Архиве категорија: светска поезија

Из „Јеванђеља уметника“ / Б. Тукадруз

Кесон на Пеку - у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина)
Кесон на Пеку – у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина)

ПОЛУБОГОВИ НА КРАЈУ НАЈДУЖЕ, СЛЕПЕ УЛИЦЕ. РИБЕ У НАДИРАЊУ

Од реке, која лети сасвим пресахне и из чијег корита вире зелени бусени густе травуљине, што пресеца прашњав пут који води узбрдо где гори као превељ породична митологија, која ће се убрзо угасити; од породичних кућа покривених ћерамидом, међу јабукама, јелама, дудовима, шљивама и ружама (сећам се само бокора перуника, чаброва са олеандрима, и расцветаних јоргована), почиње улица немогућа, вегетални свет иловаче и камена : и њоме надиру као буљук оваца – рибе : амур, шаран, лињак, сом, смуђ, белица, штука, караш, манић, сомић – цвергл, гргеч – бандар, сарага, кечига, јесетра, моруна, пастрмка; туњ, ослић, скуша, сардела, папалина, зубатац, лигња, харинга, арбун, бури, угор, лубен, сипа, ушата, шарун, лист, шкарпина, сабља, и свакој је окачен о врату папир на коме је крупно мастиљавом оловком исписана цена…

За њима гура као чобанин тзв. председник савета за привреду. Познат по надимку Јајара.

За споменутим клизе сметови снега.

За сметовима долази поворка чуда још нигде неописаних.

Карневал дубоке провинције увијен у бели завој.

***

Низбрдо се котрљају зељасте лоптице,

олакшава се неки добро храњени штајерац на окуци.

Ветар долази преко градина

кроз леје сунцокрета врео

и подиже Циганкама шалваре од муслина.

Полубогови с брчићима a la Коба

или a la фирер, стоје у попречним уличицама

тобож загледани у саксије са мушкатлама

на доксатима кућа од белог кречњака.

Рибе зауставља један богаљ

у кожном качкету. Као кокошке их усмерава рукама

уназад… Али рибе су побегле на суво

од полубогова, немара комуналаца, фекалија.

И рибе прелећу богаља и лете

изнад улице према њеном крају, као према дубоком виру.

Древне бабе, седећи на басамцима, вире зачуђене

(као кад неко непознат прође с времена на време

у шареном оделу), и запрепашћено уздишу :

– Ију, Боже, шта је сад ово?!

Нарумењене варошке бабе немају времена за чуђење.

Рибе сусрећу јата месних голубара;

мешају се рибе и голубови;

прелећу кровове и багремаре

и нестају иза брегова.

Из тога правца су дошли месни полубогови

да владају у долини златној,

уверени да је све готово,

све завршено,

све решено,

све прописано за следећих осам хиљада година.

Кесон на Пеку - у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) Исто то
Кесон на Пеку – у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) Исто то

ДАР

Беседа у славу Дародавца

Јавио ми се Бог

Позвао ме је усред сна

Послао ми је Јаја

из којих ће се испилити

Нови живот, светови.

Опет сам заспао

и сањао брегове,

стрме падине

и једног коња.

Градиштанац је јефтин

(у поређењу са шампињонима).

Свињске буткице вреде

колико и шампињони?

Кантар бакалнице

није баждарен.

Књижевник и фарисеј

журе низбрдо

забивши носине

у јутарња издања.

Блажени гавранови.

Блажени идиоти.

Блажене мајсторице најстаријег заната.

Поклонио сам му

најбоље,

а он ме назва робом.

Могао је бити министар,

а није постао ни квочка.

Примио је плату своју.

И учинио је милостињу,

али је левица његова знала

шта чини десница.

Његова милостиња није

била у тајности;

и Отац његов који види тајно,

узвратиће мени јавно.

Већ узвраћа.

Телефонирао ми је јутрос.

Хиљаде чавки

кликће над мојом главом.

Те птице не сеју, нити жању,

не сабирају у житнице;

Отац наш небески храни их.

Те црне птице трче

по мом темену

и лове сваку моју помисао.

Оне се мојим мислима

умножавају,

а не јајима.

Јаје је Бог послао мени…

(16. март 2002. Пре подне)

Кесон на Пеку - у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) Под Кесоном
Кесон на Пеку – у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) Под Кесоном

ШКАРТ

Шкарт има своју историју

чак и своју уметност

поете, живописце, етц.

Шкарт је доминирао

деценијама

век је пун шкарта

Шкарт ће бити шкартиран

(ШК)АРТ ДИРЕКТОР

Да га не знам

Да не знам оно што

многи други не знају

о њему.

Ех.

Није домаћи пас.

Није у сродст ву са лисицом,

можда са медведом.

Купљен је као младић

ј е ф т и н о.

Шегртовао је

под шатрама вашарских циркуса.

Научио је доста трикова

које воли обичан свет.

ЛУТАЈУЋИ РАДАН ПЛАНИНОМ

Лутајући Радан планином

изгубих шешир и појам о времену.

И видех дрвосече усред снега,

где на рубу шуме бацају мреже у урвине.

И рекох им : Хајдете за мном, браћо,

и учинићу вас ловцима људи.

Они одмах оставише мреже своје

и пођоше за мном.

Да у урвинама времена тражимо

оно што су наши пређи покупили.

И отишавши одатле видех још двојицу,

са оцем њиховим, где обарају букве,

и позвах их.

И пођосмо кроз Топлицу и Подгору

као кроз Галилеју,

да лечимо многе болеснике,

разним болестима и мукама обузете,

и бесомучне, и месечаре, и одузете,

и својом појавом и речима

исцељивао сам…

Кесон на Пеку - у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) У близини кисона: Иван Лукић
Кесон на Пеку – у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) У близини кисона: Иван Лукић

СУДИМ И БИЋЕ МИ СУЂЕНО

Судим и биће ми суђено.

Какви судом судим,

таквим ће ми се судити.

Каквом мером мерим,

таквом ће ми се мерити.

И брвно у оку своме осећам,

и видим трун у оку брата својега.

и могу да кажем брату моме ;

стани да ти извадим трун из ока твојега,

јер извадих брвно из ока свога.

НЕ ДАМ СВЕТИЊЕ ПСИМА

Не дам светиње псима,

нити бацам бисере своје пред свиње,

да их не погазе папцима својим,

и окренувши се не растргну ме.

Тражио сам и још увек тражим,

дало ми се и даје ми се;

куцао сам и још увек куцам,

отворило ми се и тек

ће ми се отворити…

ТЕСНА ВРАТА

Ушао сам на уска врата,

јер су широка врата и широк пут

што воде у пропаст,

много их је који њим иду.

Уска врта и тесан пут

воде у живот,

и мало их је који га налазе…

ГОСПОДЕ, СПАСИ НАС, ИЗГИБОСМО!

Зашто сте страшљиви, маловерни?

Море и ветрови,

смириите се!

– Ко си ти да те слушају ветрови и море?

Кесон на Пеку - у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) Мало даље од Кесона: Урушен салаш крај Турског вира
Кесон на Пеку – у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) Мало даље од Кесона: Урушен салаш крај Турског вира

ДЕМОНИ; КРДО СВИЊА

Ја сам онај који није дошао пре времена

да вас мучи.

Ја сам дошао да вас отерам, демони!

Идите!

Идите у крдо свиња!

И отидоше у крдо свиња,

и сјури се крдо свиња са брега

у море,

и утопи су у дубини…

ЧУДО ЛЕЧЕЊА ОДУЗЕТОГА

Зоксу (Зорану Мандићу, 10.-11. 04. 2015. )

– Не бој се, чедо, опраштају ти се грехови твоји.

И одузет уста са одра на којем лежаше…

ЗАШТО СА ЦАРИНИЦИМА И ГРЕШНИЦИМА  ЈЕДЕМ И ПИЈЕМ?

Не требају здрави лекара него болесни.

Милост нам је потребна,

а не жртвени принос.

Јер нисам дошао да зовем праведнике

но грешнике на покајање.

