б. ПОГОВОРИ

Канал  ФИЛТРА. Напомене уз прво издање ове књиге, објављене као посебне
 
1.
Крајем 2003. године, постало је јасно, да треба, колико је то могуће, сажети треће издање антологије српске поезије НЕСЕБИЧАН
МУЗЕЈ Плус ултра (ЗАВЕТИНЕ :Мобаров институт, Београд 2002, 944 стр. ситнога слога), како због књиговезаца тако и због евентуалних
читалаца, ових данашњих и оних будућих, кроз време. Решио сам да РЕГИСТАР  I и РЕГИСТАР III објавим као
посебну књигу, под насловом Канал ФИЛТРА. Одлучио сам да оба регистра буду прештампана онако како су и објављена у трећем
издању НМ, четвртој књизи мојих Дела у 32 књиге (октобра 2002). Да уочене грешке исправим. Канал ФИЛТРА  заузима око 270 страна –
више од шеснаест табака. Та околност ме је унапред спутавала да поговор таквој једној књизи, овај текст, не буде преобиман.
А могао би, и требало би, с обзиром, да у српској књижевности 20. века има толико гомила Шљаке и нерашчишћених
ствари, захваљујући, пре свега, дејству овејаних богобораца и најистакнутијих представника бирократске књижевности од Скерлића
до Деретића, од господе Поповића до Константиновића, Мишића, Миодрага Павловића, Новице Петковића, и др…

2.
Да ли смо довољно упознали књижевну прошлост, шта је и каква је? Млади Винавер је веровао да је будућност материјал од кога
ће бити створена прошлост. То се изгледа догодило. Био је не само песник, него и визионар. Винаверови књижевни синови сву своју
садашњост и амбиције потрошили су изгледа да би им та будућа прошлост била што лепша. И зато не један песник у 20. веку, а
поготову они афирмисани, тј. наметани после Другог светског рата, имају онолико важности (пре свега Васко Попа) колико је била њихова
моћ да учине зла. О томе официјелна критика ни мукајет!
Антологија НМ гледала је песнике и поезију 20. века поиздаље, да би је целу видела. На основу њеног читања можда ће се мало боље
разумети прошлост? Винавер је својим укриваним есејом ОДБРАНА ПЕСНИШТВА видео на време стварне проблеме српске културе и
поезије, не само 20. века. Они су актуелизовани овом антологијом, и овим регистрима, који се сада објављују као посебна књига. Будућност
је пронашла изгледа себе, решавајући у прошлости своје проблеме…

3.
Нису песници у антологији НМ мерени Винавером (таква антологија не би имала смисла!). Бергсоновац, није крио своје
одушевљење овим професором, којега је слушао и лично познавао. Винавер је био нескривени припадник Бергсонове секте. (1)
Винавера треба читати, опет, и опет, и због оваквих редова. Винавера ће тек откривати књижевни нараштај. За развој
песничког израза и српске поезије, важнија је и шира, светска књижевна личност од Настасијевића, Р. Петровића и Црњанскога. Добар део
његових есеја, чланака, осврта, тумачења, сећања, оригиналније је писан, компетентније, од ма којих писанија надреалиста, па и оних,
које су надреалисти, де фацто, омогућили у српској књижевности. Миодраг Павловић је, као песник, држао курс писања
поезије, на коме није препоручивао младим и амбициозним песницима да читају помније и пажљивије Винавера полиграфа,
есејисту, тумача песничког израза и развојних проблема поезије. Такав курс Винавер никада не би држао. А знате ли и зашто? Зато што је
слушао – како сам записа – курс за демиурге! Како да се ствара?
Винавер се присећа предавања Бергсона – који је својим слушаоцима, по сведочењу Винавера – на часовима метафизике – приказивао не
само како је могао, – суштински, – да постане овај свет, него и како би могао да постане сваки други, трећи и енти свет…
Од Павловићевих курсиста , ако ме сећање не вара, остало је, у коначном издању антологије НМ, само два песника. Први је од њих
напустио тај курс…Пишући УСПОМЕНЕ НА Б. ЋОСИЋА, Винавер каже да је Књижевност… област уочљивијег искуства.(2) То што пише Винавер, елем, није ни наивно, ни инфантилно.

