а.ПРЕДГОВОРИ

Из Предговора антологији Несебичан музеј, 3. издање

_______________________________________________

РЕГИСТАР I
 
Увод у Уметност махагонија. Од Алајбегове сламе ка Богочовеку
(Предговор трећем и вероватно коначном српском издању.
Увод у Зоне преливања : српске културе и поезије 20. века)

Уметност махагонија је, према речима Бориса Пиљњака, уметност ствари
које су преживеле своје мајсторе и сопственике.
Уметност махагонија је надживела све, господо, културу и литературу!
Лажи, много лажи. Поколења и векове. Заблуде, пожаре и мржњу…Ратове и
трагедије.
Уметност махагонија је надмоћна, надмоћнија од редукованог
разумевања културе и цивилизације, и без речи уме да саопшти многе истине,
горке и болне…
Култура и цивилизација гутају једна другу.
Треба ли таксативно доказивати све то?
Наравно…


Ако се пажљивије погледају Напомене уз друго, допуњено
издање антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (2000), неизбежна је
помисао да се према високој српској култури и поезији 20. века
односило као према нечему што је ничије, што је парохијално и
алајбегово (1). Кроз читав 20. век постојао је бастион официјелне
литературе и критике, који се према оном што је настајало изван њега
односио као према слами, као према нечему што нема власника,
као нешто о чему нико не води рачуна. На самом почетку 20. века,
установљена је у српској култури и поезији институција „Кинеска
мудрост“ ( како је духовито описао Винавер), коју оличавају Богдан
Поповић и Јован Скерлић.
Синови, унуци и праунуци ових „институција српске књижевности“,
постоје и данас.
Истински зачетник српског књижевног неофицијализма – Винавер –
није већ пола века међу живима : припада мртвим песницима. У том друштву –
друштву мртвих песника и стварног српског неофицијализма – много је
подношљивије, него међу сивим еминенцијама тзв. модерне поезије
официјелних бастиона српске литературе и критике.
Подсетимо се : Винавер је још као почетник у књижевности (како
пише Г. Тешић), „уочио битне компоненте двеју поетика које су у књижевности
институционализоване и које су у суштини биле антимодернистички усмерене.
Њихово методолошко исходиште је засновано на утилитаризму,
прагматизму ( нарочито Скерлићева мисао), традиционализму, естетизму,
ларпурлатизму ( случај Б. Поповића). Таквим критичким моделима Винавер
се супроставио својим критичко – програмским текстовима и пародијама на
страницама ШТАМПЕ (1911 – 1912) и ПИЈЕМОНТА (1911 – 1913). Суштина
тих младалачких текстова је : рат против сваке врсте прагматизоване
уметничке праксе, против утилитаризма, против робовања песничког чина
налозима идеологије и тренутка, против естетизма а за аутономију и
аутентичност певања и мишљења о поезији. За једну потпуно нову визију
уметности, модерну концепцију песништва…“
Питали смо у Напоменама уз друго издање „Несебичног музеја“ :“
Шта је стварни модернизам у српској књижевности? Шта помодни и лажни?
Поезија је израз песникових расположења на земљи и процене вредности
овоземаљског живота на основи осећања – она је ствар овог света…“
Оно што је мучило Винавера као почетника у књижевности опседало
га је и последњих година живота: пронађено је у његовој песничкој оставштини
несумњиво сведочанство о томе. Објављено је, безмало четврт века после Винаверове смрти, у књизи
„Иза Цветкове меане“ (Нолит, 1978, стр. 65). Делујући у зонама источника,
српског неофицијализма, Винавер је до последњег даха, био веран