(Из рукописа  књиге песама КОГИТО КЛУБ)

“Мудрост ноћне сенке” / Радомир Батуран

ОД РАСТКА ДО РАСТКА: антологија српског ,етафизичког песништва / Радомир Батуран, Београд, 2006.347. стр. ISBN 86-7346-544-3 CANADIAN CATALOGUING IN PUBLICATION DATA ISBN 0-9686549-1-6 САДРЖАЈ УВОД "Мудрост ноћне сенке" ПРВИ ДЕО СТАРО СРПСКО МЕТАФIЗIЧКО ПЕСНIШТВО Растко Немањић (Свети Сава) (1175 – 1235)Слово о мукама Немањина последња жеља Слово о уму Стефан Немањић Првовенчани (око 1165 – 1227) Молитва Светом Симеону Певање похвали твојој Доментијан (око 1210 – после 1264) Отачаство претворише у пустош Теодосије (средина XIII в. – почетак XIV в.) Слово утехе Светог Саве упућено Стефану Немањи Архиепископ Данило Пећки (око 1270 – 1337) Молитва пред анђелима љутим Молитва у маловременој красоти Силуан (XIV век) Слави одбегнув Јаков Серски (XIV век) О Синају Монах из Раванице (средина XIV в. – после 1398) Похвале његове венац Јелена Мрњавчевић (Јефимија) (око 1344 – после 1404) Похвала кнезу Лазару Патријарх Данило Бањски (око 1350 – после 1396) Слово Косовских бораца Исповест мртвог кнеза Лазара Милица Хребељановић (Јевгенија – Јефросинија) (око 1335 – 1405) Удовству мојему женик Непознати из Раванице (средина XIV в. – после 1404) Похвала кнезу Лазару Стефан Лазаревић (око 1374 – 1427) Слово љубави Ове речи писане бише … Јефрем (1312 – 1400) Ускори и избави нас Андоније Рафаил Епактит (крај XIV в. – после 1419) Плач за кнезом Лазаром Песме отпевателне Константин Филозоф (крај XIV в. – око 1435) Стихови Јелена Балшић (око 1368 – 1443) Отписаније богољубно Димитрије Кантакузин (друга половина XV века) Велико позорје Молитва са жалошћу Плести певање ово мало Блудно моје житије Монах из Купинова (друга половина XV века) Многоплетена цевница Андреја (XVI век) Јутро мислено Милешевац (друга половина XVI в.) Српски кедар Зограф Лонгин (друга половина XVI в.) Живописати ликове светих Светогорац (XVI век) Ја данас умирем Патријарх Пајсије (око 1550 – 1647) Царског колена плод сладак Јевтимије Светогорац (XVII век) Вапаји грешника Песник из Трговишта (XVII век) Добро рече некад платонска наука Кипријан Старији (Рачанин) (II пол. XVII в. – почетак XVIII в.) У старости дубокој Арсеније Чарнојевић (око 1633 – 1706) Молитва заспалом Господу ДРУГИI ДЕО ОД СТАРОГ КА МОДЕРНОМ СРПСКОМ МЕТАФIЗIЧКОМ ПЕСНIШТVУ Гаврил Стефановић Венцловић (око 1680 – 1749) Молитва против крвавих вода Доситеј Обрадовић (1742 – 1811) Пјесна на инсурекцију Сербијанов Лукијан Мушицки (1777 – 1837) Сени Доситеја Обрадовића (одломци) Вуку Стефановићу, Сербљину од Сербљина (одломци) Јован Стерија Поповић (1806 – 1856) Даворије на Пољу Косову На смрт једног зликовца Ђорђе Марковић Кодер (1806 – 1891) Сан матере српске (одломци) Девесиље (одломци) Петар Петровић Његош (1813 – 1851) Горски вијенац (одломци) Луча микрокозма (одломци) Јован Суботић (1817 – 1886) Дуга Ембриону Медо Пуцић (1821 – 1882) Крила Живот Ђура Јакшић (1832 – 1878) Орао Поноћ Јован Јовановић Змај (1833 – 1904) Што је јава тако кивна Откиде се Дамјан Павловић (1840 – 1866) Vиши дух ТРЕЋИ ДЕО МОДЕРНО СРПСКО МЕТАФIЗIЧКО ПЕСНIШТVО Лаза Костић (1841 – 1910) Међу јавом и мед’ сном Спомен на Руварца Санта Мариа делла Салуте Vојислав Iлић (1862 – 1894) Постанак љубичице Мраморни убица У осами Алекса Шантић (1868 – 1924) Жетеоци Сијачи Милета Јакшић (1869 – 1935) Голгота Бог тихи Јован Дучић (1871 – 1943) Завет Крила Песме Богу Побожна песма Богу Тајна Путник Сусрет Човек говори Богу Повратак Жена Песма љубави Песма тишине Песма жени Натпис Сунцокрети Песма Међа Пут Чекање Коб Гнездо Лепота Песма Милан Ракић (1876 – 1938) Напуштена црква Јефимија Симонида Vојислав Илић Млађи (1877 –1944) Аврамова жртва Велимир Рајић (1879 – 1915) Басна о животу Химна Милош Црњански (1893 – 1977) Суматра Сербиа Владислав Петковић Дис (1880 – 1917) Тамница Нирвана Можда спава Димитрије Митриновић (1887 – 1953) Задњи утук Плава ноћ Повратак звезда Живко Јевтић (1888 – 1980) Пролећна шљива Туга басамака Ципеле Милутин Бојић (1892 – 1917) Земља олује Сејачи Плава гробница Момчило Настасијевић (1894 – 1938) Предвечерје Траг Туга у камену Мисао Радосно опело Молитва Растко Петровић (1898 – 1949) Vелики Друг Са светлим пољупцем на уснама ПОГОВОР СТАРО СРПСКО МЕТАФIЗIЧКО ПЕСНIШТVО Светлост Светости ОД СТАРОГ КА МОДЕРНОМ СРПСКОМ МЕТАФIЗIЧКОМ ПЕСНIШТВУ “Има ли пут земља који кроз гроб води?” МОДЕРНО СРПСКО МЕТАФIЗIЧКО ПЕСНИШТВО “Међу јавом и мед’ сном” ЗАКЉУЧАК “I Земља изгуби цвет и Небо доби звезду” Заступљени песници Литература Слово о састављачу Антологије Пренумеранти
ОД РАСТКА ДО РАСТКА: антологија српског метафизичког песништва / Радомир Батуран, Београд, 2006.347. стр.
ISBN 86-7346-544-3
CANADIAN CATALOGUING IN PUBLICATION DATA
ISBN 0-9686549-1-6
САДРЖАЈ
УВОД
„Мудрост ноћне сенке“
ПРВИ ДЕО
СТАРО СРПСКО МЕТАФIЗIЧКО ПЕСНIШТВО
Растко Немањић (Свети Сава)
(1175 – 1235) Слово о мукама
Немањина последња жеља
Слово о уму
Стефан Немањић Првовенчани
(око 1165 – 1227)
Молитва Светом Симеону
Певање похвали твојој
Доментијан (око 1210 – после 1264) Отачаство претворише у пустош
Теодосије
(средина XIII в. – почетак XIV в.) Слово утехе Светог Саве
упућено Стефану Немањи
Архиепископ Данило Пећки
(око 1270 – 1337) Молитва пред анђелима љутим
Молитва у маловременој красоти
Силуан (XIV век) Слави одбегнув
Јаков Серски (XIV век) О Синају
Монах из Раванице
(средина XIV в. – после 1398) Похвале његове венац
Јелена Мрњавчевић (Јефимија)
(око 1344 – после 1404) Похвала кнезу Лазару
Патријарх Данило Бањски
(око 1350 – после 1396) Слово Косовских бораца
Исповест мртвог кнеза Лазара
Милица Хребељановић (Јевгенија – Јефросинија)
(око 1335 – 1405) Удовству мојему женик
Непознати из Раванице
(средина XIV в. – после 1404) Похвала кнезу Лазару
Стефан Лазаревић (око 1374 – 1427) Слово љубави
Ове речи писане бише …
Јефрем (1312 – 1400) Ускори и избави нас
Андоније Рафаил Епактит
(крај XIV в. – после 1419) Плач за кнезом Лазаром
Песме отпевателне
Константин Филозоф
(крај XIV в. – око 1435) Стихови
Јелена Балшић
(око 1368 – 1443) Отписаније богољубно
Димитрије Кантакузин
(друга половина XV века) Велико позорје
Молитва са жалошћу
Плести певање ово мало
Блудно моје житије
Монах из Купинова
(друга половина XV века) Многоплетена цевница
Андреја (XVI век) Јутро мислено
Милешевац (друга половина XVI в.) Српски кедар
Зограф Лонгин
(друга половина XVI в.) Живописати ликове светих
Светогорац (XVI век) Ја данас умирем
Патријарх Пајсије
(око 1550 – 1647) Царског колена плод сладак
Јевтимије Светогорац (XVII век) Вапаји грешника
Песник из Трговишта
(XVII век) Добро рече некад платонска наука
Кипријан Старији (Рачанин)
(II пол. XVII в. – почетак XVIII в.) У старости дубокој
Арсеније Чарнојевић (око 1633 – 1706) Молитва заспалом Господу
ДРУГИI ДЕО
ОД СТАРОГ КА МОДЕРНОМ
СРПСКОМ МЕТАФIЗIЧКОМ ПЕСНIШТVУ
Гаврил Стефановић Венцловић
(око 1680 – 1749) Молитва против крвавих вода
Доситеј Обрадовић (1742 – 1811) Пјесна на инсурекцију Сербијанов
Лукијан Мушицки (1777 – 1837) Сени Доситеја Обрадовића
(одломци)
Вуку Стефановићу, Сербљину од Сербљина (одломци)
Јован Стерија Поповић (1806 – 1856) Даворије на Пољу Косову
На смрт једног зликовца
Ђорђе Марковић Кодер (1806 – 1891) Сан матере српске (одломци)
Девесиље (одломци)
Петар Петровић Његош (1813 – 1851) Горски вијенац (одломци)
Луча микрокозма (одломци)
Јован Суботић (1817 – 1886) Дуга
Ембриону
Медо Пуцић (1821 – 1882) Крила
Живот
Ђура Јакшић (1832 – 1878) Орао
Поноћ
Јован Јовановић Змај (1833 – 1904) Што је јава тако кивна
Откиде се
Дамјан Павловић (1840 – 1866) Vиши дух
ТРЕЋИ ДЕО
МОДЕРНО СРПСКО МЕТАФIЗIЧКО ПЕСНIШТVО
Лаза Костић (1841 – 1910) Међу јавом и мед’ сном
Спомен на Руварца
Санта Мариа делла Салуте
Vојислав Iлић (1862 – 1894) Постанак љубичице
Мраморни убица
У осами
Алекса Шантић (1868 – 1924) Жетеоци
Сијачи
Милета Јакшић (1869 – 1935) Голгота
Бог тихи
Јован Дучић (1871 – 1943) Завет
Крила
Песме Богу
Побожна песма
Богу
Тајна
Путник
Сусрет
Човек говори Богу
Повратак
Жена
Песма љубави
Песма тишине
Песма жени
Натпис
Сунцокрети
Песма
Међа
Пут
Чекање
Коб
Гнездо
Лепота
Песма
Милан Ракић (1876 – 1938) Напуштена црква
Јефимија
Симонида
Vојислав Илић Млађи
(1877 –1944) Аврамова жртва
Велимир Рајић (1879 – 1915) Басна о животу
Химна
Милош Црњански (1893 – 1977) Суматра
Сербиа
Владислав Петковић Дис
(1880 – 1917) Тамница
Нирвана
Можда спава
Димитрије Митриновић
(1887 – 1953) Задњи утук
Плава ноћ
Повратак звезда
Живко Јевтић (1888 – 1980) Пролећна шљива
Туга басамака
Ципеле
Милутин Бојић (1892 – 1917) Земља олује
Сејачи
Плава гробница
Момчило Настасијевић
(1894 – 1938) Предвечерје
Траг
Туга у камену
Мисао
Радосно опело
Молитва
Растко Петровић (1898 – 1949) Vелики Друг
Са светлим пољупцем на уснама
ПОГОВОР
СТАРО СРПСКО МЕТАФIЗIЧКО ПЕСНIШТVО
Светлост Светости
ОД СТАРОГ КА МОДЕРНОМ
СРПСКОМ МЕТАФIЗIЧКОМ ПЕСНIШТВУ
“Има ли пут земља који кроз гроб води?”
МОДЕРНО СРПСКО МЕТАФIЗIЧКО ПЕСНИШТВО
“Међу јавом и мед’ сном”
ЗАКЉУЧАК
“I Земља изгуби цвет и Небо доби звезду”
Заступљени песници
Литература
Слово о састављачу Антологије
Пренумеранти

