полирани стих Лозинског. Током сребрног века руске поезије био је близак акмеистима и кругу Николај Гумиљова. Хапшен је и саслушаван. Није успео да привуче пажњу својом поезијом, али је као преводилац искористио своје песничко мајсторство преводећи Бенвенута Челинија, Лопе де Вегу… У свом дневнику , Блок је приметио да су неки од превода Лозински били супериорнији у односу на оне Жуковског , кога су сматрали моделом руских преводилаца поезије за генерације. Највећи подвиг Лозински био је његов превод Дантеове Божанствене комедије (завршен између 1939 и 1945 , упркос слабом здрављу). За овај подвиг је освојио награду Стаљин 1946 .
Велики број препева Шекспира Лозинског је нешто мање популаран од савремених превода Пастернака и других. За разлику од њих, Лозински није покушавао да модернизује Шекспира… Совјетски критичари тежили су да оспоре препеве Лозинског као “ нејасне , тешке , и неразумљиве “ , Ахматова је , међутим , сматрала да је Лозински бриљантно постигао свој циљ „преносећи старост Шекспировог језика и комплексност….“ (преузето из енглеске Википедије)
http://www.poezia.ru/article.php?sid=102218 …
* Бела Тукадрузови стихови су преузети из Јагличићеве антологије српске поезије „Кад будем трава“. У препеву на руски, поједини стихови су снабдевени неопходним објашњењима за разумевање…
ХОМОЉСКИ МОТИВИ
1
Брегови, брегови, брегови! Не видим никог
близу, осим сјајних зељастих сапи
кобила. (Јесам ли тужан због самовања толиког?)
Као безбројна огледала, после пљуска, капи,
оживљују блесковима лице света виног,
засићеног, посувраћеног, свеколиког.
Смешим ли се, можда, у даљини,
облацима изнад Ртња? врховима Карпата?
Смешим се наивном надању своме
и бреговима у залазак, од злата.
Смешим се облику што занемарен лежи,
ал’ и даље у будућност сеже:
смешим се свему оном што упорно тежи
да ме чврсто за судбину веже…
Реквијем за Димитрија Баџића, 1930 – 1970.
Као буба, милиметар по милиметар,
милећи кроз расцветане сунцокрете,
сам као занесењак безухи Ван Гог,
ја нисам баш сасвим сам, верујем:
прати ме сенка Димитрија Баџића, ветар,
јутарњи, лајање паса, Суви До и Бог.
Какав, повремено, мук! Нека загрми, севне. Нек’ муња
– пожелех – направи преседан.
И у истом трену, у црном, видех,
како према мени иде човек један.
Учини ми се познат, чак налик на мене,
кад, замишљен, изађем из собе у врт.
И ход нам је сличан, лаган.
Ал’ очи његове! (из њих зјапи смрт).
________ Читаоци из Србије, могу се детаљније обавестити О Владимиру Корману , песнику и преводиоцу са више европских језика на на руски http://www.poezia.ru/user.php?uname=kormanvm .
Како назвати ову књигу, која је настала од песама песника које је антологичар М. Лукић био уврстио у неко од издања антологије српске поезије 20. века НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плусултра, да би их затим ветар коначне верзије, тј. шестог издања исте, развејао као лишће? ПРОДАВНИЦА ВАЗДУХА?(1) – како би предложио дух покојног Јефтића? Или – КОД ДАМСКЕ ПАТКЕ? – како би сугерисао дух покојног Младеновића? Или – КАНТА ЗА СМЕЋЕ? – према стиховима живог Доб. Смиљанића?
Њеног правог подстрекача, Г – дина Т. Ћирића – не вреди питати. Мртва уста не говоре.
Издавачу се чини, да је ово што је отпало, опало лишће, вредно да се сачува и (у)пореди са бројним антологијама савремене српске поезије објављених последњих деценија. Већина актера, или песника, присутних у тим толиким хваљеним бившим, заборављеним купусарама, нашли су се на окупу и овде. Нека им је Бог у помоћи!
Евентуални читалац треба да зна да је иницијална, првобитна верзија ове књиге, сачувана на ЦД “Архив трговаца светлошћу” (Заветине, Београд, 2003 – 2004). Исто тако, евентуални читалац не би смео да заборави и на околност: да ова и оваква књига данас не би била могућа, да није било дугогодишњег рада на антологији НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ…(2)
У ову књигу су укључени и делови рукописа објављеног у ч. ЗАВЕТИНЕ Плус ултра,15 – 16/ 2001.(3)
(20. 12. 2003.)
_____
(1) Прва верзија ове антологије објављена је крајем 2003. године, на званичном Веб сајту. Тамо је објављена нешто скраћенија, са следећим уводом: ПРОДАВНИЦА ВАЗДУХА? КОД ДАМСКЕ ПАТКЕ? Приређивачи Бора Јефтић и Ранко Младеновић (по наговору Духа Трајка Ћирића) ПРОДАВНИЦА ВАЗДУХА ! Испробано средство Испуњавам књижевне величине. Надуване вредности сваке врсте. БОРА ЈЕФТИЋ ОТВОРИО САМ ЋЕВАБЏИСКО – ШКЕМБАРСКУ РАДЊУ код ДАМСКЕ ПАТКЕ Поезија са роштиља / На захтев даје се и сирово месо са пања.Само балкански мезелуци. С П Е Ц И Ј А Л И Т Е Т : Хајдучки ћевап Страх од верности УЧТИВ РАНКО МЛАДЕНОВИЋ драмски ћевабџија и шкембар
Први пут објављено у ДОКУМЕНТИМА (на крају НАЈНОВИЈЕ ПАНТОЛОГИЈЕ српске и југословенске пеленгирике, Београд, 1938, стр. 202)
(2) НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Антологија поезије 1938 – 1998 Заветине, Београд, 1999, 504 стр. вел. формата, тираж : 250. На корицама репродукција Анђела са лампом Милене Павловић Барили. * Рецензенти прелиминарног рукописа (1996) + Др Живан Живковић, мр Јован Пејчић * Рецензенти првог издања, 1999 : Саватије Иг. Митровић, Александар Лукић.
НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Антологија поезије 1938 – 2000. друго допуњено издање. Мобаров институт / Заветине, Београд, 2000. 850 стр. Тираж : 500. * Рецензент другог издања Александар Лукић.
НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра. Антологија поезије 1900 – 2001. треће допуњено издање. Мобаров институт / Заветине, Београд, 2002. 944 стр. Тираж : 100. * Рецензент Александар Лукић.
НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра. Антологија поезије 1900 – 2001. – четврто, електронско издање (штампано на основу трећег). Мобаров институт / Заветине, Београд, 2003. 944 стр. Тираж : 250. * Рецензент Александар Лукић
НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра. Антологија поезије 1900 – 2001. – пето, електронско издање (штампано на основу трећег, али без трећег дела – Архива НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, тј. Канала ФИТРА!). Мобаров институт / Заветине, Београд, 2004. 606 стр. Тираж : 250. * Рецензент Александар Лукић. (Канал ФИЛТРА је публикован као посебна књига – 252 стр.) – ЦД “Архив трговаца светлошћу”.
(3 ) Фатаморгана четвртог и вероватно коначног српског издања антологије поезије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ. – НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ : плус ултра …
…….. У бечкој Зори, гласнику српске напредне омладине, 1911. године њени дописи се штампају најчешће на уводном месту. Исидора се пита: „Зашто смо месо без крви? Зашто у националној и културној нашој мизерији нема достојанства?… Зашто наша књижевност нема сувише сарадника, зашто наше књиге и листови имају сувише примерака?…
Ми имамо песника који не певају, приповедача који не приповедају, научника који не испитују, сарадника који не сарађују, интелигената који не читају и не маштају, богаташа који не купују – сав наш културни прогрес је без оцаљ и мајке, свугде лицитација и аукција. Ми смо као онај Ничеов ужар који плетући уже иде унатраг. У својим стварима слепи, у туђима немоћни, млитави смо и без љубави и живота као водени цветови пред залазак сунца… Зашто јаче не волимо, зашто јаче не помажемо нашу књижевност,кад њу не стварају само они који пишу. Велике задаће и проблеме не стварају генији сами, него их стварају културне могућности читавог народа….“
У ововм гласилу у Бечу Исидора пише о Бернарду Шоу, о поезији, али и о достојанству рада, српској жени, видовданској идеји.
Последњег месеца 1911. године, у Босанској вили, о песницима „који лажу“ она каже: „Ко ће одредити истину и лажи у поезији,кад данас и микроскопски и телескопски доживљаји иду у песништво. Певају се трзаји једне ганглије, и љубавни доживљаји и трагедије алга и ризопода; и ко ће онда осудити да је лаж кад Морис Барес тврди да ништа љупкије нема у његовом сећању нема од успомене на једног шпанског маагатца под расцветаном мањолијом… О, лаж је силан фактор живота и поезије…* „
Реците: зар ови редови и ставови Исидоре Секулић нису веома актуелни и век и нешто након што су штампани?
