НА КРАЈУ ПУТА
Крило бившег анђела
засветли сред мрклине.
У мрењу тек просине.
Дан црн је, а ноћ бела.
Житна поља свуд свела.
Црне се пустоловине.
Са дна ил с висине
сама долеће стрела.
Пуцају све нити века,
затутњи из далека
смрачен одавно видик.
Сву ноћ кукају петли.
На крају пута засветли
бившег анђела лик.
1995.
ПОТОЊЕ ВРЕМЕ
Хладно сунце с висине
а земља – ужежена.
Потоња су времена.
Дан мркне, а ноћ сине.
Бор на рубу урвине
црне сокове сише.
Драги се ликови скрише
ил невидљивим се чине.
Под крилом рашког анђела
деца су гнезда сплела
од сна и паучине.
Час је – а ко нас чека?
Самују и трн и клека
а кос у шипраг мине.
1995.
ИЗГУБЉЕНА ПЕСМА
( По сећању )
Не умем више да говорим.
Што врева већа – мени тише.
Пишем, ал неко слова брише.
Уместо мене – други зборе.
Светао дан, ал душу сише.
Непроходна се шума створи.
Идем пољем, а поље гори.
Уместо мене – други дише.
Опколили ме црни свати,
то нису свати с овог света.
Говоре уста, без покрета,
невидљиво ме око прати.
Из другог света и времена
јавља се песма изгубљена.
1985 (1995)
ИЗЛАЗАК БИЋА
Земља нас већ обавија,
све гушћи су дим и пара.
Зима је, а врела јара
из сваке пахуље сија.
Ни ласта гнездо не свија
а паук мрежу не ствара.
Једно се око отвара,
у другом склупчана змија.
Заметну траг се и клице.
Из тмине излази лице
и на таблици просине.
На крају худог века
долазак Христа чека
род српски усред пустиње.
1986 (1994)
БЕЛУТАК
Сабласно светли спруђе,
с неба се со просипа.
У мрежи злих полипа
завапи ловац слуђен.
Дан је, а ми кроз тмине
куд који корачамо.
Пут се свршава тамом
кроз коју Господ сине.
Век нас шчепо за гушу,
цери се светско ругло.
Занети млечном куглом,
корачамо – кроз тмушу.
Сахрањени, а живи,
очи нам пуне песка.
Свет је нестварна фреска
испод небеса сивих.
Глава на пању, лутак
сриче указе власти
о поретку – пропасти.
Оста само – белутак.
1992.
ПОВРАТАК КРАЉА
Прастари ваздух дишем,
у храму краљ ме чека.
Из ког су доба кише,
пшеница из ког века?
Са зида распет христос
божјим нас словом храни.
Хиљадугодишњи кос
на истој стоји грани.
Певам, са средњим веком
пупчаном врпцом везан.
Спуштах се хучном реком,
сам себи туђ и незнан.
И брат брату је туђин.
Злокобни знак на стени.
Мој добри краљу, уђи
у дом наш порушени.
Јер нема људског збора,
теку крваве реке.
Црн прозор до прозора,
црне на брегу – смреке.
Тајну прастарих слова
из тмине глас нам јавља.
Ал златоруни ован
на праг свој белег ставља.
1993.
_____________________________________________
Слободан РАКИТИЋ (1940. – ) . Песник, есејист. Књиге поезије : Светлости рукописа (1967), Рашки напеви (1968), Свет нам није дом ( 1970), Земља на језику (1973), Песме о дрвету и плоду (1978), Жудња за југом (1981), Потомак (1982), Основна земља (1988), Тапије у пламену (1990) ……………… – Овде су уврштене верзије песама објављене у часопису СВЕСКЕ, Панчево, Ране и нове песме, 39 – 40 / 1998, стр. 5 и даље.
ОПАЛО ЛИШЋЕ | Архив у оснивању (001) 