Архиве категорија: Превредновање

дошло је време за превредновање

IN FLAGRANTI – ПЛАГИЈАТИ

Предња страна корица Дончићеве антологије плагијата. - С1Р - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821-1(082.2) 821.163.41-1(082.2) РЕСАВСКИ венац :плагијати југословенских песника. #Део #1 / приредио Милоје Дончић. – Косовска Митровица : Лестве, 2014 (Ниш : Наиспринт). -168 стр. : факс. ; 21 ст Тираж 3000. - Стр. 3-7: Предговор / Милоје Дончић. - Биографије аутора: стр. 133-157. – Стр. 158-161: Позлата југословенске (куку)лирике / Душан Стојковић. - Стр. 162-163: Рецензија / Тиодор Росић. ISBN 978-86-88917-11-7 1.Дончић, Милоје [приређивач, сакупљач] [аутор додатног текста], 1963- COBIS.SR-ID 153.210103052
Предња страна корица Дончићеве антологије плагијата. –
С1Р – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821-1(082.2)
821.163.41-1(082.2)
РЕСАВСКИ венац :плагијати југословенских песника.
#Део #1 / приредио Милоје Дончић. –
Косовска Митровица : Лестве, 2014 (Ниш :
Наиспринт). -168 стр. : факс. ; 21 ст
Тираж 3000. – Стр. 3-7: Предговор / Милоје
Дончић. – Биографије аутора: стр. 133-157. –
Стр. 158-161: Позлата југословенске
(куку)лирике / Душан Стојковић. – Стр.
162-163: Рецензија / Тиодор Росић.
ISBN 978-86-88917-11-7
1. Дончић, Милоје [приређивач, сакупљач]
[аутор додатног текста], 1963-
COBIS.SR-ID 153.210103052

ПРЕДГОВОР

Распадом Југославије није попуцала позлата са оклопа лажних величина у Југословенској књижсвности.И пре њеног распада било је професора, критичара. преводилаца ретких усамљених и посебно храбрих, који су истински реаговали као што су: Аница Савић Ребац, Никола Шоп и Петар Џаџић који је имао среће да истраје у тој борби, за разлику од Анице која је постала жртва немилосрдног система.

Дончић, аутор антологије "Ресавски венац"
Дончић, аутор антологије „Ресавски венац“

Ово чиним да професоре ослободим обавезног страха, ово чиним да новинаре ослободим обавезног дрхтања Ово чиним да писце ослободим обавезног понижења.Ово чиним да многим књижевним критичарима дам до знања да литература није њихов монопол и да писци нису експонат под заштитом музејског стакла. Дошао је час да се сруши све што је партија једноумним идејама поставила и више од пола века пиштаљком контролисала.

Појава ове књиге означила је крај тврдњи многих професора, да сам ја тај, који без разлога напада теорију и историју књижевности.

Сада се јасно види да се оне саме руше знајући од каквог су материјала прављене. Ово је морало да се догоди пре или касније.Овај венац исплетен је грандиозним песничким биографијама. Због многих у њему, до пре неколико година, био сам у стању да се физички обрачунам бранећи своје ставове о њима. Не постоји чаробњак који може помоћи дивизији доктора, и том мору титулара, који ће морати да промене наслове својих докторских теза. Некада су се лопате користиле за утовар угља, а сад нам служе за утовар докторских дисертација.

На овај нимало лак посао потрошио сам нешто више од шест година, пробијајући се кроз паучину и трулеж полураспадајућих књига, дижући са полица вековну прашину.

Уз техничку помоћ неколико значајних професора и њихових асистената са четири српска универзитета, бивших и садашњих професора Филозофског факултета у Сарајеву, професора Филозофског факултета у Подгорици, пензионисаних професора катедре светске књижевности у Загребу, Љубљани и Скопљу, као и књижевних критичара из ових градова, детаљно је обрађено 248 превода збирки песама, 982 броја књижевних часописа, 118 антологија, 151 зборник радова, 1.263 недељника, дневних новина и листова, скрипти и билтена, што укупно износи 9.588 песама.

Кориштена је грађа 74 преводиоца са 27 светских језика и обрађен материјал из 17 земаља са 13 језика. Од 496 плагираних песама изабрао сам 31 (тешки плагијати, готово суви препис).

Ово је можда први истраживачки рад са оваквом тематиком у историји литературе. Први пут је упаљена лампа у подруму духовног зла, чија су улазна врата и дан-данас под заштитом државних институција.

Први део ове књиге обухвата песнике са простора бивше Југославије. То су песници свих књижевности на неколико језика, сврстани по хронолошком реду, рођени од 1900. до 1939. године, почев од Вјекослава Мајера па до Рахмана Дедаја.

У овом првом делу има их 30, док ће други део обухватити песнике рођене од 1940. до 1980. године.

Следеће године Ресавски венац биће комплетиран.

За разлику од првог дела други ће бити обимнији, пошто је број модерних ресаваца знатно већи. Број градитеља овог венца је много већи, али предност имају само најславнији и најнаграђиванији песници. Систем књижевног вредновања, који је Комунистичка партија тадашње Југославије поставила. није се много променио до данашњих дана, осим што је разлика у начину контролисања, сада се иде преко малих клановских извршних одбора подељених у неколико група који одређују готово све значајне књижевне награде у Србији.

После Другог светског рата на књижевној сцени Југославије извршен је незапамћен терор и духовни геноцид какав мало која земља памти. Прве жртве су најзначајнији српски писци, противници комунизма, који су проглашени државним непријатељима првог реда и, без права на одбрану, стрељани. Реч је о Драгиши Васићу и Григорију Божовићу. Григорије Божовић, иако рехабилитован, још није добио место које му у српској књижевности истински припада.

Тадашња Југославија је била прва земља на планети која је основала Преки суд за писце који су се супротставили једноумљу. Колико је страшно толико је болно што славни писци из тог времена, а још живи, нису ни помислили да исправе овакву неправду.

Има песника у овој књизи који се нису никада представљали као преводиоци, који су то вешто крили а савршено познавали стране језике. Они су највећа препрека за овај посао, они успоравају читав ток попут одрона на путу. Песме, које су они преводили и препеве задржали за себе, тешко су доступне и нема их у библиотекама. До њих се једва долази преко центара и клубова наших исељеника као и приватних библиотека, антикварница, кућних књижних фондова и других остава.