_____________
* Преузето из одличне биографске књиге Радована Поповића Исидорина бројаница.- 3. допуњено и проширено изд. – Београд Службени гласник , 2009, стр. 36.37
Кесон на Пеку – у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина)
ПОЛУБОГОВИ НА КРАЈУ НАЈДУЖЕ, СЛЕПЕ УЛИЦЕ. РИБЕ У НАДИРАЊУ
Од реке, која лети сасвим пресахне и из чијег корита вире зелени бусени густе травуљине, што пресеца прашњав пут који води узбрдо где гори као превељ породична митологија, која ће се убрзо угасити; од породичних кућа покривених ћерамидом, међу јабукама, јелама, дудовима, шљивама и ружама (сећам се само бокора перуника, чаброва са олеандрима, и расцветаних јоргована), почиње улица немогућа, вегетални свет иловаче и камена : и њоме надиру као буљук оваца – рибе : амур, шаран, лињак, сом, смуђ, белица, штука, караш, манић, сомић – цвергл, гргеч – бандар, сарага, кечига, јесетра, моруна, пастрмка; туњ, ослић, скуша, сардела, папалина, зубатац, лигња, харинга, арбун, бури, угор, лубен, сипа, ушата, шарун, лист, шкарпина, сабља, и свакој је окачен о врату папир на коме је крупно мастиљавом оловком исписана цена…
За њима гура као чобанин тзв. председник савета за привреду. Познат по надимку Јајара.
За споменутим клизе сметови снега.
За сметовима долази поворка чуда још нигде неописаних.
Карневал дубоке провинције увијен у бели завој.
***
Низбрдо се котрљају зељасте лоптице,
олакшава се неки добро храњени штајерац на окуци.
Ветар долази преко градина
кроз леје сунцокрета врео
и подиже Циганкама шалваре од муслина.
Полубогови с брчићима a la Коба
или a la фирер, стоје у попречним уличицама
тобож загледани у саксије са мушкатлама
на доксатима кућа од белог кречњака.
Рибе зауставља један богаљ
у кожном качкету. Као кокошке их усмерава рукама
уназад… Али рибе су побегле на суво
од полубогова, немара комуналаца, фекалија.
И рибе прелећу богаља и лете
изнад улице према њеном крају, као према дубоком виру.
Древне бабе, седећи на басамцима, вире зачуђене
(као кад неко непознат прође с времена на време
у шареном оделу), и запрепашћено уздишу :
– Ију, Боже, шта је сад ово?!
Нарумењене варошке бабе немају времена за чуђење.
Рибе сусрећу јата месних голубара;
мешају се рибе и голубови;
прелећу кровове и багремаре
и нестају иза брегова.
Из тога правца су дошли месни полубогови
да владају у долини златној,
уверени да је све готово,
све завршено,
све решено,
све прописано за следећих осам хиљада година.
Кесон на Пеку – у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) Исто то
ДАР
Беседа у славу Дародавца
Јавио ми се Бог
Позвао ме је усред сна
Послао ми је Јаја
из којих ће се испилити
Нови живот, светови.
Опет сам заспао
и сањао брегове,
стрме падине
и једног коња.
Градиштанац је јефтин
(у поређењу са шампињонима).
Свињске буткице вреде
колико и шампињони?
Кантар бакалнице
није баждарен.
Књижевник и фарисеј
журе низбрдо
забивши носине
у јутарња издања.
Блажени гавранови.
Блажени идиоти.
Блажене мајсторице најстаријег заната.
Поклонио сам му
најбоље,
а он ме назва робом.
Могао је бити министар,
а није постао ни квочка.
Примио је плату своју.
И учинио је милостињу,
али је левица његова знала
шта чини десница.
Његова милостиња није
била у тајности;
и Отац његов који види тајно,
узвратиће мени јавно.
Већ узвраћа.
Телефонирао ми је јутрос.
Хиљаде чавки
кликће над мојом главом.
Те птице не сеју, нити жању,
не сабирају у житнице;
Отац наш небески храни их.
Те црне птице трче
по мом темену
и лове сваку моју помисао.
Оне се мојим мислима
умножавају,
а не јајима.
Јаје је Бог послао мени…
(16. март 2002. Пре подне)
Кесон на Пеку – у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) Под Кесоном
ШКАРТ
Шкарт има своју историју
чак и своју уметност
поете, живописце, етц.
Шкарт је доминирао
деценијама
век је пун шкарта
Шкарт ће бити шкартиран
(ШК)АРТ ДИРЕКТОР
Да га не знам
Да не знам оно што
многи други не знају
о њему.
Ех.
Није домаћи пас.
Није у сродст ву са лисицом,
можда са медведом.
Купљен је као младић
ј е ф т и н о.
Шегртовао је
под шатрама вашарских циркуса.
Научио је доста трикова
које воли обичан свет.
ЛУТАЈУЋИ РАДАН ПЛАНИНОМ
Лутајући Радан планином
изгубих шешир и појам о времену.
И видех дрвосече усред снега,
где на рубу шуме бацају мреже у урвине.
И рекох им : Хајдете за мном, браћо,
и учинићу вас ловцима људи.
Они одмах оставише мреже своје
и пођоше за мном.
Да у урвинама времена тражимо
оно што су наши пређи покупили.
И отишавши одатле видех још двојицу,
са оцем њиховим, где обарају букве,
и позвах их.
И пођосмо кроз Топлицу и Подгору
као кроз Галилеју,
да лечимо многе болеснике,
разним болестима и мукама обузете,
и бесомучне, и месечаре, и одузете,
и својом појавом и речима
исцељивао сам…
Кесон на Пеку – у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) У близини кисона: Иван Лукић
СУДИМ И БИЋЕ МИ СУЂЕНО
Судим и биће ми суђено.
Какви судом судим,
таквим ће ми се судити.
Каквом мером мерим,
таквом ће ми се мерити.
И брвно у оку своме осећам,
и видим трун у оку брата својега.
и могу да кажем брату моме ;
стани да ти извадим трун из ока твојега,
јер извадих брвно из ока свога.
НЕ ДАМ СВЕТИЊЕ ПСИМА
Не дам светиње псима,
нити бацам бисере своје пред свиње,
да их не погазе папцима својим,
и окренувши се не растргну ме.
Тражио сам и још увек тражим,
дало ми се и даје ми се;
куцао сам и још увек куцам,
отворило ми се и тек
ће ми се отворити…
ТЕСНА ВРАТА
Ушао сам на уска врата,
јер су широка врата и широк пут
што воде у пропаст,
много их је који њим иду.
Уска врта и тесан пут
воде у живот,
и мало их је који га налазе…
ГОСПОДЕ, СПАСИ НАС, ИЗГИБОСМО!
Зашто сте страшљиви, маловерни?
Море и ветрови,
смириите се!
– Ко си ти да те слушају ветрови и море?
Кесон на Пеку – у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) Мало даље од Кесона: Урушен салаш крај Турског вира
Извесни Маријан Чакаревић, решен да се отресе анонимности, осмелио се да у НИН-у бр. 3331 од 30. Х 2014. године у име ресавско-лоповског картела безочно нападне не само књигу коју сам објавио, не тек ни мене као „кривца“ за њено појављивање, већ и донаторе који су материјално помогли објављивање ове антологије књижевног бешчашћа. Могуће да би ме већ и ухапсио, само да има довољно чварака/петокрака на својим бољшевичко-комесарским еполетама Друге Србије.
Не желим да јавност убеђујем у истинитост објављеног, а још мање да Чакаревићеве сараднике поучавам вештини истраживања. Њихова необавештеност не оспорава постојање овог књижевног материјала. Зато се у тексту и бави политиком а не поезијом. Паметније им је да се позабаве изналажењем рукописне заоставштине писаца некомуниста погинулих или погубљених пред сам крај или након Другог светског рата. Било би им штошта јасније. Што се Ресавског венца тиче, комплетан истраживачки материјал чува се на сигурном месту и биће доступан свим, па и књижевним знатижељницима тек након изласка другог дела антологије. Да има нечег сумњивог, већ би се огласили сами писци заступљени у првом делу: Б. Радовић, Д. Колунџија, Ј. Брковић и други. Најмање би им била потребна помоћ подмлатка ресавско-лоповског картела у чије се име огласио наречени Чакаревић.
Има и оних који тврде да је цела књижевност Јужних Словена у овој књизи. То, једноставно, није тачно. Зашто у књизи нема Весне Парун, Слободана Марковића, Аце Секулића, Бране Петровића?… Зашто нема Стевана Раичковића и многих других?
Реч је, наиме, о нечему посве другом. Не брину они за култне писце наше књижевности, него за себе. Све би учинили да спрече појављивање другог тома антологије, тродупло дебљег од првог, не би ли себе поштедели непријатности када би на некој од страница угледали и своје име. Њихов главни циљ је више него прозиран. Не бира се начин како да се одбране позиције стечене под сумњивим околностима, као маренда сталних трабаната власти, да се некако заштити углед, награде и признања, прикрије тај више него опскурни морал.
Зато је хајка на ову књигу почела давно пре њеног појављивања. Да нисам наговестио други део ове књиге, многи од оних који ме нападају, тапшали би ме по рамену и хвалили, као што су то чинили много пута до сада. Но данас изнова живимо проживљено и поново смо у четрдесет петој, шестој, седмој или 1948. години.
