Архиве категорија: Неопходне напомене

О, лаж је силан фактор живота и поезије… / Исидора Секулић

поглед на цркву Вазнесења Госспод у Мишљеновцу
поглед на цркву Вазнесења Госспод. у Мишљеновцу

…….. У бечкој Зори, гласнику српске напредне омладине, 1911. године њени дописи се штампају најчешће на уводном месту. Исидора се пита: „Зашто смо месо без крви? Зашто у националној и културној нашој мизерији нема достојанства?… Зашто наша књижевност нема сувише сарадника, зашто наше књиге и листови имају сувише примерака?…

Ми имамо песника који не певају, приповедача који   не приповедају, научника који не испитују, сарадника који не сарађују, интелигената који не читају и не маштају, богаташа који  не купују –  сав наш културни прогрес је без оцаљ и мајке, свугде лицитација и аукција. Ми смо као онај Ничеов ужар  који плетући уже иде унатраг. У својим стварима слепи, у туђима немоћни, млитави смо и без љубави и живота као водени цветови пред залазак сунца… Зашто јаче не волимо, зашто јаче не помажемо нашу књижевност,кад њу не стварају само они који пишу. Велике задаће и проблеме не стварају  генији сами, него их стварају културне могућности читавог народа….“

У ововм гласилу у Бечу Исидора пише о Бернарду Шоу, о поезији, али и о достојанству рада, српској жени, видовданској идеји.

Последњег месеца 1911. године, у Босанској вили, о песницима „који лажу“ она каже: „Ко ће одредити истину и лажи у поезији,кад данас и микроскопски и телескопски доживљаји иду у песништво. Певају се трзаји једне ганглије, и љубавни доживљаји и трагедије алга и ризопода; и ко ће онда осудити да је лаж кад Морис Барес тврди да ништа љупкије нема у његовом сећању нема од успомене на једног шпанског маагатца под расцветаном мањолијом… О, лаж је силан фактор живота и поезије…* „

Реците: зар ови редови и ставови Исидоре Секулић нису веома актуелни и век и нешто након што су штампани?

_____________

* Преузето из одличне биографске књиге  Радована Поповића Исидорина бројаница.- 3. допуњено и проширено изд. – Београд Службени гласник , 2009, стр. 36.37

Advertisements

ПАНИКА У РЕСАВСКО-ЛОПОВСКОМ КАРТЕЛУ… / Милоје Дончић

Необјављени одговор Милоја Дончића, приређивача антологије Ресавски венац, новинару НИН-а Марјану Чакаревићу

ПАНИКА У РЕСАВСКО-ЛОПОВСКОМ КАРТЕЛУ… 

Детективска посла у поезији, НИН бр. 3331 од 30. Х 2014, стр. 58-59

Дончић, аутор антологије "Ресавски венац"
Дончић, аутор антологије „Ресавски венац“

Извесни Маријан Чакаревић, решен да се отресе анонимности, осмелио се да у НИН-у бр. 3331 од 30. Х 2014. године у име ресавско-лоповског картела безочно нападне не само књигу коју сам објавио, не тек ни мене као „кривца“ за њено појављивање, већ и донаторе који су материјално помогли објављивање ове антологије књижевног бешчашћа. Могуће да би ме већ и ухапсио, само да има довољно чварака/петокрака на својим бољшевичко-комесарским еполетама Друге Србије.

Не желим да јавност убеђујем у истинитост објављеног, а још мање да Чакаревићеве сараднике поучавам вештини истраживања. Њихова необавештеност не оспорава постојање овог књижевног материјала. Зато се у тексту и бави политиком а не поезијом. Паметније им је да се позабаве изналажењем рукописне заоставштине писаца некомуниста погинулих или погубљених пред сам крај или након Другог светског рата. Било би им штошта јасније. Што се Ресавског венца тиче, комплетан истраживачки материјал чува се на сигурном месту и биће доступан свим, па и књижевним знатижељницима тек након изласка другог дела антологије. Да има нечег сумњивог, већ би се огласили сами писци заступљени у првом делу: Б. Радовић, Д. Колунџија, Ј. Брковић и други. Најмање би им била потребна помоћ подмлатка ресавско-лоповског картела у чије се име огласио наречени Чакаревић.

Има и оних који тврде да је цела књижевност Јужних Словена у овој књизи. То, једноставно, није тачно. Зашто у књизи нема Весне Парун, Слободана Марковића, Аце Секулића, Бране Петровића?… Зашто нема Стевана Раичковића и многих других?

Реч је, наиме, о нечему посве другом. Не брину они за култне писце наше књижевности, него за себе. Све би учинили да спрече појављивање другог тома антологије, тродупло дебљег од првог, не би ли себе поштедели непријатности када би на некој од страница угледали и своје име. Њихов главни циљ је више него прозиран. Не бира се начин како да се одбране позиције стечене под сумњивим околностима, као маренда сталних трабаната власти, да се некако заштити углед, награде и признања, прикрије тај више него опскурни морал.

Зато је хајка на ову књигу почела давно пре њеног појављивања. Да нисам наговестио други део ове књиге, многи од оних који ме нападају, тапшали би ме по рамену и хвалили, као што су то чинили много пута до сада. Но данас изнова живимо проживљено и поново смо у четрдесет петој, шестој, седмој или 1948. години.

У време одржавања Сајма књига јавило се двадесетак мени познатих плагијатора који претпостављају да ће се наћи у другом тому антологије. Правдају се на најразличитије начине… Почело је и међусобно потказивање, тако да се може објавити и посебна књига – добровољаца и потказивача.