неофицијелној перманентној радикалној и стваралачки доследној одбрани
модерног песништва, која је потрајала од прве деценије 20. века па све до године
његове смрти, 1955.
Ни до овог тренутка, прве године 21. века нису се појавила Сабрана
дела Винавера (иако су одавно припремљена), а објављена су Павловићева,
Раичковићева…Да не набрајам даље. За Винавера су затворене капије
Књижевне Установе, коју можемо назвати Бастион официјелне српске
литературе и критике 20. века, или Српско – кинеска мандаринска
мудрост.
У чему је смисао споменуте „мудрости“?
О не пиши ништа, сви су списи ташти
Не веруј очима, не подај се машти.
Напусти Модерну, одбаци древност
само од нас чекај – Велику књижевност.
Од којих „нас“? Питајмо мртвог Винавера; више је знао и дубље осећао
од оних који су дошли када је он одлазио…
Када данас пишу или говоре по кулоарима, чак и неки тзв. савремени
модерни песници, са извесном носталгијом или одурном глорификацијом
Миодрага Павловића, Зорана Мишића, Васка Попе, то се може прихватити
само као делимична истина. Стварни, тајни или јавни врач српског
неофицијализма и компетентни бранилац српског песништва је – Винавер.
До последњег даха, Винавер је био заточник антирационалистичког
/ антипатрхијалистичког концепта књижевности и културе. То није била мода
или искуство лакрдије Станислава Винавера : то је била ствар пожељног
стваралачког развоја Винавера, духа који се борио против једне
регионалистичке, строго националне, народске културе и уметности, за једну
нову, европеизовану, космичку верзију стваралаштва. Винавер припада оној
групи српских књижевника 20. века који су се залагали – како добар познавалац
Винавера, Тешић пише – “ за стваралачку комуникацију међу европским
културама, занемарујући строго функционализоване националне интересе у
сфери изолационизма и сепаратизма. У есеју „Наша критика“ (првобитно
објављен у листу „Правда“, 4. 1. 1936. – М . – Л. ) Винавер указује на негативна
обележја патријархалног духа једне културе која у начелу одбија сваку критику
јер „Наш народ и цела наша материјална и духовна култура били су дуго
и под влашћу апсолутне патријархалности…“
Та „асполутна патријархалност“ под налетом новог превратничког
духа губи свој статус у судару са модерном визијом књижевности. „Апсолутна
патријархалност“ је производ институционализације освештане традиције која је
у бити недодирљива, митска конструкција, идеологизована и
функционализована догматска свест…“
Штета је, понављам, што до овог тренутка српска култура није добила
сабрана дела Винавера : што нису објављени на једном месту расути
Винаверови текстови, како по часописима, тако и они из оставштине. Кроз
пародије, Винавер се није оглашавао само као творац изврсних пародија, већ и
као критичар.
АЛАЈБЕГОВА СЛАМА – Винаверове пародије у рукопису, још увек
нису објављене. Није касно ни сада : јер њихово би објављивање била прилика
за критички говор о актуелним питањима српске књижевности и уметности 20.
века. Хармоничан, уравнотежен развој српске културе и књижевности 20. века
поремећен је не само у периоду после 1945. године. Истински нове песничке
спирале у српској књижевности 20. века, нећете наћи у инвентару тзв.
тумача књижевности и прописивача догми и школских задатака – региона
официјелне српске литературе и критике. Њихово врхунско начело је
Кинеска мудрост; вапитани су у духу Скерлића (чак и кад га тобож
нападају) и Богдана Поповића.