У време одржавања Сајма књига јавило се двадесетак мени познатих плагијатора који претпостављају да ће се наћи у другом тому антологије. Правдају се на најразличитије начине… Почело је и међусобно потказивање, тако да се може објавити и посебна књига – добровољаца и потказивача.
Читалачка публика не мора да брине! Све тече својим током! Ово је процес ширих размера који је незаустављив!
Што се другог дела антологије тиче, можда је једноставније објавити песме оних аутора којима је преписивање као чин незамисливо, мање би се папира потрошило и јефтиније прошло! Међутим, овако је веселије! Ресавским лопужама неће помоћи ни измишљени књижевни поступци по којима је преписивање дозвољено.
Не може се, заиста се не може све правдати интертекстуалношћу, метатекстуалношћу и осталим књижевним марифетлуцима! Срећом, нису изгореле све библиотеке, а то је опака сметња оваквим позјамљивачима туђег.
ОД РАСТКА ДО РАСТКА: антологија српског метафизичког песништва / Радомир Батуран, Београд, 2006.347. стр. ISBN 86-7346-544-3 CANADIAN CATALOGUING IN PUBLICATION DATA ISBN 0-9686549-1-6 САДРЖАЈ УВОД „Мудрост ноћне сенке“ ПРВИ ДЕО СТАРО СРПСКО МЕТАФIЗIЧКО ПЕСНIШТВО Растко Немањић (Свети Сава) (1175 – 1235) Слово о мукама Немањина последња жеља Слово о уму Стефан Немањић Првовенчани (око 1165 – 1227) Молитва Светом Симеону Певање похвали твојој Доментијан (око 1210 – после 1264) Отачаство претворише у пустош Теодосије (средина XIII в. – почетак XIV в.) Слово утехе Светог Саве упућено Стефану Немањи Архиепископ Данило Пећки (око 1270 – 1337) Молитва пред анђелима љутим Молитва у маловременој красоти Силуан (XIV век) Слави одбегнув Јаков Серски (XIV век) О Синају Монах из Раванице (средина XIV в. – после 1398) Похвале његове венац Јелена Мрњавчевић (Јефимија) (око 1344 – после 1404) Похвала кнезу Лазару Патријарх Данило Бањски (око 1350 – после 1396) Слово Косовских бораца Исповест мртвог кнеза Лазара Милица Хребељановић (Јевгенија – Јефросинија) (око 1335 – 1405) Удовству мојему женик Непознати из Раванице (средина XIV в. – после 1404) Похвала кнезу Лазару Стефан Лазаревић (око 1374 – 1427) Слово љубави Ове речи писане бише … Јефрем (1312 – 1400) Ускори и избави нас Андоније Рафаил Епактит (крај XIV в. – после 1419) Плач за кнезом Лазаром Песме отпевателне Константин Филозоф (крај XIV в. – око 1435) Стихови Јелена Балшић (око 1368 – 1443) Отписаније богољубно Димитрије Кантакузин (друга половина XV века) Велико позорје Молитва са жалошћу Плести певање ово мало Блудно моје житије Монах из Купинова (друга половина XV века) Многоплетена цевница Андреја (XVI век) Јутро мислено Милешевац (друга половина XVI в.) Српски кедар Зограф Лонгин (друга половина XVI в.) Живописати ликове светих Светогорац (XVI век) Ја данас умирем Патријарх Пајсије (око 1550 – 1647) Царског колена плод сладак Јевтимије Светогорац (XVII век) Вапаји грешника Песник из Трговишта (XVII век) Добро рече некад платонска наука Кипријан Старији (Рачанин) (II пол. XVII в. – почетак XVIII в.) У старости дубокој Арсеније Чарнојевић (око 1633 – 1706) Молитва заспалом Господу ДРУГИI ДЕО ОД СТАРОГ КА МОДЕРНОМ СРПСКОМ МЕТАФIЗIЧКОМ ПЕСНIШТVУ Гаврил Стефановић Венцловић (око 1680 – 1749) Молитва против крвавих вода Доситеј Обрадовић (1742 – 1811) Пјесна на инсурекцију Сербијанов Лукијан Мушицки (1777 – 1837) Сени Доситеја Обрадовића (одломци) Вуку Стефановићу, Сербљину од Сербљина (одломци) Јован Стерија Поповић (1806 – 1856) Даворије на Пољу Косову На смрт једног зликовца Ђорђе Марковић Кодер (1806 – 1891) Сан матере српске (одломци) Девесиље (одломци) Петар Петровић Његош (1813 – 1851) Горски вијенац (одломци) Луча микрокозма (одломци) Јован Суботић (1817 – 1886) Дуга Ембриону Медо Пуцић (1821 – 1882) Крила Живот Ђура Јакшић (1832 – 1878) Орао Поноћ Јован Јовановић Змај (1833 – 1904) Што је јава тако кивна Откиде се Дамјан Павловић (1840 – 1866) Vиши дух ТРЕЋИ ДЕО МОДЕРНО СРПСКО МЕТАФIЗIЧКО ПЕСНIШТVО Лаза Костић (1841 – 1910) Међу јавом и мед’ сном Спомен на Руварца Санта Мариа делла Салуте Vојислав Iлић (1862 – 1894) Постанак љубичице Мраморни убица У осами Алекса Шантић (1868 – 1924) Жетеоци Сијачи Милета Јакшић (1869 – 1935) Голгота Бог тихи Јован Дучић (1871 – 1943) Завет Крила Песме Богу Побожна песма Богу Тајна Путник Сусрет Човек говори Богу Повратак Жена Песма љубави Песма тишине Песма жени Натпис Сунцокрети Песма Међа Пут Чекање Коб Гнездо Лепота Песма Милан Ракић (1876 – 1938) Напуштена црква Јефимија Симонида Vојислав Илић Млађи (1877 –1944) Аврамова жртва Велимир Рајић (1879 – 1915) Басна о животу Химна Милош Црњански (1893 – 1977) Суматра Сербиа Владислав Петковић Дис (1880 – 1917) Тамница Нирвана Можда спава Димитрије Митриновић (1887 – 1953) Задњи утук Плава ноћ Повратак звезда Живко Јевтић (1888 – 1980) Пролећна шљива Туга басамака Ципеле Милутин Бојић (1892 – 1917) Земља олује Сејачи Плава гробница Момчило Настасијевић (1894 – 1938) Предвечерје Траг Туга у камену Мисао Радосно опело Молитва Растко Петровић (1898 – 1949) Vелики Друг Са светлим пољупцем на уснама ПОГОВОР СТАРО СРПСКО МЕТАФIЗIЧКО ПЕСНIШТVО Светлост Светости ОД СТАРОГ КА МОДЕРНОМ СРПСКОМ МЕТАФIЗIЧКОМ ПЕСНIШТВУ “Има ли пут земља који кроз гроб води?” МОДЕРНО СРПСКО МЕТАФIЗIЧКО ПЕСНИШТВО “Међу јавом и мед’ сном” ЗАКЉУЧАК “I Земља изгуби цвет и Небо доби звезду” Заступљени песници Литература Слово о састављачу Антологије Пренумеранти
===================
УВОД
“Мудрост ноћне сенке”
Метафизика је идеалистичка оријентација у философији која трага за прапочецима битија[1], за свим оним што долази пре искуства, значи о ономе што је надсвесно, свевремено и свепросторно. Метафизика је, дакле, наука о суштом сазнању, о самој есенцији ствари и свега што нас окружује, њиховој првости, натприродној, космичкој, божанској првости и сазнавању њих самих по себи.
Првост се посредује кроз једности. Три су једности којима се бави метафизика: Бог, Воља и Душа. Отуда је метафизичка метода мишљења супротна дијалектичкој: није у генези и каузалности, већ у сазнању предмета и бића по себи, у њиховој духовној вертикали: од првог, преко једног, до мноштва. Јер, “није могуће мислити а да се не мисли једно”, сматрају метафизичари. Они још кажу да је “извор ствари исти са њиховим увиром”. По Аристотелу “све јесте неко једно јестаство”. То једно је Бог, први космичи принцип, прва , врховна творачка идеја из које све превасходи. Први метафизичари узимају Бога као “самостални субјект казивања”. Зато се и у Библији каже: “У почетку беше Логос”. Хришћански доктринари су писали своју метафизичку философију на палимпсесту космолога: једност Оца и Сина није генетска већ “првостна”, сама по себи – Отац постаје отац тек када роди сина. Рођењем Сина рађа се и Отац. Хераклитова, а не апостолска нити јеванђелска, ово је мисао: “Из свега једног, а из једног све”. Или: “Послушавши не мене него Логос мудро је сложити се: све је једно”[2] Све проистиче из Једног, а до Једног се допире бескрајним апстраховањем, којим се поништавају све разлике и стиже до празне Једности. У тој једности сусрећу се мисли првог метафизичара, Аристотела, и првог дијалектичара, Хегела. Хегел је Једност генијално објаснио метафором: “Ноћ у којој су све краве црне”. Само Хегелова Једност није празна већ процесно редукована, апстрахована.