То је младим српским литератима рођеним средином 20. века могло бити од користи да су то прочитали на време… Бирократска књижевност је припремала младе амбициозне људе за нешто друго, а не за праве песнике.И од многих је направила песнике – мутанте, нажалост…

4.

Многим читаоцима усађивано је или наметано веровање да је. Васко Попа велики песник, чак су у то успели да убеде и не једног преводиоца . Тај типични песник богоборачке тенденције несрећан је итужан случај ствараоца непожељнога стваралкачкога развоја, јер се његов развој није завршио апсолутним и великим. Да ли је, где и када, овај песник досегнуо крајњу рафинирану мудрост хришћанства, да на зло одговори добрим? Атомизација у његовој поезији није критикована. Прихваћено је да је он велик и модеран песник, а није и никад неће бити ни једно ни друго, осим за необичне државне волове. Нушић је барем имао довољно интелектуалног поштења, и у затвору, и сто година пре Попе и њему сличних песника. Нисам елеминисао Попу из Антологије НМ, као ни многе друге сличне, штавише, трудио сам се да га представим оним што је започео а није довршио, посвећујући безмало последње деценије свога живота сену, на жалост. Овај песник је деловао на земљишту за тугу… Када се загњурите у дубину дубина, у механизам механизама, у облик облика – налазите ли у поезији Попе музику, апсолутно, или домаћег осмоногог паука, који вешто плете своју мрежу? То је песник који се дуго припремао да то буде, припремајући своју ризницу припрема, сводећи свој израз на хиљаду речи (да ли их има и хиљаду?), развијао се, али је његов развој застао и он је мирно пропадао, и то није био живот ни уметност, већ нешто друго. Када је појединим стварима, међу разним другим, налазио њихов песнички разлог, приближавао се лепоти песничког позива. Ширио је границе израза, ширио је кругове израза. Збијао га је у минимум простора : решавао је један од основних проблема уметности, затварајући мисленост у просторност, у поједине предмете. Стезао је љуску простора, понекад јачао и будио утамничену, необуздану клицу мисленог, да би на крају стигао до замора у стварању, до једног немилосрдно простог стила. Постао је дакле модерни уметник који је прихватио наметнута сувишна средства на која се навикао, поред својих здравих ногу, навикао се на штаке. Заболоцки је у словенском и европском књижевном свету оригиналнији од овог песника. Али овде није написано ни десетреченица од кога је све и шта преузимао овај прецењени песник у сваком случају, који чисти израз, никада није досезао сасвим – душу. (Као млад човек, поклонио сам му један број провинцијског часописа “ Стиг “ , у којем сам у своје време објавио избор преведених Србовлашких народних песама из Звижда и Хомоља – Изворчић са водом зеленом – одакле је он преузимао стихове, не наводећи извор. Ко не верује, нека провери, нека упореди – када је објављен споменути број “ Стига “ и када су објављене те Попине песме. – То наравно није страшно < јер је и Шекспир многе туђе стихове преузимао…)

5.

… Како то, да о централној и нелажној фигури српског модернизма, или боље рећи о изузетној стваралачкој личности Станислава Винавера, нико не написа макар брошуру, студију ? Истиниту књижицу, утемељену на чињеницама? Хвалио сам више пута књигу Миодрага Павловића ЕСЕЈИ О СРПСКИМ ПЕСНИЦИМА (Вук Караxић – Београд, 1981, 600 стр. , књ. Трећа Изабраних дела М. П.), као замену за ненаписану, макар кратку, историју српске поезије..(3)

Ове, наизглед тачне редове, читао сам поново са – запрепашћењем! Став 2 и 3 су – апсурдни. Павловићев есеј је датиран: 1972. Прошло је 16 година од смрти Винавера. Павловић у то време има 44 године. Као озбиљан и зрео човек, дакле, Павловић узима у обзир оно што се сматра о Винаверу, између осталог, да је био – настран, неозбиљан, да није прави песник. У свом есеју, Павловић доказује неопходност рехабилитације песника Винавера, не бави се озбиљније Винавером – полиграфом. Винавером критичарем, Винавером издавачем, Винавером естетичарем, Винавером есејистом, Винавером као централном живом фигуром српске модерне књижевности. Свој есеј Г. Павловић закључује речима: Наш је покушај овде био да покажемо да Винавер није само падао у искушење озбиљности, него и да је био интелектуални, мислени песник значајног формата. Као метафизички песник Винавер се тешко отвара; његови видици су максимално широки и узвишени, душа понекад дечја. Какав леп спрег особина. До сада, спрег оваквих врлина није привлачио читаоце поезије код нас. Сувише интелигентан песник, сувише велик мајстор риме и стиха, – то није уливало поверење. Неколике Винаверове песме су право благо наше поезије. Да ли ће се скратити пут ка вољењу његових песама, да ли ће се створити потреба да се оне читају? Да ли ће се поверовати у њихову лепоту? – То је заиста неизвесно. Можда ће Винавер бити све даље од нашег укуса. У том случају, наш укус ће бити све даље и од нашег слуха… (стр. 483)