Постоји група песника која на први поглед делује невешто, усуђујући се да присвоје песму познатих светских имена. Такви годинама красе школске програме и лектире.

Ако су песме краће од две строфе, сумња је искључена. То се по мојим теоријама зове наметнутост, строфа до две, што је и граница моје принципијелности.

У прошлом веку велики број преводилаца је убијен јер су ушли у траг духовним злочинима, крађи, као и бруталној отимачини књижевних дела. Било је случајева где су многи рукописи, материјално необезбеђених а добрих писаца, после дугог стајања по редакцијама издавачких кућа, завршили под именом нових власника.

Радује ме што је наговештено отварање досијеа, иако многе жртве нису међу живима и не могу видети своје литерарне двојнике.

И данашњи питомци преписивачке академије, иако живе у ери информативне технологије, морају знати да нова техничка савршенства иду наруку и онима који ову врсту криминала истражују.

Од почетка југословенског постмодернизма па до данашњих дана у српској постмодерној поезији, јавља се огромна жеља за наглим променама. Постмодернисти потпомогнути слепим реформаторима не обазиру се да ли ће та поетска форма преживети, тек да се нешто мења. Она је и последњих година прошлога века све више личила на пренапрегнути бетон без елемената статике, и морала је прснути. Прве пукотине појавиле су се на самом почетку овог века када су се огласиле упозоравајуће сирене неких европских земаља које су обрадиле своје библиографије.

Када говоримо о бланко превођеној литератури, реч је о писцима који су и дан-данас под неком заштитом а користе се као сигуроносна ложа за чување књижевних величина. Добро је што је за све те деценијске обмане време прошло. Добро је што је велики број младих професора заинтересован да се наша књижевност избави из вековног мрака и заблуда.

Међународна размена преводилачких фондова је највећа подвала у историји књижевне сарадње са светом. Службеници министарства, СИЗОВ-а за културу, културни аташеи, најчешће су били писци по службеној дужности, а без основног књижевног дара и знања. Судски тумачи су преводили велике песнике у име дипломатије а на штету поезије. Многи наши трећеразредни писци уврштени су у школске програме важних земаља света, а такве су нам у размени и слали.

Аница Савић Ребац, Симо Пандуровић, а касније Петар Џаџић јавно су тражили да се заоставштина писаца, која се налази у Народној библиотеци Србије у Београду, објави и тако трајно заштити од оних који су први извршили преметачину рукописа тих несретних писаца. Аница Савић Ребац је, бранећи духовно благо тих писаца, и сама платила главом и то после њених препева Целана и Бахманове. После јавне полемике о препевима Целанове поезије, која у целости никад није објављена, Аница је у писму Црњанском тражила заштиту, а као одговор добила: “Ти си интелектуалка. Не буди сујеверна.“ Мистериозна смрт госпође Ребац је потврдила да Црњански није био у праву.

Било је доста оштећене грађе која се није могла обрадити.

За духовним криминалом није било ни потере а ни осуде.

Израз плагијат је блага форма, чак по теоријама неких наших критичара и теоретичара књижевности дозвољена форма у поређењу са оним што ћете у овој књизи затећи.

________________________________________

Примери….

ОРИГИНАЛ

ПАУЛ ЦЕЛАН (1920 -1970)

СЈАЈ ЗЕНИЦА ТВОЈИХ (Ангели Черновској)

Испод сребрних обрва

Зеница твојих да није

Да ли би било неба

У нашој слепој соби

Ангело моја златна.

Гласа твога да није

Лебделе би наше душе

У ваздушној кутији

Зидови не би никад из мене излазили

Ангело моја златна.

Боја твојих да није да ли би икад врбе

Влажне преко прага прешле

Ангело моја златна.

Дланова твојих да није

Да ли би Сунце икада

У сну нашем преноћило

Прсти твоји никада не би

Вреле фуге по мом челу вукли

Ангело моја златна.

Превела Аница Савић- Ребац

Седам Немачких песника, Нолит Београд 1953. стр.36

ПЛАГИЈАТ

ВАСКО ПОПА (1922 – 1991)

 ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ

Очију твојих да није

Не би било неба

У нашем малом стану.

 

Смеха твога да нема

Зидови не би никад

Из очију нестајали.

 

Славуја твојих да није

Врбе не би никад

Нежне преко прага прешле.

 

Руку твојих да није

Сунце не би никад

У сну нашем преноћило.

Кора Нолит, Београд 1953.

Превод Анице Савић Ребац - факсимил
Превод Анице Савић Ребац – факсимил

..

Васко Попа

у свом малом стану без прозора и врата,

Над писоаром нагнут.

Цвркут – Нова Европа,

Из Целанове пернице, као из аутомата,

Излете славни Васко Попа.

М. Дончић

            == извор: Дончићева антологија плагијата, прво изд. Видети више: Стојковић: ЗАВЕТИНЕ+

Полеђина корица Дончићеве антологије
Полеђина корица Дончићеве антологије

Пастернак, МИЛОШ ВИДАКОВИЋ, Ујевић, Винавер

БОРИС ПАСТЕРНАК (1890 – 1960), Русија

БОНИКОВ ЏЕМПЕР

Живот дужи, и одвојен од тела
Води, к`о с груди пингвин што се диже,
Бескрили џемпер боников – од фланела:
Бар кап топлоте да је, бар лампу ближе.

Он памти скије. Лук, и тела у строју,
Што нестају у мраку, и амове, и свод,
Све сипа! Чинило се – бадњак у зноју!
Шкрипали, дисали и вожња и ход.

Имање и ужас, пуст уосталом:
Ормар с кристалом, тепих, сва кућа.
Споља се чинило – дом је под упалом.
Лустери да су под упалом плућа.

Поједена небом, у оку са зимом,
Отечена, к`о страх беше живица.
Из кујне, крај санки, куља оџак димом
И слаже на снег огромне шаке куварицā.

Превео с руског Радојица Нешовић

У БОЛНИЦИ

Готово плочник закрчивши
стали су ко пред витрину.
Убацише носила – скочи
болничар у кабину.

И прва помоћ, прошавши
портале, шетаче и плочник,
зарони ватром у таму
кроз гужву улица ноћних.