За све метафизичаре “једно” је начело свега. Од Демокритовог атома, кога он назива “идеја”, преко Платонових “непропадљивих, недељивих и нечулних јединица”, до Хајзенберговог протона двојне структуре “честица и таласа”, ми долазимо до метафизичке есенције: све је “интелигибилно-материјално”. Отуда метафизичко “једно” није ни празнина ни битије. Све се меша, спаја и раздваја и тако непрекидно, али се никада ништа не сједињује у свеобухватно Једно. Метафизичко једно је увек у пару са битијем. Битије егзистира као мноштво, а “једно” као општост која бивствује с ону страну мноштва”, по Платону. Тој општости и првости Платон је дао име “идеја” која је, по њему, “истински битијућа”, а оно мноштво именовао је “чулном стварношћу”. Његова је мисао о Лепоти својствена свим метафизичким песницима: “Голема је глупост не сматрати да је једна и иста лепота изнад свих тела”. Идеал “једности” привлачио је све метафизичке лиричаре и они су за њом ишли “као за божанским трагом”, као Сократ (материјалиста) или Плотин (идеалиста).
“Једност” обличја душе и преко ње загледаност у онострано меша се са “оним по себи првим” у поетици свих метафизичара. Идеје су једност, а ствари мноштво и код философа и код песника. Али, за Аристотела, и “сваки поједини облик сāм јесте само једно”. Метафизичари не виде могућност сазнавања ако нема “једног” изнад свега. Међутим, Парменид каже: “Јер, једно увек садржи битије, а битије једно”. С тим што се то “једно”, небитијуће никада не може имати, појединачно, из мноштва битијућих ствари. “Свака ствар и појава је нека врста једности у множини”, говорио је Парменид.
Наш хенолог Слободан Жунић овако је формулисао преплитање материјалистичког и метафизичког у подручју људског живота:
“У митском језику дијалог ограничено симболизује Афродита, а мешавину ограниченог и неограниченог … оличава њена кћерка Хармонија. Ова мешавина је по свој прилици метафора за подручје људског живота у коме има и задовољства (неограниченог) и мере (ограниченог). Док је неограничено ознака мноштвености и неодређености, мера представља одређеност и норму. У животу, и свакој појави, налазимо оба начела на делу, а мислиоцу се њихово узајамно присуство појављује као дијалектика једног и мноштва”.[3]
Пошто је песницима својственије душевно битије од материјалног, па чак и битије идеја (што је својственије философима), они спознавају душом, а она је увек метафизична. Истовремено, она чезне за вечним, праведним и добрим. За Платона ове вечне идеје све се сабирају и изједначују у “Једном”. За друге: “Једно није ни лепо ни добро, него је изнад обоје”. Многи метафизичари то своје “Једно” просторно лоцирају онострано, не ни на небу, већ с ону страну неба – на Небу. У својој субјективности то “Небо” нејчешће идентификују са својим “унутрашњим небом”. Онострано духовно битије метафизичких песника води у разбијање оштре поделе на “првости” и “другости”. Њихова начела сазнавања постају и општа и појединачна. Само њима полази за руком да у својим начелима споје нешто опште са нечим битијућим.
О “Једном” се не може ништа казати, а да се оно не опредмети. Оно је присутно у свему појединачном, а није ни појединачно ни опште као род, врста или начело. Једно не егзистира као некаква изворна “битијућа једност” која, као највиши род или врста, обухвата и дели се на ниже родове или врсте. Међутим, “Једно” постоји као предметност у родовима и врстама. Оно је “прва мера”. У свим родовима и врстама оно се појављује у неком лику, али никада и нигде нема свој властити лик. Према Аристотелу, “Једно” је, по свом логичком статусу, предикативност, а по својој функцији мера.
Језиком, као многозначношћу, не може се исказати “Једно”. Али је језик нужан, као наука, да би надоместио размак измећу појаве и суштине. Језиком се само појам “Једног” многозначно исказује. Вишезначност језика умањује споразумевање, а једнозначност га повећава. Свако битије има лице и наличје, леву и десну страну, дневно и ноћно виђење …, а суштаствено је увек једно: или – или. Неподељеност је, можда, главно метафизичко значење једног. И то је једна од метафизичких истина. Иако знамо све чињенице те истине, не можемо докучити посве шта је та истина. Тако је и са “Једним” јер је и оно метафизичка Истина. Свако бивство је рашчлањивање “Једног”. Проблем “Једног” је проблем “Суштине” и на њима почива читава структура стварности. Битије је примарније од битијућег јер је једно, битијуће је мноштво. Постоје две сфере битија: чулна и идејна. Прва је пропадљива, а друга је непропадљива. Свакако да је ова друга за метафизику важнија.
Метафизичари, за разлику од физичара, признају и овострано и онострано стварање. Битије је самостојно, битијуће није. Битије је изнад појединачне ствари, битијуће је идентично са том ствари. Битије је онтолошки утемељена “једност”, прва једност, а битијуће ствари су мноштвене и неограничене. Прво битије свих битија је творачка идеја космоса, врховна идеја – Бог. Он је метафизичка “Једност”. Божанско промишљање идеја и света јесте оно Аристотелово “мишљење мишљења” или саморефлексија метафизичара. “Уделовљеност, једноставност и доброта” су три својства првог битија илити Бога. Он је присутан у свему битијућем (“уделовљен је”, “једноставан је” и “добар је”). Бог је непокретни покретач и врховни израз “Једности”. Бог је “врхунска немогућност људске мисли”. Бог се не може мислити језиком, не може се спознати искуством људским. За мишљење Бога потребна је “дубина духа’ и “богатство мисли”. Било да га философи именују “Једним” или “Умом”, он је увек врховно делатно начело. Једности Првог битија – Бога – аналогује једно небо, нематеријалност и уделовљеност, непокретно битијуће што покреће, непрекидно покренуто – јесте Једно. Оно је теолошки и метафизички научно јер показује физикалну нужност првог покретача свих појава. “Једно” је, истовремено, и бројно и једно и у себи мноштвено (“целосно” и “уделовљено”). “Једно” је целина која подразумева унутрашњу организацију и облик (“целина света”, “уређеност космоса”) који обједињује овострано и онострано. Овако о “Једном” расправља и “генерална метафизика” (Онтологија) и “специјална метафизика”[4], иако њихово свеопште усмеравање ка једном није једнообразно.
Посредством појединачних бивстава (ствари, бића и појава) у “жижи”, продубљавањем те “жиже” “низом” допиремо до “божанског битија”. Бог (“Једно”, “Првост”, “Једност”) је и умност и добро – идеја и осећање – Истина и Љубав. Ко допре до спознаје “божанске једности” моћи ће да созерцава и облик и суштину. Метафизичко јединство света није тотално, иако површном читаоцу ових дела тако изгледа. “Јединство света преко првог покретача треба да уступи место заједничком тумачењу и мењању света у коме ће се слободно објединити практично и теоријско, чулно и нечулно, опште и посебно”, каже Жунић.[5]
Рефлексија обједињава раздвојено и мноштво. Њом се успоставља јединство (Једност): живог и неживог, природе и космоса, познатог и непознатог. Тако “метафизичко семе”, на издисају сваке материјалистичке цивилизације поново проклија и постаје оно што јесте: “Једно” и “Једност”.
У овом уводу покушали смо дефинисати метафизичко сазнање и поимање света, без раздвајања философског и песничког промишљања. Метафизика и метафизички философи стари су скоро колико и философска мисао западноевропске интелектуалне традиције. Са метафизичким песништвом и метафизичким песницима ствари стоје нешто другачије. Појам “метафизички песници” први пут се јавља у Енглеској на почетку 18. века. Тим појмом С. Xонсон, енглески критичар, именује групу енглеских песника из прве половине 17. века који су сродни барокним песницима у другим земљама (“гонгоризам” у Шпанији и “маринизам” у Италији). Тој групи су припадали: X. Дон, X. Херберт, Р. Крашо и Х. Вон. Најпознатији преставник те групе био је Xон Дон па се први “метафизички песници” још називају и “Донова школа”. Теме њихових песама најчешће су биле религиозне и љубавне, али увек интелектуалистичке. У њиховој поетици пуно је појмова из теологије, астрономије и математике, са интелектуалистичким поступком логичког извођења и закључивања.. У том обликовном поступку “метафизичи песници” радо су се користили једном врстом и сложеног поређења, проширеног сликама из науке или свакодневног живота којим постижу изненађење, необичност, а иду дотле да тим поређењима желе да запрепасте. Ефекат изненађења једно је од битних својстава Донове поетике, а и поетике осталих енглеских “метафизичара”. Њихове интелектуалистичке песничке конструкције посве су у функцији духовности коју исказују у иронијским и парадоксистичким смисаоним уобличењима. Они су представљали реакцију на Спенсерову петраркистичку поезију, на његово пасторално парадирање Платоновим учењем и античком митологијом. У том супротстављању Спенсеру и његовим следбеницима ишли су толико далеко да у својој поезији нису дали право грађанства класичној митологији. Писали су свакидашњим језиком, али никада нису пропустили да нагласе своју ученост. Зато су били многима неразумљиви и убрзо заборављени. Тек почетком 20. века на њих је скренуо пажњу даровити песник и есејиста Т. С. Елиот који је, заиста, имао дара да стваралачки и критички удахне традицију у индивидуални таленат и савремено песништво. Он је нашао архетипску везу између енглеских “метафизичких песника” и европске “модерне”. Тако су ови песници из 17. века постали предмет истраживања модерних историчара и теоретичара књижевности.