После ових лепих, тачних ставова, Г. Павловић у НАКНАДНИМ ПРИБЕЛЕШКАМА УЗ ЕСЕЈ О ВИНАВЕРУ записује неке сасвим контраверзне, да не кажем небулозне реченице: … Говорим о изразу. Развој песничког израза код нас није пошао на врата која је Винавер чаролијски отварао. Поезија сумња у себе као уметност речи, она је свакако абдицирала да буде уметност стиха. Винавер је тражио и налазио апсолут стиха. Он је пророк једног развоја наше поезије који се није  остварио, иако ту и тамо код млађих наших песника има версификаторских ренесанси и етимолошких етида (Вито Марковић, Алек Вукадиновић).

2) У предговору АНТОЛОГИЈИ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА, осврћући се на Винавера, био сам ближе схватању да је права вокација Винаверова била хуморна. Ипак, бирао сам песме интелектуалног интезитета. Моје мишљење о Винаверу је еволуирало, много пута сам га поново читао, док ми се лепота интелектуалног и музичког спрега није открила. Мислим да ми не смета да променим мишљење о вредности једног песника, нарочито ако је та промена ка већем одушевљењу. Немогуће је најзад, да се појединачни поетски сензибилитет не мења из деценије у деценију. Захтев да читавог живота бранимо исте оцене,исти укус, више је судски, полемички, него захтев естетског сензибилитета и маште.

3) Има нечег инфантилног у полиморфности Винаверових стваралачких настојања, има нечег патерналног у његовим сатирама, у његовим пантологијама. Винавер је и бунтован у прикривеној агресији свог хумора и сублиман у својој префињеној музикалности, најзад, аутодеструктиван у нехотичном хумору који се окреће против саме његове поезије. Винавер је инфантилни отац наше подерне поезије.. (стр. 483 – 484).

Немогуће да је Павловић толика незналица и да мисли да је права Винаверова вокација хуморна? Винавер је – врстан полиграф. Можда ипак из лењости није био прочитао главнину онога што је Винавер објавио за живота?

Да ли је могуће да их је написао песник, којега је баш сам Винавер, подржао на почетку; Винавер, у поодмаклим годинама; Винавер, који је писао изванредну поезију до последњег даха? И чему те накнадне прибелешке Г. Павловића, које су на први поглед тачне, а у суштини – пресипање из шупљег у празно? Шта та накнадна паметовања, тј. ограде значе, стварно, психолошки? Коме су упућене? Како њихову суштину нисам схватио одмах, када сам први пут читао споменути есеј Г. Павловића?

Павловић се залаже за рехабилитацију Винавера, а истовремено га проглашава инфантилним. Павловић, очигледно, подцењује Винавера полиграфа. Што је – апсурдно. Подцењује пародије Винавера; изгледа да је у погрешно време и на погрешан начин читао, и пантологије Винавера, и оно што се у њима објављује као додатак ДОКУМЕНТИ ( стр. 175 – 216 – друго издање НАЈНОВИЈЕ ПАНТОЛОГИЈЕ, из 1938). Баш у тим документима, које обилују сатиром и хумором, или да употребим бедасти израз М. П. неозбиљношћу има грађе и више истине за једну истинитије писану историју српске књижевности 20. века, него у свему што су написали озбиљно Скерлић, Деретић, Н. Петковић, и други аутори универзитетских катедарских редукција.

И у тим, наизглед, неозбиљним и хуморним радовима Винавера, има, у основи, озбиљно изнетих разлога и истина о српској књижевности, као и у његовом – озбиљно писаном есеју ОДБРАНА ПЕСНИШТВА, објављеном, те исте, 1938. године, када и његова ПАНТОЛОГИЈА… Тај есеј, на који сам се често позивао, с к р и в а ј у , због чега би другог, него због истине?