===================

УВОД

“Мудрост ноћне сенке”

 

Метафизика је идеалистичка оријентација у философији која трага за прапочецима битија[1], за свим оним што долази пре искуства, значи о ономе што је надсвесно, свевремено и свепросторно. Метафизика је, дакле, наука о суштом сазнању, о самој есенцији ствари и свега што нас окружује, њиховој првости, натприродној, космичкој, божанској првости и сазнавању њих самих по себи.

Првост се посредује кроз једности. Три су једности којима се бави метафизика: Бог, Воља и Душа. Отуда је метафизичка метода мишљења супротна дијалектичкој: није у генези и каузалности, већ у сазнању предмета и бића по себи, у њиховој духовној вертикали: од првог, преко једног, до мноштва. Јер, “није могуће мислити а да се не мисли једно”, сматрају метафизичари. Они још кажу да је “извор ствари исти са њиховим увиром”. По Аристотелу “све јесте неко једно јестаство”. То једно је Бог, први космичи принцип, прва , врховна творачка идеја из које све превасходи. Први метафизичари узимају Бога као “самостални субјект казивања”. Зато се и у Библији каже: “У почетку беше Логос”. Хришћански доктринари су писали своју метафизичку философију на палимпсесту космолога: једност Оца и Сина није генетска већ “првостна”, сама по себи – Отац постаје отац тек када роди сина. Рођењем Сина рађа се и Отац. Хераклитова, а не апостолска нити јеванђелска, ово је мисао: “Из свега једног, а из једног све”. Или: “Послушавши не мене него Логос мудро је сложити се: све је једно”[2] Све проистиче из Једног, а до Једног се допире бескрајним апстраховањем, којим се поништавају све разлике и стиже до празне Једности. У тој једности сусрећу се мисли првог метафизичара, Аристотела, и првог дијалектичара, Хегела. Хегел је Једност генијално објаснио метафором: “Ноћ у којој су све краве црне”. Само Хегелова Једност није празна већ процесно редукована, апстрахована.

За све метафизичаре “једно” је начело свега. Од Демокритовог атома, кога он назива “идеја”, преко Платонових “непропадљивих, недељивих и нечулних јединица”, до Хајзенберговог протона двојне структуре “честица и таласа”, ми долазимо до метафизичке есенције: све је “интелигибилно-материјално”. Отуда метафизичко “једно” није ни празнина ни битије. Све се меша, спаја и раздваја и тако непрекидно, али се никада ништа не сједињује у свеобухватно Једно. Метафизичко једно је увек у пару са битијем. Битије егзистира као мноштво, а “једно” као општост која бивствује с ону страну мноштва”, по Платону. Тој општости и првости Платон је дао име “идеја” која је, по њему, “истински битијућа”, а оно мноштво именовао је “чулном стварношћу”. Његова је мисао о Лепоти својствена свим метафизичким песницима: “Голема је глупост не сматрати да је једна и иста лепота изнад свих тела”. Идеал “једности” привлачио је све метафизичке лиричаре и они су за њом ишли “као за божанским трагом”, као Сократ (материјалиста) или Плотин (идеалиста).