Међутим, овај појам “метафизичи песници” из 17. и 18. века нема много заједничког са данашњим нашим поимањем тог термина. За нас су метафизички песници сви они који у својим песмама партиципирају есхатолошку мисао о Богу, Љубави и Смрти; о бесмртности душе; о проосећању и саборности.
Чини нам се прихватљивим размишљање Николе Милошевића о метафизичкој књижевности који каже “да је књижевност једина права постојбина метафизичких квалитета”. Према овом аутору, “метафизичка димензија књижевних дела може се конституисати само уколико су испуњена два услова: а) ако дело поседује високу књижевну вредност и б) ако дело има као доминанту димензију значења”.[6] Овом аутору дугујемо и мисао да “књижевна дела нису никада нека свеобухватна визија света, већ само једно ‘ноћно’ виђење човекове стварности или ‘мудрост ноћне сенке’…”, а он је делимично дугује, према сопственом казивању, Меши Селимовићу.[7]
Приликом писања ове студије, а нарочито при састављању Антологије српског метафизичког песништва “Од Растка до Растка” имали смо на уму и ове мисли и уз њих назначене услове. Уз то смо се строго држали два критеријума: 1. естетског и 2. метафизичког. Од њих нисмо одступали ни из којих разлога. Зато ће се десити да у наше пројекте не уђу естетски успели песници, али неметафизични, или метафизични, али естетски неутемељени.
Да бисмо сагледали целокупан корпус српског метафизичког песништва од Растка Немањића до Растка Петровића (што важи и за развојни лук српске књижевности од првих анонимних песника из 11. века до бројних најновијих, са звучним именима и презименима, чак и надимцима, са самог краја 20 века) морали смо посве истражити феномен “метафизичке књижевности” како бисмо што мање грешили у његовом пројектовању у таквом једном конгломерату као што је десетовековно српско песништво. Будући да нам је блиска књижевна философија и антрополошка оријентација књижевности, опробали смо се у трагању за њеном метафизичношћу у појединачним поетикама наших писаца[8], да бисмо се, коначно, упустили у ово синтетично истраживање метафизичке српске поезије. Сазнања до којих смо дошли у тим студијама и монографијама била су нам драгоцена при састављању ове антологије и писању студије у поговору.
Наш пројекат Српско метафизичко песништво носи наслов Од Растка до Растка. Тиме смо отпоштовали један од основних принципа класичих хуманистичких наука да се уважава историјска дистанца. Да би се ваљано судило о делима људског духа мора се препустити “мајсторском решету” бар колико је пола дужине живљења људског тела. Са те дистанце не сметају нам никакви програми и њихове пропаганде, никакви обзири, никакве моде. Све се сталожи: “зли волшебници” стишају, идеолошки ветрови мину, стилске струје смире и њихови програми испосте, а нове надођу.
Антологија Од Растка до Растка и студија Српско метафизичко песништво не укључују српско црквено ни српско народно песништво. То су засебни корпуси који имају специфичне методологије настајања, специфичне поетике, посебне тенденције, нешто другачије естетске принципе, а посебно другачије књижевне вредности, димензије значења и функције од уметничке поезије. Као такви засебни песнички корпуси заслужују и засебно проучавање и студије.
Приликом избора песама претежно смо се држали постојећих антологија, али смо и искорачили из тих антологија када је, опет, “мајсторско решето” и естетски и метафизички потврдило и оживело заборављене песнике.
Дуго смо размишљали како класификовати српско метафизичко песништво. Наметале су нам се стандардне епохе, са европским оквирима. А онда нам се учинило да су чак и позитивистичким фактима мерене те европске етапе код нас померене због друштвено-историјских, економских и цивилизацијских разлога. И иначе, има претенциозности и натегнутости када се историја српске књижевности покушава европски испарцелисати. Никада се није са довољно разлога узимао везантијски подстицај у српској књижевности. Прво, то је посве другачији корпус књижевних текстова, настајао по посве другачијим узорима од латинског и, друго, на писму и језику другачијем од оног позитивистички реформисаног у 19. веку. И, треће, недовољно озбиљно се узимала она метафизичка међа између Истока и Запада која се манифестовала и у српском песништву. Све то добија назначеније контуре алогичности када се посматра на плану специјалистичког свођења и антологијског бирања најбољих примера српског метафизичког песништва. Отуда лакше и очигледније падају у очи и мање неподударности, а поготово сва насилна сецирања и парцелисања живог духовног простора, српског још увек живог метафизичког песничког врела чије су жице дубоко у аутентичном тлу: у миту, историји, религији, култури и уметности која се ту слагала и чији, било какви учени дијахрони и синхрони пресеци не могу одвојити византијскосрпски антиподни дух од наображеног српско-руског, српско-германског, српско-франкофонског, српско-англосаксонског. Све су то само наноси “другости” против које ми нисмо ако узвисује “првост”. Али, свакако, “првост” и “другост” не могу тако олако мењати своја места у духовном поретку српског метафизичког песништва. Реторика, синтакса, ритам и звук се не калеме у песништву већ имају своју архетипску генезу и аутохтону структуру које се морају пратити у еволутивном луку и синхроним и дијахроним матричењем.
Отуда нам се учинило природнијим и примеренијим глобално лучно премоштавање три сфере у десетовековном српском метафизичком песништву:
I. Старо српско песништво;
II. Од старог ка модерном;
III. Модерно српско песништво.
[1] Прихватили смо, чини нам се, убедљиво објашњење Жарка Видовића да грчку реч Логос не треба преводити, јер ниједна српска реч до краја не обухвата њено широко поqе значења. А за философски појам “биће” или “битак” задржали смо стару српску и словенску реч “битије” из сличних разлога (Огледи о духовномискуству, “Сфаирос”, Београд, 1998, стр. 39).
Иако смо прихватили многе зналачке интерпретације колеге Видовића о “духовном искуству” и преношењу тог искуства у српском језику, не можемо прихватити његово искqучиво супротставqање метафизике Запада “духовном искуству” Истока. Јер, колико “метафизика није у стању да види лик Апсолута”, толико то не полази за руком ни “духовном искуству”, о коме он говори. Престрога је и његова паралела да је “метафизика у схватању западног човека” са “Литуртијом у схватању човека Византије”. Бојимо се да је престрога и она оцена да је “у западном (тј. ‘најмоћнијем’, немачком) мишqењу наслеђен став грчке метафизике (космологије), а у словенском црквеном је наслеђен став грчког духовног искуства”. (Шта ћемо са претежнијим и, по духовно искуство и битије народа, поразнији словенски атеизам?) Може ли се то тако строго одвајати? Наше искуство са књижевношћу, и српском, и грчком, и немачком (па и са старом српском поезијом) не даје нам позитиван одговор на ово питање. Јер, ако је грчка античка мисао, саткана и од метафизичких слојева (космологија), и од “духовног искуства” (митоса), зашто то дуалистичко јединство да немају данас и западна (немачка) и источна (словенска) мисао.
Р. Батуран, Откровења Растка Петровића. Научна књига, Београд, 1993
Јован Дучић, Истине (Радомир Батуран, Истине Јована Дучића: Бог, Љубав и Смрт –уводна студија) Институт за књижевност и уметност и Научна књига, Београд, 1994. и 1995;
Р. Батуран, Мит и историја у романима Борислава Пекића. Зборник “Књижевност и историја” И, Филозофски факултет, Ниш, 1996;
Коста Радовић, Извршење страха -изабране песме (Р. Батуран, Ријеч од Кости, Кост од Ријечи
– поговор). КПЗ Црне Горе, Подгорица, 1996;
Живко Јевтић, Самосвести, Постојања, Присност. (Р. Батуран, Из плејаде “мртвих песника”: Живко Јевтић –уводна студија). Народна Библиотека Крушевац и Народна Библиотека Јагодина, Крушевац, 1996.
Р. Батуран, “Историјско” и “метафизичко” у књижевности. Зборник “Књижевност и историја” ИИ, Филозофски факултет, Ниш, 1996.
Распадом Југославије није попуцала позлата са оклопа лажних величина у Југословенској књижсвности.И пре њеног распада било је професора, критичара. преводилаца ретких усамљених и посебно храбрих, који су истински реаговали као што су: Аница Савић Ребац, Никола Шоп и Петар Џаџић који је имао среће да истраје у тој борби, за разлику од Анице која је постала жртва немилосрдног система.
Дончић, аутор антологије „Ресавски венац“
Ово чиним да професоре ослободим обавезног страха, ово чиним да новинаре ослободим обавезног дрхтања Ово чиним да писце ослободим обавезног понижења.Ово чиним да многим књижевним критичарима дам до знања да литература није њихов монопол и да писци нису експонат под заштитом музејског стакла. Дошао је час да се сруши све што је партија једноумним идејама поставила и више од пола века пиштаљком контролисала.
Појава ове књиге означила је крај тврдњи многих професора, да сам ја тај, који без разлога напада теорију и историју књижевности.
Сада се јасно види да се оне саме руше знајући од каквог су материјала прављене. Ово је морало да се догоди пре или касније.Овај венац исплетен је грандиозним песничким биографијама. Због многих у њему, до пре неколико година, био сам у стању да се физички обрачунам бранећи своје ставове о њима. Не постоји чаробњак који може помоћи дивизији доктора, и том мору титулара, који ће морати да промене наслове својих докторских теза. Некада су се лопате користиле за утовар угља, а сад нам служе за утовар докторских дисертација.
