Последња сфера мистике/ Миодраг Мркић

(одломак из 3. издања  књиге истоименог наслова, што је тренутно у припреми за штампу)

(…….)Сигурно живост језе и пораза Лукићеве поеме заузима посебно место.
У градацији, у згушњавању апокалиптичног, у коначном исходу, у следећем астерониму читамо:

Све ће их ускоро поклати
И јагњад.
 
„И јагњад“ – „благост, невиност… Неумрљано“. Наравно, Христ жртвован због грехова света. Јагње божје. Итд. Да не подсећамо на релативно познате мотиве из хришћанства о Христу. Место ширења те теме, наведимо детаље овог астеронима:
крв, огањ, смола, бунило, кошмар, нарицање– деце, жена… стараца. Призори ужаса, али у следећем астерониму који је много дужи од претходног каже се у првој строфи, дистиху:

Најдуже траје страх;
Страва је плодоносна култура.
 
Мислимо да је песник из градације: стрепња, страх, страва, страоба, добро издвојио управо страх и страву. За мене је веома психолошко-психијатријски добро дефинисана страва, лирски дефинисана као „плодоносна култура“. Мада наука говори да су основна осећања човека углавном иста од постанка човека; у праву је Лукић што говори о култури страха (страве), о култивисању осећања. Да кажемо, сублимацији, оплемењивању осећања. Ова мисао о страви је по дубини равна овој мисли Достојевског коју цитира Лукић: Може ли човек макар сâм пред собом бити потпуно искрен и да се не уплаши истине? – питао се Достојевски.
Достојевски је још говорио: „Широк је човек, ја бих га сузио „. Касније је та мисао у политичко-пропагандне сврхе са негативном конотацијом приписана Стаљину. И као такву је цитирамо. Зар није и овде актуелна мисао Достојевског?
Призори закланих… Наслагани као цепанице. Крв… „Сада живи завиде мртвима“…
Побијени… и:

… није више важно
је ли Србин, Албанац, или припадник
неког другог европског народа.
Уместо потока тече крв и сумпор.
Мрави у мравињаке довлаче
Власи женске косе.
 
Конкретне слике апокалипсе добијају јасноћу општости. До сада су одолевале биљке и животиње, али више се не чују… „спаљено је свако дрво“.
…………………………………………………
Заклано је јагње,
Умиљато као дете,
И много деце,
И само се чује
Како из невиних отиче крв.
Из кућа куља дим.
И шири се стравa.
Чему песме, кад нема
више ко да их чује?
Више ни пчеле у крошњама
Кајсија не зује.
 
Заиста, кључно (по)етичко питање. Питање – које је мртви врисак при освешћењу. Заиста, чему песме? У јеку највећег свог заноса у писању, брутално ми се јавља то питање. И упркос томе, ја и даље пишем, и Лукић даље пише. Можда је сврха нашег писања да заборавимо на просто питање без одговора у мерама, рецимо: неколико милиона година? Идеју о судбини, коју иначе Лукић пише првим великим словом, наставља и у следећем астерониму. Већ смо малопре прочитали: „Биће како је писано“ и тумачили судбину и хришћанство, односно предестинацију у хришћанству. Но, да наставимо са приказивањем слика апокалипсе:

Злокобни акорди Судбине, као фрагмент
Из симфоније Чајковског окупљају
неразвијене филмове, као магнет
гвоздене опиљке, рушевине једне
цивилизације Узалуд.
 
Ова доста техницизирана уметничка слика можда и несвесно, да кажемо грубо, критикује цивилизацију. Наравно, и као што се види, песник директно каже цивилизација. Но, „све гута огањ,огањ“: „И сенку и тело“ , „позоришта“, „цркве“.
Пазите! – „цркве“. Можда једно од кључних места експлицираних. Цркве су у серији, старе шуме итд.

Све нестаје, тамница и кључеви.
И врата, она што их је отварала
Стрпљиво и делимично,
Она што поново, по други пут умире.
Иза  тих врата је сфинга.
Дише тише од тишине.
Побеђени су добили своју
Одсудну небеску битку.
 
