КАКО СЕ РЕШИТИ ПОКОЈНИКА / Александар Лукић

У српским селима, те тако и у овим, који се тичу браничевског региона, сахрана покојника, представља догађај од посебног значаја. Сахрана драгих особа по неписаном правилу протиче у несвакидашњој напрегнутости, да се последње почасти морају обавити у журби, „на врат, на нос“, што би се казало „помоћу штапа и канапа“. Сахрањивање покојника, (претрајава на исти, рудиментаран начин двестотине година уназад) претварајући последње почасти у ноћну мору (чињеницом да тело покојника, бива изложено у просторијама сеоских домаћинстава) због непостојања адекватних услова – пристојних капела, трпезарија за подушје.

Навике српског народа су чудновате, јер, како другачије окарактерисати да се у случају покојника, народна ћуд не мења, вековима. Живети, уз покојника, неколико дана, док се сахрана не обави, у ововременом тренутку, више је но збуњујуће. Та пракса благо речено, нехигијенска и нехумана према ожалошћеним члановима фамилије, (а и према преминулом) питање је над којим се ваља замислити. Како изгледа та надреална ситуација, док тело покојника бива изложено у кући ожалошћених, поред кога се мора даноноћно дежурати, сетите се ви, који читате ове редове. Да ли је неко од вас дежурао поред преминулог? Осетио воњ, сиров и исувише стваран што избија из леша? Гадио се, људски, искрено и исувише људски,  а да је зарад добре културе морао крити то сопствено осећање гађења.

Колико сте се досад пута затекли, током сахрана по српским селима?Како сте се осећали у тим приликама?   Одговорите у осами, себи, на овакво питање. Без бриге, нико вас не може чути. И људи „без осећаја“ морали су у близини покојника познати у својој души нелагодност. Ко није то тако доживео, кажите му, без сумње да се налази у проблему.

Чини се да српска традиција по том питању, најчешће произилази из опскурности сиромаштва које се лепи за нас попут чичка. Или из одсуства за заједнички самопрегор и деловање, да и у селу, било ком селу, морају постојати услови и просторије од опште добробити, попут капеле.

„Ничија није горела до зоре“.

Ако је данас капела била у функцији комшије, доћиће час, као незван гост, кад ће ко и из вашег окружења допасти њеног блага.  Најлакше је, (да ли је најлакше?) у ситуацији кад ко умре, сместити покојника у мртвачки ковчег, те га убацити у неку од соба, или ходник куће, набацујући мртвачки ковчег „на две столице“.

Беда сеоских услова у време сахрањивања покојника, диктира да се са покојником другачије не може поступити.

Смрт је, дакако ванредно стање, у човековом животу. Човек не бира час кад ће да умре, но, кад му за то дође време. Да ли сиромаштво српског села, може бити оправдање, било коме, да покојника у најтужнијем часу држи у кући? Да ли је такво понашање аргумент? Какав аргумент? Коме, и за кога аргумент? Зар се одиста у обичају сахрањивања покојника на селу, не би дало што променити?

Припадати модерним културама европских народа, подразумева, да српски народ, неке од својих навика, треба да мења. Не да би опонашао велике европске културе, (то Србима, свакако смета, јер, Срби се тешко одричу своје припадности византијском обрасцу понашања) колико да олакша себи муке, е, да му се не догађа да бива приморан да чува и бди над покојником сред куће. Слутим, да легенде, о постојању вампиризма међу Србима, на неки начин долазе из те традиције, примораности дружења са покојницима у одајама српских кућа.

Прилог стварности тихе језе, да покојници пре сахране обитавају у српским кућама, представља и овај мали напор на посветљављању те теме. У „разиграном колу“ или „врзином колу“, придруживања Европској заједници народа, као што се зна, Народна скупштина „пуном паром“ усваја неопходне Законе да се тај процес у случају Срба, што пре оконча.

Ваљало би веровати, да би био нужан Закон, којим би, поред школа, здраствених и ветеринарских установа, Месних канцеларија, Домова културе, уређених гробаља, депонија и здраве пијаће воде, пре свега, требало усвојити регуле које би уредиле зидање капела по селима. По свим српским селима, о трошку државе Србије.

Није од греха, да се таквој иницијативи, придружи и Српска православна црква. Наши попови, наплаћују драконски своје услуге током укопа покојника. Зашто, не би и попови одрешили кесу у ту сврху? Нек се зна!

Афористичари, би претпостављам, случај сеоских покојника, решили на свој начин, а да не трепну. Али то су афористичари. Како се решити покојника? Изнесите га из куће на  гробље, и тамо покопајте!

После укопа, за ожалошћене душе бива неопходна трпезарија. Гости на подушју, морају да обедују. Дарови од овог света, о подушју томе служе.

Кади вечеру, домаћице. Кади, него шта!

(Прештамапно из књиге огледа и есеја Између митарења чудовишта и уметности будућности, Едиција Браничево, Пожаревац, 2010. – 237 стр.; стр. 69-71)

ЛеЗ 0008263   

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s