Константиновић, и други, који су после смрти Винавера, објављивали његове есеје, не прештампавају ОДБРАНУ ПЕСНИШТВА. За дивно чудо, око тога есеја заобилазе, и 1990. године у зборнику радова КЊИЖЕВНО ДЕЛО СТАНИСЛАВА ВИНАВЕРА. Теорија. Есеј, критика и полемике. Поезија. Версификација. Проза. Језик. Стил. Преводилаштво. Компоаративне теме. Разно. (4) У чему је ствар? Зашто тај есеј укривају и књижевни унуци – они за које је имао наду визионар Винавер?

Гојко Тешић је прикупљао и објављивао Винаверове текстове на начин који заслужује више уважавања од Константиновића, или других приређивача Винаверових радова. (5)

Винаверов есеј ОДБРАНА ПЕСНИШТВА (тј. одломци из тога есеја), цитирани су, онако како је објављен у ч. ХХ ВЕК, у предговору 3. издању антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра. Тај есеј има у себи много тога фундаменталног за схватање развојних проблема српског песништва и доказује, из параграфа у параграф, полиморфност или полиграфичност Винаверових стваралачких настојања, елем, није нимало наиван, ни инфантилан. Павловић – умишља!

Павловић – вољно или невољно укрива. Нема срећних и несрећних песника, ако је реч о правим песницима. Срећа неких песника, у једном периоду, поготову песника Наметног или 20. века, претвориће се у њихову трајну несрећу.

6.

Нушић је модернији, актуелнији и истинитији аналитичар, не само од Р. К., већ и од Константиновићевих вршњака у поезији…

Да, смех је лековит. Треба се смејати мегаломанском заточеницима најпознатијих тзв. књижевних ћепенака соц. метафизике.

7.

Смејмо се ФИЛОСОФИЈИ ПАЛАНКЕ Р. Константиновића, промашеног песника, уображеног философа, философског „аналитичара“ у култури и поезији ! Тај опскурни „философски“ фељтон (објављен у ТРЕЋЕМ ПРОГРАМУ Радио Београда, лето 1969, стр. 255 – 521). читао сам са оловком у руци… Тај, Константиновићев „политички вашар у режији досаде“. Примао сам „здраво за готово“ много тога што је овај човек написао, све док деценију и нешто више нисам прочитао у „Књижевној речи“ (у време када је гл. и одг. уредник Г. Т.) један огроман хвалоспев „мајстору историје“, тј. „Другу Титу“ (часопис је био посвећен „чувеном“ Дану младости!)… Такво нешто не би, верујем, написао ни онај Нушићев државни во ! Константиновић је дозволио себи да критикује нихилизам – нихилизмом ! Нека млађи људи провере, шта је све надробио – о Светиславу Стефановићу (стр. 433 – 434) < о Милети Јакшићу (стр. 438 – 439)< о Драинцу (446 – 450)< о Ракићу (468 – 469< 472…)< о Николају Велимиривићу ( 492 – 495)< о Јустину Поповићу (500)… итд. Такве тобож философске анализе, културно- заводничке “ бљувотине „, јесу освета једног јуришника – социјалистичке метафизике…

Та купусара је паланачка, осветољубива, једнострана, повезана у мушему соц. културе, тј. некултуре. Писана по рецепту “ напад је најбоља одбрана “ , она заводи, и вероватно је завела многе склоне завођењима. Права култура има своје друкчије порекло… Споменути је био у ситуацији да, после победе комуниста, приреди Винаверове књиге, неке од књига < начин на који је то урадио је – неверовататан, скандалозан, шпекулантски… Што је и природно и очекивано, за једног декларисаног секташа у српској култури и књижевности… Могле би се рећи и теже речи, због заблуда које је наметао и због ствари које је укривао…

7а.