Овде пада у очи „тише од тишине“. Један песников покушај да се досегне Апсолут Тишине, можда Празнине. И неко разрешење драме сукоба, акције и реакције, али на нивоу Светог писма, у духу Откровења Јовановог: „По мртве је дошла друга смрт“. „Друга смрт“. „Небеска победа“. Ту је „друга смрт“:

Као гнездашце царића у жбуну украсне јеле,
Као мачка на врху плота, након што је растргла
пар
Белих голубова
Видео сам кроз прозор купатила
Напунио сам преламачу
И погледао је кроз нишан
 
Мачка је иначе компликован симбол: …Зло и смрт… У хришћанству је Сотона, тама, пожуда, лењост. „Песник, субјекат лирски, причалац, очевидац се као што видимо директно овде укључује у апокалиптична збивања. Учесник је. Актер је. Нека буде онај дат од муза, пегаза, богиња, итд. Крај овог астеронима који је реалтивно дугачак у односу на друге астерониме, песме, је опет, истичемо, и „црква“.

Одскочила је као крпена лопта.
Истовремемо када је одјекнуо пуцањ.
Тако су одскакали градови,
Цркве, позоришта, возови,
Деца, труднице, старци.
 
Задњи, последњи астероним, задња, последња песма поеме Фатални ортодоксни Ускрс1999.Разрешење. Резултат сукоба небеско-земаљске акције и реакције. Расплет драмско-епског-лирског апокалиптичног збитија. Но, и метафизика је простор још неосвојен од физике. У овом “расплету”поеме-песме као да у композиционој структури има и елемената прекида. Звездица и крај претходног
астеронима. И почетак новог. Звездице као да кажу: И после извесног времена… Речита тишина, прекид, пауза. Но, добро. Наведимо целу последњу, задњу
песму, цео астероним.

Јоргован је процветао
Испод рушевина кућа.
Једва могу да га видим од суза.
Булевари градова су пусти.
Нема људи.
Нисам срео ни једног човека.
Ни једну жену.
Само пси скиче.
У грчу парења,
Окренути једни другим леђима,
Покушавајући да се
Раставе…
Јоргован је процветао
И мирише на пепео.
На пепео.
На пепео.
На ужас и дивоту
У коју тонем,
У којој нестајем.
Тишина
Тишина
Тишина
Аve Serbia!
 