Милиција, улица, лица
затрепташе из мрака.
Сагну се болничарка
с бочицом салмијака.

У прихватној соби одзвањаху
суморне кишне капи
док су му точку по точку
мрљали упутни папир.

Код улаза смјестише њега,
пуна је зграда била,
воњаху јодне паре,
тресла се прозорска крила.

Врта и неба комадић
квадрат им прозора шаље,
а новајлија разгледа
сагове, сале и хаље,

кад наједном из упита сестре
што главом лагано клима
схвати: за успјех поправка
мало изгледа има.

Тад захвално погледа прозор
за којим се сјала фасада
ко нека пожарна искра
из обасјана града.

У сјају се барјак црвени
а у одсјају града клен,
за опроштај, квргавом граном
дубоко се поклони њем.

„ Господе, како су дивна
дјела ти…“ рањеник почне,
„кревети, људи и зидови“,
ноћ смрти и улице ноћне.

„Дозу за спавање узех
и плачем и рупчић кидам,
О Боже, од суза те не видим
док од ганућа ридам.

„И слатко у мутноме свјетлу
што једва на кревет ми пада
непроцјењивим сматрам даром
себе и удес свој сада.“

„Докончавши овдје, ја ћутим
руке ти топле и чврсте.
Ти држиш ме ко рукотворину
и у кутију спремаш ко прстен.“

Превео с руског Иван Сламниг

МИЛОШ ВИДАКОВИЋ (1891 – 1915)

РЕЧ ТЕЛУ

Тело! Тело!
Не уноси немир у дух мој.
Не буни спокојство његово
Безначајним узбунама.
Тело! Тело!
Видиш где, свестан своје моћи,
Дух се шири безгранично
У посматрању истине нутарње,
Обујимајући све
Једном тихом, драгом радошћу.
Тело! Тело!
Свечана тишина, ведра, около је,
Ти само,
Ко незван гост лупаш на врата
И лармаш.
Смири се, ћути у предсобљу.
Тело! Тело!

ТИН УЈЕВИЋ (1891 – 1955)

Блажено јутро које падаш

Блажено јутро које падаш
у светлом слапу у ту собу,
већ нема ране да ми задаш,
почивам мртав у свом гробу.

Можда ћеш ипак да потпириш
пепелом искру запретану –
јер ево, троме груди шириш
Чезнућем сунцу, јорговану.

Делиш ми неке тихе сласти
кад о твом зару видим књиге
на полици – и цели тмасти
видик те собе пуне бриге.

За мене ипак нешто фали
у овој узи без распећа,
на драгој усни осмех мали,
у чаши воде кита цвећа.

Блажено јутро које падаш
са снопом светла у ту собу,
већ нема смрти да ми задаш,
но врати љубав овом Јобу.

С раном у том срцу, тамну и дубоку

С раном у том срцу, тамну и дубоку,
с тајном у том трудном и проклету бићу
са звездом на челу, са искром у оку
гази стазом варке, мртви Ујевићу;

смрт је твоја љубав при свакоме кроку,
смрт је у твом ићу, у твојему пићу,
смрт је у твом даху, и у твојем боку,
смрт, и смрт, и смрт у Нади и Открићу.

Што ти вреди полет у сопствену чуду,
што ти вреди воља и волење слепо?
Срце бије, плуће дише узалуду;

гле без хвајде љубиш све добро и лепо;
као свели мирис у разбиту суду
погиба у теби пев што си га тепо.

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР (1891 – 1955)
 

РАНИСЛАВ БУБА

Ранислав Вујадиновић,
Дошавши у ђачку чету
Само са стручном пољопривредном школом
Коју су звали ћупријски универзитет,
Патио је од непросвећености.

У први мах,
Осорно и плахо се бранио
Од безбројних доскочица,
Од подругљивих алузија другова,
Како још сриче буквар
И да је дошао тек до „осе“
Коју изговара: „буба“.

Пошту су му читали наглас,
Састављали су и писма од куће,
Где је највише било речи
О воловима и кравама
И о неком пастуву
Са којим се упознао у стручној школи.

Доцније је Ранислав
Потонуо у неку потиштеност,
Просвету је ценио нада све
И употребљавао је стране речи
Где год би их чуо –
Али се и њих окануо. –
Дошавши у пук
Као поднаредник ђак,
Само се Богу молио
Да се не прокљуви за његов надимак
Ранислав „Буба“.

Зарекао се да ће учити.
Набављао је књиге,
Слушао сваког школованог човека.
Рукопис му је и онако био леп,
Помагао је и у штабу,
Сређен и смишљен и ћутљив.

Њега је засенио за сва времена
Криви сјај штампане речи,
Коју није разумео до краја,
И која је играла пред очима.
Знао је напамет
Безброј израза и изрека,
Које су се урезале у савршено сећање.
Али је схватао тешко.

Рањен, и у грозници,
Са партијом официра,
Евакуисан је за Француску,
Где се дивио култури
И најмањем натпису на радњи,
И како тај свет зна да говори.
Али је био решен
Да дивни француски језик
Не научи само са усана,
Него и помоћу књиге,
Као прави ђак.
Нашавши неку стару читанку,
Он је крај ње проводио многе ноћи.

А када је опет тешко рањен на фронту,
Молио је сестру болничарку
Да му донесу из торбе књигу
Са изгужваним страницама,
Са Лафонтеновим баснама,
Са познатим анегдотама.

Сричући басну о Попцу и Мраву,
Он је умро жедан науке,
И срећан, што је нашао њен извор.

_______ Извор: Миљурко Вукадиновић & Душан Стојковић НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ(Антологија песама о болести, болницама, болу…), Београд, 2014 (Фонд солидарности) https://sites.google.com/site/sazvezdez/pesmovnik/dhuzepeungareti1888%E2%80%931970gabrijelamistral1889%E2%80%931957

Бела Тукадруз на руском

Познати бркови: Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950. - Снимак Ивана Лукића, пролеће 2013.)
Познати бркови: Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950. – Снимак Ивана Лукића, пролеће 2013.)

