Ненад Грујичић: Антологија српске поезије – Бранково коло, 2012
Синтесезијска ружа језика или надобудност вредна помена
Песник малене снаге Ненад Грујичић подухватио се да без скела и крупне механизације зида кулу српске поезије у времену од
Бранка до краја протеклог века. Та књига-цигла окићена фотографијама унетих аутора ништа друго није до одраз ауторове мегаломаније за јефтиним публицитетом наводног зналца и праведника. Дебеле корице са златотиском, 978 страна, у тиражу од 1000 примерака, тежи на ваги више од цигле старог формата и тешко је одржива на рукама. Колико та ствар кошта сиромашну српску зајеницу – не зна се. Зна се само да је њена цена мало нешто испод 50 евра. На потезу су математичари.
Аутор овог Зборника песничких текстова је утрошио несумњив напор да будућем читатељству пружи увид у сијасет имена српске песничке сцене, која су се јављала и јавља се у широком распону од једног и по века, али без речи прозбора о њима појединачно, сем датума рођења и недај боже датума смрти.
Ти сад невини читаоче нагађај ко је ко и шта је шта. Ајде, да оставимо 19-сти и прву половину 20-тог века на миру, оних аутора унетих у овај Зборник, Панораму, шта ли? (Свакако не Антологију), аутора можда махом познатих ужем кругу посвећеника песничкој речи, аутора сложених у књизи по годинама старјества, али друга половина 20-тог века је божемесачувај и саклони, ту је тек антологичарово замешатељство дошло до пуног круга.
А тек Предговор Ненада Грујичића написан у 11 етапа, заморан до зла бога, који је вероватно упутио самом себи, хтео би да рекне нешто врло важно што други нису знали или не знају о
томе шта је старије: кокошка или јаје?
–Да би се песник остварио у тоталитету свога језика, мора да препозна матерњу жилицу речи (сиц!) која храни семантичке слојеве песме. Мора да познаје и освоји три нивоа музике у песми: 1. урођену мелодију језика, 2. епифанијски звук индивидуалности, 3. звонколики обол песничке форме. – каже наш аутор.
Добро, то је његов интимни закон певања, коме придаје највишу важност. Али шта се догађа у изабранитељевој пракси на
примеру ове књиге изабраних аутора и песама? 50% унетих аутора са приложеним песмама не задовољава ни један од наведених Грујичићевих постулата.
Ево неких примера:
– Сваки пут када чујем ноћни лавеж паса
– Знам да је свет млад и да ће бедрена кост
– Жене коју волим прославити калцијум
– Као што… итд. (Дејан Алексић, почетак песме Ланац)
– Или,
– Отворила си једно око
– И птица је излетела из птице
– Отворила си друго око
– И сунце је искочило из сунца… ( песма Љубав Тање Ступар Трифуновић)
Те извесна Александра Чворовић, која омамљена мирисом воденог биља тражи цвијет заборава, и њој близак род Бранислав Зубовић тврди да: нису то белутак Божјега длета кроз царство ојагњеног краја, заступљен са једном песмом Озарје
Те Иван Лаловић, Ален Бешић, а посебно Милена Марковић, коју морам да парафразирам.
Милена у песми пише косово малим словом па се не зна да ли је у питању птица кос или земља Косово, а бањска се, драга Милена, ипак пише великим почетним словом. А то што је он јео истом кашиком из истог тањира седећи на истој столици као и други пре њега, шта то читаоца занима, шта га занима ко је све лежао у њеном кревету, пре њега. ( Парафраза песме Неко је лежао у мом кревету).
И где је та мелодија о којој изабранитељ Грујичић просу онолико речи у свом Предговору- галиматијасу? И где је та скривена семантика, тај семантички слој песме кога матерња жилица речи храни?
Но, избиритељ не преза од бога па у књигу тура и овога и онога и свакога, и ако их тура, то је његово право, али превиђа да се замисао и пракса не слажу у његовом случају и то катастрофично не слажу. Зато ово није Антологија, иако је нејаки Грујичић таквим именом лажно представља. То је његов избор, па нека му.