(Од 508 странице па до краја, до 521 стр. Р. К. је написао низ којештарија, које је време прегазило.) ФИЛОСОФИЈУ ПАЛАНКЕ је срочио фанатик соц. метафизике, склон некултурном искључивању из српске културе и поезије, не једног вредног ствараоца, чија се мисао завршавала апсолутним. Из РЕЛИГИЈЕ ЊЕГОШЕВЕ (Београд, 1911), истрже цитат, 3 реченице којима доказује Велимировићев нацизам! То је само могло 1969, али и неколико деценија после!…

Тако дакле „диване“ са својих најпознатијих ћепенака соц. метафизике, они „најбољи“ које су богоборци имали у 20. веку. А како тек раде они који су их наследили, на универзитетима, на катедрама за српску књижевност 20. века, фаланге официјелних истраживача, официјелних критичара? Тобожњи критичари фалангистичке, тј. нацистичке идеологије у исто време су перфидни првоборци културне политике, гушитељи и давитељи Истине.

 

8.

Винавер објављује МАТУРСКА ПИТАЊА (Извађена из Матурског Бућкала од Војислава М. Јовановића, М. Ивковића и других), која могу изгледати озбиљнима неозбиљна. (6)

Винаверови духовити, неозбиљни огласи на крају другог издања ПАНТОЛОГИЈЕ, сведоче не само о дубљем познавању књижевних прилика и времена пред други светски рат, већ представљају и добру грађу за једну књижевноисторијску књигу о књижевној филоксери, и о бирократској књижевности, која је доминирала, не само у првој половини, већ и у другој половини 20. века. Мајсторство Винаверових пародија је хваљено, куђено, али нигде није показана њихова убедљивост – богочовечански реализам.

Када читате ПРЕДГОВОР ПРВОМЕ ИЗДАЊУ Винаверове ПАНТОЛОГИЈЕ, писан 1919, после 84 године, ви не можете не видети једну од најбољих критика познате антологије Богдана Поповића, професора уредне књижевности (стр. 2, другог издања). Да Винаверу није била на срцу идеја суштинског развоја српске поезије, те и такве НАЈНОВИЈЕ ПАНТОЛОГИЈЕ српске и југословенске пеленгирике не би било! Шта немилосрдно шиба и чему се руга Винавер?Да ли то чини инфантилно? Да ли су ови редови инфантилни? (7)

Као есејист и критичар, антологичар, Винавер је разобличавао лаж БИРОКРАТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ. Модернији је и истинитији и од најистакнутијих својих књижевних синова. Па и од Г. М. П. Да не спомињемо друге.

Компетентнији и даровитији. Страна му је књижевна дипломатија. Због свега тога – књижевни полиграф је – скриван.

Кад Г. М. Павловић тражи рехабилитацију Винавера као песника, то није ништа друго него нови маневар бирократске књижевности, послератне. Шта су, као утицајни уредници, и М. Павловић и В. Попа, учинили за Винавера? Шта и кога су објављивали? Шта су, на пример, објавили из рукописне заоставштине Винавера? Било би добро да знамо.

Послератни песници српски, као уредници, у великим монополским издавачким предузећима, радије објављују, зна се шта : песнике мутанте, песнике који ни у ком случају нису могли угрозити њихову песничку позицију. Објављују, елем, своје фаворите, међу којима је мало оних, који су имали повољан стваралачки развој, и који су ретко успевали да се пробију изван првога ступња поезије…

У другој половини 20. века српска култура и поезија је диригована, наметана од стране овејаних богобораца; догодило се оно што је Винавер, неозбиљно предвидео у својој ПАНТОЛОГИЈИ 1938, и сасвим озбиљно и аргументовано у есеју ОДБРАНА ПЕСНИШТВА писаном исте године. ( Малена шака верника поезије повукла се на зимовник у неприступачне кланце Србије.)

Ђурђев данак књижевности није подигла наметана послератна песничка Тројка (Попа, Павлоивић, Раичковић; нити Миљковић, да не наводим друга имена), већ Винаверови књижевни унуци, а то се види у антологији НМ и према броју песама тих аутора. Нема их много, што је и природно. Не би се могли сви побројати прстима једне руке…И што је још природније – ниједног од тих песника, прононсиране и наметане величине, афирмисане у установама наметнога века, нису подржали, пре свега, као уредници, издавачи и антологичари.

Ниједан од песника, антологије поезије 20. века, НМ, за које се може на први поглед помислити, да су фаворизовани симпатијама састављача, није потекао из гнезда књижевне власти: сви су дошли из винаверовских зимовника и кланаца оне неприступачне, Друге Србије…Сви се драгоцено разликују и немају поет- башу, оличеног , рецимо, у Попи, или у тамо некаквом – некадашњем трубадуру са песничког дворца деспотице Јефимије…

 

9.