Ових дана објављен је препев сонета Беле Тукадруза (алиас Мирослав Лукић – 1950 )   на руском сајту  http://www.poezia.ru/под насловом   Мирослав Лукич Хомольские мотивы и др. „Хомољски мотиви и др“. Препев је начинио  песник и преводилац Владимир Корман (1932 – ).
Бела Тукадрузови сонети су објављени у рубрици споменутога сајта Наследници Лозинског* . Каква је то рубрика и шта досноси руским читаоцима? Примере светске поезије. “ Поштовани аутори и читаоци ! – пише уредник ове рубрике –  Нама је запало у део највеће духовно богатство – одабрани и сачувани временом драгоцени узорци светске поезије . Нека му је  близу – невероватно тежак и истовремено радосне задатак оних који су своје животе повезали са препевима. Понекад превод не може да пренесе лепоту оригинала . Али зар не светли душа преводиоца из контакта са заиста дивним ? Нисте пронашли одговор у срцима приницљивих читаоца препева, створен у срцу ?“
Међу песницима чије је песме  Господин Владимиру  Корман препевао у последње време  су и  Борхес, Владимир Јагличић, Франце Прешерн, Блејк, Рикардо Реиш, Џон Китс, Виктор Иго,  и др.

* Михаил Леонидович Лозински 20. јул 1886 – 31. јануар 1955 ) сматра се највише оствареним руски преводиоцем 20. века . Лозински је провео свој живот у Санкт Петербургу. Његов ујак био је ожењен тетком Александра Блока, који је био један од првих  који су ценили високо полирани стих Лозинског. Током сребрног века  руске поезије био је близак акмеистима и кругу Николај Гумиљова. Хапшен је и саслушаван. Није успео да привуче пажњу својом поезијом, али је као преводилац искористио своје песничко мајсторство преводећи Бенвенута Челинија, Лопе де Вегу… У свом дневнику , Блок је приметио да су неки од превода Лозински били супериорнији у односу на оне Жуковског , кога су сматрали моделом  руских преводилаца поезије за генерације. Највећи подвиг Лозински био је његов превод Дантеове Божанствене комедије (завршен између 1939 и 1945 , упркос слабом здрављу). За овај подвиг је освојио награду Стаљин 1946 .
Велики број препева Шекспира  Лозинског је нешто мање популаран од савремених превода Пастернака и других. За разлику од њих, Лозински није покушавао да модернизује Шекспира… Совјетски критичари тежили  су да оспоре  препеве Лозинског  као “ нејасне , тешке , и неразумљиве “ , Ахматова  је , међутим , сматрала да  је Лозински бриљантно постигао свој циљ „преносећи старост Шекспировог језика и комплексност….“ (преузето из енглеске Википедије)

Стихови Беле Тукадруза публиковани су на страницама:
http://www.poezia.ru/naslednik.php

http://www.poezia.ru/article.php?sid=102218
*      Бела Тукадрузови стихови су преузети  из Јагличићеве антологије српске поезије „Кад будем трава“. У препеву на руски, поједини стихови су снабдевени неопходним објашњењима за разумевање…

ХОМОЉСКИ МОТИВИ

1
Брегови, брегови, брегови! Не видим никог
близу, осим сјајних зељастих сапи
кобила. (Јесам ли тужан због самовања толиког?)
Као безбројна огледала, после пљуска, капи,

оживљују блесковима лице света виног,
засићеног, посувраћеног, свеколиког.
Смешим ли се, можда, у даљини,
облацима изнад Ртња? врховима Карпата?

Смешим се наивном надању своме
и бреговима у залазак, од злата.
Смешим се облику што занемарен лежи,

ал’ и даље у будућност сеже:
смешим се свему оном што упорно тежи
да ме чврсто за судбину веже…

Реквијем за Димитрија Баџића, 1930 – 1970.

Као буба, милиметар по милиметар,
милећи кроз расцветане сунцокрете,
сам као занесењак безухи Ван Гог,
ја нисам баш сасвим сам, верујем:

прати ме сенка Димитрија Баџића, ветар,
јутарњи, лајање паса, Суви До и Бог.
Какав, повремено, мук! Нека загрми, севне. Нек’ муња
– пожелех – направи преседан.

И у истом трену, у црном, видех,
како према мени иде човек један.
Учини ми се познат, чак налик на мене,

кад, замишљен, изађем из собе у врт.
И ход нам је сличан, лаган.
Ал’ очи његове! (из њих зјапи смрт).
________   Читаоци из Србије, могу се детаљније обавестити О Владимиру  Корману , песнику и преводиоцу са више европских језика на  на руски http://www.poezia.ru/user.php?uname=kormanvm .

Одложен Селићев позив на суочење – на неодређено време, или…

Овде ћу умрети, или погинути, свеједно – већ ми је Веселин Ђуретић претио на улици да ће ми „пресудити“ за неке речи у Дуги, а ако ме не удеси он, учиниће то неки други званични или незванични слободар, борац за народна права, полицајац, доушник, човек од части, чуване и волшебно сачуване кроз педесет година бешчашћа, личног и колкетивног. Живот, чини ми се, волим бар као мој другар који се обично радује само пијан (алкос је постао давно, давно, као и многи наши заједнички пријатељи јер је, чак и у коми и измаглици, свет, ипак, исувише леп да би ико јурио по граду за пуке речи, а камоли за худа дела).

Ако све ово и преживимо, и ако се ништа битно не буде променило, ако нам се уз Батрића Јовановића и Антонија Исаковића, уз Слободана Милошевића и Радомана Божовића, озваниче још и Драгослав Бокан, Војислав Шешељ, Милисав Савић и Радослав Братић, ако нас у двадесет и први век уведе Милић од Мачве (Костур Радованов), ако нам Милован Ђилас и даље буде делио лекције,ако овде, као у Чешкој, не буде изгласан закон о мораторијуму, од бар десет година, на јавну делатност људи који су све ово својим умом, срцем и мишићима, саградили, одржали, и који га и даље држе онда више Срба бити неће, таман као ни Србије, без обзира на то ко се буде башкарио обалама Саве, Дунава, Мораве или Ибра.

