Јосип Броз Тито у поезији

Из чачанског часописа ГРАДАЦ, бр. 34, мај – јуни 1980. Редакција: Милијан Милошевић, Радојко Николић, Миленко Пајић, Милосав Маринковић и  Бранко Кукић. Уредник Бранко Кукић.

Примери: (за  ФИЛОСОФИЈУ  ЕВРОПАЛАНКЕ)

 ______________________________

Кад говори као да звезде падају

 

Владимир Назор

 

НАШ ВОЂА

 

Од гвожђа је, али у том гвожђу куца

топло срце. С руке, кад је увис диже

до облака тамних прамен свјетла сиже.

Нада хода, лед му под петама пуца.

 

И тако нас води. Ми не знамо да л’ је

син садашњих дана, лик из древне приче;

ми нрочимо за њим увијен чвршће и даље.

И у нама вјера још снажније ниче.

 

Бранко Миљновић

 

Тито

 

Нада говори као да звезде падају

у лепу воду из једне вечности иза  променљивих облана

упери прст у неизмишљено место али време лажно

где прошлост још није прошла

и иаже:

но тамо пође стићи ће у дан пре дана када је пошао

у несличну  идилу неверну ономе што је иза ње

где је ружна граја иначе хваљених птица

Он ништа не прећути он каже

свану мрљу у оиу свани облак на души:

будућност није све оно што ће доћи

много штошта ће се једноставно поновити

прошлост није све оно што се неће повратити

и  један део  будућности  остаје  затајен.

Он нас учи како да не изгубимо сличност

са својом надом са својим лепим људским

лицем он нас учи како да препознамо будућност

у ономе што радимо у ономе што ће доћи

јер јао оном ко изгуби сваку сличност са овим градом

јао оном ко нема своје место на овом тргу

јао оном ко буде мерио себе својом сенком

ноји је дан у његовој неосветљеној крви

Будућност је ту само је треба препознати и  издвојити.

 

Бранко В. Радичевић

 

ТИТО ЈЕ С  НАМА

 

Кад заставу скидамо

и разлегне се химна,

свечано је

ко да је Тито

дошао међу нас.

Тада се бурније дише.,

и сви су крвотоци

један једини

талас.

 

Памтимо његове речи,

позив упућен нама.

У песмама је нашим,

у замаху мишице.

И над је искушење,

и кад се победа слави

Тито је с нама!

његов осмејан,

добро лице.

 

Кад радимо

крампе

Све брже и брже лете.

Ми кличемо: За Тита!

и испуњен је план.

С мислима на Тита

ми почињемо рад!

ми завршавамо дан!

 

Душан Радовић

 

ЖЕЉА ДЕВОЈЧИЦЕ

 

Процветало у Титовој башти

бело, жуто и румено цвеће.

 

Запевала сеница на грани,

нрај Титова крова и прозора.

 

Волела бих да сам и ја птица,

да сам птица или љубичица.

 

Над се Тито од рада умори,

да га моја песма разговори;

 

да га моја топла љубав сретне

кад погледа на бокоре цветне.
 

Божидар Шујица

 

УСПРАВАН ЧОВЕК

 

Његов живот је усправност

Једном олујном стаблу

 

Његов видик је светлост

Која се разгранава

 

Његове су мисли саднице у веку

И бацају дубоко дубоко у будућности

 

Песме што се као јабуке беру

 

Његово не је против штапа

Којим је господар ослобађао роба

 

Његово да је за руже

Слободе однеговане крвљу

 

Његова борба је братимљење

Страна света у густом кову

Увек  градитељских руку!

 

 

Перо Зубац

 

ТРЕБА ДА СЕ ПАМТИ

 

Треба да се памти.

И рат. И смрт. И глад.

И да се реч преноси са уста на уста,

и да се урезује словима у хартију.

 

Ми треба све да знамо.

И шта би било 1941.

да нисмо имали Тита и Партију.

 

Али да говоримо као одрасли,

да се чује гласно и јасно и наш глас:

 

Шта би Тито и Партија

да немају нас?

 

Јер како Тито стамен попут брега,

тано су чврсти и они уз њега.

 

Јер кано је Тито знао идејом и смелошћу

и мудрошћу чудном да нас храни,

тано су њега у јасно сутра,

носили његови партизани.

 

Још би се ишло до слободе

да нисмо имали овакве народе.

 

И Тито би био смркнутијег лица

да је у војсци имао кукавица.

 

Хвала јунацима Југославије

што нам је небо од сна плавије.

 

Хвала млеку и хвала житу

које су родитељи давали Титу.

 

Радомир Андрић

 

ТИТОВ РАЗГОВОР СА РАДНИКОМ ПАРТИЗАНСКЕ ФАБРИКЕ ОРУЖЈА У УЖИЦУ  1941.

 

1.

Нолино смо метана у стању

за један дан излити

 

Тачно толино

нолино душмана  наше слободе

на свету може бити

2.

Ми не можемо уз оне

који гаје сумњу

који ћуте

 

Ченају победу

дође ли

тад су уз њу

нити  ведре

нити муте

 

Чувају само свој праг

а праг домовине

чији је праг

да ли могу да дослуте

 

Душко Новаковић

 

ЛЕГЕНДА МУЊЕ И  ГРОМА

 

Нико их није видео над су се појавили

Неко каже да су сишли. А неко, да су можда устали

из саме утробе земље.

Можда их је земља родила у време велиних, језовитих тишина

прво муњу, а одмах затим и грома.

 

И пустила је муњу да осветли места

где се притиснут лавежима невоље

народ слепио за дроњке. И осветлила

је муња хлеб очајни, и тужну

изгладнелу децу болесних колена. И

цијук  гамади  оно  палих  ластавица.