Од Алајбегове сламе до мора са острвима ћутања, ИЛИ ОДБРАНА ТРЕЋЕГ СТУПЊА ПОЕЗИЈЕ Шест година је прошло од објављивања првог издања Несебичног музеја, три године од објављивања другог, година дана од трећег. Сва три издања сам објавио о свом руву и круву – без помоћи ма ког инвеститора.

Треће издање требало је да објави један београдски издавач, али – комедијант случај је спречио. Дискете са припремљеним и преломљеним рукописом и упутствима штампарима, враћене су ми после годину дана на волшебан начин, без икаквог коментара.

Педесет и четврта ми је година. Довољно је искуства иза мене, пре свега – стваралачког. Схватио сам у чему је ствар : бирократе су ускратили новчану помоћ. Као што су чинили кроз читав 20. век.

При крају 2003. године, Едиција БРАНИЧЕВО објавила је друго издање моје студије УМЕТНОСТМАХОВИНЕ, коју књижевна јавност, што је и очекивано, још није успела да свари (судећи да се, ево, неколико месеци по објављивању није појавила ниједна, негативна или позитивна рецензија, у ма ком листу или часопису). Та студија је прелиминарно објављена, као друга, у другом издању РЕЛИГИЈЕ ПОЕЗИЈЕ (ЗАВЕТИНЕ : Мобаров институт, 2002; – 6 књига мојих ДЕЛА). Мој Опус вешто укривају, како Винаверови књижевни синови, тако и понеки од Винаверових књижевних унука. Књижевне прилике су такве – као у Винаверово време, пре Другог светског рата.

(…)

Упоредо са припремањем књиге Канал ФИЛТРА сажимао сам и РЕГИСТАР II НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА. У трећем издању НМ нема многих аутора, којих има у 1. и 2. и 3.- ћем издању. Из трећег издања изоставио сам низ аутора и стихова. Био сам у ситуацији, припремајући 5. штампано издање, да изоставим и низ песама низа аутора, код неких чак и драстично (Аћин, Алексић, Бојић, Бошковић, Бећковић, Бундало, Вучо, Драинац, Давичо, Ђого, С. Игњатовић, М. Јакшић, Ж. Јевтић, Јарамаз, Јагличић, Св. Лукић, Р. Лазић, М. Лукић, А. Лукић, Т. Манојловић, С. Миличић, Р. Младеновић, Д. Матић, Вито Марковић, Р. М. Риђанин, Мирољуб Тодоровић, Н. Тадић …) Чиплић је био заступљен само једном песмом, коју сам заменио новом, бољом.

Тако је рукопис 4. издања НМ сведен на неких 650 страница. То је већ било, чини ми се, подношљивије, и за домаћег и за иностраног читаоца. И за књиговесце.

То, практично, 5. штампано издање сматрам, коначним – завршеним! Сва будућа издања антологије српске поезије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра, треба да се прештампавају према том 5. штампаном издању. …….

9а.

Да ли то значи да су претходна три издања, рачунајући и 2 електронска, објављена на ЦД , некорисна, штетна? Напротив. Сва 4 издања, евентуални, нови антологичари, треба пажљиво да ишчитају – скратиће себи, верујем, пут, који овај састављач није могао. … (…)

 _________

(1) Једну од својих књига есеја, закључиће овим сећањем: “…Једнапута, када сам седео у Сорбонској библиотеци и проучавао  неку тешку купусару њему за љубав, изненада се појавио крај мене, и помиловао ме по коси. Тога сам постао потпуно и до краја свестан тек после неколико дана.И никоме нисам рекао. Била је то тајна само између мене и Учитеља. Колико књижурина још да прочитам ради тога благослова! Прочитао бих целу Александријску библиотеку, – можда је још и читам! – коју је онај други, можда опет због неке сродне тако мађијске заповеди, спалио, да је не мора читати целу. И данас, када прелиставам књиге, упитам се, по некад : би ли то Бергсон благословио? То, читано, и ма шта друго и прво, нечитано, у животу великоме, у тајанственом животу, мом и туђем? ( Винавер: На Бергсоновом часу, у књ. ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ, Београд, 1938, стр. 324 – 325)  

