СРПСКА ГРАЂАНСКА ПОЕЗИЈА У ДРУГОЈ КЊИЗИ СЕОБА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ / Мирјана Д. Стефановић

Бар су два непосредна повода за избор теме овог чланка:

1.У соби парохијског дома сегединског, у којем је смештен и
институт „Милош Црњански“, преко пута цркве Св. Николе, у
знак добродошлице нашло се, уредно распоређено, неколико
књига. Домаћини су по полицама на зиду и орману оставили при-
мерке Хиландарског зборника, каталог са изложбе о делу Јоаки-
ма Вујића и прво критичко издање Сеоба Милоша Црњанског. Ту
се, те вечери, крајем маја 1996. године, зачела идеја о теми овог
рада-скице. У атмосфери негдашњег православног краја сегедин-
ског, предграђа Паланке („Raitzenstadr“-а), у ноћној тишини поред
Тисе. оном тренутку када свет сенки постаје реалност, кад искри-
ца сновиђења прераста у луталачки живот и размишљања Павла
Исаковича, поново је започето читање Друге књиге сеоба. „Коме-
дијант случај“ или нешто друго или, чак, треће? Прво читање,
студентско, није омогућавало удубљивање у стихове овог великог
прозног дела. Накнадно, са новим сазнањима,
донело је изненадну радост откривања.
2. Крајем маја, такође исте те годиие, заједно с пријатељима
Хеленом и Петером, отиснули смо се пут Чонграда. Лађа из Сеге-
дина била је всћ заузета наставничком екскурзијом. Аутом је путо-
вање било, можда, удобније и брже, али чар старе бродске маши-
не, као што је једном и Милош Црњански писао, ненадокнадив је
доживљај. У Чонграду нико није знао српски. На једвите јаде купљени
план града упутио нас је у поречну улицу уз насип на Тиси.
Музеј-родна кућа нашег писца била је затворена. Кроз нахерену
ограду лако је било увући се у башту, отуд, попут кривца, звирнути кроз гвожђем
оковане прозоре у унутрашњости празне куће. На сличан начин, седам година раније,
али мање успешно, због високе ограде и још вишс коприве, видели смо замак Шенбрун
у Баварској шуми, где јс неколико месеци зимовао Симеон Пишчевић. Не бих рекла
да се у редоследу ових излета  ради о случајности. Отуд, можда, одлука
о теми овог рада  ипак није насумце одабрана.