Монголи су данас народ од 4, 5 милиона, памћењем још закуцани за Атилиног наследника ( а Лењиновог, Стаљиновог, и Брозовог претходника) Џингиса : великана који је вероломством, лажју, и терором – уз војну силу – установио царство које се ширило, као болест, све до наших обала, пре него што су се варвари вратили у своје јурте, да своју срамоту славе бар још хиљаду година…“

Селић је заиста жестоким иступом започео дијалог о српској духовној клими и није било тешко предвидети како ће у њему проћи и да ли ће на крају бити губитник или добитник. НИН није имао намеру да у том дијалогу буде судија. Савић је Селићев текст назвао „памфлетским“, а уредницима НИН (зато што су уопште обелоданили Селићево „Издвојено мишљење“) приписује „бољшевички манир. – Бољшевизам је, рекао бих, ПРЕ СВЕГА ЉУТЊА НА НЕИСТОМИШЉЕНИКЕ (сва истицања су моја – М. Л.) „….

________ из једног прашњавог, необјављеног рукописа

 

Леонид ШЕЈКА


[ Од фебруара до априла 1957 ]

Једнога дана сам добио поруку. Поруку-наређење, молбу, предлог? Ни до данас нисам сазнао…Укратко, морао сам да отпутујем.

      Али куда?  Изгледа да је то било свеједно. Могао сам да идем у ма ком правцу и да не погрешим, да то буде прави. Они који су послали поруку можда су све већ  предвидели. Ићи напред, само је привид, касније се види пређени пут – као да је био унапред утврђен у виду неког нацрта, затвореног у коверти, која се може отворити да би се све то видело, проверило. У ствари, онда кад је већ непотребно, дакле, на крају, кад се путовање заврши.

И сада, после дугог лутања, чини ми се да сам стигао, уколико то није превара. Могу само да реконструишем , шематски, мој пут. Ево га :

(Следи скица пута од Града, преко Зоне преливања и Провалије, до Замка ; скица носи наслов Нацрт опште диспозиције. Напом. приређивача.)

Као што се види Град  има исту површину као и Ђубриште ;између Града и Ђубришта постоји Зона преливања .Не зна се где престаје Град , а где почиње  Ђубриште.

Ако је циљ био Замак, преко Ђубришта је било најкраће до њега. Али све то није било тако једноставно. Ми живимо у свету привида, илузорности, и никад се не зна ни почетак, ни да ли је достигнут врхунац, ни то да је осећај кретања једна заблуда, да се  можда стоји у месту или окреће у круг или се иде по земљишту толико познатом, да је већ постало досадно. И тако, десило се, на пример, уместо да пођем најкраћим путем, пођох заобилазним или, чак, дуго покушавах да прођем са оне стране где пролаза уопште није било. А сад ми је јасан разлог да из Града допрем до Замка. Јер, прво, све је то захтевало корените метаморфозе и жртве ; друго, Град је био од Замка одвојен Провалијом, тако да нико у Граду није знао за Замак, па и ја сам могао само да наслуђујем његово постојање.

Улазећи, дакле, у Ђубриште, могао сам без задржавања да пођем у правцу Замка, али, као што рекох, ја сам једва знао за његово постојање и, с друге стране, хтео сам да испитам све могућности, све пролазе, а још више, све ћорсокаке око великог пространства, које зовем Ђубриште. Оно је преда мном у целој непрекидности и у димензији која не може да се сагледа, да се премери, тако да од целе површине испитујем један мали део, мој део.

Што се тиче Града, њега сам могао да реконструишем на основу свега овога разбацаног по Ђубришту, што је, у ствари, била одбачена неупотребљивост, а за мене много више од тога – један космос, независан од Града, иако се Ђубриште преливало у Град или чак поклапало са њим, што је вероватно и условило да сам, лутајући по Ђубришту, зашао у Зону преливања и с тешким напором свести успео да схватим да је то што имам пред собом у ствари Град.

 ГРАД 

        (Истраживање пакла)

 

       ДАН

1. Да ли је могуће да сам преварен, напуштен овде, опкољен дебелим зидом?

2. Овај хаос потребно је некако савладати, средити, почети систематско премеравање, а , затим, извршити поделе са потребном прецизношћу, тако да се не пређе граница дозвољеног одступања.

3. Дакле, искиданост не може да остане неконтролисана; потребно је савладати хаос привида и угледати ред стварног стања.

4. Какво шаренило! Све треба изједначити, све поравнати.

На главу сам ставио оклоп и овде сам под другим именом.

5. Зауставио сам све покрете, све токове и приступио класификацији.

————————————————————————————–

Мој  положај

 

На мојој глави нагомилани паразити. У свему томе не видим разлог за попуштање.

Једино што могу да учиним то је да, упркос свему…

За сада је важно не показивати се. Ево како сам то удесио : Имам једну љуску, оклоп или кожу , коју облачим кад ме траже. Станем на неко место, као да сам ту укопан, и кад ме пронађу, ја им оставим своју љуску, дакле, оно што личи на мене и што је изгледало као ја, и одем на друго место или у другу љуску, и тако све док, најзад, не схвате да ме баш та особина одређује, и покушавају да ме ту ухвате. Али, тада ћу и ја да пронађем неко чвршће и трајније склониште. А, за сада, важно је не показати се, важно је одржати тајност.

Али, каква је то опна која стеже и затвара видик?

Ах, то је сутра ; морам да идем тамо , позвали су ме…

________________________________________________

Леонид ШЕЈКА  (1932 – 1970) . Сликар, песник, алхемичар. Изузетна личност. Легенда за живота. Његова поезија је постала доступна читаоцима постхумно…  –  Овде је изабрано само понешто из заоставштине Леонида Шејке. Прелиминарни избор текстова Леонида Шејке је био петоструко већи…

Видети: http://belatukadruz.wordpress.com/2011/07/26/%D0%BB%D0%B5%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%B4-%D1%88%D0%B5%D1%98%D0%BA%D0%B0/

http://www.audioifotoarhiv.com/gosti%20sajta/LeonidSejka.html

http://www.audioifotoarhiv.com/gosti%20sajta/LeonidSejka4.html

Милош ЦРЊАНСКИ

Ц

 

 

Традиције

 

Зажелићеш да будеш мајка,

и очима сузним пуним бајка

и гласом пуним успаванка

смешићеш се без престанка,

и клечаћеш  предамном:

 

Али са мога лица

падаће на Тебе мржњом тамном

радост зулума, згаришта и шума,

и горди безбрижни осмех убица.

 

Под гором високом у вечери јасне,

шаптаћеш ми речи плахе страсне,

и нудити недра најежена бела.