Може Михајло Пантић на књижевним панађурима да хвали ту стварчицу на сва уста, то јој ништа помоћи неће. Она је умрла на порођају.
Док је ходао утабаним стазама српског песништва све до половине 20-тог века, сакупљач песничких плодова тог периода некако се сналазио имајући за водиче многе претходнике који су зацементирали вредности и ту изгледа није било претераних тешкоћа за сакупљача. Само да потврди што су други, његови претходници, апсолвирали као вредност, евентуално неког песника неопрезно да дода или да одузме. Величине дирао није једино што их је премераво по броју њихових наслова. Број наслова је његово мерило вредности. Можда и број објављених песничких књига је утицао у појединим случајевима на избирача. Може се рећи да је за тај поменути период помало владао „објективни колератив“ Т.С.Е.
Његови песници су Бранко, Лазар Костић, Војислав, Дучић, Дис, Црњански и Раичковић – мерено његовим метром. Али, сви ће се превртати у гробу кад им неко дошапне у ком и каквом су претежно друштву, неопрезом аутора овог Зборника.
Множина песничких имена заступљени су само са једном песмом. Навешћу нека имена: Ване Живадиновић Бор, Бранко Ћопић, Радомир Продановић, Душан Радовић, Милосав Мирковић, Стојан Вујичић, Раша Попов, Владимир Настић, Раша Перић, Драган Драгојловић, Бранислав Прелевић, Предраг Богдановић Ци, Љиљана Ђурђић, Слободан Тишма, Владимир Копицл, Душан Праћа, Хаџи Драган Тодоровић, Рајко Лукач, Ивана Миланков, Вук Крњевић, Гојко Божовић, те Саша Јеленковић, етц..
У својим обимним Напоменама на крају овог Зборника, аутор каже: једна добра песма у опусу аутора није довољан услов да би песник био заступљен у овој антологији. Опус тога песника мора садржати најмање две изврсне песме…етц.
Као што видимо, претходно наведени песници заступљени само са једном песмом не задовољавају избиритељев услов. Па што их је онда уопште гурао силом у свој антологичарски галиматијас? Недоследност је на делу. А где је недоследност, ту је и неверица у ваљаност намере да се књига назове антологијом.
Наравно, због неке идејне заслепљености полувековном идејом која нам је доакала, антологичар се растеже од Бранка Ћопића до Душана Костића, од Марка Ристића до Тасе Млађена, а о кант-ауторима да и не говоримо. Ту су са НАСТАСИЈЕВИЋЕМ и Момчило Бајага, па Дедић, Штулић, Милан Младеновић ( недостаје Бора Чорба и још понеко са гитаром).
Али, наш антологичар воли не само музику речи.
Један његов изабраник, песимиста по вокацији, овако пева, јер антологичар то воли: ја сам само црна рупа/ тело испуњено тамом/ у којој се туга купа..
Ту је и Драган Хамовић, драги брат римарош, а о синтакси да и не говоримо. Семантика се негде скрила на маргини. ( мој драгане што ме заборављаш/ ја те зовем а ти се не јављаш)
Ипак, Ана Ристовић се разбашкарила у Зборнику као филмска дива. Пева, а само што не заплаче. Наравно, у прози. Писмена, види се да је нека професорица, а не Нимфа.
А тушта и тма неких анонимних имена из Босне заклонила читаоцу видик. Отуд родом, а крупан ка Његош, антологичар није имао храброст, петљу, шта ли, да узме секиру или сикирицу па мало да прореди то бесничко багрење поникло на сувој земљи и антологији дода мало зрака да би могла дисати. Види се да није био у школи креативног писања код Предрага Чудића и Бошка Томашевића. Књига Вејачи овејане суштине добра је лектира за антологичаре-почетнике. Као и понеки текст професора Томашевића.
Ипак, аутору овог Зборника треба одати признање на скромности. Није убацио своју поезију у ову књигу. То се може двоструко тумачити, али оставимо тај ребус херменеутичарима.
Лабудово брдо, на трећи дан Божића 2013.
ЛеЗ 0008277
ОПАЛО ЛИШЋЕ | Архив у оснивању (001) 