“Једност” обличја душе и преко ње загледаност у онострано меша се са “оним по себи првим” у поетици свих метафизичара. Идеје су једност, а ствари мноштво и код философа и код песника. Али, за Аристотела, и “сваки поједини облик сāм јесте само једно”. Метафизичари не виде могућност сазнавања ако нема “једног” изнад свега. Међутим, Парменид каже: “Јер, једно увек садржи битије, а битије једно”. С тим што се то “једно”, небитијуће никада не може имати, појединачно, из мноштва битијућих ствари. “Свака ствар и појава је нека врста једности у множини”, говорио је Парменид.

Наш хенолог Слободан Жунић овако је формулисао преплитање материјалистичког и метафизичког у подручју људског живота:

“У митском језику дијалог ограничено симболизује Афродита, а мешавину ограниченог и неограниченог … оличава њена кћерка Хармонија. Ова мешавина је по свој прилици метафора за подручје људског живота у коме има и задовољства (неограниченог) и мере (ограниченог). Док је неограничено ознака мноштвености и неодређености, мера представља одређеност и норму. У животу, и свакој појави, налазимо оба начела на делу, а мислиоцу се њихово узајамно присуство појављује као дијалектика једног и мноштва”.[3]

Пошто је песницима својственије душевно битије од материјалног, па чак и битије идеја (што је својственије философима), они спознавају душом, а она је увек метафизична. Истовремено, она чезне за вечним, праведним и добрим. За Платона ове вечне идеје све се сабирају и изједначују у “Једном”. За друге: “Једно није ни лепо ни добро, него је изнад обоје”. Многи метафизичари то своје “Једно” просторно лоцирају онострано, не ни на небу, већ с ону страну неба – на Небу. У својој субјективности то “Небо” нејчешће идентификују са својим “унутрашњим небом”. Онострано духовно битије метафизичких песника води у разбијање оштре поделе на “првости” и “другости”. Њихова начела сазнавања постају и општа и појединачна. Само њима полази за руком да у својим начелима споје нешто опште са нечим битијућим.

О “Једном” се не може ништа казати, а да се оно не опредмети. Оно је присутно у свему појединачном, а није ни појединачно ни опште као род, врста или начело. Једно не егзистира као некаква изворна “битијућа једност” која, као највиши род или врста, обухвата и дели се на ниже родове или врсте. Међутим, “Једно” постоји као предметност у родовима и врстама. Оно је “прва мера”. У свим родовима и врстама оно се појављује у неком лику, али никада и нигде нема свој властити лик. Према Аристотелу, “Једно” је, по свом логичком статусу, предикативност, а по својој функцији мера.

Језиком, као многозначношћу, не може се исказати “Једно”. Али је језик нужан, као наука, да би надоместио размак измећу појаве и суштине. Језиком се само појам “Једног” многозначно исказује. Вишезначност језика умањује споразумевање, а једнозначност га повећава. Свако битије има лице и наличје, леву и десну страну, дневно и ноћно виђење …, а суштаствено је увек једно: или – или. Неподељеност је, можда, главно метафизичко значење једног. И то је једна од метафизичких истина. Иако знамо све чињенице те истине, не можемо докучити посве шта је та истина. Тако је и са “Једним” јер је и оно метафизичка Истина. Свако бивство је рашчлањивање “Једног”. Проблем “Једног” је проблем “Суштине” и на њима почива читава структура стварности. Битије је примарније од битијућег јер је једно, битијуће је мноштво. Постоје две сфере битија: чулна и идејна. Прва је пропадљива, а друга је непропадљива. Свакако да је ова друга за метафизику важнија.

Метафизичари, за разлику од физичара, признају и овострано и онострано стварање. Битије је самостојно, битијуће није. Битије је изнад појединачне ствари, битијуће је идентично са том ствари. Битије је онтолошки утемељена “једност”, прва једност, а битијуће ствари су мноштвене и неограничене. Прво битије свих битија је творачка идеја космоса, врховна идеја – Бог. Он је метафизичка “Једност”. Божанско промишљање идеја и света јесте оно Аристотелово “мишљење мишљења” или саморефлексија метафизичара. “Уделовљеност, једноставност и доброта” су три својства првог битија илити Бога. Он је присутан у свему битијућем (“уделовљен је”, “једноставан је” и “добар је”). Бог је непокретни покретач и врховни израз “Једности”. Бог је “врхунска немогућност људске мисли”. Бог се не може мислити језиком, не може се спознати искуством људским. За мишљење Бога потребна је “дубина духа’ и “богатство мисли”. Било да га философи именују “Једним” или “Умом”, он је увек врховно делатно начело. Једности Првог битија – Бога – аналогује једно небо, нематеријалност и уделовљеност, непокретно битијуће што покреће, непрекидно покренуто – јесте Једно. Оно је теолошки и метафизички научно јер показује физикалну нужност првог покретача свих појава. “Једно” је, истовремено, и бројно и једно и у себи мноштвено (“целосно” и “уделовљено”). “Једно” је целина која подразумева унутрашњу организацију и облик (“целина света”, “уређеност космоса”) који обједињује овострано и онострано. Овако о “Једном” расправља и “генерална метафизика” (Онтологија) и “специјална метафизика”[4], иако њихово свеопште усмеравање ка једном није једнообразно.

Посредством појединачних бивстава (ствари, бића и појава) у “жижи”, продубљавањем те “жиже” “низом” допиремо до “божанског битија”. Бог (“Једно”, “Првост”, “Једност”) је и умност и добро – идеја и осећање – Истина и Љубав. Ко допре до спознаје “божанске једности” моћи ће да созерцава и облик и суштину. Метафизичко јединство света није тотално, иако површном читаоцу ових дела тако изгледа. “Јединство света преко првог покретача треба да уступи место заједничком тумачењу и мењању света у коме ће се слободно објединити практично и теоријско, чулно и нечулно, опште и посебно”, каже Жунић.[5]

Рефлексија обједињава раздвојено и мноштво. Њом се успоставља јединство (Једност): живог и неживог, природе и космоса, познатог и непознатог. Тако “метафизичко семе”, на издисају сваке материјалистичке цивилизације поново проклија и постаје оно што јесте: “Једно” и “Једност”.

У овом уводу покушали смо дефинисати метафизичко сазнање и поимање света, без раздвајања философског и песничког промишљања. Метафизика и метафизички философи стари су скоро колико и философска мисао западноевропске интелектуалне традиције. Са метафизичким песништвом и метафизичким песницима ствари стоје нешто другачије. Појам “метафизички песници” први пут се јавља у Енглеској на почетку 18. века. Тим појмом С. Xонсон, енглески критичар, именује групу енглеских песника из прве половине 17. века који су сродни барокним песницима у другим земљама (“гонгоризам” у Шпанији и “маринизам” у Италији). Тој групи су припадали: X. Дон, X. Херберт, Р. Крашо и Х. Вон. Најпознатији преставник те групе био је Xон Дон па се први “метафизички песници” још називају и “Донова школа”. Теме њихових песама најчешће су биле религиозне и љубавне, али увек интелектуалистичке. У њиховој поетици пуно је појмова из теологије, астрономије и математике, са интелектуалистичким поступком логичког извођења и закључивања.. У том обликовном поступку “метафизичи песници” радо су се користили једном врстом и сложеног поређења, проширеног сликама из науке или свакодневног живота којим постижу изненађење, необичност, а иду дотле да тим поређењима желе да запрепасте. Ефекат изненађења једно је од битних својстава Донове поетике, а и поетике осталих енглеских “метафизичара”. Њихове интелектуалистичке песничке конструкције посве су у функцији духовности коју исказују у иронијским и парадоксистичким смисаоним уобличењима. Они су представљали реакцију на Спенсерову петраркистичку поезију, на његово пасторално парадирање Платоновим учењем и античком митологијом. У том супротстављању Спенсеру и његовим следбеницима ишли су толико далеко да у својој поезији нису дали право грађанства класичној митологији. Писали су свакидашњим језиком, али никада нису пропустили да нагласе своју ученост. Зато су били многима неразумљиви и убрзо заборављени. Тек почетком 20. века на њих је скренуо пажњу даровити песник и есејиста Т. С. Елиот који је, заиста, имао дара да стваралачки и критички удахне традицију у индивидуални таленат и савремено песништво. Он је нашао архетипску везу између енглеских “метафизичких песника” и европске “модерне”. Тако су ови песници из 17. века постали предмет истраживања модерних историчара и теоретичара књижевности.