Ал  ће из моја оба ока невесела

јурнути да грле погледи жудни

планински један стрм,

или бор, или јелу, или шуму рацветану,

или који мрачан грм.

 

И кад Ти на лицу плане плам,

блудан и стидан од дара

скривеног под срцем сред недара:

ја отац бићу тужан, што не убих,

ја отац бићу тужан, јер љубљах,

што нисам више крвав и сам.

 

Суматра

 

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.

Помислимо : како су  тихи снежни

врхови Урала.

 

Растужи ли нас какав бледи лик,

што га изгубисмо једно вече,

знамо, да, негде, неки поточић,

место њега, румено тече.

 

По једна љубав, јутро, у туђини,

душу нам увија, све тешње,

бескрајним миром плавих мора;

из којих црвене зрна корала,

као из завичаја трешње.

 

Пробудимо се ноћу и  смешимо драго

на Месец за запетим луком.

И милујемо далека  брда

и ледене горе, благо, руком.

 

      [КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА. Зашто је Кјеркегор  прекинуо веридбу]

 

           – – – – – – — – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

 

Лако је прекид веридбе Кјеркегорове тумачити идеалним разлозима, и патолошким узроцима. Тобоже, жели да се сав посвети литератури. Животу и раду у самоћи. Избегавањем брака. Ја ипак мислим да психоаналитичари имају право, кад сматрају, да се Кјеркегор згадио полног нагона код човека. Код оца. Теолога, угледног човека, богомољца, који силом узима љубав, код једног младог, сиротог, послушног, уплашеног, створења, са села. Једне служавке. Имаго оца, код Кјеркегора, мора да је био само један уд. Велики уд. Велики пхаллус.

Код Албанке, та моја теза изазива и смех и срџбу.

Она, данске сељанке, сматра , као неке, здраве, снажне, краве. А то силовање, као пријатан доживљај једне служавке, која се диже у сталеж попадија. У односу са мајком, и сестром – која му је рано умрла – она Кјеркегора не види, никад, меланхоличног, него нежног и задовољног. Прави  разлог прекида веридбе види у интелектуалним амбицијама Кјеркегора. Регина му се, једног дана, просто, учинила глупуша. Буржујка. А то је и била.

То онда изазива смејурију осталих, у друштву, и тако су, после, не само Кјеркегор, него и сви други моји Хиперборејци, постали, у мом друштву  у Риму, смејурија.. Зашто је Кјеркегор прекинуо веридбу није се у Риму, у мом кругу, сазнало, никада.

Ја сам у таквим тренуцима – да бих прекинуо препирку – обично , понављао, како су сви писци о поларним пределима приметили да моржи, фоке, морске краве, у тим пределима, сви, имају зачуђен поглед кад угледају човека. Њихове се, велике, црне, очи , чуде. То се приметило и код белог, огромног, поларног медведа. Кад се са човеком сусретне, он га зачуђено гледа.

Ја кажем да је мене, тамо, највише зачудило, то обиље ситног цвећа.

Кажем да је довољно, да ми се у сећању јави мој филм, који сам снимио у једном од најлепших, шпицбершких, залива – у такозваном Краљевом заливу – па да се зачудим лепоти флоре, у тим заливима.

Учини ми се, да  бих и у Риму могао да закорачим, преко пута глечера, из тог залива, на острвце, у море, у које се, скоро непомично, слива, широка, ледена река  глечера, која  се бели, а силази у море, које има боју, испрва, као мастило, а после, као аметист. Тундра, ту, под ногама, личи на ћилим дивних, црвених и жутих, детелина.

Где год се јави поларна маховина пуна је ситних  цветова.

Сви писци помињу, у  поларним пределима, божанску лепоту природе, брда, глечера, леда, а ја бих да понављам, ванредну боју и чистоту  неба, изнад свих тих залива Шпицбергена.

Кажу  да је небо, тако, плаво, само у пустињама. У Сахари.

Ја бих  томе додао само то, што лепоту тих брда, глечера, леда, врхова, чини још чуднијом, а то је  стрмоглављеност лепоте природе у тим заливима. Све се, као у сребрном огледалу, оштро, огледа, тумбе, у води тих залива.

Ни то, међутим, тамо, мени се није чинило, највећа лепота.

Него она тишина, која настаје, после сваког сурвавања огромних, смрзнутих, глечера, кад стигну у море и сруше се у њега.

За тренут, страшни водоскоци скачу у висину  из мора. Затим се читав облак ледене прашине витла, над дубином обала. Затим све то пада и стишава се у води, као потонула, ледена брда.

Настаје потпуна тишина. Велика тишина.

Та тишина је, онда, божански доживљај, у тим и иначе великим тишинама. Све постаје непомично, цео свет се стишава.

 

______________________________________________

Милош  ЦРЊАНСКИ  (1893 – 1977 ) Песник, романописац, путописац….  Књиге поезије :  (….)  Одабрани стихови (Париз, 1954),  Итака и коментари (1959),  Ламент над Београдом  (Јоханесбург, 1962), Три поеме (Београд, 1965) …… /     Овде  се  доноси одломак из књиге КОД ХИПЕРБОРЕЈЦА (1966),  према издању САБРАНИХ ДЕЛА (1994) , Зашто је Кјеркегор прекинуо веридбу и   две песме ( Прелиминарни избор, далеко обимнији, обухватао је и одломке из путописне поетске прозе Тритон нам даје знак, као и фрагменти из РОМАНА О ЛОНДОНУ,  сажет је  због задатог обима антологије.)

В. моје  есеје :  МЕЛАНХОЛИЈА : ВАРИЈАЦИЈЕ  (стр. 266 – 272) ,  и  ДЕСТРУКТИВНА ЦРТА НЕЗАВИСНЕ СЛОВЕНСКЕ  ПРОЗЕ ( 276 – 282 ) , у књизи  Метафизика у белом оделу ( Алманах за  живу традицију, књижевност и алхемију, 1 / 1998 )

В.  есеј  Нина Живанчевић : ЦРЊАНСКИ – ВЕЛИКИ МЕТАФИЗИЧАР, ч. СВЕСКЕ,    38 /  децембар 1997, стр. 237 – 243.

Избор је у трећем издању НМ  проширен  са  три  Црњанскове песме, од којих су две антологичари ранијих времена радо бирали.