Милошу Црњанском најблискије наше столеће био је XVIII век.Подоста је истраживано о
том како је користио архивску грађу и Мемоаре Симеона Пишчевића за своје дело.
У Сеобама , је, потом, уочено и присуство граничарске епике (…), али и других песничких извора(….).
Атмосфери Друге књиге сеоба, чини ми се, доприноси управо присуство стихова српске
грађанске поезијс. Ово песништво користили су, у озбиљном тону, али и у пародији,
карикатури одређене средине, и писци пре Милоша Црњанског. 0 присуству тих стихова
у делу Јакова Игњатовића тек би требало обавити опсежна истраживања, посебно и због
тог што је писац живео у средини која јс неговала и белсжила ову популарну поезију.
Јаков Игњатовић је, уосталом, и сам писао о рукописним песмарицама. Ни Стеван Сремац,
песник Ниша и Војводине, није остао имун на стихове грађанског песника.
Корисгећи их у свом делу, умео је да унесе ведри тон, без жаоке, у опис средине и
у изградњу свог лика. (…)
У Другој књизи сеоба, међутим, присуство стихова XVIII ст лећа изгледа да је у другој функцији.
Основна њихова сврха могла би да буде у грађењу лицемерне атмосфере којом су били окружени
Срби граничари. С једне стране, Аустријској царевини постали су сувишни као ратници.
Монархија је, оличена у лику „оберскригкомисара“ Гарсулија, желела да их преведе
у пешадију („пехоту“), њих – коњанике, ратнике – да искористи за градњу путева и канала.
Због својих оштрих одбијајућих речи, побуњени Павел Исакович Влкович нашао се у затвору.
У тој касарни-аресту један младић је певао:
„Тамишвару, ни село, ни граде,
већем један у крај воде смраде.'“
Ови стихови јесу из песме, у чијем је првом стиху Милош Црњански изменио место града
(Темишвар уместо Арада): „0, Араде, ни село ни граде“. Најстарији досад познати запис ове песме
налази се у песмарици Аврама Милетића (из година 1778-1781), под бр. 28.“
О тим стиховима једино је Тихомир Остојић нешто више и прецизније рекао.(…)
То запажање важно је и због чињенице у  вези с временом настанка ове песме.
Радња у Другој књизи сеоба, наиме, одвија се током 1752. године, па је писац и ове
стихове сместио у то време, што не би одговарало годинама у којима је настала
Аврамовића песмарица с песмом о Араду. Постанак те песме, међутим, па и
осталих стихова у овом рукописном зборнику, Тихомир Остојић смешта у време
око половине XVIII столећа. Будући да су у песми, у којој „се слави лепота
арадских жена насупрот ружном Араду“, споменуте и жене других места,
Тихомир Остојић каже: „На тај начин су у овој песми споменуте ове вароши
из горње и средње Угарске: Јегра, Коморан, Острогон, Сентандреја, Будим,
Пешта; из Потисја и Поморишја: Сегедин, Арад; из Баната: Темишвар, Бечкерек;
из Бачке: Баја, Сомбор, Футог, Варадин (овде значи Нови Сад); из Славоније само
Осек; из Срема: Вуковар, Ириг, Карловци, Земун. Осим свих ових градова спомиње
се само Београд, по чему би се могло судити, да је ова песма још старија,
него што је напред означено [1780], и то из доба кад је Аустрија држала Београд.“ (…)
И даље, током развоја радње у свом роману, Милош Црњански користи стихове
грађанскогдесништва. Ставља их унутар ре-ченица, у облику прозе.
Основни тон једне грађанске песме најпре наводи у реченици
„Нема за њих овде ничег, осим много лицемерства“ (…)
да би га проширио у пасусу
„Све се, као нека кула у ваздуху, око њега рушило, при том повратку у завичај, још једном.
Све што се са њим било у Вијени догодило, чинило му се тако лудо. Нису биле луде само
та Божичка и њена кћи, из великог света, него је цео свет тамо био луд. Цела та царевина,
из које одлази, била је луда. Сви ти ратови њени, у којима су учествовали, велики обешењаклуци
једног перикмахера, дива, горостаса, који све чешља. Чешља и царицу, и Вијену, и Божичку,
и њега, и све њих, а лаже толики народ који је веровао у Христа. Те његове Бечлике уздишу,
сузе плачу, шапућу заљубљено, тако да се љубав чини, за њих, питање живота, или смрти.
А кад тамо, оне се и са неким другим мушкарцем лепо слажу.“
а најјасније изразио у одломку
„Пре двадесет година, и пре четрдссет, наш је национ био огрезао у крви. То су била времена јуначка.
Сад су времена танаца,  минета, шпинета, парфема, лепеза. Што но кажу, све што љуби,
љуби лицемерно! Зна он [Божич] какве су госпожице у Вијени, па и по Италији и
Францеској, а зна и какве су Сомборкиње, Варадинке, Будимке и Вуковарке.“
За ова три одломка инспирација писцу могли су да буду сатирчни стихови о помодарству,каћиперству и слободној љубави с почетка песме којој и наслов знамо („Пјесн во всја дни“):
Каква су времена сад окајана,
Каква ли је љубав са[д] непостојана!
Драга драгог, ах жалости, јавно продаје,
Ноћне тајне за пољубац један издаје,
Чиста љубов три дни – више не траје.
Игле и кудеље скоро нестало,
Прести, ткати, вести, све је престало.
Место витла и преслице са[д] су шпинети,
Гласне харфе, виолети, танци, минети,
Не може међ’ људе без тог по[д]нети […]“
Исту тему читамо и у песми првога стиха „Цветај Нови Саду равну пољу бачком“:
Ко[м] пламенте творе, немецки говоре,
А у штонту своме тому нису учене:
Читати и писати [х]арфе и минете
Могу показати у свакој[е] досте.13      (…………..)
(Мирјана Д.СТЕФАНОВИЋ,Библиотека српске књижевности, Београд: Чигоја штампа, 2007. – 402 , одломак, стр. 307-311)

___________________

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Мирјана Д. Стефановић (Нови Сад, 1950), читаво своје школовање завршила је у родном граду; ту је, на Филозофском факултету, дипломирала (1973), магистрирала из области историје стиха (1976) и докторирала с темом о српској грађанској поезији (1989). Ради као професор српске књижевности XVIII столећа и теорије књижевности на Универзитету у Новом Саду. Као гостујући професор у Сегедину,  Регенсбургу, Гетингену и Бечу предавала је историју српске књижевности и специјалистичке курсеве о српском просветитељству. Главни је уредник петог тома Лексикона писаца Југославије (Матица српска, Нови Сад); члан је редакције Књижевне историје (Београд) и Зборника Матице српске за класичне студије (Нови Сад). Из области теорије стиха, теорије историје књижевности и српске књижевности XVIII столећа објавила је радове у домаћим и страним публикацијама (о десетерцу, сонету, слободном стиху, европским метричким обрасцима у српској поезији, сталним облицима класичког порекла у српској лирици, као и о разумевању појма фантастике и поетици предговора). Објављене књиге: Српска Грађанска поезија. Оглед из историје стиха (Ваљево, 1992); за штампу је приредила Памјатник Лазара Бојића (Нови Сад, 1994), две књиге необјављених рукописа Владимира Ћоровића (Scripta Minora,Ваљево, 1998;  Српска земља и српска хисторија, Нови Сад 2007), две версије докторске дисертације Владимира Ћоровића о Лукијану Мушицком (Нови Сад, 1999), Историју српске књижевности Павела Јозефа Шафа-рика (Нови Сад, 2004), Песме Лукијана Мушицког (Београд, 2006). Припремајући за штампу две књиге Сабраних дела Доситеја Обрадовића, као и монографије Лексикон српског просветитељства и Предговор као поетика исказује своју усредсређеност на ново тумачење идеје и поетике српског просветитељства, као и могућност за друкчију периодизацију књижевности.

ЛеЗ 0008278 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s