На самом почетку 20. века, у српској култури и књижевности,
догодило се нешто што је по последицама и по исходима катастрофално.
(Винавер о Скерлићу: „Почупавши све тајанствено и магловито,
романтинчно и фантастично, горко и музичко, заносно и полетно – као
нездраво, шта је оставио у тој души : рационалистички кромпир, користан,
отужан и водњикав. И сва модерна наша литература иде другим правцем,
оним којим јој трезвени Скерлић, свим својим познатим великим ауторитетом,
– није дао да иде. Живот и уметност побеђују противу собних законодаваца са
ватом у ушима, а који се боје промаје и најмањег чистог уметничког и
свечовечанског правца“. )
Према мишљењу Винавера, ипак, „наша нова књижевност и крај све
помамне дреке јадних старкеља и мумија има све услове да се испне на европски
ниво. – Један Растко Петровић, за мене ниуколико није испод једнога Артура
Рембоа…“ Винавер је аргументовано критиковао „француски култ мишљења“ у
српској култури и поезији 20. века, његову јаловост и калупе ( Дучић, Ракић,
Грол, Б. Поповић…). Винавер који је студирао на Сорбони, не подцењује
духовну Француску (Бодлера, Бергсона, Стендала, Пруста, Рембоа). Напротив
: за Винавера је пожељан идеал она Француска, велика и васељенска, која је
духовна, која је стварно и дефинитивно победила и уобличила материју. Код
кога се српског песника, после Растка, „најдаровитијег песника кога је дао нов
покрет у нас“, то догодило?
Антологије српске поезије, антологичари, у највећем броју случајева,
баш зато што су кроз читав 20. век долазиле из региона официјелне српске
литературе и критике, носиле су један неподносиви терет споменутих региона.
Досаду и умор, пригодност, и неизлечиву болест “ књижевне филоксере“.
Ту болест је, опет, не случајно, описао Винавер, увидевши да се коти на
фразама, али не само на њима. Суштински, ова дијагноза је била тачна, и важи
кроз читав 20. век. Карактеристика ове аномалије, како је уочио Винавер, „под
нашим поднебљем у томе је, да је пакосна. То долази отуд што су очајно и на
веки промашени литерати, затровани од своје неспособности и јаловости“.
Официјелни бастиони српске литературе и критике спречавали су да
се, кроз читав 20. век, српско песништво запути од Алајбегове сламе према
Богочовеку, најкраће и најгрубље речено.
Винавер тврди (и 1932. године, спор са Глигорићем, поводом
ликвидације српског модернизма), „Скерлић се бојао поезије и песника“; „његов
идеал био је наивни вербализам Проке Јовкића и слик Бојића“. Баштиници духа
Скерлића, баштовани култа књижевног самодршца, по Винаверу, су
„таманитељи и гонитељи поезије, уметности и душевне културе“. И Скерлићева
и Поповићева школа, двојац су; те „школе“ су „објавиле мржњу на интуицију,
на тајну, на мистику, на свако дубље зрачење. Скерлићева школа плашила се
тајне као подвале, Поповићева школа, остајући површинска није могла да
прими тајну, јер ова нити је дречећи јасна нити креолски накинђурена…“