 

А гром је грунуо на бурдеље и палате

цепајући на два, на три

искежене маске олигарха, потпорне зидове палата

дијадеме хировитих принцеза.

 

Сажижући, без милости, вртове крволочних психа.

И од тада, већ подуже времена,

свесни својих људских чаролија

муња и гром, сестра и брат, два добра другара

пролазе земљиним шаром и завирују,

и мотре, и прасну, него шта!

 

 

Милан Ненадић

 

МИРОТВОРАЦ

 

Хучао сам нроз сутјесне,

Кроз теснаце,

Мировао нроз равнице

Гутао пиратски брод.

 

По угледу на реке,

По угледу на Дунаво —

Тече време,

Течем у њему ја.

 

Срце ми мудро говори

Да се већ разливам,

Да сам на самом ушћу.

 

Шта да радимо

У делти овог столећа?

 

Никакве збрке, другови,

Ни плача као у почетку

Доста је плакао човен.

 

Кажем: другови, мирно!

Кажем: другови, мир!

 

Сад треба смоћи снагу,

Треба сакупити рукавце –

Почиње велика синтеза.

 

По угледу на реке,

По угледу на Дунаво —

Тече време,

Течем у њему ја.

 

Шта да радимо ми

У делти овог столећа?

 

Понављам: другови, мирно!

Понављам: другови, мир!

 

 

Манојле Гавриловић

 

ТИТО — ЛЕГЕНДА КОЈА СВЕТЛИ

 

Улази у град на коњу ио на звезди

са цветом на рамену и птицом у оку,

оно њега војсие и светлост језди

налик на заставу од Сунца у скону.

 

Долази са венцем извора око руке

са шалом од дуге и месечеве нити,

девојчице му по коси плету звуке

од младог свитања што ће јелен бити.

 

Он је пролеће заљубљено у брезу виту

љиљани су му руке, зрак Сунца коса,

очи су му свици што светле у житу

рамена му Месец. груди су му роса.

 

Он је рена златокрила. мирис лета

светлост коју хор славуја зором носи,

на раме му кћи лабуда ноћу слета

док у пољу међ звездама ветар коси.

 

Његове су мисли јаче од грома у ноћи

из грла му бело јутро најављују петли,

и нема места где му реч неће доћи

да све претвори у легенду која светли.

 

___________________________

 

УМЕТНИЦИ О ТИТУ

(избор)

 

Оно што мене највише импресионира је штоТито већ у својој појави носи инкарна-цију Револуције, Партије, њених идеја, њене историје и њене етике. Тај утисан изазива нешто врло стамешо, врло темељ-но у његовој појави — монументална оз-биљност и осећање склада унутрашњих снага у њему. Из њега просто зрачи ве-лика моћ убеђења, јасност погледа, чврс-тина одлуке, јединствен спој речи и дела.

Велибор Глигорић

 

Такви „мужеви“ стоје на постољима захвалности и дивљења у општечовечанском Пантеону у Велхали хероја: они су оличење својих народа, делови човечанства, оних националних скупина које су се поистоветиле с целовитом природом својих постојбина. Ти мужеви су више од народних хероја. Ти мужеви су оснивачи, пре-ци,као оно старозаветници, видовити праоци испред племена и родова који су гле-дали обетоване земље, где се хлеб насушни братски подједнако крши и пружа и где су бистри извори слободе и правде.

Вељко Петровић

Најтеже је говорити о великим људимп. речи, наједном, постану тесне, мигољиве, муцаве, тешие. Непослушне. Немоћ изри-цања запоседне језик и ум, муцавост ста-је ногом на усне. Иао да и само срце застане, за трен, ономе који изриче или пише, да би се у АПСОЛУТНОЈ ТИШИНИ огласила права мисао она — једина, једино могућа.

Свако поређење Тита и ма које друге историјске личности, колико год нам то звучало ласнаво и помпезно, несувишно је. ТИТА, ЈЕДНОСТАВНО, НЕ ТРЕБА ПОРЕДИТИ. Тиме бисмо га само осиромашили за једну димензију, за једну нијансу, за један елемент, за једну суштину, за читавог Тита.

Бранимо чистоту читаве његове рево-луционарне визије, јединственост његове јединствености, непоновљивост његове непоновљивссти.

Може ли се уметнични израз захвал-није одужити тој великој личности, МОЖЕ ЛИ ТО ОДМАХ И ДО КРАЈА, ано је једно бар јасно: Титов лик, животни пут и ре-волуциошрно дело, немогуће је ни избли-за исцрпсти до краја, нао тему и иао ин-спирацију уметника.

Тито је, за нас песнине, ВЕЧНО ЖИВА МЕТАФОРА.

Адам Пуслојић

 

Једноставно речено, Тито је у свему био и остао велини човек. У његовој личности су се стекле ретке особине: неизмерно људсно поштење, лична храброст и неис-црпна воља, као и способност да предвиђа догађаје, да их види реално и да њима влада. Као ретно ко, био је способан да у преломним тренуцима историје дубоно осети тежње народа и радничне класе, што га је учинило једним од највећих људи савременог човечанства.

Ристо Тошовић

  итд.

________________

Да ли се тога сећате?

Тих и таквих бројева часописа, те и такве поезије, тих и таквих актера? Погледајте где су сада, ако којим случајем нису на неком гробљу, или гробљу слонова.

Питам Вас : зашто овде нема књижевне лустрације?

Одговорите ми. Врло радо ћу објавити…

Овде не треба дизати тон, већ само листати књижевне часописе, новине, издавачке планове издавачких гиганата титославије, и одговори ће навирати сами од себе.

ЛеЗ 0008249