Читалачка публика не мора да брине! Све тече својим током! Ово је процес ширих размера који је незаустављив!

Што се другог дела антологије тиче, можда је једноставније објавити песме оних аутора којима је преписивање као чин незамисливо, мање би се папира потрошило и јефтиније прошло! Међутим, овако је веселије! Ресавским лопужама неће помоћи ни измишљени књижевни поступци по којима је преписивање дозвољено.

Не може се, заиста се не може све правдати интертекстуалношћу, метатекстуалношћу и осталим књижевним марифетлуцима! Срећом, нису изгореле све библиотеке, а то је опака сметња оваквим позјамљивачима туђег.

  1. 11. 2014. године

= видети више о аутору:  Милоје Дончић

Три песме из другог издања „Краљевских инсигнија“ Беле Тукадруза

БЕЗДАНИ ВЕКОВА

Царичин град, Прекопчелица
Зашто баш овде?

Унапред смо, зар, изгубили
битку с прецима,
са правим одговорима,
омађијани  дугим ноћима
под маском кумира?

Зар уплаши нас сиктај гуја
да скренемо с друма?
Или нам шану можда демон висоравни
да можемо да пропаднемо у бездан?

Преци су као кртице у башти.
Песник је занесењак, глупак,
жена – није!

Боје рђе, издалека, боје старог црепа –
ко је тај предео с лицем  лепотана
што гледа нас у пролазу
кроз дуге трепавице?

Заволео сам давно југ Србије,
можда зато што сам са севера,
и што је овде све друкчије?

У пустој капелици ивањског гробља
корњача – вечност из ње бије,
величина и женско тело,
лепо сложено и бело.

Вечност је срасла са свим стварима
и руменим трешњама,
са прошлошћу и будућношћу,
као пупчана врпца с пупком….

Туп си ти, као коњ глупи, слепи,
туп је твој ум, о човече,
што се вртиш у узаном кругу!
Гробови су потонули дубоко
и мртве штите.

Путуј  и копај  друмове
зарасле травом.

Нек те надгледа ветар, мува,
војска мрава.
Поскок или шарка.
Крава гојна, чешљугарка.

Путуј безданом. Заборавом.
Путуј  уз брегове, као змија травом…

Бела Тукадруз, у близини Царичиног града, новембар 2013.
Бела Тукадруз, у близини Царичиног града, новембар 2013.

ЈУСТИНИЈАНОВ  РИБЊАК

Знам, знам сву нашу тугу, несрећу и судбину!
И мука ми је од марама које су нам везали
преко очију  векови, туђин и сеобе.

Историја Соколу зулум учинила,
зулум учинила – кућу запалила!

Јој!
Јој, Соколе!

Угасићемо пожар,
водом са царских извора
са смарагдних извора испод Радана.

Још лепшу ћемо сазидати Кућу;
нек соколићи не пиште,
а ни ти не куни,
мој Соколе, историју,
хиљаду година самоће,
виђење из другог угла,
јер ја сам старији од досељеника
и сваке историје пораза.

Ја сам двестагодишњи златни шаран
што има крила
вичнија од сокола.

Ја путујем  брже од птица (ваздухом)
и (кроз земљу)  брзином
водотока  са Радана!

Овде да копамо,
мало дубље
и мало ниже,
овде да копамо, чујеш ли ме?

Не инати се, него ме саслушај!
Овде да копамо, у воћњаку.
Овде где нас упућује Клокот.

Јер кроз клокот говори
корњача и змија и шаран
и закопано благо,
смрека и теме планине.

Воденица поточара
са сојкама и врбама,
орасима разговара.
Праћака се испод липа
сред воћњака златни шаран
симболима покопаним
сав ишаран –
црвен и позлаћен,
лимунастожут.

Ту где се завршава,
мој Соколе,
баш почиње пут!…

            КРОЗ ПЕДЕСЕТ ГОДИНА
 
Не врабац, ни вране, кроз  педесет година
кад  из мог гроба никне троскот, мерисак, или јоргован,
на мојој хумци скакутаће, као пре две или десет хиљада
година : птичица дугог репа, спрудњајка.
Поплашиће је Нови човек који туда наиђе,
и она ће се олакшати пре него полети :
птичији измет биће ми лакши  од његових речи
које чујем:
… Подмуклост тобожњих пријатеља искрених
је безгранична! Све су ми узели, ваздух, хлеба, наду,
извор, тапије, љубав и будућност: монструми, шизофреничари,разбојници, најгори…
Ужас, бљувотине. Лаж до лажи!
Долазе из  мртваја и таме и руше светове, који нису вредели.
Авала, Кумодраж, Јајинци, Миријево; Рановац; Жагубица;
Лебане – мора да постоје и таква места, иако их никада
видео нисам. Дошле су боленштине и године тешке
и за оне што се возе аутобусима и возовима
и за оне што путују пешке.
Долазе да нам читаво постојање зацрне
наше мале и велике грешке.
Долазе удружена понижења и привиђења.
Ко још зна шта је слобода?
Ко је ставио главу у торбу?
Смрт је ушла у моду,
као такозвани барди што мекећу као болесна коза.
Јорговану цветају најбујније на гробљу…
            Истину не спомињу већ двадесет и неколико векова; око које су избили непознатом момку, зубе и ребра које су поломили неком младићу у некој вароши, боле и мене. Каква слобода, демократија. Труле јабуке су скупе. Труле банане су луксуз. Цигани су напустили своје старе древне занате и баве се – шверцом, лаком зарадом. Салата је луксуз. А тек шећер и уље, вино! Срамота  овде боље успева од лубеница и малина. Камење у бубрезима расте. Излапеле бабе, курве у младости, уче народ памети. Боже, видиш ли све ово?
Слушам говор будућности силазећи на обале Подземне реке, да поразговарам са сенима мртвих великих народних певача. Недостаје ми мало, недостаје ми много. Да прескочим границу светова. Нико не зна шта се спрема, ни велики мртви пророци. Испод гробова има осматрачница. Са ње сам видео како један мртвац устаје и излази из таме, јер је ожеднео свеже крви људи или животиња. Он не мили као моје пијавице, него лети , и никад му није доста крви.И видео сам како авети неке нејасне прилике јарчевим папцима певају дитирамбе. Већ вековима женама и сестрама децу праве такви, баш такви. Авети. На земљи нема одавно честитих људи, већ вампировића.Друга и трећа и четврта генерација вампировића. Ветар наноси рефрене : Аве Горња Мезија! Аве Сербиа!  Лист  врбе се забада у површину реке као стрела, у виру се окреће као вретено. И мене носи водена  струја, и можда ћу се провући, кроз педесет година, кроз тесна врата, као кроз иглене уши, јер друкчије се не може ући у будућност. Можда ће једном сваки муж децу правити својој жени, можда никад више неће бити развода; кад на стенама ове клисуре боје птичијег измета, поново почну да се гнезде орлови?…
_____________
Мирослав ЛУКИЋ
КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ
Одабране песме. Шаманске
Библиофилско издање песникових
пријатеља у расејању
Издавач
Editions SAECTIO CAESAREA,
Парис – Фрајбург – Беч, крајем 2000.
Уредник и рецензент
Саватије Иг. Митровић
Штампано  у  111 примерака
Ó Мирослав Лукић, 11000 Београд,
Сердар Јанка Вукотића 1 / 13      ________________ Из Пoговора овој књизи:

….Многе Лукићеве песме из КРАЉЕВСКИХ ИНСИГНИЈА, али и из других књига, чекају своје праве тумаче. Радо бисмо га упоредили са Миланом Ракићем, српским песником са почетка века,  али Лукић је написао много више песама од Ракића, и нема „порушено лице“, како то рече И. Секулић. Старије Лукићеве колеге, песници – уредници моћних комунистичких предузећа у Србији, играли су се деценијама са оним што је стварао, покушали су да га у хазардној игри  епохе Хокус – покуса, придаве. То је било немогуће, јер Лукић је имао амблем ракићевског карактера; поседовао је пун, неисцрпан унутрашњи живот, читав један свет. Лукић је један од најбољих сведока  књижевнога живота друге половине ХХ века у Србији. Овог су писца окаснело примили у УКС, песници много мањег калибра од њега. Овога песника неће лако  примити ни у САН. Међутим, он је избацио у свет уметничка дела која су рефлекс дубоког унутрашњег живота, коју му је дао потпуну самосталност, дуго незамисливу и ретку у српској књижевности. Лукић није сав само у својим песмама, већ и у књигама романа, есеја. Ракић је ћутао годинама, Валери је ћутао 20 година, и Лукић је ћутао много, а кад је проговорио, проговорило је ћутање од памтивека. Лукић је уметник највише победе и највишег дара :  његов унутрашњи живот омогућио је једну ванредну синтезу, веома важну за српску поезију. Овај песник је у својој поезији укључио у себи начине и медијуме свих уметности; међу првима је написао роман – литургију. Доживео је преображај, неопходан, његова преображења су израз највишег раста његове личности. Пред овим песником, који је тек ушао у педесету годину живота, је велики раст личности. Лукићеве песме су на први поглед једноставне, дубоко личне; оне су наслаге слојева његовог унутрашњег живота, и кроз те палимпсесте треба силазити дубље и дубље. Лукић је, као и Ракић, лепа појава у српској књижевности; стварао је и ствара повучено; створио је, осим низа књига песама, и незаборавне романе. У тим романима има и много стихова, које Лукић није прештампавао у посебним књигама. Има читалаца који радо читају баш те стихове из романа кад пожеле добру поезију…

Одложен Селићев позив на суочење – на неодређено време, или…

Овде ћу умрети, или погинути, свеједно – већ ми је Веселин Ђуретић претио на улици да ће ми „пресудити“ за неке речи у Дуги, а ако ме не удеси он, учиниће то неки други званични или незванични слободар, борац за народна права, полицајац, доушник, човек од части, чуване и волшебно сачуване кроз педесет година бешчашћа, личног и колкетивног. Живот, чини ми се, волим бар као мој другар који се обично радује само пијан (алкос је постао давно, давно, као и многи наши заједнички пријатељи јер је, чак и у коми и измаглици, свет, ипак, исувише леп да би ико јурио по граду за пуке речи, а камоли за худа дела).

Ако све ово и преживимо, и ако се ништа битно не буде променило, ако нам се уз Батрића Јовановића и Антонија Исаковића, уз Слободана Милошевића и Радомана Божовића, озваниче још и Драгослав Бокан, Војислав Шешељ, Милисав Савић и Радослав Братић, ако нас у двадесет и први век уведе Милић од Мачве (Костур Радованов), ако нам Милован Ђилас и даље буде делио лекције,ако овде, као у Чешкој, не буде изгласан закон о мораторијуму, од бар десет година, на јавну делатност људи који су све ово својим умом, срцем и мишићима, саградили, одржали, и који га и даље држе онда више Срба бити неће, таман као ни Србије, без обзира на то ко се буде башкарио обалама Саве, Дунава, Мораве или Ибра.