На овај нимало лак посао потрошио сам нешто више од шест година, пробијајући се кроз паучину и трулеж полураспадајућих књига, дижући са полица вековну прашину.
Уз техничку помоћ неколико значајних професора и њихових асистената са четири српска универзитета, бивших и садашњих професора Филозофског факултета у Сарајеву, професора Филозофског факултета у Подгорици, пензионисаних професора катедре светске књижевности у Загребу, Љубљани и Скопљу, као и књижевних критичара из ових градова, детаљно је обрађено 248 превода збирки песама, 982 броја књижевних часописа, 118 антологија, 151 зборник радова, 1.263 недељника, дневних новина и листова, скрипти и билтена, што укупно износи 9.588 песама.
Кориштена је грађа 74 преводиоца са 27 светских језика и обрађен материјал из 17 земаља са 13 језика. Од 496 плагираних песама изабрао сам 31 (тешки плагијати, готово суви препис).
Ово је можда први истраживачки рад са оваквом тематиком у историји литературе. Први пут је упаљена лампа у подруму духовног зла, чија су улазна врата и дан-данас под заштитом државних институција.
Први део ове књиге обухвата песнике са простора бивше Југославије. То су песници свих књижевности на неколико језика, сврстани по хронолошком реду, рођени од 1900. до 1939. године, почев од Вјекослава Мајера па до Рахмана Дедаја.
У овом првом делу има их 30, док ће други део обухватити песнике рођене од 1940. до 1980. године.
Следеће године Ресавски венац биће комплетиран.
За разлику од првог дела други ће бити обимнији, пошто је број модерних ресаваца знатно већи. Број градитеља овог венца је много већи, али предност имају само најславнији и најнаграђиванији песници. Систем књижевног вредновања, који је Комунистичка партија тадашње Југославије поставила. није се много променио до данашњих дана, осим што је разлика у начину контролисања, сада се иде преко малих клановских извршних одбора подељених у неколико група који одређују готово све значајне књижевне награде у Србији.
После Другог светског рата на књижевној сцени Југославије извршен је незапамћен терор и духовни геноцид какав мало која земља памти. Прве жртве су најзначајнији српски писци, противници комунизма, који су проглашени државним непријатељима првог реда и, без права на одбрану, стрељани. Реч је о Драгиши Васићу и Григорију Божовићу. Григорије Божовић, иако рехабилитован, још није добио место које му у српској књижевности истински припада.
Тадашња Југославија је била прва земља на планети која је основала Преки суд за писце који су се супротставили једноумљу. Колико је страшно толико је болно што славни писци из тог времена, а још живи, нису ни помислили да исправе овакву неправду.
Има песника у овој књизи који се нису никада представљали као преводиоци, који су то вешто крили а савршено познавали стране језике. Они су највећа препрека за овај посао, они успоравају читав ток попут одрона на путу. Песме, које су они преводили и препеве задржали за себе, тешко су доступне и нема их у библиотекама. До њих се једва долази преко центара и клубова наших исељеника као и приватних библиотека, антикварница, кућних књижних фондова и других остава.
Постоји група песника која на први поглед делује невешто, усуђујући се да присвоје песму познатих светских имена. Такви годинама красе школске програме и лектире.
Ако су песме краће од две строфе, сумња је искључена. То се по мојим теоријама зове наметнутост, строфа до две, што је и граница моје принципијелности.
У прошлом веку велики број преводилаца је убијен јер су ушли у траг духовним злочинима, крађи, као и бруталној отимачини књижевних дела. Било је случајева где су многи рукописи, материјално необезбеђених а добрих писаца, после дугог стајања по редакцијама издавачких кућа, завршили под именом нових власника.
Радује ме што је наговештено отварање досијеа, иако многе жртве нису међу живима и не могу видети своје литерарне двојнике.
И данашњи питомци преписивачке академије, иако живе у ери информативне технологије, морају знати да нова техничка савршенства иду наруку и онима који ову врсту криминала истражују.
Од почетка југословенског постмодернизма па до данашњих дана у српској постмодерној поезији, јавља се огромна жеља за наглим променама. Постмодернисти потпомогнути слепим реформаторима не обазиру се да ли ће та поетска форма преживети, тек да се нешто мења. Она је и последњих година прошлога века све више личила на пренапрегнути бетон без елемената статике, и морала је прснути. Прве пукотине појавиле су се на самом почетку овог века када су се огласиле упозоравајуће сирене неких европских земаља које су обрадиле своје библиографије.
Када говоримо о бланко превођеној литератури, реч је о писцима који су и дан-данас под неком заштитом а користе се као сигуроносна ложа за чување књижевних величина. Добро је што је за све те деценијске обмане време прошло. Добро је што је велики број младих професора заинтересован да се наша књижевност избави из вековног мрака и заблуда.
Међународна размена преводилачких фондова је највећа подвала у историји књижевне сарадње са светом. Службеници министарства, СИЗОВ-а за културу, културни аташеи, најчешће су били писци по службеној дужности, а без основног књижевног дара и знања. Судски тумачи су преводили велике песнике у име дипломатије а на штету поезије. Многи наши трећеразредни писци уврштени су у школске програме важних земаља света, а такве су нам у размени и слали.
Аница Савић Ребац, Симо Пандуровић, а касније Петар Џаџић јавно су тражили да се заоставштина писаца, која се налази у Народној библиотеци Србије у Београду, објави и тако трајно заштити од оних који су први извршили преметачину рукописа тих несретних писаца. Аница Савић Ребац је, бранећи духовно благо тих писаца, и сама платила главом и то после њених препева Целана и Бахманове. После јавне полемике о препевима Целанове поезије, која у целости никад није објављена, Аница је у писму Црњанском тражила заштиту, а као одговор добила: “Ти си интелектуалка. Не буди сујеверна.“ Мистериозна смрт госпође Ребац је потврдила да Црњански није био у праву.
Било је доста оштећене грађе која се није могла обрадити.
За духовним криминалом није било ни потере а ни осуде.
Израз плагијат је блага форма, чак по теоријама неких наших критичара и теоретичара књижевности дозвољена форма у поређењу са оним што ћете у овој књизи затећи.
________________________________________
Примери….
ОРИГИНАЛ
ПАУЛ ЦЕЛАН (1920 -1970)
СЈАЈ ЗЕНИЦА ТВОЈИХ (Ангели Черновској)
Испод сребрних обрва
Зеница твојих да није
Да ли би било неба
У нашој слепој соби
Ангело моја златна.
Гласа твога да није
Лебделе би наше душе
У ваздушној кутији
Зидови не би никад из мене излазили
Ангело моја златна.
Боја твојих да није да ли би икад врбе
Влажне преко прага прешле
Ангело моја златна.
Дланова твојих да није
Да ли би Сунце икада
У сну нашем преноћило
Прсти твоји никада не би
Вреле фуге по мом челу вукли
Ангело моја златна.
Превела Аница Савић- Ребац
Седам Немачких песника, Нолит Београд 1953. стр.36
Живот дужи, и одвојен од тела
Води, к`о с груди пингвин што се диже,
Бескрили џемпер боников – од фланела:
Бар кап топлоте да је, бар лампу ближе.
Он памти скије. Лук, и тела у строју,
Што нестају у мраку, и амове, и свод,
Све сипа! Чинило се – бадњак у зноју!
Шкрипали, дисали и вожња и ход.
Имање и ужас, пуст уосталом:
Ормар с кристалом, тепих, сва кућа.
Споља се чинило – дом је под упалом.
Лустери да су под упалом плућа.
Поједена небом, у оку са зимом,
Отечена, к`о страх беше живица.
Из кујне, крај санки, куља оџак димом
И слаже на снег огромне шаке куварицā.
Превео с руског Радојица Нешовић
У БОЛНИЦИ
Готово плочник закрчивши
стали су ко пред витрину.
Убацише носила – скочи
болничар у кабину.
И прва помоћ, прошавши
портале, шетаче и плочник,
зарони ватром у таму
кроз гужву улица ноћних.
Милиција, улица, лица
затрепташе из мрака.
Сагну се болничарка
с бочицом салмијака.
У прихватној соби одзвањаху
суморне кишне капи
док су му точку по точку
мрљали упутни папир.
Код улаза смјестише њега,
пуна је зграда била,
воњаху јодне паре,
тресла се прозорска крила.
Врта и неба комадић
квадрат им прозора шаље,
а новајлија разгледа
сагове, сале и хаље,
кад наједном из упита сестре
што главом лагано клима
схвати: за успјех поправка
мало изгледа има.
Тад захвално погледа прозор
за којим се сјала фасада
ко нека пожарна искра
из обасјана града.
У сјају се барјак црвени
а у одсјају града клен,
за опроштај, квргавом граном
дубоко се поклони њем.
„ Господе, како су дивна
дјела ти…“ рањеник почне,
„кревети, људи и зидови“,
ноћ смрти и улице ноћне.
„Дозу за спавање узех
и плачем и рупчић кидам,
О Боже, од суза те не видим
док од ганућа ридам.