Видети: http://www.nb.rs/collections/index.php?id=2917

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%88_%D0%A6%D1%80%D1%9A%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8

Драгиња УРОШЕВИЋ

 

 

     ЛУЦИФЕР

 

о Луциферу остаје да се прича и прича

иако песници и филозофи, а и  обични људи

тврде да се он одселио у подручје мита, уображења

и отиснуо низ звук и маглу

он се и данас шета по улицама и живи  по кућама

смишљен, равнодушан, хладнокрван

и наводи одвећ савремене људе

који су изгубили веру  у демонску моћ

и верују у чар и чуда света

у добронамерност временских мена

у исправност олуја и хујева колико и сунца

колико и ораница, колико и жарева лета

у израз племенитости сваке боре на људском лицу

он их наводи за густе шуме

у чијим се предњим редовима

зелено блистају и злате јасенови, граб, храстови

или још усправније секвоје и кедрови

чијим се врховима шета сунчев сјај

и на којима се сваког дана зауставља вечерња руј

он наводи свим тим обиљем нудећи га машти и очима

за путеве иза шума, у рупе сатанске и у маглуштине ума

не колебајући се ни колико лист на ветру

 

Луцифер лично зна да узме лик драгости и поузданости

обећавајући нове континенте и праведније планете

оснивање нових светова, успостављање нових звезданих система

а изнад свега потпуну превласт ума

и кад неког доведу у баруштине

он седа у шевар и суди и проглашава машту и заносе

музику и страсти, људске осећаје и мере

свако вансвакодневље за лудило ума

свако обиље за прекомерност

и тад се открије штура његова природа

дрвена његова подлога и утроба

 

и кад неко уз помоћ грча, бола и овосветског ума

докопа се хоризонта његовог знања

он и даље покушава да настави игру

као да је он  надлежан да простире истину

и тек кад се из маглуштина духа

у смеру супротном од смера некадашње звезде падалице

по истој путањи подигне прамење светлости

из траве и из земље, са река и са брегова

и светлост обузме висове и шумске врхове

Луцифер хитро залази за први градски угао

и наставља да унедоглед кружи светом

 

 

              АРХАНГЕЛ МИХАИЛО

 

Слутим да давно то беше.

Архангел Михаило мерио је небеским теразијама

не врлину и грех

него опсег душе, дубину и висину,

свесно и несвесно,

усправно и водоравно простирање.

 

Свесно беше остварени живот,

пропланак ума и мера духа,

несвесно  пређашњи животи

и у њима садржана дела.

 

Према космичкој мери

уливао се дух у нову планетарну судбину

да се запути звању композитора или астронома,

циркуског играча или становника села,

са увек доступном му лепотом душе.

Неки, изражени високим бројкама,

путовали су у више светове

а неки украдени или по споразуму

у ниже да покрећу витло живота брже.

 

Одавно нема теразија  архангела михаила,

многе цифре казују усавршене справе,

мере тежину и мирисе латица руже,

кутке и завијутке душе.

______________________________________________

Драгиња УРОШЕВИЋ   (1949. – ) . Песникиња, есејист. Књиге поезије : Згласје (1972), Велика дневна музика (1976), Чежња под тамним боровима (1978), Лични устанак (1989) …………..

Видети: http://www.marijapetricevic.com/citanje.php?m=1&t=draginja%20urosevic

http://www.dijaspora.nu/latinica/susreti_i_vidjenja/index.php?strana=slikarstvo

 

 

Видосав СТЕВАНОВИЋ

 

 

                             ТРУБЉЕ

I

 

Слушај одговоре никле из празнине

Слушај гласове птица у  недолет – пољу

Слушај ништавило са дна разбуђених дана

 

Сморене  шуме ничу из потиљка

Вилењаци играју окупани јавом и сузама

Праоци пролазе кроз шупљине у костима

 

Никад између себе и себе

Никад између себе и других

Никад између других и других

 

*

 

Гледајући поље рекох : водени гост, ливадски бршљан

реку додирујући : гнездо јаребице, бронзане рибе

Идући прашним путем сретох : крило пчеле, птице на утренику

љубичасто сунце у лишћу, змије у пукотини

У капи кише видео сам : ружичасте девице мажене колутима

тамјана, слепу провидну девојчицу

 

И зато   разарајући се, чаробњак, викнух : жито насељено

славујима, жбун у ком с мравима спавам

у ветру срце губећи : јасен пред кућом, лето које ми

маше с крова, ласте

И зато спаљујући се, пепео, вапих : жут круг у стаклу, град

од измаглице на мом столу

И зато опчињавајући се, мудрац, рекох : гробови посејани

под ребром, жене с цветовима на трбуху, смрт под

отвореним прозором, влашићи на мом длану

под дрвећем говорећи : крошње у којима се њишу

мртваци, деца без косе, љубавници

  

VIII

 

Молим ти се  да видим само СВОЈУ ВЛАСТИТУ СМРТ

Молим ти се да не стигнем  до речи и до песме

Молим ти се да ме заборавиш

__________________________________________

Видосав   СТЕВАНОВИЋ  (1942. – ). Прозни писац, песник. Књига поезије : Трубље (1967). –  Овде су уврштени стихови из књ. ТРУБЉЕ. – Видети:

http://www.vidosav.com

http://sr.wikipedia.org/sr/Vidosav_Stevanovi%C4%87

http://www.slglasnik.com/aktuelno/mediji-o-nama/intervju-vidosav-stevanovic-pisac-pobjeda-kultura-i-drustvo

Доброслав СМИЉАНИЋ

 

 

                           КАНТА  ЗА ЂУБРЕ

 

1

На крају крајева

Нас затрпавају

Одавно смо унутра

Аенадум генетриџ

 

И сасвим паф

 

А слутити

А слутити још једино

 

Знам – знам

 

Укључите душу

Тај  покварени  фонограф

 

Да је дам или не дам

Није питање сад

 

Одлучено је

Као у диспозитиву

 

 

2

 

Све су зделе празне

Све су канте пуне

Конзервирани спанаћ

Ха! – то је храна

За нашу глад

 

А историја  —— хроника

Двогуба хармоника

Скупља се и развлачи

Преко крила

И како кад

 

Чак се и не памти

Јер никад није ни била

Она је вергл у вечном сад

 

Сећање је кактус у њеном срцу

Мора, сувишак који тлачи

Оно је црв, црно подземље

Под земљом

И герила

 

8

Јасноћа је пола здравља

А нејасноћа

Друга половина

 

Тако се свет раставља на два поглавља

И прима као ударци у лице

 

Са много штива а мало речи

 

Болест одбијања у лудници се лечи

Нова дијагноза у музеј шаље стратиште

Госпођу гиљотину  ни слепа гомила не иште

 

Само још лудак одбија надокнаде прогреса

Од обећаног сунца добија сунчаницу

 

Онај распети

Кога држе само за реч

Церекао се

У часу галско – германског кермеса

 

Земљаци моји

Добро вам стоји

Све се више једе меса.