Сам крај је – лајтмотив – већ цитирана песма „Ибар водо“. Јоргован (љиљан) је чистота, мир, ускрснуће… регенерација и бесмртност… невиност.
Његова права стабљика је побожни ум деве Марије… „љиљан вере“ (Данте). Ето, „процветао је/испод рушевина кућа“ – „склонитељског видавелике мајке, заштите…“ А ипак – безљдуност. Упркос „јорговану“. „Само пси…“ а пас је „верност; бдилаштво; племенштина…“, „гласник што туматра тамо-амо између вишње и адске моћи“. Да – старају се ти „гласници“… У хришћанству је „чувар стада и представља доброг пастира…“
Шта ли ће “оштенити” то спаривање из овог Лукићевог апокалиптичног призора?! Да ли ће се раставити? Пепео – пролазност људског живота…
Јад покајање…“ Можда очишћење? Песник тоне у овај оксиморонски ужас. Нестаје у Тишини која је, чини ми се, и јесте, неки синоним за Празнину, Не(битак). Он је већ рекао: „Тиша од тишине“. У Не(биће), у Ништа, у есенцију… у Апсолут… Да ли
су све то синоними за ову троструку тишину између које је трасцеденција белине, Тишину која је тиша од тишине?
И тамо, изгледа, песник види некога, или се поздравља са неким, и то – црним словима: ave Serbia! Небеска Србија?! Можда она Трећа Лукићева Србија којој чак и један часопис посвећује. Поновимо: и сâм крај поеме је са симболичко-метафоричким импликацијама – Ибар воде.
Можда она више говори о овоземаљској Србији, а мање о оној из троструке тишине одвојене трансцеденцијом белине?
Смрт у поеми. – И смрт је исходиште, или бар део исходишта у апокалиптичном смислу (и форме и садржине жанра). Природно је бар нешто рећи о људској смрти која је и тема Лукићеве поеме.
Поимање смрти је у систему поимања живота. Различите вере (хиндуизам, будизам…, платонизам, јеврејство, хришћанство итд.) имају различито
схватање и однос према смрти. Наравно, схватање смрти у Лукићевој поеми је најближе хришћанском схватању. „Спољна тама где ће зли битикажњени“. „Бог није бог мртвих, него бог живијех“(МР 12, 25). „Ја сам васкрсење и живот, који верује у мене ако и умре живјет ће“ (ЈОВ. 11, 25)
Смрт је у хришћанству казна за источни грех. Смртни грехови. Оно што се догађа у Лукићевој поеми је у крајњем у хришћанском систему. Отприлике, у неком смислу, цео овај рад и говори о томе. О онтолошком, о телеолошком, есхатолошком, у сфери жанра објаве – апокалипсе. Модерна Содома и Гомора крај обала Мртвог Мора. (Ето, сетимо се нашем Мртвог мора Домановићевог). Модерни градови живе грешно. И Бог гневан, рецимо модерно – преко својих извршилаца прљавог посла, Милосрдног анђела… Место мача – секира (томахавк)… Модерна „сумпорна и огњена киша“ уништава њихове становнике.
Лукић није изричито поменуо содомски грех („хомосексуализам“). Педофилију, канибализам…
Сада је дозвољен брак између мушкараца итд, итд. Лукићева поема има шири смисао.
Ипак, Лукић је песник реалне метафизике. Он не упада у неодговорни мит, малигни мит. Не ствара неку лажну митологију. Он је као реалиста у оквиру могућег и вероватног. Да, он је песник а не књишко трућало лажне дубокоумности. Не упада у реч, бајку. Ониде до сотериологије – будуће судбине Човека (инас) и неком свршетку света (есхатологије).
Празнине у људском незнању не испуњава назови митовима. Поема је митска, али има чврсту историјску, социјалну основу. Поновимо – основу реалне метафизике. Његов лирски процес мишљења заиста долази од надражаја који долази из интиме која је чврсто у друштвеном бићу, али ништа мање и у Не(битку). И што је најважније која долази из његовог бића… Антидогма лирска која се разликује од мртворођених књишких коњуктурнихпевања на хришћанске, византијске, светосавскетеме. Конфекција о светосављу, Хиландару, Белом анђелу, Тројеручици, Грачаници, Студеници, итд. То се тражи, та лирска, драмска, епска роба сада иде. Слободно тржиште тражи. Потражња идеолошка, политикантска. Поема Лукићева се издваја из те конфекције коњуктурних, профитабилних певанија.
Као и друга дела овог писца. Примера ради, најновији Лукићев роман У ДРУШТВУ ПУСТИЊСКИХ ЛИСИЦА И АНЂЕЛА, (Мобаров институт: ЗАВЕТИНЕ, Београд, 2004).
“Црне лале су цветале у породичном врту сваког
пролећа: ницале су из чуда метаморфозе, која се обнавља
ничући из родног корена, из себе саме. Велика и једноставна
уметност остаје увек непоновљива, има укус и мирис и лепоту
црних лала. Она је бесмртна и нема ничег заједничког са
амбицијама тзв. песника. Велика уметност има укус нектара,
или кишнице скупљене у пехар после пљуска испод
дивљих ружа. Она има арому пупољака који ће се вечно
развијати, мирис и укус зрачећих изданака, што испуњавају
неизрецивим сјајем неговане и сасвим напуштене вртове…”
Овај одломак је истргнут са 143. странице најновијег Лукићевог рукописа. Велика и незаборавна уметност добила је свој сажет опис. Романи, Лукићеви, изван циклуса (Туга голема, Легура Фрмоса, Вампирџија… и овај најновији) налик су на црне лале из породичног врта најчудеснијих метаморфоза. Јунаци ове књиге – Тесла и Тирке комуницирају са марсовцима, а Лукић, ко Сведенборг, са анђелима. Писац није сишао само у подземне лавиринте пустињских лисица, већ и старобалканског наслеђа. Многе странице ове књиге, коју писац није писао лако и брзо, имају сјај зрачећих изданака.
На 88. стр. ове књиге постоје и ови редови:

