У СПОМЕН НА БРАНКА В. РАДИЧЕВИЋА / Мирослав Тодоровић

У СПОМЕН НА БРАНКА В. РАДИЧЕВИЋА*
14. маја 1925 – 12. јануара 2001.
ПОВРАТАК ЗАБОРАВЉЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ

Средином јануара 2000 године стиже ми дар-ак: Сујеверице и друге приче од Бранка В. Радичевића , књига IV  у издању београдске Просвете.
 
Драгом Тодоровићу
за доколицу и уозбиљавање
Б.В. Радичевић

Телефонирам Бранку, да му захвалим. Каже, коначно је изашла. Право је чудо да у Просвети било шта излази. Благодари на послатку, ретким нигде забележеним речима које сам чуо од своје мајке, записао и Бранку за нове Сујеверице послао.  Беху ту и неке причице записане на терену.
Управо  сам записао страшну клетву, вели, из Босне је:
Да Бог да се собом бавио.
Жали, не може да се накаје, што је у овој књизи, у причи-ци Прање прошлости изостала реченица оклеветаног, неправедно оптуженог, песника Бориса Јованчевића. Рекао је на суду, скоро у чуду које га је снашло завапио обраћајући се Јеврему Брковићу који га беше лажно оптужио:
– А што ме оптужујеш, зашто лажеш у том оделу које сам ти ја дао?
Можда је, згранут, казао:
-Што ниси, барем, променио одело, кад ме кривиш, него си у томе, које сам ти ја дао?
Изостала реченица, прича крња. Вратиће ту реченицу, поновити причу са фалинком, у петој књизи Сујеверица.
На жалост, отпутовао је наш једини Бранко, променио се светом 12. јануара 2001.
Прхну, за трен, десетлеће. И јошт више.
Остала је, јамачно, пета књига Сујеверица, у фијоци. И не само Сујеверица.  Чека/ју Издавача. Нека Повратак заборављене реченице буде сећање на великог писца, позив Издавачима да штампају дела Бранкова, да његову заоставштину изнесу на видело.

***8. мај 2000. Београд. – Драги Мирославе Тодоровићу,

Хвала на приказу у „Борби“. Хвала на послатку: писмо, приказ, ретке речи! Признајем: спориша сам. Али то је само доказ да дуже памтим. И да сам у мислима чешће са својим пријатељима које изузетно ценим и поштујем. Имам и неких озбиљнијих испричица. Нађе се и понека невољица. У сваком случају, верујем да ћемо се ускоро видети и поразговарати. У наш моравски крај намеравам крајем маја. Сваки сусрет са завичајем за мене је празник. Као рођендан. Тамо већ нема многих драгих лица. Али ја их упорно тражим. По неким крчмама. По неким старим кућама. У неким записима. Не тражим их на гробљу. Јер тамо немају никаквог посла! На трагу сам. Увек сам неком на трагу. И тај траг никако не напуштам.            Извињавам се што касним са одговором.  Али, и у томе има нечег доброг. Како  би се, иначе, чули!Уживо!                                                                              С поздравима                                                                                            Твој

Б. В. Р.

_______________

* Књижевник. Новинар. Уредник…Објавио око седамдесет књига за одрасле и децу од којих су многе доживеле више издања. Само Песме о мајци су штампане у више десетина издања.
За Бранка сам први пут чуо јоштер у прошлом  миленијуму, као ђак Основне школе, у Трешњевици.
За споменик који се налазио, до саме Моравице, крај пута на Дивљаци сељаци су казивали: Однео га писац, Бранко, у Београд. За музеј.
Бранко је први писао о тим споменицима подигнутим украј пута. И име им  надену крајпуташ-и. О њима је оставио две драгоцене монографије Плава линија живота и Српски народни споменици и крајпуташи…
Одавно нема међу нама Бранка. Нема ни књига Бранкових у књижарама, тих својеврсних ризница речи, језика и живота.
Потребне су нам, као хлеб насушни. Тако мни Мирослав мислитељ из Трешњевице.