Монголи су данас народ од 4, 5 милиона, памћењем још закуцани за Атилиног наследника ( а Лењиновог, Стаљиновог, и Брозовог претходника) Џингиса : великана који је вероломством, лажју, и терором – уз војну силу – установио царство које се ширило, као болест, све до наших обала, пре него што су се варвари вратили у своје јурте, да своју срамоту славе бар још хиљаду година…“

Селић је заиста жестоким иступом започео дијалог о српској духовној клими и није било тешко предвидети како ће у њему проћи и да ли ће на крају бити губитник или добитник. НИН није имао намеру да у том дијалогу буде судија. Савић је Селићев текст назвао „памфлетским“, а уредницима НИН (зато што су уопште обелоданили Селићево „Издвојено мишљење“) приписује „бољшевички манир. – Бољшевизам је, рекао бих, ПРЕ СВЕГА ЉУТЊА НА НЕИСТОМИШЉЕНИКЕ (сва истицања су моја – М. Л.) „….

________ из једног прашњавог, необјављеног рукописа

 

Васа МИХАИЛОВИЋ

                   АРСЕНИЈЕ ЧАРНОЈЕВИЋ

1

Спремајте се за далеки пут, децо моја.

Земан дође да веру своју бранимо не смрћу

већ животом. Тамо где не секу главу ако се не

поклониш туђој вери. И где су вртови душе зелени

и наде у лепши живот безмерне.

Хајте, децо моја, у земљу у којој ћемо име

и веру сачувати, макар се никад не вратили.

2

Чујем те и разумем, синко мој. И мене срце боли и душа ми се

растапа.

Није лако ни мраву напустити свој мравињак,

а камоли човеку свој дом и огњиште. Али кад се

мора, ни дубоки снегови ни разливене воде неће

нас одвратити од далеког пута.

Стегнимо срце, децо моја, и понесимо своје

куће и чарне горе у очима и срцима својим. Јер само

у слободи, макар и у туђини, држи се глава високо,

како то човеку и доликује.

________________________________________________________

Васа МИХАИЛОВИЋ (1926 –          ). Песник, приповедач, историчар уметности

Канал ФИЛТРА (20)

б) Преглед антологија, избора или панорама песништва објављених у периодици (1944 – 1994)


1. – 2. АНТОЛОГИЈА НАЈНОВИЈЕ ЛИРИКЕ, са предговором С.
Пандуровића и поговором Велимира Живојиновића Массуке, Београд, Мисао, 1921. Друго издање. Предговор : III – VII стр. Поговор : IX – XI стр.
Заступљени су ови песници : Сибе Миличић ( 2 песме), Десанка Максимовић (11), Тодор Манојловић (3), Густав Крклец (3), Ватрослав Немир (?) (1), Недељко Николић (2), Даница Марковић (3), Свет. Стефановић ( (2), Т. Ђукић (4), Ненад Митров (2), Ж. Милићевић (5), Вој. Кулунxић (3), Божидар Стојадиновић (4), Ђорђе Глумац (1),
В. Массука (5), Ранко Младеновић (1), Гвидо Тартаља (1), Аница Савић (1), Милутин Јовановић (1), Душан Васиљев (6), Радован Јовановић (1), Д. Живковић (1), Иво Андрић (2), Сима Пандуровић (2), М. Црњански (1), Стеван П. Бешевић (1), Данко Анђелиновић (1).
*
Треће, проширено и илустровано издање (са фотографијама песника). –
„Мисао“, Београд, 1927 (1926!). У редакцији и с предговором Симе Пандуровића.
Предговор : 3 – 9 стр. – Вредност овог издања је, културна, књижевноисторијска. 
Објављене су фотографије већине песника о којима се данас мало зна; нестали су. Нису, на жалост, објављене фотографије свих заступљених аутора. Ово издање би вредело проучавати; можда се неко сети да о њему сачини монографску студију? Јер ако би се пошло трагом многих песника заступљених у овом издању који су се
погубили, могло би се, верујем доћи до веома занимљивих ствари.
Сибе Миличић ( 1 песма), Десанка Максимовић (11), Ватрослав Немир (1),
Густав Крклец (4), Недељко Николић (2), Хамза Хумо (2), Сл. И Кирјановић (2), Благоје Живковић (1), Момчило Настасијевић (2), Јован Пауновић (2), Љубица Ђорић (3), Душан Ђукић (3), Милутин Јовановић (2), Радослав Драгутиновић (10), Марко Видојковић (2), Никола Мирковић (4), Марко Врањешевић ( 7), Ђорђе Глумац (2), Вељко
Петровић (1), Даница Марковић (2), Трифун Ђукић (5), Јован Радуловић (8), Ненад Митров (4), Ж. Милићевић ( 7), Божидар Стојадиновић ( 7), Анте Цетинео (1), Душан З. Милачић (1), Бранислав Љубибратовић (1), Чед. К. Протић (2), Вера Иванић (псеудоним! – како упозорава Пандуровић, уредник) (1), Живко Спасић (1), Гвидо Тартаља (4), Милан Михаиловић (3), Владимир Назор (2), Милош Савковић (1),
Милета Јакшић (3), В. Живојиновић Массука (8), Ранко Младеновић (1) , Вој. Кулунxић (2), Душан Васиљев ( 8), Радован Јовановић (1), Д. Живковић (1), Иво Андрић (3), Франо Алфиревић (3), Алекса Шантић (2), Милан Симић (2), Живко Јевтић (2), Милан С. Шантић (1), Стеван П. Бешевић (1), Благоје Живковић (1), Јела Спиридоновић Савић
(1), Сима Пандуровић (4), Анђелија Л. Лазаревић (2), Д. Адамовић (1), Бранко Ђукић ( 1), Драгутин Радовић (1), Д. Ј. Филиповић (3), Мих. Михаиловић (1), Константин Ђорђевић (1), Аница Ђукић (1), Данко Анђелиновић (1), Тодор Манојловић (1), Рикард Николић (1).
У трећем издању је доста нових имена (истакнути курзивом); многа од тих имена су готово заборављена. Нема Црњанског…
3. Слободан Ракитић : ПАНОРАМА НОВОГ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА, избор
направио Сл. Ракитић, ч. ПОЕЗИЈА, Загреб , бр. 6 – 7 / 1971, стр. 5 – 50.
Заступљени су аутори : Радомир Андрић, Св. Балтић, В. Благојевић, Б.
Богетић, Др. Брајковић, П. Цветковић, П. Чудић, М. Димић, Д. Драшковић, Г. Ђого, И. Хаџић, С. Игњатовић, М. Комненић, З. Костић, Т. Крагујевић, Р. Ливада, М. Магарашевић, З. Милић, Б. Милидраговић, М. Милишић, Р. П. Ного, М. Петровић, А. Пуслојић, Р. Путник, Елвира рајковић, С. ракитић, И. Растегорац, А. Секулић, М. Станисављевић, В. Стевановић, Н. Шербав, М. Тодоровић, М. Вешовић, Н. Вишњић, А. Вукадиновић, П. Зубац. – Сви са по једном песмом . (Пала је ова панорама у природни
заборав)