Сетио се, покојног деда Секуле, и Господина
Северца, и оног његовог аманета : да покуша да се
такмичи са духом једног покојника (Николаја
Гогоља). Хоће ли то покушати? Има ли у њему снаге
да се такмичи са најврснијим духовима и да победи
неумитну силу пропадања?
Са најврснијим духовима писац се може
такмичити, духовима мртвих и живих, али још ником
није дато да победи неумитну силу пропадања…
Ето, о чему је овај роман. О томе – такмичењу…
О нечему скоро немогућем…”

То су написали први оцењивачи најновијег  Лукићевог романа – 42. књига Уметности махагонија (154. стр. спом. романа – „Ето, о чему је овај роман. О томе – такмичењу… О нечему скоро немогућем…“- преузевши речи из саме књиге Лукићеве).
У суштини, реч је о плодотворној личности пожељнога стваралачкога развоја, што истичу и други аутори који су се бавили трумачењима дела М. Лукића.
Истина – лепота окована самоћом. Негована празнином и дахом ТИШИНЕ. Песник поеме те шаље у тајне над тајнама и опет тајна. Оставља прах смрада славе људске лажне речи, пригодне речи. У њему радост тајне тамнице речи – Речи-светлости, свете речи. У заблуди прејаких речи, чује се Лукићева објава – Фатални ортодоксни Ускрс 1999.
У поетичком смислу, у смислу поетског процеса – Лукићева апокалипса, је последица исхода његових књига. Лукић је атипичан писац, самосвојан у најбољем смислу речи. Што низ његових изванредних књига није награђено, што му у такозваној јавности не придајезначај који стварно има, то је зато што и код нас, а
изгледа и у свету, најчешће награђују идеолошке тривијалности комунистичке и антикомунистичке, ствари које се могу употребити. Давичове три Нинове награде; Роман о Лондону Црњанског; Људи са четири прстаитд. И природно је да режими и владајуће идеологијенаграђују оно што им треба, служи. Атипичним делима која су дубоко и широко истиноносна остаје да се истином пробијају кроз време са маркерима есхатолошког.
Код нас се углавном награђују коњуктурне идеолошке тривијалности, књижевна дела из друге руке. Свеједно је да ли су комунистичке идеологије или антикомунистичке. Већ смо поменули и књиге и писце. Можда је апокалипса и тиме иснспирисана? Лукићева књижевност, песништво, није комерцијална.
Комерцијална подразумева тржиште – трговину, цену, фетиш робу (идеолошку), новац еквивалент робе, итд.
Значи – комерцијални писци износе робу на политичко-друштвено тржиште и „незасито тржиште“ „тражи“… Незасито тржиште је тражило робу идеолошку некад „несврстану социјализма наших боја“. Љигаву игруизмеђу Истока и Запада. Дакле на робу отрцане идеологије такозваног социјалистичког реализма: лакировка, агитпроп, пропаганда, утилитарност, показивање пута којим треба ићи итд. Наравно, ту су и комерцијални писци да „задовоље гладно тржиште“ да дају робу која иде.
После је форсиран национализам као средстворазарања комунизма. И опет исти писци (и увек сенове младе снаге јављају) износе робу на тржиште,робу о „усуду националног бића небеског народа“ о„злој коби изабраног, помазаног народа“. Најстаријегнарода који је настао пре него што је Бог створиосвет, чак 1000 година. Тај стари народ Сораби, илиХрвати, или Македонсци, или Бошњаци, или, или –настао је пре него што је Бог створио свет.