Међутим, овај појам “метафизичи песници” из 17. и 18. века нема много заједничког са данашњим нашим поимањем тог термина. За нас су метафизички песници сви они који у својим песмама партиципирају есхатолошку мисао о Богу, Љубави и Смрти; о бесмртности душе; о проосећању и саборности.

Чини нам се прихватљивим размишљање Николе Милошевића о метафизичкој књижевности који каже “да је књижевност једина права постојбина метафизичких квалитета”. Према овом аутору, “метафизичка димензија књижевних дела може се конституисати само уколико су испуњена два услова: а) ако дело поседује високу књижевну вредност и б) ако дело има као доминанту димензију значења”.[6] Овом аутору дугујемо и мисао да “књижевна дела нису никада нека свеобухватна визија света, већ само једно ‘ноћно’ виђење човекове стварности или ‘мудрост ноћне сенке’…”, а он је делимично дугује, према сопственом казивању, Меши Селимовићу.[7]

Приликом писања ове студије, а нарочито при састављању Антологије српског метафизичког песништва “Од Растка до Растка” имали смо на уму и ове мисли и уз њих назначене услове. Уз то смо се строго држали два критеријума: 1. естетског и 2. метафизичког. Од њих нисмо одступали ни из којих разлога. Зато ће се десити да у наше пројекте не уђу естетски успели песници, али неметафизични, или метафизични, али естетски неутемељени.

Да бисмо сагледали целокупан корпус српског метафизичког песништва од Растка Немањића до Растка Петровића (што важи и за развојни лук српске књижевности од првих анонимних песника из 11. века до бројних најновијих, са звучним именима и презименима, чак и надимцима, са самог краја 20 века) морали смо посве истражити феномен “метафизичке књижевности” како бисмо што мање грешили у његовом пројектовању у таквом једном конгломерату као што је десетовековно српско песништво. Будући да нам је блиска књижевна философија и антрополошка оријентација књижевности, опробали смо се у трагању за њеном метафизичношћу у појединачним поетикама наших писаца[8], да бисмо се, коначно, упустили у ово синтетично истраживање метафизичке српске поезије. Сазнања до којих смо дошли у тим студијама и монографијама била су нам драгоцена при састављању ове антологије и писању студије у поговору.

Наш пројекат Српско метафизичко песништво носи наслов Од Растка до Растка. Тиме смо отпоштовали један од основних принципа класичих хуманистичких наука да се уважава историјска дистанца. Да би се ваљано судило о делима људског духа мора се препустити “мајсторском решету” бар колико је пола дужине живљења људског тела. Са те дистанце не сметају нам никакви програми и њихове пропаганде, никакви обзири, никакве моде. Све се сталожи: “зли волшебници” стишају, идеолошки ветрови мину, стилске струје смире и њихови програми испосте, а нове надођу.

Антологија Од Растка до Растка и студија Српско метафизичко песништво не укључују српско црквено ни српско народно песништво. То су засебни корпуси који имају специфичне методологије настајања, специфичне поетике, посебне тенденције, нешто другачије естетске принципе, а посебно другачије књижевне вредности, димензије значења и функције од уметничке поезије. Као такви засебни песнички корпуси заслужују и засебно проучавање и студије.

Приликом избора песама претежно смо се држали постојећих антологија, али смо и искорачили из тих антологија када је, опет, “мајсторско решето” и естетски и метафизички потврдило и оживело заборављене песнике.

Дуго смо размишљали како класификовати српско метафизичко песништво. Наметале су нам се стандардне епохе, са европским оквирима. А онда нам се учинило да су чак и позитивистичким фактима мерене те европске етапе код нас померене због друштвено-историјских, економских и цивилизацијских разлога. И иначе, има претенциозности и натегнутости када се историја српске књижевности покушава европски испарцелисати. Никада се није са довољно разлога узимао везантијски подстицај у српској књижевности. Прво, то је посве другачији корпус књижевних текстова, настајао по посве другачијим узорима од латинског и, друго, на писму и језику другачијем од оног позитивистички реформисаног у 19. веку. И, треће, недовољно озбиљно се узимала она метафизичка међа између Истока и Запада која се манифестовала и у српском песништву. Све то добија назначеније контуре алогичности када се посматра на плану специјалистичког свођења и антологијског бирања најбољих примера српског метафизичког песништва. Отуда лакше и очигледније падају у очи и мање неподударности, а поготово сва насилна сецирања и парцелисања живог духовног простора, српског још увек живог метафизичког песничког врела чије су жице дубоко у аутентичном тлу: у миту, историји, религији, култури и уметности која се ту слагала и чији, било какви учени дијахрони и синхрони пресеци не могу одвојити византијскосрпски антиподни дух од наображеног српско-руског, српско-германског, српско-франкофонског, српско-англосаксонског. Све су то само наноси “другости” против које ми нисмо ако узвисује “првост”. Али, свакако, “првост” и “другост” не могу тако олако мењати своја места у духовном поретку српског метафизичког песништва. Реторика, синтакса, ритам и звук се не калеме у песништву већ имају своју архетипску генезу и аутохтону структуру које се морају пратити у еволутивном луку и синхроним и дијахроним матричењем.

Отуда нам се учинило природнијим и примеренијим глобално лучно премоштавање три сфере у десетовековном српском метафизичком песништву:

  1. I. Старо српско песништво;
  2. II. Од старог ка модерном;

III. Модерно српско песништво.

 

[1] Прихватили смо, чини нам се, убедљиво објашњење Жарка Видовића да грчку реч Логос не треба преводити, јер ниједна српска реч до краја не обухвата њено широко поqе значења. А за философски појам “биће” или “битак” задржали смо стару српску и словенску реч “битије” из сличних разлога (Огледи о духовном искуству, “Сфаирос”, Београд, 1998, стр. 39).

Иако смо прихватили многе зналачке интерпретације колеге Видовића о “духовном искуству” и преношењу тог искуства у српском језику, не можемо прихватити његово искqучиво супротставqање метафизике Запада “духовном искуству” Истока. Јер, колико “метафизика није у стању да види лик Апсолута”, толико то не полази за руком ни “духовном искуству”, о коме он говори. Престрога је и његова паралела да је “метафизика у схватању западног човека” са “Литуртијом у схватању човека Византије”. Бојимо се да је престрога и она оцена да је “у западном (тј. ‘најмоћнијем’, немачком) мишqењу наслеђен став грчке метафизике (космологије), а у словенском црквеном је наслеђен став грчког духовног искуства”. (Шта ћемо са претежнијим и, по духовно искуство и битије народа, поразнији словенски атеизам?) Може ли се то тако строго одвајати? Наше искуство са књижевношћу, и српском, и грчком, и немачком (па и са старом српском поезијом) не даје нам позитиван одговор на ово питање. Јер, ако је грчка античка мисао, саткана и од метафизичких слојева (космологија), и од “духовног искуства” (митоса), зашто то дуалистичко јединство да немају данас и западна (немачка) и источна (словенска) мисао.

[2] Хераклит, 10 фрагмент из списа О космосу.

[3] Слободан Жунић, Аристотел и хенологија, Просвета, Београд, 1988, стр. 129.

[4] Слободан Жунић, исто, стр. 423.

[5] Исто.

[6] Никола Милошевић, Зиданица на песку (Књижевност и метафизика), Слово љубве, Београд, 1978, стр. 181 – 185.

[7] Исто, стр. 184.