4. Богдан А. Поповић , ПОЕЗИЈА И ТРАДИЦИЈА . Антологија (1951 – 1971) .
Београд, Савременик, бр. 8 / 9 , 1971 ; стр. 107 – 228 . [ Предговор : Модерна  поезија и традиција , стр. 107 – 118. Начела , стр. 119 – 121. Антологија , 122 – 221,  Песници у антологији (белешке о песницима ) : стр. 222 – 228 . ]
Р. Андрић (3) , М. Бећковић (1) , Б. Богетић (3) , Гојко Ђого (2) , Добрица Ерић (2) , Јован Христић (3) , Драгољуб С. Игњатовић ( 2) ,Вук Крњевић ( 6), Звонимир Костић (5) , Иван В. Лалић ( 9) , Мирко Магарашевић ( 2 ) , Вито Марковић ( 7 ) , Божидар Милидраговић ( 4) , Бранко Миљковић ( 9) , Србољуб Митић (1) , Рајко Петров Ного (4) , Милорад Павић (6), Миодраг Павловић (12) , Милосав Славко Пешић (2) , Бранислав Петровић (1) , Милутин Петровић (6) , Васко Попа (15) , Владимир В. Предић (3)
,Бранко В. Радичевић (3) , Слободан Ракитић (2) , Љубомир Симовић (7) , Божидар Тимотијевић (6) , Душко Трифуновић ( 1) , Радослав Војводић (3) , Алек Вукадиновић (9) ( Поповић овако дефинише своју књигу: „Ова књига је антологија. Она није ни зборник, ни панорама, а није ни антологија песника. Она је антологија песама“. У фусноти , Поповић каже : “ Песме су овде прештампане из објављених књига и из неколико новијих годишта значајних књижевних публикација. Сходно томе, она је
антологичарова књига и књига о антологичару и поезији и песницима какве их он види…“
/ “ Изабране песме нису микроизбори из појединачних песникових опуса, нити треба да , у малом , представе развој и трансформације појединих песника. Број изабраних песама, подједнако , не одређује ранг изабраних песника. Песме се уклапају у састављачев пројекат и биране су управо тако да се у њега уклапају. То, у исти мах , значи да за евентуално ново значење , које добијају у новом контексту, или за губљење оног
примарног – песници нису одговорни. / Ово, најзад, није превасходно естетска антологија ( нити антологија  ‘ послератне’  , ‘ модерне’ , ‘ новије ‘ , итд. српске поезије ).
Сасвим је очигледно да би свака таква антологије без Раичковића, Радовића и неких других песника била апсурдна, мада је сасвим извесно да би већина овде присутних песника била и у њој – са нешто измењеним избором. Ово је антологија која је концентрисана око једног, за састављача естетског, теоријског и књижевноисторијског проблема, и то концентрисана тако како се састављачу тај проблем указује. Неком другом указиваће се, сва је прилика, сасвим другачије. И у том погледу ослобођена је претеране жеље за објективношћу, али јој је, с друге стране, одговарајућа мера објективности враћена јер се не бави само оним песмама које за састављача значе право методолошко и
артистичко решење споменутог проблема, већ напор за његово решавање представља широком скалом различитих покушаја“. Чињеница да се антологија објављује у часопису, „није антологији омогућила неопходну опсежност. У свако друго (издање – М. Л.)
морала би да уђе још једна глава у којој би била љубавна, или бар, наглашеније лирска поезија базирана на традицији“. Поповићева антологија , како сам аутор вели , „нема претензију било кога да спасе заборава, нити било кога, па ни себе саму , да уведе у вечност. Састављач је савршено свестан да се она бави тренутком једног кретања у току
које треба да, доведе до, како најмлађи песник ове антологије рече, правог времена српске поезије. Ово је тренутак у коме се решава готово пресудно питање српске поезије, питање које се у свакој доброј поезији једном морало решавати и решити. Тек тада, када естетски
резултати буду сасвим извесни и довољно бројни, биће и време за прављење чисто ЕСТЕТСКЕ антологије са темом : поезија и традиција“ , стр. 121 )
5. Мирољуб Тодоровић СИГНАЛИСТИЧКА ПОЕЗИЈА, избор. СИГНАЛИСТ
ПОЕТРУселецтион . СЗИГНАЛИСТА КОЛТЕСЗЕТ валогатас.
СИГНАЛ 4 – 5, 1971 ; УЈ СИМПОСИОН, Нови Сад двојезично издање. Мирољуб Тодоровић (6), Влада Стојиљковић (2), Зоран Поповић, Славко Матковић, Вујица Решин Туцић, Жарко Рошуљ, Звонимир Костић
Палански, Обрад Јовановић, Слободан Вукмановић, Богданка Познановић, Тамара Јанковић, Неша Париповић, Бранко Алексић, Миодраг Ђорђевић, Добривоје Јевтић, Марина Абрамовић… (Несрпске ауторе изостављамо изостављамо из сасвим разумљивих
разлога. )
6. Александар Петров , ПОЕЗИЈА ЈУГОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА 1945 –
1975. Београд, Дело, бр. 1, јануар 1975 ; 276 стр.
А. Вучо, Д. Матић, Д. Максимовић, М. Дединац, Е. Коцбек, Б. Водушек, Р.
Зоговић, Д. Иванишевић, О. Давичо, С. Куленовић, Ј. Удовић, М. Диздар, Ј. Каштелан, С. Јаневски, Б. Конески, В. Парун, В. Попа, С. Раичковић, М. Павловић, С. Михалич, Ј. Пупачић, М. Славичек, М. Матевски, Д. Зајц, М. Павић, Г. Стрниша, И. Сламинг, Ф. Штефан, И. В. Лалић, К. Кович, А. Поповски, А Шољан, Д. Трифуновић, В. Тауфер