„И слатко у мутноме свјетлу
што једва на кревет ми пада
непроцјењивим сматрам даром
себе и удес свој сада.“
„Докончавши овдје, ја ћутим
руке ти топле и чврсте.
Ти држиш ме ко рукотворину
и у кутију спремаш ко прстен.“
Превео с руског Иван Сламниг
МИЛОШ ВИДАКОВИЋ (1891 – 1915)
РЕЧ ТЕЛУ
Тело! Тело!
Не уноси немир у дух мој.
Не буни спокојство његово
Безначајним узбунама.
Тело! Тело!
Видиш где, свестан своје моћи,
Дух се шири безгранично
У посматрању истине нутарње,
Обујимајући све
Једном тихом, драгом радошћу.
Тело! Тело!
Свечана тишина, ведра, около је,
Ти само,
Ко незван гост лупаш на врата
И лармаш.
Смири се, ћути у предсобљу.
Тело! Тело!
ТИН УЈЕВИЋ (1891 – 1955)
Блажено јутро које падаш…
Блажено јутро које падаш
у светлом слапу у ту собу,
већ нема ране да ми задаш,
почивам мртав у свом гробу.
Можда ћеш ипак да потпириш
пепелом искру запретану –
јер ево, троме груди шириш
Чезнућем сунцу, јорговану.
Делиш ми неке тихе сласти
кад о твом зару видим књиге
на полици – и цели тмасти
видик те собе пуне бриге.
За мене ипак нешто фали
у овој узи без распећа,
на драгој усни осмех мали,
у чаши воде кита цвећа.
Блажено јутро које падаш
са снопом светла у ту собу,
већ нема смрти да ми задаш,
но врати љубав овом Јобу.
С раном у том срцу, тамну и дубоку…
С раном у том срцу, тамну и дубоку,
с тајном у том трудном и проклету бићу
са звездом на челу, са искром у оку
гази стазом варке, мртви Ујевићу;
смрт је твоја љубав при свакоме кроку,
смрт је у твом ићу, у твојему пићу,
смрт је у твом даху, и у твојем боку,
смрт, и смрт, и смрт у Нади и Открићу.
Што ти вреди полет у сопствену чуду,
што ти вреди воља и волење слепо?
Срце бије, плуће дише узалуду;
гле без хвајде љубиш све добро и лепо;
као свели мирис у разбиту суду
погиба у теби пев што си га тепо.
СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР (1891 – 1955)
РАНИСЛАВ БУБА
Ранислав Вујадиновић,
Дошавши у ђачку чету
Само са стручном пољопривредном школом
Коју су звали ћупријски универзитет,
Патио је од непросвећености.
У први мах,
Осорно и плахо се бранио
Од безбројних доскочица,
Од подругљивих алузија другова,
Како још сриче буквар
И да је дошао тек до „осе“
Коју изговара: „буба“.
Пошту су му читали наглас,
Састављали су и писма од куће,
Где је највише било речи
О воловима и кравама
И о неком пастуву
Са којим се упознао у стручној школи.
Доцније је Ранислав
Потонуо у неку потиштеност,
Просвету је ценио нада све
И употребљавао је стране речи
Где год би их чуо –
Али се и њих окануо. –
Дошавши у пук
Као поднаредник ђак,
Само се Богу молио
Да се не прокљуви за његов надимак
Ранислав „Буба“.
Зарекао се да ће учити.
Набављао је књиге,
Слушао сваког школованог човека.
Рукопис му је и онако био леп,
Помагао је и у штабу,
Сређен и смишљен и ћутљив.
Њега је засенио за сва времена
Криви сјај штампане речи,
Коју није разумео до краја,
И која је играла пред очима.
Знао је напамет
Безброј израза и изрека,
Које су се урезале у савршено сећање.
Али је схватао тешко.
Рањен, и у грозници,
Са партијом официра,
Евакуисан је за Француску,
Где се дивио култури
И најмањем натпису на радњи,
И како тај свет зна да говори.
Али је био решен
Да дивни француски језик
Не научи само са усана,
Него и помоћу књиге,
Као прави ђак.
Нашавши неку стару читанку,
Он је крај ње проводио многе ноћи.
А када је опет тешко рањен на фронту,
Молио је сестру болничарку
Да му донесу из торбе књигу
Са изгужваним страницама,
Са Лафонтеновим баснама,
Са познатим анегдотама.
Сричући басну о Попцу и Мраву,
Он је умро жедан науке,
И срећан, што је нашао њен извор.
МИРОСЛАВ ЛУКИЋ – БЕЛАТУКАДРУЗ МИРОСЛАВ ЛУКИЌ – БЕЛАТУКАДРУЗ LAS VILAJET
ИЗАБРАНЕ И НОВЕ ПЕСМЕ ОДБРАНИ И НОВИ ПЕСНИ
ИЗАБРАО И СА СРПСКОГ НА МАКЕДОНСКИ ПРЕВЕО ОДБРАЛ И ОД СРПСКИ НА МАКЕДОНСКИ ПРЕВЕЛ
РИСТО ВАСИЛЕВСКИ
Бела Тукадруз, 11. мај 2013, снимак -иван Лукић
ХИМЕРИТЕ
Веќе зборував за химерите
на мошне упростен начин (ми се чини).
Тие пак се тука, додека размислувам
за еден овоштарник на чиј крај
имаше еден шуплив багрем
полн со саќе и мед од одбегнати пчели.
И за едно парче земја покрај патот.
За тој пат турен со чакал.
(Тоа се сè химери,
но би можеле да станат јаве,
нешто остварливо, можно,
трајно и битно).
Химерите ме воделе
и сеуште ме водат.
Тишината летна на шамаците, на ливадите
Водопадите од хмел. Преданијата на мајка ми.
Вечноста. Химерите се нејзини сосетки.
Додека ме водат,
сеедно колку тоа изгледа апсурдно,
нема да заталкам во оваа губеница.
Повторно зборувам за химерите,
сфаќајки дека четириесет
и пет години ме оттргнувале од празнината
и од несомнените знаци на пропаѓање.
Химерите водат по макадамскиот пат –
слепо црево за илјадници и илјадници –
што се јази по ритчето.
Тоа место е возвишено и санќим создадено
за светска инка, што само јас ја гледам,
што сум ја видел додека слегував по падината,
вдишувајќи го нивниот мирис.
Химерите ме воделе пругоре,
прудолу, и кон непрегледните пуми ,
кон островите со млечни печурки,
на детството и еленчињата.
Химерите ме довеле до тука.
ТОА ИСТОТО, САМО МАЛКУ ПОИНАКУ
11
Тоа е слика на вистинскиот мрачен Лавиринт
со љубовно гнездо во средината,
кај што црната учителка со набрекната вулва го мами минотаурот.
Тоа е оргија во која се вклучуваат
сите оние што сакаат да го отмат стуштениот простор,
сопчето на крајот на скалите
што прилега на затворска ќелија.
На ветерот му е доделена рола на ладало
на огромните, невидливите.
Не е тешко да се одврзат соништата
на брат ми, татко ми, мајка ми.
Мртвите навраќаат во нашиот дом ноќе и понекогаш се неодбегливи.
Тоа е љубов на која во мрачната празнина ì е здодевно,
та потчукнува на чашите, на екранот на телевизорот, на прозорецот.
Може ли тоа да го чуе и да го почувствува оној
кој во себе не носи бесмртна душа?
Ладалата огромни како напнати едра
создаваат вртлози од вжештен воздух,
кој ги амка врвовите на елките.
Ладалата се веат и создаваат вртлози.
Вртлогот има облик на инка,
низ инката духот слегува
во лавиринтот и во соништата.
12.
Еден круг се затвора,
друг круг се отвора.
(Мртва врана крај патот, во правта.)
Илузијата е неоходна и благотворна.
Како бистра, брза вода, во која се гледа
секој камен, секое рипче. И белоушката
што кршајќи ползи кон другиот брег
и кон шубракот.
Таа провидна, тековна вода, и сите тие
камења во водата опточени со зелена скрама,
пат се по кој патува летната светлина,
тука е родена Вечноста, тука одгледана –
секоја илузија тука е одвишна и отровна…
13.
Вториот круг се затвора,
трет круг се отвора.
Се отвора третата врата.
Синкав чад од тутун
(како избелената боја на вратата),
лета кон еденската градина.
Во собата никого нема:
собата пропушила!
Пљачките проговориле: зелената мастилница, каменог ликум на стапало, пенушката – печурка, пирустијата, катраникот, дарчето, печката кралица, букарот, дрвениот склопец, старата чамова маса, балалајката со три, шишињата со мелени домати, празните тегли…
Се случило чудо: собата пропушила,
пљачките проговориле! Гравот во хартиените вреќи, коланите, ремењата, семето од тикви во мрежестите вреќи…
Собата ја слуша расправијата на пљачките
и пуши невидлива цигара…
14.
Господи, направи го невозможното и прослави го името свое!
Куќата меѓу грмушките шипки го чека својот Домаќин.
Секое село, селце, селиште, гратче и градови.
Чека во грмушките, во пирејот, среде мртвите
коприви, сончајќи се на слаповите од хмел.
