Oskar Davičo -Poverenje u reč / Sanda Ristić-Stojanović

U SUSRET NOVEMBARSKOM OMAŽU OSKARU DAVIČU– 2012 – koji organizuje  SKD- Francuska 7 .    Povodom 100 godina od rođenja pesnika  i 20 godina od smrti pesnika. –  1909-2009

___________________________________

Kod Oskara Daviča nema nepoetskih i poetskih reči.Svedoci smo da se kod nas u akademskim književnim krugovima često forsiraju kao veliki pesnici oni koji se koriste redukcijom reči i izraza. A bogatstvo reči i zamah koji pesnik ima se gotovo smatraju manjkavošću. Davičo se ne plaši reči i ne piše sa predumišljajem da osigura za sebe odobravanje “ kritike „.

Davičo je pravi primer na kome se slamaju predrasude raznoraznih kritičara i teoretičara.Jedna od tih predrasuda je da je umetnost nešto uzvišeno i da je kod nje presudno ono “ lepo „, pa je i izbor reči prikladan, oskudan, primeren “ umetnosti „.

Odavno se u savremenoj umetnosti nametnulo drugačije vrednovanje umetnosti.Kod ekspresionista eto drugačije estetike “ ružnog „, napr. u ekpresionističkom filmu  „Kabinet doktora Kaligarija „. Gledajući slike Kirhnera, Pikasa, Dalija jasno je da umetnost ima daleko razuđenija sredstva izražavanja nego što bi to iko pretpostavio.Pravi dokaz za to je i umetnost Pop-arta.Treba žaliti za vremenima kada su pesnici pisali o slikarima i obrnuto. Apoliner je pisao o Pikasu i shvatao njegovu originalnost.Andre Breton je govorio o Maksu Ernstu.U opštoj pojavi i pomami skribomanije zaboravlja se koliko su daroviti ljudi retki.Treba se setiti i da je Pikaso rekao: “ Tajna umetnosti leži u činjenici da čovek ne traži već pronalazi „.

Druga krajnost gde odlaze kritičari i teoretičari je nemoć da se “ čuvenim “ starijim književnicima ponekad kaže da su objavili lošu knjigu.A čudni su i hvalospevi o napisanim banalnostima koje su bez ikakve umetničke dimenzije.

Ali tu dolazimo do novog problema-nedostatak svesti da je poezija umetnost. Ne treba podsećati da je po mnogim slavnim ljudima, pre svega filozofima, poezija – umetnost.Kao umetnost ona ima neraskidivu vezu sa likovnom i muzičkom umetnošću.Pre svega pravi pesnik, rođeni pesnik je uvek moćan u svojoj pesničkoj slici.A ne treba podsećati da se gotovo svaki doživljaj muzike vizuelizuje.U našoj sredini zaobilaze se svi veliki estetičari  i filozofi (čast izuzecima).Zaobilaze se Baumgarten, Hartman, Foht, Kroče, Lalo, Desoar, Taljabue, Ingarden. Zaobilaze se Sartrova, Hegelova,Šelingova, Hajdegerova,Lukačeva razmatranja o umetnosti i poeziji .Time se zaobilaze i mnoga određenja bez kojih se o savremenoj poeziji ne može ni govoriti.Pojmovi- novo, originalnost,slika , savršenstvo, dar, suština, igra, mašta, sloboda, ontologija i ontološki status pesme, prirodno i umetnički lepo, intuicija, pseudoestetsko, sud ukusa, fenomenologija, estetske vrednosti, istina, slojevi u pesništvu, sigurnost, ravnodušnost, nesloboda itd, to su pojmovi i teme koje van granica Srbije nisu zaobiđene u govoru o poeziji i umetnosti.

Pojam originalnosti je mnogo značajniji za umetnost nego što se uobičajeno smatra.Gotovo da neko ne može da se nazove umetnikom ako nije originalan, bar u onoj meri u kojoj predstavlja novo i jedinstveno ljudsko biće.

Novo se do renesanse gotovo uvek negativno vrednovalo. I ta negativna recepcija novog traje i do današnjih dana.Novo se smatralo izopačenim, provokacijom, incidentom, udesom, nečim štetnim po samo društvo ili neko umetničko okruženje. Pesnik Davičo intuitivno svestan toga daje jednoj svojoj pesmi naziv “ Udes „.

Novo asocira i na početak. A ta igra početka i kraja stalno je prisutna kod Daviča u večnom nadopunjavanju i klackalici života i smrti.

Insistiranje na raznim linijama i pravcima  te nerarazumevanje različitih poezija koje sve postoje( isključivost), dovelo nas je do toga da se poezija počela u našoj maloj , lokalnoj sredini svoditi na stvar ukusa ( relativizam, hipersubjektivizam).Tamo gde je sve stvar ukusa,sve i svašta se može proglasiti za vrednost, a ako sve može biti vrednost iz toga sledi da ništa nema vrednost.Svako ima svoju istinu, svoj ukus, svoju nagodbu sa savešću.

Odnos prema prirodi i pojmovi kojima se Oskar Davičo koristi u skladu su sa sledećim idejama : “ U geniju ( darovitom čoveku ) umetnost i priroda postaju zamenjive i nerazdvojive.To je jedna igra skrivanja i pretvaranja u kojoj se uvek vara : skida se maska prirode da bi se ispod nje prepoznala umetnost i podiže se maska umetnosti da bi se pod njom prepoznala priroda.Tako priroda upućuje na umetnost a umetnost upućuje na prirodu i ta igra se nastavlja do u beskraj “ (Mirko Zurovac-“ Tri pojma lepote „).

Oskar Davičo je dinamičan pesnik, kod njega se uvek nešto događa,u njegovoj poeziji se zaista nešto zbiva. Osećanje smrti nije slučajno (smrt sina, zaklani Mirko D., izbeglištvo,  dva svetska rata, smrt žene, logor,robija, pogibije mladih ljudi, umiranja tokom ratova ).

Davičo je svedok svoje epohe, čije delo je neverovatno slojevito.Slojevitost dela je karakteristika svih velikih pisaca. Rešenja i razrešenja koje ima Davičo u poeziji su očaravajuća, zapanjujuća i samo su za one hrabre koji umeju da ga slede.

I da završim rečima Sartra :“Reči nisu više sredstvo za komunikaciju, već magično oruđe koje dozvoljava pesniku da ga koristi i kao stvari i kao značenje.Kada je značenje reči oslabljeno počinje da se ogleda fizički aspekt reči.Tako shvaćene reči predstavljaju značenje, ali ga ne izražavaju.Primarni zadatak pesnika nije da se izražava, već da iz sebe rodi novi krug zbivanja. U pesmi su strasti umetnika apsorbovane, izgubljene u imaginarnom delu njegovog rada „.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s