 

7. Мирољуб Тодоровић : КОНКРЕТНА, ВИЗУЕЛНА И СИГНАЛИСТИЧКА
ПОЕЗИЈА. Антологија. CONCRETE, VISUALAND SIGNALISTPOETRY.Anthology. –  Двојезично издање. Београдски часопис ДЕЛО, март 1975, бр. 3. – Српски аутори : Марина Абрамовић, Бранко Андрић, Оскар Давичо, Предраг Нешковић, Добривоје Јевтић, Славко Матковић, Неша Париповић, Миливоје Павловић, Богданка Познановић, Зоран Поповић, Владан Радовановић, Жарко Рошуљ, Влада Стојиљковић, Мирољуб Тодоровић, Вујица Решин Туцић… (Несрпски аутори изостављени)

MAIL ART. MAIL POETRY. ПОШТАНСКА УМЕТНОСТ. ПОШТАНСКА
ПОЕЗИЈА. (Приређивач Мирољуб Тодоровић). Београдски часопис ДЕЛО, фебруар 1980, бр. 2. Богданка Познановић, Мирољуб Тодоровић (3)
8. Иван Кордић, АНТОЛОГИЈА БОСАНСКОХЕРЦЕГОВАЧКЕ
ПОСЛИЈЕРАТНЕ ПОЕЗИЈЕ. Сарајево , Живот, бр. 7 – 8, јул – август 1976.
Скендер Куленовић (15) , Мак Диздар (20) , Р. Тошовић (7), Хамид Диздар (5) , Светислав Мандић (8) , В. Черкез (4) , И. Сарајлић (6) , Б. Павловић (6) , Драган Колунџија (6) , Миодраг Жалица ( 5) , Мухамед Абдагић (6) , Х. Тахмишчић (10 ) , А. Вулетић (14) , В. Крњевић (6) , Д. Трифуновић (16) , Дара Секулић (12) , Владо Пуљић (5) , Витомир Лукић (5) , С. Шантић (4) , Илија Ладин (7) , В. Милошевић (9) , Веселко Короман (18) , В. Настић ( 5 ) , Владимир Павловић (5) , Никола Мартић (5) , Есад Екиновић (5) , Р. Рисојевић (4) , А. Сидран (7) , С. Тонтић (10) , Мубера Пашић (5) , Р. П.
Ного (8) , Станислав Башић (7) , X. Алић (6) , Марко Вешовић (5) , Ахмед Мухамед Имамовић (5) , М. Ненадић (4) , Миле Пешорда (4) , Слободан Благојевић (3)

9. Милосав Мирковић , БЕОГРАДСКИ ПЕСНИЧКИ КРУГ . Београд, Дело,
1977.
Милош Црњански (1) , А Вучо (4) , Д. Матић (3) , Д. Максимовић (4), М.
Дединац (3), М. Ристић (1) , Д. Благојевић (2) , О. Давичо (10) , Т. Младеновић (3) , С. Мандић (2) , В. Попа (7) , С. Раичковић (5) , С. Вукосављевић (1) , М. Алечковић (1) , Б. В. Радичевић (2) , Д. Грбић (1) , М. Павловић (4) , С. Марковић (3) , И. В. Лалић (3) , Љ. Симовић (3) , М. Тодоровић (1) , Б. Миљковић (4) , М. Магарашевић (2) , З. Костић (2) ,
М. Петровић (4) , Б. Милидраговић (3) , М. Комненић (4) , М. Бећковић (5) , Д. Колунџија (5) , В. Марковић (3) , Б. Петровић (10) ,С. Зубановић (2) , Р. Ливада (1) , Б. Тимотијевић (2) , Б. Радовић (3) , Б. Шћепановић (2) , Ј. Христић (2) , В. Лукић (3) , А. Ристовић (2) , М. Данојлић (6) , М. Стефановић (1) , М. Павић (5) , Б. Шујица (3) , А. Секулић (1) , М.
Ђурић (1) , С. Ракитић (2) , М. Максимовић (1) , С. Митровић (1)
10 . La poesie elementaire dans les pays de l Est, Tome 1 : La Yougoslavie, L’ ECHO DES DOC (K)S, yournal d’annonces, poetiques, artistiques et litteraries (Direction : Jylien Blaine, Le Moulin der Ventabren, France), 1978.
Предговор је написао М. Тодоровић.Заступљени су српски песници
сигналисти : Влада Стојиљковић (2), Добривоје Јевтић ( 1), Н. Париповић (2), М. Павловић (1), Тамара Јанковић (2), Зоран Поповић ( 2), Никола Стојановић ( 2), Бранислав Прелевић (1), Богданка Познановић (2), Предраг Сиданин (1), Бранко Алексић ( 2), Милорад Грујић (2) , Бранко Андрић ( 1), ) Обрад Јовановић (1), З. Костић Палански (1), М. Кесељевић (2), Жарко Рошуљ ((2), Миодраг Шуваковић ( 7), Слободан
Вукановић (1), Марина Абрамовић ( 3), Мирољуб Тодоровић ( 9), Славко Павићевић ( 6), Љубиша Јоцић ( 8), Спасoје Влајић (6), Остоја Кисић ( 4), Слободан Павићевић (6), Бода Марковић (4)…(Представљене је више „визуелна“ него текстуална поезија)