Летото со поројни дождови ги облече во прелест долините и рамнинките,
падините на ридјата, стрмните страни и тесните врезови на шумските потоци,
на напуштените салаши покрај Дунав од Нови Сад до Карловци, од Белград,
Гроцка, Смедерево до Велико Градиште, Голубац и Кладово Господ
им подари бесцена убавина. Пивка вода од Мироч, опојно
краинско вино, мразни извори од ѓердапските карпи, овчари
што им свират на своите стада и на висовите. Секоја куќа како изѕемнат
гуштер го чека сонцето што се раѓа. Светлината што ќе го огрее овој мрак
и овој отпад, оние што со децении играат на отпадот под покладни маски.
Патиштата ги обрасна трева, шумите ги голтнаа гробиштата и безбројните
прагови на салашите. Куќата чека да секне секалото на кременот, искра и
оган кој ќе го запали огромниот отпад, селски, градски, сечиј и ничиј. Зашто
Куќата и сè околу неа се претворени во најголем отпад на кој растат татули
и штирак, бурјан, бозја, лески, мовишта…
Има многу разгранети, некастрени дрвја. Има многу ќерамиди склони кон пад…
Оној што ќе го запали тој крш и лом,
ќе ужива како лудиот Нерон во пожарот на Рим…
Господи, направи го невозможното и прослави го името свое., нека се леат порои светлина, илјадагодишни порои!
Почетак пролећа, Ада Циганлија, Београд, 2014.
ФАНТАЗМАГОРИЧНА ИСТОРИЈА
Погледајте ја сликата Откривањето на медот
на П. де Косим,
прошетајте се низ периодот од 1498 до 1998 г.
и ќе видите сè што треба да се види
Глувците со запчињата читаат стари весници
тапии и пергаменти, кога веќе нема
други читатели: архивари, критичари
и оние што треба да ги суредат
Весниците и книгите бргу бледнеат, пожолтуваат
А медот колку повеќе стои толку е поарен
Мртви се поетите и мртви се критичарите
за нив се грижи глувчовата конфесија
Сè пропаѓа бргу, освен каменот и медот
Постои рекичката Железник
и згурата од рудата што ја топеле Римјаните
Краку лу Јордан
И постои златен дворец
златна цреша пред балконот
на златната убавица
за која извештаите не велат ништо
но кочијашите ја паметат
како лисиците киселото грозје
се сеќаваат на младиот овчар
што дувал во бела гајда
на наследникот на Проперцие
кој не пишувал
туку пеел песни
за златната убавица
и за златната цреша
и принесувал волшебни жртви
на шумскиот жртвеник
Постоеле значи поубави денови
кога цутеле липите околу Железник
и кога во камените калапи
црцорело стопеното злато
како тартуфите и буковките
во лојот од див јарец
и кога во бујните ливади
цвеќињата блескотеле како дијаманти
И кога убавицата сета од злато
боса ја преминувала реката
огледајќи се во неа како во огледало
Огледалата биле длабоки и јасни
врамени во златна рамка
Златната убавица била
полична, помилосрдна од Цинтија:
нејзиното чело светело
со природни особини
Во длабочината на тоа огледало
врз карпите се лизгале
сенките на орлите и сјајот
и тажаленките на гајдарот
од длабочината
Во длабочината на тоа огледало
се гласеле вековите
со златни трепети
Материцата на пределот се затворила
како цвет во летна квечерина
кога дошле првите варвари
и го скршиле волшебното огледало
Потоа дошле нови варвари
и ги преорале прекрасните ридја
и по кусо задржување ги напуштиле
ревирите Грабова Река, Северен Железник,
Огашу Станка, Бадалан и Бродица
Главниот геолог на рудникот, иако нашол
зрнца злато дури и во римската згура
воден од златното теле не напишал ништо
во својот иѕвештај, ни патем
за легендата за златниот дворец
за златната цреша
за златната убавица
и за волшебното огледало
Тревата и шумата ги зафатиле
коповите и урнатините како гробја
сè, освен рудникот на сеќавање на еден млад поет
можеби токму оној кој го родиле
свирачот со бела гајда
и златната убавица
откривајќи мед во едно шупелкаво стебло
водени од смарагдните очи на Железник…
(1971)
* * *
Балканските трговци со злато имаат свој Кум
и Кумот има свои прикумчиња
и лулка од злато
А сиромашните не можат да купат
ни лулка од буково дрво
Сиромашните варат млади коприви
и мравји јајца
ги брстат првите развиени ливчиња
на буковите гранкки
Нема веќе никого во шумите,
ниту разбојници, ниту ајдуци.
На шалтерот на банката службеникот
со очила со златна рамка
ладнокрвно
брои зелени банкноти
Тие се сега место злато
Само пчелите останале исти,
тие упорно летаат во шумата
и ги цицаат прашниците
одлично варат
и ги полнат шупливите стебла
со бесмртен слач.
(24 мај 1997)
Познати бркови: Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950. – Снимак Ивана Лукића, пролеће 2013.)
ВО ПОТРАГА ПО МАЛ ДУЌАН
На Батриќ Церовиќ
Што видов, ме прашуваш?
Оној прв таканаречен Голем Дуќан.
НИКОГО, иако цел ден
одев ваму-таму, горе-долу,
од рид на рид.
Ниту пиле. Ниту маче.
Ниту саксија со цвеќе на некој прозорец.
Никаде стадо. Никаде куче.
Ниту стог сено зад некоја колиба.
Ниту нов црн бајрак.
Ниту бачилото на Ѓокиќи во Длабок Поток.
Ниту говедата на Живко Говедарот.
Ниту чад од некој оџак.
Ниту оној столетен даб на врвот
на висорамнината Крстопат, на чија величествена
круна (во квечерините) слетуваа илјадници
врани. Никого не сретнав
одејќи по патеките на Голем Дуќан веќе
обраснати со трева, освен црните косови
и фазаните што ниско прелетаа
и исчезнаа во непрегледното
зеленило на грмушките. Планинците
исчезнаат во тој ист правец. Прогресот тука навистина успеа! Револуција. Епохата со својата метла
исчисти сè што беше
живот. (Не со метлата, туку со даноците, со ниските
откупни цени на добитокот, со примамливоста
на државните службички, со касапниците
на градовите.
Не го видов Мал Дуќан. (Летото 1991, Мишленовац – Басаре) ЗМИЈАТА БЕЛА КАКО СНЕГ
Сè можеш.
Да отккриеш вистински предел,
засолниште под ридот
што го прескокнува кошава,
жив извор и добра подлога.
Да ја довикаш Тајфата од Мал Дуќан.
Да почнеш градба на Вистинска куќа
на вистинското место –
во која се содржани сите куќи
на таа страна на светот,
во која вистински домаќин е сесмислата,
а стопанка – сврзаните времиња.
И да го кренеш тотокот над текот
и да го префрлиш во градината над годишните
времиња, во рибникот, во кој бозелот и лебедите
се постојано дома.
Сè можеш, освен
да го кренеш стариот праг
под кој е склопчена
змијата бела како снег. ШУМСКАТА ЌЕРКА СО ТРНАРЧЕ
Каменот е најстар на оваа планета,
затоа од него градат храмови,
престоли, маси
и лакови над порти.
Земјата му припаѓа на оној што ја заградил
и орајќи ја ì дал смисла.
Дрвјата на сликите
фатени се во мирување.
Жената е затворена во својот пол
додека над нејзината глава леткаат
црни птичишта (чувствувајќи миризба
на крв што се излева).
Ја мачат несоницата и месечевиот рог.
Таа излегува од пештерата
и оди по месечина
до каменот облечен во пурпур
на кој седнува, со проѕирен превез.
Свртена е кон бреговите отаде реката
зад кои се раѓа сонцето.
Трнарчето слетува во нејзиниот скут
и ги колве капките пот
што ì се тркалаат по градите.
Ветрецот надоаѓа со налети
како прилив на морски бранови.
Ноќта е длабока и сенчеста
како нејзинот копнеж.
Трнарчето ќе затрепери пред таа длабочина,
со длабочината на ноќта, копнежот, со тишината
на горичките и ќе почне да црцори.
Црцорот е превод на трепетот…
________ Напомена: из обимнијег рукописа превода стихова Беле Тукадруза (алиас М. Лукића) са српског на македонски, који припрема песник, издавач и академик Ристо Василевски
![Предња страна корица Дончићеве антологије плагијата. - С1Р - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821-1(082.2) 821.163.41-1(082.2) РЕСАВСКИ венац :плагијати југословенских песника. #Део #1 / приредио Милоје Дончић. – Косовска Митровица : Лестве, 2014 (Ниш : Наиспринт). -168 стр. : факс. ; 21 ст Тираж 3000. - Стр. 3-7: Предговор / Милоје Дончић. - Биографије аутора: стр. 133-157. – Стр. 158-161: Позлата југословенске (куку)лирике / Душан Стојковић. - Стр. 162-163: Рецензија / Тиодор Росић. ISBN 978-86-88917-11-7 1.Дончић, Милоје [приређивач, сакупљач] [аутор додатног текста], 1963- COBIS.SR-ID 153.210103052](https://antologijaol.files.wordpress.com/2014/10/resavski-venac-1.jpg)
ОПАЛО ЛИШЋЕ | Архив у оснивању (001) 