Знао сам то док сам састављао прво издање антологије НЕСЕБИЧАН
МУЗЕЈ ( Београд, 1999). Та антологија је, подсећам, изашла о мом руву и круву,
а не у неком великом српском издавачком предузећу, где су столовали и
одлучивали унуци и потомци Скерлића и Поповића.Начело многих српских
антологичара током 20. века је углавном начело Поповићеве школе, како вели
Винавер, „блесак и ђинђува“ („његов је идеал празни и надмени глачар лажних
алемова Хередија. Г. Богдан Поповић у ствари је идеолог онога паланачкога
става који воли шарену шљокицу“ ).
Ја сам као антологичар (… ) пошао од почетка сасвим другим путем :
од Алајбегове сламе ка Богочовеку. Тражио сам она уверљива сведочанства
која у српској поезији потврђују и обелодањују високу душевну културу.
Интуиција, тајна, мистика и свако дубље зрачење били су ми од значаја.
Нисам се плашио тајне као подвале, напротив….
Нисам састављао ни прво ни друго издање антологије НМ, да бих
удовољио ни господи професорима, који не воле књижевност, нити неким
песничким групацијама, песничким идеологијама.
У првом и другом издању моје антологије, баш зато што је
истраживала песништво периода 1938 – 2000. година, нисам ни дотакао
трагедију једне песничке генерације која је за модерно српско песништво 20.
века, теоријски и практично, учинила више, од потоњих, од оних који су
дошли после.
Реч је о оној генерацији која је дошла после Првог светског рата и која
је – према Винаверовим речима – “ нашла пут за обнову, продубљење, за прави
стваралачки замах. Једна песма, можда чак и једна реченица тога што смо ми
написали и изрекли била је књижевно важнија но сва нагваждања мртвих
схематичара, било да су написана, било да су тек могла бити написана. Ми можемо
замислити, поред схематичних општих места која су код нас испуњена од разних
случајних писаца, још милион и милијарду таквих схема, па да оне ипак немају значај
и историје, ни живота, него да су само податак за статистику. Ми смо нашли праве
стваралачке реченице, ми смо нашли кључеве, ми смо отворили видике заробљене.
Наш је положај био тежак и немогућ. Јер старе генерације схематичара, разних
случајних професора и васпитача омладине нису дозволиле омладини да она уђе у
књижевност и у живи израз преко наших слутњи. Напротив, они су омладини дали
свакојаку црвоточину, а нас су одстранили“ (1936).
Случај Комедијант, Судбина, или Бог, удесили су да се појави изгледна
прилика за штампање трећег и вероватно и коначног издања НЕСЕБИЧНОГ
МУЗЕЈА : да се од 1938. године спустим до 1900. године. Покрећући нове
књижевне часописе „ЗАВЕТИНЕ Плус ултра“, „Уметност махагонија“ и
„Дрво живота“, мислио сам да у њима објављујем део грађе – Додатак за
четврто и коначно српско издање антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ...
Мислио сам и веровао да ћу у својим часописима, и у зборнику „Велика
магаза“ ( наставку Аламанаха за живу традицију, књижевност и алхемију)
објавити делове обимнијег Додатка – Другом допуњеном издању
НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА.
Био сам спреман на велику жртву, да евентуално треће и прелазно
издање НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА2, опет, као прво издање објавим о свом руву и
круву, макар у 250 примерака. Јер нисам могао да рачунам на помоћ
официјелних српских издавача, из сасвим разумљивих разлога…

___________
(1) Алај – бег; турски израз; у преводу : заповедник алаја, пуковник. Алај : пук;
гомила; скуп; група…Алајбеговина ; алајбегова слама. Слама, оно што нема власника,
нешто о чему нико не води рачуна. Каква је то „алајбегова слама“? Која припада алајбегу.
Што је као ничије, што се може без питања узети. Због чега се присећам свега овога,
сада – током прве половине 2001. године – када зе појавила изгледна прилика за треће и
вероватно коначно издање антологије српске поезије 20. века? Какве везе има тамо
некаква Алајбегова слама са српском културом и поезијом 20. века?
2 О првом и другом допуњеном издању моје антологије није се писало на
велика врата; али објављено је низ текстова, углавном млађих писаца и песника.
1. В. П. М. : ПОУЗДАНО ЧУЛО ЗА ПОЕТСКО И ЕСТЕТСКО, „Данас“,
Београд, бр. 612, петак 12. март 1999, стр. 12.
2. Тодоровић, Мирослав : НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, „Борба“ (Свет књиге III),
Београд, 8. јул 1999.
3. Мандић, Зоран М. : АНТОЛОГИЈА АНТОЛОГИЈА, „Дневник“, Нови Сад,
25. август 1999, стр. 15.
4. Гароња – Радованац, Славица: ДВЕ АНТОЛОГИЈЕ СРПСКОГ
РЕЛИГИОЗНОГ ПЕСНИШТВА (…) , „Школски час“, Београд, 1 / 2000, стр. 104 – 108.
5. Јагличић, Владимир : Мирослав Лукић : НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, антологија
српске поезије, 1938 – 2000, друго издање, „Заветине“, Београд, 2000, ревија „Липар“,
Крагујевац, бр. 8 / 2001, стр. 38 – 39.

(…..)

ЛеЗ 0008236 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s