(2) Независно од његове личне вредности, која има да се установи, Ћосићев пример априоризма и школског идеализма кроз књижевност биће нам драгоцен. За њега је свуд и све било школа, ради стварања једног школског идеала: да задатак у свему одговори постављеној теми. Својим многим годинама лутања и тражења ја сам хтео да одучим нашу омладину од школе, тако схваћене, да је оспособим за задовољства и болове случајне, непредвиђене и искрсле изван Кристаловог ( кристалографског ) плана. Хтео сам да њих и себе, да наш језик и наше изражавање, оспособим за другу једну, личну, а не општу, гипку а не круту судбину, за једну новију, пространију и већма раздањену јаву, потпуно противну слепој неумитности сна (у књ. ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ, стр. 247).

(3) Међутим, у тој књизи је објављен и есеј Звучна екумена Станислава Винавера (стр. 461 – 484). Не тако давно, док нисам уронио у целокупни објављени опус Винавера, онај доступни, тај Павловићев есеј ми се чинио солидним због, пре свега, првог параграфа: Станислав Винавер није имао песничке среће. У својој дуготрајној и богатој стваралачкој каријери није добио дужних признања, иако је та признања умео другима да додели. И поред појединачних залагања за вредност његовог есејистичког или песничког рада, у нашој књижевној јавности није прихваћено мишљење да је Станислав Винавер значајан песник нашег двадесетог века. Сматра се да је био интелигентан, настран, хумориста и сатиричар, али не и прави песник. Неозбиљан и кад је хтео да буде озбиљан, апстрактан, ироничан, оставља утисак да се песнички није остварио. Рехабилитација Станислава Винавера као песника у нашој јавности није довршена. – Од чега се састоји песничко дело Винавера?…. (стр. 461)

(4) (Институт за књижевност и уметност, Београд : Браничево, Пожаревац, 1990, 488  стр.; 22 цм. Уредник Гојко Тешић). Заправо, спомиње га једино Г. Т., али га не коментарише, не тумачи. (стр. 112).

Поступа дипломатски, као и Г. М. Павловић. Ђорђе Ј. Јанић (Станислав Винавер сарадник часописа ХХ век, стр. 391 – 427) иде даље – чак и не спомиње есеј ОДБРАНА ПЕСНИШТВА!

(5)  Иако, дакле, закључује свој прилог Винаверова одбрана модерне поезије речима да се Винаверова – мисија одбране модерног песништва – претворила у перманентну побуну и перманентну одбрану , и : На том плану у просторима српске књижевности случај Станислава Винавера и његове трајне одбране новога песничког духа је јединствен. И очигледно непоновљив!, Тешић заобилази споменути Винаверов есеј, тј. само га спомиње узгред…

(6) Рецимо, 5. питање: Које су четири струје унашој књижевности? – Одговор: За време рата – доживљај; после доживљаја – литература; после литературе – фељтон, после фељтона – некултура (стр. 177, Винаверове ПАНТОЛОГИЈЕ, из 1938). У две –неозбиљне– реченице, у цигло 20 речи, сажета је истина о српској књижевности 20. века! Или питање 7: Које се коло игра у књижевној задрузи? – Одговор: Жикино коло (стр. 178). Или питање 11: Колико смо напредовали благодарећи г. Милићевићу? – Одговор: 3 километра на сат – и у натраг (стр. 178)

Или питање 14: Који српски књижевник има највише псеувдонима? – Одговор: Г. Геца Кон. Под псевдонимом Божа Ковачевић пише у Књижевном гласнику, под псевдонимом Жика Милићевић пише у Политици а под псеводнимом Винко Витезица говори на радиу (стр. 179)

Или питање 20: Зашто је г. Велибор Глигорић објавио ликвидацију модернизма? – Одговор: Јер је запослен као чиновник у ликвидационом одељењу министарства трговине и индустрије, па као добар чиновник жели да се одужи савести. Али постоје још и други разлози (стр. 180).