[8]Р. Батуран, Метафизички слој Пекићевих романа. Књижевност бр.5-6, стр. 953-959, Београд, 1985;

Р. Батуран, Романи Борислава Пекића. Универзитетска ријеч, Никшић, 1989;

Р. Батуран, Поезија Новице Тадића, Стварање бр. 9, стр. 873-884, Подгорица, 1992;

Р. Батуран, Откровења Растка Петровића. Научна књига, Београд, 1993

Јован Дучић, Истине (Радомир Батуран, Истине Јована Дучића: Бог, Љубав и Смрт –уводна студија) Институт за књижевност и уметност и Научна књига, Београд, 1994. и 1995;

Р. Батуран, Мит и историја у романима Борислава Пекића. Зборник “Књижевност и историја” И, Филозофски факултет, Ниш, 1996;

Коста Радовић, Извршење страха -изабране песме (Р. Батуран, Ријеч од Кости, Кост од Ријечи

– поговор). КПЗ Црне Горе, Подгорица, 1996;

Живко Јевтић, Самосвести, Постојања, Присност. (Р. Батуран, Из плејаде “мртвих песника”: Живко Јевтићуводна студија). Народна Библиотека Крушевац и Народна Библиотека Јагодина, Крушевац, 1996.

Р. Батуран, Историјско” и “метафизичко” у књижевности. Зборник “Књижевност и историја” ИИ, Филозофски факултет, Ниш, 1996.

________
видети још:
а

b

IN FLAGRANTI – ПЛАГИЈАТИ

Предња страна корица Дончићеве антологије плагијата. - С1Р - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821-1(082.2) 821.163.41-1(082.2) РЕСАВСКИ венац :плагијати југословенских песника. #Део #1 / приредио Милоје Дончић. – Косовска Митровица : Лестве, 2014 (Ниш : Наиспринт). -168 стр. : факс. ; 21 ст Тираж 3000. - Стр. 3-7: Предговор / Милоје Дончић. - Биографије аутора: стр. 133-157. – Стр. 158-161: Позлата југословенске (куку)лирике / Душан Стојковић. - Стр. 162-163: Рецензија / Тиодор Росић. ISBN 978-86-88917-11-7 1.Дончић, Милоје [приређивач, сакупљач] [аутор додатног текста], 1963- COBIS.SR-ID 153.210103052
Предња страна корица Дончићеве антологије плагијата. –
С1Р – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821-1(082.2)
821.163.41-1(082.2)
РЕСАВСКИ венац :плагијати југословенских песника.
#Део #1 / приредио Милоје Дончић. –
Косовска Митровица : Лестве, 2014 (Ниш :
Наиспринт). -168 стр. : факс. ; 21 ст
Тираж 3000. – Стр. 3-7: Предговор / Милоје
Дончић. – Биографије аутора: стр. 133-157. –
Стр. 158-161: Позлата југословенске
(куку)лирике / Душан Стојковић. – Стр.
162-163: Рецензија / Тиодор Росић.
ISBN 978-86-88917-11-7
1. Дончић, Милоје [приређивач, сакупљач]
[аутор додатног текста], 1963-
COBIS.SR-ID 153.210103052

ПРЕДГОВОР

Распадом Југославије није попуцала позлата са оклопа лажних величина у Југословенској књижсвности.И пре њеног распада било је професора, критичара. преводилаца ретких усамљених и посебно храбрих, који су истински реаговали као што су: Аница Савић Ребац, Никола Шоп и Петар Џаџић који је имао среће да истраје у тој борби, за разлику од Анице која је постала жртва немилосрдног система.

Дончић, аутор антологије "Ресавски венац"
Дончић, аутор антологије „Ресавски венац“

Ово чиним да професоре ослободим обавезног страха, ово чиним да новинаре ослободим обавезног дрхтања Ово чиним да писце ослободим обавезног понижења.Ово чиним да многим књижевним критичарима дам до знања да литература није њихов монопол и да писци нису експонат под заштитом музејског стакла. Дошао је час да се сруши све што је партија једноумним идејама поставила и више од пола века пиштаљком контролисала.

Појава ове књиге означила је крај тврдњи многих професора, да сам ја тај, који без разлога напада теорију и историју књижевности.

Сада се јасно види да се оне саме руше знајући од каквог су материјала прављене. Ово је морало да се догоди пре или касније.Овај венац исплетен је грандиозним песничким биографијама. Због многих у њему, до пре неколико година, био сам у стању да се физички обрачунам бранећи своје ставове о њима. Не постоји чаробњак који може помоћи дивизији доктора, и том мору титулара, који ће морати да промене наслове својих докторских теза. Некада су се лопате користиле за утовар угља, а сад нам служе за утовар докторских дисертација.

На овај нимало лак посао потрошио сам нешто више од шест година, пробијајући се кроз паучину и трулеж полураспадајућих књига, дижући са полица вековну прашину.

Уз техничку помоћ неколико значајних професора и њихових асистената са четири српска универзитета, бивших и садашњих професора Филозофског факултета у Сарајеву, професора Филозофског факултета у Подгорици, пензионисаних професора катедре светске књижевности у Загребу, Љубљани и Скопљу, као и књижевних критичара из ових градова, детаљно је обрађено 248 превода збирки песама, 982 броја књижевних часописа, 118 антологија, 151 зборник радова, 1.263 недељника, дневних новина и листова, скрипти и билтена, што укупно износи 9.588 песама.

Кориштена је грађа 74 преводиоца са 27 светских језика и обрађен материјал из 17 земаља са 13 језика. Од 496 плагираних песама изабрао сам 31 (тешки плагијати, готово суви препис).

Ово је можда први истраживачки рад са оваквом тематиком у историји литературе. Први пут је упаљена лампа у подруму духовног зла, чија су улазна врата и дан-данас под заштитом државних институција.

Први део ове књиге обухвата песнике са простора бивше Југославије. То су песници свих књижевности на неколико језика, сврстани по хронолошком реду, рођени од 1900. до 1939. године, почев од Вјекослава Мајера па до Рахмана Дедаја.

У овом првом делу има их 30, док ће други део обухватити песнике рођене од 1940. до 1980. године.

Следеће године Ресавски венац биће комплетиран.

За разлику од првог дела други ће бити обимнији, пошто је број модерних ресаваца знатно већи. Број градитеља овог венца је много већи, али предност имају само најславнији и најнаграђиванији песници. Систем књижевног вредновања, који је Комунистичка партија тадашње Југославије поставила. није се много променио до данашњих дана, осим што је разлика у начину контролисања, сада се иде преко малих клановских извршних одбора подељених у неколико група који одређују готово све значајне књижевне награде у Србији.

После Другог светског рата на књижевној сцени Југославије извршен је незапамћен терор и духовни геноцид какав мало која земља памти. Прве жртве су најзначајнији српски писци, противници комунизма, који су проглашени државним непријатељима првог реда и, без права на одбрану, стрељани. Реч је о Драгиши Васићу и Григорију Божовићу. Григорије Божовић, иако рехабилитован, још није добио место које му у српској књижевности истински припада.

Тадашња Југославија је била прва земља на планети која је основала Преки суд за писце који су се супротставили једноумљу. Колико је страшно толико је болно што славни писци из тог времена, а још живи, нису ни помислили да исправе овакву неправду.

Има песника у овој књизи који се нису никада представљали као преводиоци, који су то вешто крили а савршено познавали стране језике. Они су највећа препрека за овај посао, они успоравају читав ток попут одрона на путу. Песме, које су они преводили и препеве задржали за себе, тешко су доступне и нема их у библиотекама. До њих се једва долази преко центара и клубова наших исељеника као и приватних библиотека, антикварница, кућних књижних фондова и других остава.

Постоји група песника која на први поглед делује невешто, усуђујући се да присвоје песму познатих светских имена. Такви годинама красе школске програме и лектире.

Ако су песме краће од две строфе, сумња је искључена. То се по мојим теоријама зове наметнутост, строфа до две, што је и граница моје принципијелности.

У прошлом веку велики број преводилаца је убијен јер су ушли у траг духовним злочинима, крађи, као и бруталној отимачини књижевних дела. Било је случајева где су многи рукописи, материјално необезбеђених а добрих писаца, после дугог стајања по редакцијама издавачких кућа, завршили под именом нових власника.