11. – 12. Александар ПЕТРОВ : LA NOUIVELLE POESIE SERBE, Realtions, 5 – 6
/ 1978, Београд.
NEW SERBIAN POETRY.
Предговор и избор ( А. П. ), исти избор, преведен је за француску и енглеску евентуалну публику. Уврштени су ови песници : Б. Петровић (4), Адам Пуслојић ( 5), Александар Секулић (2), Иван Растегорац ( 1), Срба Митровић ( 1), Ибрахим Хаxић ( 2 ), Тодор Терзић (1), Живко Талески (1), Слободан Зубановић (2), Радомир Путник (1), Душко Новаковић (2), Душан Вукајловић (2), Љиљана Ђурђић (1), Стојан Богдановић
(1), Миљурко Вукадиновић (1), Радмила Лазић (1), Радмила Лазић (1), Раша Попов (2), Предраг Чудић (1), Миљенко Жуборски (3), Матија Бећковић (5), Милорад Павић ( 7), Бошко Богетић ( 5), Гојко Ђого (3), Милан Комненић (5), Раша Ливада ( 4), Мирослав Максимовић ( 4), Иван гађански (4), Божидар Шујица ( 2), Мирко Магарашевић (3),
Симон Симоновић (2), Милан Ненадић (1), Милутин Петровић (6), Бранислав Прелевић ( 4), Новица Тадић (3), Рајко Сјеклоћа (3), Божидар Милидраговић ( 3), Милан Милишић ( 4), Миодраг Станисављевић ( 1), Петар Цветковић (1), Слободан Ракитић ( 1), Алек Вукадиновић ( 2), Доброслав Смиљанић ( 1), Радомир Андрић (2), Зоран Бундало ( 2),
Братислав Милановић (2), Станоје Макрагић (1), Тања Крагујевић (1) , Владан Радовановић, Мирољуб Тодоровић, Жарко Рошуљ …
13. Марко Ристић, ПЕСМЕ МОЈЕ МЛАДОСТИ . Београд, III програм Радио
Београда, бр. 44, 1980, стр. 463 – 547.
Иво Андрић (1) , Милош Црњански (14) , Станислав Винавер (10 ) , Растко
Петровић ( 13) , Александар Вучо (10 ) ,Д. Васиљев (1) , Ђура Јакћић (2) , Л. Костић (3) , Војислав Илић (1) , Т. Ујевић (2) , М. Дединац (6) , Д. Матић (2) , Ј. Ј. Змај (1) , Мони Були (2) , Лорд Циле (1) ,М. Ракић (2) , ДИС (4) , О. Давичо (2) , М’ VRAYA (1) , Драган Алексић (1) Ш Ристић, у кратком уводу у свој избор вели : “ (…) Требало је начинити један избор за шест релативно тесних емисија поезије на Трећем програму, а поезија је тако
неизмерно широка! Јер она, по мишљењу аутора овог избора, може да буде и нагон и свест и хаос и структура, и магија и дивља мисао, она може да буде одана и погубна, мистична и еротична, трагична и хуморна, и умна и безумна и заумна , сеновита, осенчена или засењена сопственим блеском, пустиња и фатаморгана, глад и утољење глади. Она може да буде ирационална или рационална, намерна или случајна, она може
да се јави ма у ком облику, ма где и ма кад. Не ради се о сонетима, нити о песмама које су ‘ целе лепе’ , нити, на крају крајева, о песништву уопште, па ни о лепоти. / Требало је, дакле, свести овај избор свега оног што је у суштини неразумно и без мере на једну разумну меру. И зато је – држећи се при том начела које је Елуард ставио једној својој антологији француске поезије као наслов : НАЈБОЉИ ЈЕ ИЗБОР ПЕСАМА ОНАЈ
КОЈИ ЧОВЕК НАЧИНИ ЗА СЕБЕ САМОГ , – аутор овог избора ограничио и
временски и просторно циклус ових емисија само на један мали део различитих поетских текстова, писаних на нашем језику у стиху и у прози, текстова које је као поезију доживео …“ итд. Редакција Трећег програма у фусноти вели (стр. 463) : “ Циклус од шест емисија
Песме моје младости Марка Ристића први пут је емитован на Трећем програму Радио – Београда 1969. године ( од 16. фебруара до 23. марта). Од тада је у целини репризиран два пута, последњи пут 3. и 4. јануара 1980. године. Сматрајући да овај избор треба да постоји и у штампаном облику, Редакција је замолила Марка Ристића да прегледа рукопис – он је унео једино назнаке о месту и времену првог објављивања појединих
песама“. Уважавајући ову напомену Редакције Трећег програма, састављач Ристићев избор ставља на чело овог прегледа. То је антологија коју сам, де фацто , прегледао међу последњима. По много чему, она представља релативно солидан избор различитих