Комерцијална књижевност, као део књижевности из друге руке, тривијалног кича, и даље се „развија“ и „радикално се мења“ (за разлику од поезије, уметничке књижевности код које нема развитка и радикализма) и доспева до антинационалности јер више националистичка књижевност не служи разарању комунизма и што је посебно важно не служи интернационали капитала. Сада она служи не интернационали радничке класе, пролетаријата, но интернационали капитала. Све се то ојачава са идеолошким зачинима: вером, национално испразним темама, анђелом, Ђаволом, Богом, Белим анђелом. Паклом, Хиландаром, византијским, светосавским итд. Опет су, значи, ту комерцијални писци, чак још живи из социјалистичког реализма, који је био филован са популизмом и пролетерском школом са почетка 20. века; јер ми као сателитска
литература увек каснимо.
Уз све то ојачало је „женско писмо“, „женскирукопис“; али са мушким плајвазом, и обрнуто – мушкописмо, мушки рукопис (мушкарчина) са женскомалатком, пенкалом, и са „темпоралном неутралношћу“.
То су прототипови за литерарне детективе истручњаке да установе чији је који рукопис, а чија јеоловка, плајваз. Углавном су у питању рукописирежима, полиције, и рукописи аутора шићарџија, каријериста,бирократских протува.
Литерарно тржиште подразумева и активност снобова, скоројевића, домаћица, нашег духа рекла- казала; духа који не чита књиге а гледа ТВ и понекад чита новине. И ретко у позориште иде. Лако је гледати снобу антикомунистичко скоројевићко позориште. Треба одвојити два сата и још уз то се и рекламирати свој неонобл.
А за неку књигу треба сто сати.
Најчитаније књиге; књига месеца, године, бестселер. Награђивање. Кипти од награда. Све геније догенија. А зна се, увек има неколико, или десетак правих представника епохе, времена, који нису нинаграђени, ни бестселери... ни академици, ни, ни. И ако јесу, они су атипични. Комерцијални су литература и писци а не песништво. Тривијално, из друге руке… Ко не зна куд ће и шта ће, или досада у пензији, онда перо у руке и, и, и; а бога ми, и а, а, а, и у, у, у. И омладина…
И добро је, нек се пише, али… Несврстане самоуправне поете певају анђелу.Као што се зна, идеологије дају општи смисао правца деловања, па и у литератури, „песништву“. Атипични виде, увек виде и шире и дубље од владајуће конфекције и привида оригиналности.
Како су моћна у својој беди тривијално колоквијална сујеверна певанија наших поета „женског“ и „мушког писма“, „рукописа“; коњуктурног певанија о паклу, рају, анђелима, манастирима, Хиландару, светосваљу, византијском. Певанија самоуправно-несврстаних песника који „показују пут народукојим треба ићи“. Свеобличних коњуктурних поета. Показали су пут и хордама младих поета који хиландаришу, белоанђелишу, грачаничују, светосавишу… – и за лову дишу. Можда они и несвесно пркосе заблудели вечности?
Ипак је утеха читати и говорити о Лукићевој поеми, где су неки пресеци вечности и тубитка и песниковог јаства.
Авај! – домет људске дијалектике?! Лукић хоће апокалипсом да ту дијалектику обогати, прошири, продужи. Још једна од чаролија, заблуда човековог трајања. Ево, и ја се опијам миљем тог трајања. Слободно се препуштајући провокацијамасмислова поеме песника Фаталног ортодоксног Ускрса 1999.. године….

__________ (Тумачење Лукићеве поеме Фатални ортодоксни Ускрс1999, 2003, из поглавља: II У ВРТЛОЗИМА И ВИРОВИМА АПОКАЛИПСЕ (ОБЈАВЕ) ЛУКИЋЕВЕ )