Радује ме што је наговештено отварање досијеа, иако многе жртве нису међу живима и не могу видети своје литерарне двојнике.

И данашњи питомци преписивачке академије, иако живе у ери информативне технологије, морају знати да нова техничка савршенства иду наруку и онима који ову врсту криминала истражују.

Од почетка југословенског постмодернизма па до данашњих дана у српској постмодерној поезији, јавља се огромна жеља за наглим променама. Постмодернисти потпомогнути слепим реформаторима не обазиру се да ли ће та поетска форма преживети, тек да се нешто мења. Она је и последњих година прошлога века све више личила на пренапрегнути бетон без елемената статике, и морала је прснути. Прве пукотине појавиле су се на самом почетку овог века када су се огласиле упозоравајуће сирене неких европских земаља које су обрадиле своје библиографије.

Када говоримо о бланко превођеној литератури, реч је о писцима који су и дан-данас под неком заштитом а користе се као сигуроносна ложа за чување књижевних величина. Добро је што је за све те деценијске обмане време прошло. Добро је што је велики број младих професора заинтересован да се наша књижевност избави из вековног мрака и заблуда.

Међународна размена преводилачких фондова је највећа подвала у историји књижевне сарадње са светом. Службеници министарства, СИЗОВ-а за културу, културни аташеи, најчешће су били писци по службеној дужности, а без основног књижевног дара и знања. Судски тумачи су преводили велике песнике у име дипломатије а на штету поезије. Многи наши трећеразредни писци уврштени су у школске програме важних земаља света, а такве су нам у размени и слали.

Аница Савић Ребац, Симо Пандуровић, а касније Петар Џаџић јавно су тражили да се заоставштина писаца, која се налази у Народној библиотеци Србије у Београду, објави и тако трајно заштити од оних који су први извршили преметачину рукописа тих несретних писаца. Аница Савић Ребац је, бранећи духовно благо тих писаца, и сама платила главом и то после њених препева Целана и Бахманове. После јавне полемике о препевима Целанове поезије, која у целости никад није објављена, Аница је у писму Црњанском тражила заштиту, а као одговор добила: “Ти си интелектуалка. Не буди сујеверна.“ Мистериозна смрт госпође Ребац је потврдила да Црњански није био у праву.

Било је доста оштећене грађе која се није могла обрадити.

За духовним криминалом није било ни потере а ни осуде.

Израз плагијат је блага форма, чак по теоријама неких наших критичара и теоретичара књижевности дозвољена форма у поређењу са оним што ћете у овој књизи затећи.

________________________________________

Примери….

ОРИГИНАЛ

ПАУЛ ЦЕЛАН (1920 -1970)

СЈАЈ ЗЕНИЦА ТВОЈИХ (Ангели Черновској)

Испод сребрних обрва

Зеница твојих да није

Да ли би било неба

У нашој слепој соби

Ангело моја златна.

Гласа твога да није

Лебделе би наше душе

У ваздушној кутији

Зидови не би никад из мене излазили

Ангело моја златна.

Боја твојих да није да ли би икад врбе

Влажне преко прага прешле

Ангело моја златна.

Дланова твојих да није

Да ли би Сунце икада

У сну нашем преноћило

Прсти твоји никада не би

Вреле фуге по мом челу вукли

Ангело моја златна.

Превела Аница Савић- Ребац

Седам Немачких песника, Нолит Београд 1953. стр.36

ПЛАГИЈАТ

ВАСКО ПОПА (1922 – 1991)

 ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ

Очију твојих да није

Не би било неба

У нашем малом стану.

 

Смеха твога да нема

Зидови не би никад

Из очију нестајали.

 

Славуја твојих да није

Врбе не би никад

Нежне преко прага прешле.

 

Руку твојих да није

Сунце не би никад

У сну нашем преноћило.

Кора Нолит, Београд 1953.

Превод Анице Савић Ребац - факсимил
Превод Анице Савић Ребац – факсимил

..

Васко Попа

у свом малом стану без прозора и врата,

Над писоаром нагнут.

Цвркут – Нова Европа,

Из Целанове пернице, као из аутомата,

Излете славни Васко Попа.

М. Дончић

            == извор: Дончићева антологија плагијата, прво изд. Видети више: Стојковић: ЗАВЕТИНЕ+

Полеђина корица Дончићеве антологије
Полеђина корица Дончићеве антологије

Пастернак, МИЛОШ ВИДАКОВИЋ, Ујевић, Винавер

БОРИС ПАСТЕРНАК (1890 – 1960), Русија

БОНИКОВ ЏЕМПЕР

Живот дужи, и одвојен од тела
Води, к`о с груди пингвин што се диже,
Бескрили џемпер боников – од фланела:
Бар кап топлоте да је, бар лампу ближе.

Он памти скије. Лук, и тела у строју,
Што нестају у мраку, и амове, и свод,
Све сипа! Чинило се – бадњак у зноју!
Шкрипали, дисали и вожња и ход.

Имање и ужас, пуст уосталом:
Ормар с кристалом, тепих, сва кућа.
Споља се чинило – дом је под упалом.
Лустери да су под упалом плућа.

Поједена небом, у оку са зимом,
Отечена, к`о страх беше живица.
Из кујне, крај санки, куља оџак димом
И слаже на снег огромне шаке куварицā.

Превео с руског Радојица Нешовић

У БОЛНИЦИ

Готово плочник закрчивши
стали су ко пред витрину.
Убацише носила – скочи
болничар у кабину.

И прва помоћ, прошавши
портале, шетаче и плочник,
зарони ватром у таму
кроз гужву улица ноћних.

Милиција, улица, лица
затрепташе из мрака.
Сагну се болничарка
с бочицом салмијака.

У прихватној соби одзвањаху
суморне кишне капи
док су му точку по точку
мрљали упутни папир.

Код улаза смјестише њега,
пуна је зграда била,
воњаху јодне паре,
тресла се прозорска крила.

Врта и неба комадић
квадрат им прозора шаље,
а новајлија разгледа
сагове, сале и хаље,

кад наједном из упита сестре
што главом лагано клима
схвати: за успјех поправка
мало изгледа има.

Тад захвално погледа прозор
за којим се сјала фасада
ко нека пожарна искра
из обасјана града.

У сјају се барјак црвени
а у одсјају града клен,
за опроштај, квргавом граном
дубоко се поклони њем.

„ Господе, како су дивна
дјела ти…“ рањеник почне,
„кревети, људи и зидови“,
ноћ смрти и улице ноћне.

„Дозу за спавање узех
и плачем и рупчић кидам,
О Боже, од суза те не видим
док од ганућа ридам.

„И слатко у мутноме свјетлу
што једва на кревет ми пада
непроцјењивим сматрам даром
себе и удес свој сада.“

„Докончавши овдје, ја ћутим
руке ти топле и чврсте.
Ти држиш ме ко рукотворину
и у кутију спремаш ко прстен.“

Превео с руског Иван Сламниг

МИЛОШ ВИДАКОВИЋ (1891 – 1915)

РЕЧ ТЕЛУ

Тело! Тело!
Не уноси немир у дух мој.
Не буни спокојство његово
Безначајним узбунама.
Тело! Тело!
Видиш где, свестан своје моћи,
Дух се шири безгранично
У посматрању истине нутарње,
Обујимајући све
Једном тихом, драгом радошћу.
Тело! Тело!
Свечана тишина, ведра, около је,
Ти само,
Ко незван гост лупаш на врата
И лармаш.
Смири се, ћути у предсобљу.
Тело! Тело!

ТИН УЈЕВИЋ (1891 – 1955)

Блажено јутро које падаш

Блажено јутро које падаш
у светлом слапу у ту собу,
већ нема ране да ми задаш,
почивам мртав у свом гробу.

Можда ћеш ипак да потпириш
пепелом искру запретану –
јер ево, троме груди шириш
Чезнућем сунцу, јорговану.

Делиш ми неке тихе сласти
кад о твом зару видим књиге
на полици – и цели тмасти
видик те собе пуне бриге.