_____________

Бранко В. Радичевић

ПРАЊЕ ПРОШЛОСТИ
или
Повратак заборављене реченице

Један човек је радио на парче. На сиц. Као што се ради у домаћој радиности. Све је зависило од комада. И све је ишло на комад. Он је добро радио. И добро му је ишао посао.
Он је радио за полицију. Имао је за кирију и живот. Амбиције су расле. И зато је радио по два и по три комада. Две и три главе, на дан. И тако – све чешће – ангро. И све ређе – на детаљ.
У том преданом послу, једног дана, оптужио је песника Бориса Јованчевића, који је био чувени лепотан и премек лирик. Историчар уметности. Графичар који се бавио неким графичким пословима који нису доносили зараду. Оптужио је човека да је за кафанским столом, у „Москви“, причао како је у  Београду асфалт, а у околини Београда блато до колена. И како би било корисно за отаџбину да се Јосип Броз који се тих дана налазио у Индији, не врати жив са свог бесмисленог пута који ужасно кошта његову јадну, сиромашну земљу.
Полиција је одмах прихватила тај цинк, ту доставу. Тужилац је подигао оптужницу. Цинкарош се појавио пред Окружним судом као главни сведок. Немилосрдно је оптуживао несрећног човека. У томе су му помагали: Ж.Ђ., М. Ћ., С. Ђ. И они су подло, острашћено, нападали и оптуживали човека. Причало се, касније, да је у питању био неки шићар.
У једном тренутку нешто је треснуло у судници. Нешто се стропоштало, сломило. Истог часа устао је бркајлија, поротник. Згађен, црвен у лицу. Упитао је главног сведока оптужбе:
– Шта си ти по занимању?
– Књижевник!
– Срам те било! Ти књижевник!
Јеврем Брковић, названи књижевник, блесаво се осмехивао. Наставио је да оптужује несрећног човека. Овај га згрануто гледа.
– А што ме оптужујеш и лажеш у том оделу које сам ти ја дао?*
Неочекивана и жестока реакција судије поротника није ублажила оптужницу и није помогла оптуженом.
Окружни суд у Београду, који се налази на углу Кнеза Милоша и Краљице Наталије, осудио је песника Бориса Јованчевића  на три године робије коју је он издржао у Сремској Митровици, невин, на правди Бога.
То није крај приче.
Неко пере новац. Прљав новац. Неко неком испира мозак. Неко пере прошлост. Боже, та непријатна прошлост!
Јеврем Брковић већ годинама пере прошлост. Упорно. Пере је истом снагом којом је, годинама, прљао, радећи то што је радио. И пере на исти начин који прља. Цинком. Доставом. Некој другој полицији.
Исти мрак. И ужас.
Прање прошлости је узалудан посао. Остају трагови.
Не помажу сапун изјаве, сапун потворе, сапун подвале. Не сапуњају. Не пене. Не скидају рђу са прошлости.
Не може се, мој Вилипе, и уз дудук и уз дипле.
______________
* А можда је казао: – Што ниси, барем, променио одело, кад ме кривиш него си у томе, које сам ти ја дао.

Ево, ове заборављене реченице тамо где припада,  у спомен на великог писца српског језика Бранка В. Радичевића.
*
Сујверице и друге речи, IV Просвета, Београд, 1999.

…
Дични Бела Тукадрузе,….. Мирко,Мирославеее…
Сређујем књигу критика , у којој је и Филип Сенковић из твоје Пасије.., а ја ти се јављам из моје, нишке,  пасије сређивања док се српски народ после Ускрса припрема за дочек Старе нове не знајући…Али…
Шаљем Ти за твој васељенски часопис овај текстић који ће ти указати на још једну особеност „небеског народа“.  Да заборавља,  ми све заборављамо. И не само као народ већ и писци једни друге, о сликарима, и инима  да не казујем….И зато овај запис у спомен на Бранка В. Радичевића. Својевремено сам у Књижевним новинамаобјавио и запис о крајпуташу поред  којег смо, на овој фотографији,   Деветак ја и ја.
Снимљена је 1. авг. 2010. а претходне вечери смо промовисали у  манастиру Благовештење Небојшину збирку „Омча за воштаницу“. Наш домаћин је био архимандрит Георгије (Милисав Добросављевић). У „Политици“ од 6.7. јануара има текст „Благо у манастирским ризницима“.  Завршава се речима почившег  патријарха Павла који је „чувши да Срби призивају Вишњег у савезнике  рекао: Бог ће помоћи, ако буде имао коме да помогне“.

А Мирослав мислитељ из Трешњевице пита: Хоће ли?

 

ЛеЗ 0008264