___________________________________________

Доброслав  СМИЉАНИЋ   ( 1939. –     ). Песник, есејист.  Књиге поезије : Грана неданог (1970), Самотан глас у заједничкој успомени (1979), Вишак вида ( 1984), Рајеви у сочиву (1985), Вечера са смрћу ( 1989), Сова возовођа (1990), Вилин камен (1993)……    Овде су уврштени фрагменти песме прелиминарно објављене у КР , 208 / 10. 4. 1983.

 

Чарлс СИМИЋ

2.

Метле се појављују у сановницима

Као предзнаци скоре смрти.

То је њихов тајан  живот.

Међу светом понашају се као осушене уседелице

Које проповедају умереност у пићу.

 

Напуштене иза врата

Оронулих стамбених зграда,

Оне мрмљају себи у браду,

Речи као девица ветар замрачење месеца

И то најсветије од свих имена  :

Хијеронимус Бош.

 

                       АНЂЕО ЧУВАР

 

Бака ми је често причала о њему

И како пажљиво

О нама се брине

У ове тамне , паклу нагнуте дане.

 

Била је сигурна да ће ме чувати

Ван дохвата зла.

Осим тога ми је поверила

Да ћу га једном срести.

 

Заборавио сам да је питам

Хоћу ли га одмах препознати

Или ће он да ми се открије

Лично, у право време.

 

До дана данашњег пажљиво

Посматрам своје суседе.

Чак завирујем  кратковидо

У огледало док се бријем.

 

 

                         ЛЕКЦИЈА

 

Чини ми се сада

да сам све те године

био тупави

ученик

неког несланог шаљивџије.

 

Марљиво

и са смешним уважавањем

записивао сам

оно за шта сам мислио

да су његове мудре

изреке које се тичу

мог живота на том свету.

Као папагај

блебетао сам датуме

ратова и револуција.

Веселио сам се

смрти мојих мучитеља

чак сам стекао убеђење

да их је све мање

и мање.

 

Чинило ми се

да ми мој учитељ

постепено открива

неки систем

да је оно што ми казује

замршена радња

пустоловног романа

у наставцима,

чије ће последње стране

у потпуности

бити посвећене

лирским евокацијама

природе.

 

На жалост,

мало – помало,

почео сам у себи откривати

извесну неспособност

да заборавим

чак и најбезначајније појединости.

Све више сам се задржавао на почетку :

како је био ошишан војник

који је мокрио

уз нашу ограду ;

сенке дрвећа на таваници,

онај дан

кад моја мајка и ја

нисмо имали шта да једемо…

 

Некако,

нисам могао да  пређем

преко тог логорашког воза

који ме је упорно будио

сваке ноћи.

Нисам могао да ту звиждаљку,

ту тутњаву

избијем из главе…

 

У овој учионици

коју је строго опремила

моја  несаница

за клупом коју су чинила

моја два гола колена

по  први пут

у том дугом застрашујућем

школовању

прснуо сам у смех.

Опростите ми!

Сетивши се ујака

како јуриша  на барикаду

са бомбом ручне израде,

прснуо сам у смех.

______________________________________________

Чарлс СИМИЋ (1938. –            ) . Угледан и значајан амерички песник и есејист српског порекла. Пише на енглеском. Књиге поезије преведене на српскохрватски :  Изабране песме (1983) , Бескрајна туга  (1989) , Књига богова и ђавола ( 1989) , Свет се не завршава (1990) , Авенија Америка (1992) , Хотел несаница (1994) .

Овде се прештампавају песме из Симићевих  ИЗАБРАНИХ ПЕСАМА (1965 – 1982) , Нолит, Београд, 1983…Симић открива „тајно учење метли“ , метафизичка својства, Хијеронимуса Боша и „зоре хиљаду година дубоке“ итд. . –  Недавно је, Мирјана Јовановић – Лазић,  разговарала  са Симићем, и питала га : „На почетку ‘Великог краја ‘  Матија Бећковић је негде изрекао да ‘ нема мањег народа који се одрекао више својих људи ‘ „. Те речи  Симић је прокоментарисао на следећи начин : “ Бећковић је у праву. Срби се понашају као да их има на стотине милиона, тако да могу несметано да жртвују животе генерација и генерација без икаквих последица. Егзил мојих родитеља, на пример, био је (упркос многим супротним мишљењима)  резултат њихове бизарне убеђености да комунизам Србима неће донети рај  на земљи. Њихово виђење генерала Драже Михајловића није било ништа боље. Они су били људи са дубоким породичним коренима у Београду и Србији који би сасвим мирно и умрли тамо где су били рођени. Сада се од мене очекује да све то заборавим и са задовољством прихватим идеју да иста комунистичка партија и иста тајна полиција штите српске националне интересе мудро и са интегритетом. Немојте да ме засмејавате…“  (В. „Књижевне новине“ ,бр. 956, 15. јул 1997 , стр.9 , Самоћа ми прија ) . –  Може се приговорити : откуд овај песник у овој антологији? Питање није неумесно. Укључио сам га, јер представља једног од најзначајнијих Срба песника у дијаспори. Више припада америчкој но савременој српској књижевности…

Погледати: http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/254420/Carls-Simic-Amerikanci-su-u-strahu-od-poezije

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A7%D0%B0%D1%80%D0%BB%D1%81_%D0%A1%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%9B

http://www.b92.net/kultura/moj_ugao.php?nav_category=559&yyyy=2011&mm=05&nav_id=513106

http://blog.b92.net/text/17365/carls-simic%3A-pesme-su-sirocad-tisine/