За мене ипак нешто фали
у овој узи без распећа,
на драгој усни осмех мали,
у чаши воде кита цвећа.

Блажено јутро које падаш
са снопом светла у ту собу,
већ нема смрти да ми задаш,
но врати љубав овом Јобу.

С раном у том срцу, тамну и дубоку

С раном у том срцу, тамну и дубоку,
с тајном у том трудном и проклету бићу
са звездом на челу, са искром у оку
гази стазом варке, мртви Ујевићу;

смрт је твоја љубав при свакоме кроку,
смрт је у твом ићу, у твојему пићу,
смрт је у твом даху, и у твојем боку,
смрт, и смрт, и смрт у Нади и Открићу.

Што ти вреди полет у сопствену чуду,
што ти вреди воља и волење слепо?
Срце бије, плуће дише узалуду;

гле без хвајде љубиш све добро и лепо;
као свели мирис у разбиту суду
погиба у теби пев што си га тепо.

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР (1891 – 1955)
 

РАНИСЛАВ БУБА

Ранислав Вујадиновић,
Дошавши у ђачку чету
Само са стручном пољопривредном школом
Коју су звали ћупријски универзитет,
Патио је од непросвећености.

У први мах,
Осорно и плахо се бранио
Од безбројних доскочица,
Од подругљивих алузија другова,
Како још сриче буквар
И да је дошао тек до „осе“
Коју изговара: „буба“.

Пошту су му читали наглас,
Састављали су и писма од куће,
Где је највише било речи
О воловима и кравама
И о неком пастуву
Са којим се упознао у стручној школи.

Доцније је Ранислав
Потонуо у неку потиштеност,
Просвету је ценио нада све
И употребљавао је стране речи
Где год би их чуо –
Али се и њих окануо. –
Дошавши у пук
Као поднаредник ђак,
Само се Богу молио
Да се не прокљуви за његов надимак
Ранислав „Буба“.

Зарекао се да ће учити.
Набављао је књиге,
Слушао сваког школованог човека.
Рукопис му је и онако био леп,
Помагао је и у штабу,
Сређен и смишљен и ћутљив.

Њега је засенио за сва времена
Криви сјај штампане речи,
Коју није разумео до краја,
И која је играла пред очима.
Знао је напамет
Безброј израза и изрека,
Које су се урезале у савршено сећање.
Али је схватао тешко.

Рањен, и у грозници,
Са партијом официра,
Евакуисан је за Француску,
Где се дивио култури
И најмањем натпису на радњи,
И како тај свет зна да говори.
Али је био решен
Да дивни француски језик
Не научи само са усана,
Него и помоћу књиге,
Као прави ђак.
Нашавши неку стару читанку,
Он је крај ње проводио многе ноћи.

А када је опет тешко рањен на фронту,
Молио је сестру болничарку
Да му донесу из торбе књигу
Са изгужваним страницама,
Са Лафонтеновим баснама,
Са познатим анегдотама.

Сричући басну о Попцу и Мраву,
Он је умро жедан науке,
И срећан, што је нашао њен извор.

_______ Извор: Миљурко Вукадиновић & Душан Стојковић НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ(Антологија песама о болести, болницама, болу…), Београд, 2014 (Фонд солидарности) https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/dhuzepeungareti1888%E2%80%931970gabrijelamistral1889%E2%80%931957

Бела Тукадруз на руском

Познати бркови: Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950. - Снимак Ивана Лукића, пролеће 2013.)
Познати бркови: Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950. – Снимак Ивана Лукића, пролеће 2013.)

Ових дана објављен је препев сонета Беле Тукадруза (алиас Мирослав Лукић – 1950 )   на руском сајту  http://www.poezia.ru/под насловом   Мирослав Лукич Хомольские мотивы и др. „Хомољски мотиви и др“. Препев је начинио  песник и преводилац Владимир Корман (1932 – ).
Бела Тукадрузови сонети су објављени у рубрици споменутога сајта Наследници Лозинског* . Каква је то рубрика и шта досноси руским читаоцима? Примере светске поезије. “ Поштовани аутори и читаоци ! – пише уредник ове рубрике –  Нама је запало у део највеће духовно богатство – одабрани и сачувани временом драгоцени узорци светске поезије . Нека му је  близу – невероватно тежак и истовремено радосне задатак оних који су своје животе повезали са препевима. Понекад превод не може да пренесе лепоту оригинала . Али зар не светли душа преводиоца из контакта са заиста дивним ? Нисте пронашли одговор у срцима приницљивих читаоца препева, створен у срцу ?“
Међу песницима чије је песме  Господин Владимиру  Корман препевао у последње време  су и  Борхес, Владимир Јагличић, Франце Прешерн, Блејк, Рикардо Реиш, Џон Китс, Виктор Иго,  и др.

* Михаил Леонидович Лозински 20. јул 1886 – 31. јануар 1955 ) сматра се највише оствареним руски преводиоцем 20. века . Лозински је провео свој живот у Санкт Петербургу. Његов ујак био је ожењен тетком Александра Блока, који је био један од првих  који су ценили високо полирани стих Лозинског. Током сребрног века  руске поезије био је близак акмеистима и кругу Николај Гумиљова. Хапшен је и саслушаван. Није успео да привуче пажњу својом поезијом, али је као преводилац искористио своје песничко мајсторство преводећи Бенвенута Челинија, Лопе де Вегу… У свом дневнику , Блок је приметио да су неки од превода Лозински били супериорнији у односу на оне Жуковског , кога су сматрали моделом  руских преводилаца поезије за генерације. Највећи подвиг Лозински био је његов превод Дантеове Божанствене комедије (завршен између 1939 и 1945 , упркос слабом здрављу). За овај подвиг је освојио награду Стаљин 1946 .
Велики број препева Шекспира  Лозинског је нешто мање популаран од савремених превода Пастернака и других. За разлику од њих, Лозински није покушавао да модернизује Шекспира… Совјетски критичари тежили  су да оспоре  препеве Лозинског  као “ нејасне , тешке , и неразумљиве “ , Ахматова  је , међутим , сматрала да  је Лозински бриљантно постигао свој циљ „преносећи старост Шекспировог језика и комплексност….“ (преузето из енглеске Википедије)

Стихови Беле Тукадруза публиковани су на страницама:
http://www.poezia.ru/naslednik.php

http://www.poezia.ru/article.php?sid=102218
*      Бела Тукадрузови стихови су преузети  из Јагличићеве антологије српске поезије „Кад будем трава“. У препеву на руски, поједини стихови су снабдевени неопходним објашњењима за разумевање…

ХОМОЉСКИ МОТИВИ

1
Брегови, брегови, брегови! Не видим никог
близу, осим сјајних зељастих сапи
кобила. (Јесам ли тужан због самовања толиког?)
Као безбројна огледала, после пљуска, капи,

оживљују блесковима лице света виног,
засићеног, посувраћеног, свеколиког.
Смешим ли се, можда, у даљини,
облацима изнад Ртња? врховима Карпата?

Смешим се наивном надању своме
и бреговима у залазак, од злата.
Смешим се облику што занемарен лежи,

ал’ и даље у будућност сеже:
смешим се свему оном што упорно тежи
да ме чврсто за судбину веже…

Реквијем за Димитрија Баџића, 1930 – 1970.

Као буба, милиметар по милиметар,
милећи кроз расцветане сунцокрете,
сам као занесењак безухи Ван Гог,
ја нисам баш сасвим сам, верујем:

прати ме сенка Димитрија Баџића, ветар,
јутарњи, лајање паса, Суви До и Бог.
Какав, повремено, мук! Нека загрми, севне. Нек’ муња
– пожелех – направи преседан.

И у истом трену, у црном, видех,
како према мени иде човек један.
Учини ми се познат, чак налик на мене,

кад, замишљен, изађем из собе у врт.
И ход нам је сличан, лаган.
Ал’ очи његове! (из њих зјапи смрт).
________   Читаоци из Србије, могу се детаљније обавестити О Владимиру  Корману , песнику и преводиоцу са више европских језика на  на руски http://www.poezia.ru/user.php?uname=kormanvm .