Или питање 23: Које су дахије наредиле књижевну сечу кнезова? – Одговор: Богдан Поповић, Павле Поповић, Милан Грол, Милан Богдановић у име свога пророка Јована Скерлића. Кабадахије: Марко Ристић, Велибор Глигорић, Жика Милићевић, Божа Ковачевић, Павле Стефановић и читав низ потурица, то јест бивших верника културе и књижевности, који су са двоструким жаром кренули да пале оно што су некад обожавали (стр. 181)   Погледајмо мало у Личне податке, при крају другог издања Винаверове ПАНТОЛОГИЈЕ. Велибор Глигорић. Подкивач – мајстор из Малог Мокрог Луга. У своме  занату стекао је и лепу подкивачку културу и нарочито уме да дува у мехове (стр. 188). Марко Ристић. Деда Богдана Поповића (стр. 189) Богдан Поповић. Дуго се времена мислило да уопште не постоји и да је легендарна личност. После се показало да је приватни детектив и да је уловио познатог француског превратника и обијача Бомаршеа. Тврди се да од онда живи као повод за ситна питања г. Павла Поповића. По некима г. Богдан Поповић није унук Марка Ристића и између гг. Поповића и Ристића не постоје никакве друге везе, осим стилских и идејних (стр. 189). Тетка Десанка Максимовић. Позната по својим болећивим стиховима. Као приповедач она је за песму, а као песник она је за причу. Уме са свима да буде добро, па је добро и са уредником ових личних бележака… (стр. 190) Светислав Стефановић. Хамлет југословенске политике. Путовао у Кенигсберг да проучава критику практичног разума. Не зна се шта ће бити у идућем чину (стр. 191).    (Сазнало се, чим су партизани упали у Београд 1944. године, објављено је на насловној страници чувене Политике!)  Сима Пандуровић дошао је на престо поезије после абдикације Јована Дучића, под именом Симеон Први Песимисимус. Већ у последњим годинама његове владавине појавили су се велики потреси и поезија је отпочела да проживљује тешке дане. Због тога се симеон Први, постригао, повукао и добио име општинско дете. (Према пророчанству г. Бранислава Нушића.) Поезији је ишло све теже. Многобројна татарска и исламска племена оборила су се на државу поезије предвођена шахом Миланом Богдановићем и ханом Велибором Глигорићем, као и неким другим поглавицама. Испод копита њихових коња књижевна трава није расла. Било је забрањено бавити сепоезијом и сваки који је то покушао био би жив сахрањен, по нарочитом декрету шаха Милана Богдановића. На друмовима су подигнута вешала за књижевнике која су назвата Наша стварност. За сваку граматички правилну реченицу вршено је скалпирање главе и дерање коже. Установљен је суд рђавих људи под називом над – суд, са хоџом Марком Ристићем, диздаром Вучом и коприваром Душаном Матићем на челу. (Овај последњи, немогући да пали, решио се бар да жари. ) За синтаксу се ишло у заточење, а за интерпункцију се набијало на колац. Ова варварска периода омогућена је издајством читавог низа старих функционера који су и раније били велеиздајници поезије. Они су пришли непријатељу и широм му отворили врата својих установа, задруга, универзитета, редакција и талената. Међу њима су нарочито познати Павле Поповић, Милан Грол, Светислав Петровић и други резервисти, и трећепозивци као и прецветала лепотица и социална намигуша Цвијете Зузорић. Малена шака верника поезије повукла се на зимовник у неприступачне кланце Србије очекујући боље дане и Ђурђев данак књижевности.Шеф тих легитимиста и песничких очајника, поет – баша њихов је Милан Рашић, некадашњи трубадур са песничког дворца деспотице Јефимије (стр. 192 – 193).  Јован Скерлић. Жандарски наредник који се одметнуо у хајдуке и пљачкао и харао земљу поезије у име здравога разума и других здравствених изговора (стр. 197).    

(7) “ II. Наша пеленгирика је врло интересантна. Она се развијала историјски. Најпре варваризам, па питомизам, па неоварваризам и најзад неопитомизам, то јест ново, питомо гледање на свет.  III. Мерила уредникова ова су: Спис мора бити н а п и с а н, не сме бити п р е п и с а н, и мора бити п о т п и с а н. Као што је познато нема клавира, већ постоје само песме, и нема месеца већ постоји само месечина. Отуда је и пеленгирика независна од пеленгира.  IV. Уредник мисли да је Бергсон један пацер, и ако је професор. Ово, додуше, нема везе са Пантологијом, али је живот, као и мачка… (стр. 2 НАЈНОВИЈЕ ПАНТОЛОГИЈЕ српске и југословенске пеленгирике ).

ЛеЗ 0008241