Ознаке

БОРИС ПАСТЕРНАК (1890 – 1960), Русија

БОНИКОВ ЏЕМПЕР

Живот дужи, и одвојен од тела
Води, к`о с груди пингвин што се диже,
Бескрили џемпер боников – од фланела:
Бар кап топлоте да је, бар лампу ближе.

Он памти скије. Лук, и тела у строју,
Што нестају у мраку, и амове, и свод,
Све сипа! Чинило се – бадњак у зноју!
Шкрипали, дисали и вожња и ход.

Имање и ужас, пуст уосталом:
Ормар с кристалом, тепих, сва кућа.
Споља се чинило – дом је под упалом.
Лустери да су под упалом плућа.

Поједена небом, у оку са зимом,
Отечена, к`о страх беше живица.
Из кујне, крај санки, куља оџак димом
И слаже на снег огромне шаке куварицā.

Превео с руског Радојица Нешовић

У БОЛНИЦИ

Готово плочник закрчивши
стали су ко пред витрину.
Убацише носила – скочи
болничар у кабину.

И прва помоћ, прошавши
портале, шетаче и плочник,
зарони ватром у таму
кроз гужву улица ноћних.

Милиција, улица, лица
затрепташе из мрака.
Сагну се болничарка
с бочицом салмијака.

У прихватној соби одзвањаху
суморне кишне капи
док су му точку по точку
мрљали упутни папир.

Код улаза смјестише њега,
пуна је зграда била,
воњаху јодне паре,
тресла се прозорска крила.

Врта и неба комадић
квадрат им прозора шаље,
а новајлија разгледа
сагове, сале и хаље,

кад наједном из упита сестре
што главом лагано клима
схвати: за успјех поправка
мало изгледа има.

Тад захвално погледа прозор
за којим се сјала фасада
ко нека пожарна искра
из обасјана града.

У сјају се барјак црвени
а у одсјају града клен,
за опроштај, квргавом граном
дубоко се поклони њем.

„ Господе, како су дивна
дјела ти…“ рањеник почне,
„кревети, људи и зидови“,
ноћ смрти и улице ноћне.

„Дозу за спавање узех
и плачем и рупчић кидам,
О Боже, од суза те не видим
док од ганућа ридам.

„И слатко у мутноме свјетлу
што једва на кревет ми пада
непроцјењивим сматрам даром
себе и удес свој сада.“

„Докончавши овдје, ја ћутим
руке ти топле и чврсте.
Ти држиш ме ко рукотворину
и у кутију спремаш ко прстен.“

Превео с руског Иван Сламниг

МИЛОШ ВИДАКОВИЋ (1891 – 1915)

РЕЧ ТЕЛУ

Тело! Тело!
Не уноси немир у дух мој.
Не буни спокојство његово
Безначајним узбунама.
Тело! Тело!
Видиш где, свестан своје моћи,
Дух се шири безгранично
У посматрању истине нутарње,
Обујимајући све
Једном тихом, драгом радошћу.
Тело! Тело!
Свечана тишина, ведра, около је,
Ти само,
Ко незван гост лупаш на врата
И лармаш.
Смири се, ћути у предсобљу.
Тело! Тело!

ТИН УЈЕВИЋ (1891 – 1955)

Блажено јутро које падаш

Блажено јутро које падаш
у светлом слапу у ту собу,
већ нема ране да ми задаш,
почивам мртав у свом гробу.

Можда ћеш ипак да потпириш
пепелом искру запретану –
јер ево, троме груди шириш
Чезнућем сунцу, јорговану.

Делиш ми неке тихе сласти
кад о твом зару видим књиге
на полици – и цели тмасти
видик те собе пуне бриге.

За мене ипак нешто фали
у овој узи без распећа,
на драгој усни осмех мали,
у чаши воде кита цвећа.

Блажено јутро које падаш
са снопом светла у ту собу,
већ нема смрти да ми задаш,
но врати љубав овом Јобу.

С раном у том срцу, тамну и дубоку

С раном у том срцу, тамну и дубоку,
с тајном у том трудном и проклету бићу
са звездом на челу, са искром у оку
гази стазом варке, мртви Ујевићу;

смрт је твоја љубав при свакоме кроку,
смрт је у твом ићу, у твојему пићу,
смрт је у твом даху, и у твојем боку,
смрт, и смрт, и смрт у Нади и Открићу.

Што ти вреди полет у сопствену чуду,
што ти вреди воља и волење слепо?
Срце бије, плуће дише узалуду;

гле без хвајде љубиш све добро и лепо;
као свели мирис у разбиту суду
погиба у теби пев што си га тепо.

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР (1891 – 1955)
 

РАНИСЛАВ БУБА

Ранислав Вујадиновић,
Дошавши у ђачку чету
Само са стручном пољопривредном школом
Коју су звали ћупријски универзитет,
Патио је од непросвећености.

У први мах,
Осорно и плахо се бранио
Од безбројних доскочица,
Од подругљивих алузија другова,
Како још сриче буквар
И да је дошао тек до „осе“
Коју изговара: „буба“.

Пошту су му читали наглас,
Састављали су и писма од куће,
Где је највише било речи
О воловима и кравама
И о неком пастуву
Са којим се упознао у стручној школи.

Доцније је Ранислав
Потонуо у неку потиштеност,
Просвету је ценио нада све
И употребљавао је стране речи
Где год би их чуо –
Али се и њих окануо. –
Дошавши у пук
Као поднаредник ђак,
Само се Богу молио
Да се не прокљуви за његов надимак
Ранислав „Буба“.

Зарекао се да ће учити.
Набављао је књиге,
Слушао сваког школованог човека.
Рукопис му је и онако био леп,
Помагао је и у штабу,
Сређен и смишљен и ћутљив.

Њега је засенио за сва времена
Криви сјај штампане речи,
Коју није разумео до краја,
И која је играла пред очима.
Знао је напамет
Безброј израза и изрека,
Које су се урезале у савршено сећање.
Али је схватао тешко.

Рањен, и у грозници,
Са партијом официра,
Евакуисан је за Француску,
Где се дивио култури
И најмањем натпису на радњи,
И како тај свет зна да говори.
Али је био решен
Да дивни француски језик
Не научи само са усана,
Него и помоћу књиге,
Као прави ђак.
Нашавши неку стару читанку,
Он је крај ње проводио многе ноћи.

А када је опет тешко рањен на фронту,
Молио је сестру болничарку
Да му донесу из торбе књигу
Са изгужваним страницама,
Са Лафонтеновим баснама,
Са познатим анегдотама.

Сричући басну о Попцу и Мраву,
Он је умро жедан науке,
И срећан, што је нашао њен извор.

_______ Извор: Миљурко Вукадиновић & Душан Стојковић НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ(Антологија песама о болести, болницама, болу…), Београд, 2014 (Фонд солидарности) https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/dhuzepeungareti1888%E2%80%931970gabrijelamistral1889%E2%80%931957

Advertisements