поетских текстова поменутог периода.На први поглед је чудно да тамо нема неких аутора (Дучића, рецимо, и да не набрајам даље) , али на други и трећи поглед – ако се има у виду Ристићево острашћено, симптоматично и идеолошко схватање и оцењивање неких значајних аутора српске књижевности- а мора се имати у виду! – све долази на своје
место. Са згражавањем сам , као студент, читао Ристићеву оцену Антологије Миодрага Павловића, у којој има преко стотину идеолошких, погромашких, највулгарнијих етикета. То, и не само то, утицало је можда , понајвише, дакле – зашто бих крио? – да међу последњим антологијама прегледам и Ристићеву. Тај избор у много чему на леп начин изненађује, а у његовим (неизреченим , директно) основима, постоји понешто и од свега онога што беху полазне основе антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ…
(21. августа 1997. године, у Београду. – Све остале антологије, изборе и панораме
био сам већ прегледао до јануара 1995. године…)
14. * * * МЛАДА СРПСКА ПОЕЗИЈА , Београд , Књижевност, бр. 1 , 1981 ; стр. 2 – 52
Новица Тадић (8) , Милан Ненадић (8) , Душко Новаковић (7) , Слободан
Зубановић (6) , Живорад Ђорђевић (10 ) , Звонимир Костић (8) , Ненад Грујичић (10 ) , Радмила Лазић (6) , Милош Комадина (7) , Јово Марић (13 ) , Златко Красни (9) , Милан Ђорђевић (5)
15. Јасмина Лукић , ПРЕВРЕДНОВАЊЕ ПОЈМА МОДЕРНОСТИ (српско
песништво седамдесетих година) . Загреб, ч. Република, бр. 11, студени 1982 ; стр. 3 – 60 Милутин Петровић (5) , А. Пуслојић (4) , Р. Ливада (4) , Р. Лазић (2) , М. Максимовић (3) , С. Гуxевић (3) , М. Комадина (2) , Милан Милишић (2) ,М. Магарашевић (2) , Д. Вукајловић (2) , П. Чудић (2) , Б. Милановић (3) , Р. П. Ного (3) , Д. Јеврић (2) , Н. Тадић (4) , Г. Ђого (2) , Д. Новаковић (3) , Љиљана Ђурђић (3)
16. Никола Вујчић , ПЕСНИШТВО БЕЗ КРИТИКЕ (панорама млађе српске
поезије) . Свилајнац, Зора, бр. 11, март 1984. (Сепарат)
Миљурко Вукадиновић, Милован Марчетић, Д. Лакићевић, С. Гуџевић, М.
Ђорђевић, М. Комадина, Д. Радак, Миленко Панић, Рефик Личина, Предраг Марковић, И. Негришорац, С. Нешић, Г. Ћирјанић, Бранко Маширевић, Н. Живанчевић, Снежана Минић, Живко Николић, Јелена Ленголд, Љубодраг Васић, Немања Митровић, Зоран Ђерић
(Аутори су заступљени са три песме – ако су дуже , једном .)
17. Бранислав Прелевић : VEINTITRES POETAS DE BELGRADO, Relations,
Београд, 1985. – 60 стр.
Изабрао је и превео на шпански, за евентаулне читаоце српске поезије на том језику, Б. Прелевић, следеће ауторе : Бранко Миљковић ( 2), Борислав Радовић (2), Владан Радовановић ( 1 визуелна песма), Љубомир Симовић ( 2), Бранислав Петровић (2), Милован Данојлић ( 2), Александар Секулић ( 1), Алек Вукадиновић( 2), Александар Петров ( 2), Матија Бећковић (1), Петар Цветковић (2) , Милан Комненић (2), Мирољуб
Тодоровић (1), Гојко Ђого (2), Милутин Петровић ( 2), Бранислав Прелевић ( 2), Жарко Рошуљ ( 1, визуелна), Адам Пуслојић (2), Мирко Магарашевић (2), Раша Ливада ( 1), Радмила Лазић (2), Новица Тадић (3)
18. Предраг Марковић , ЗВУЧНИ СВЕТОВИ (Доминанте политичког
безвлашћа у новој српској поезији 1966 – 1986 ) . Београд, Књижевност, бр. 11, 1987 ; стр. 1750 – 1858
Алек Вукадиновић (13) , М. Бећковић (1) , М. Комненић (10) , Г. Ђого (7) , А. Пуслојић (3) , Р. П. Ного (2) , М. Петровић (12) , Р. Ливада (2) , С. Тонтић (6) , З. Костић (15 ) , М. Максимовић (8) ,В. Деспотов (8) , С. Зубановић (11) , Н. Тадић (12) , Д. Новаковић (6) , М. Вукадиновић (1) , С. Благојевић (7) , Р. Лукач (7) , В. Копицл (2) , И. Негришорац (12) , М. Марчетић (7) , С. Нешић (1) , Н. Митровић (1) , Милосав Тешић (8)
19. Милован Марчетић, НОВА ПОЕЗИЈА СРПСКИХ ПЕСНИКА . Београд,
Књижевна реч, бр. 345, 10 јун 1989. (панорама)
М. Петровић, М. Максимовић, А. Вукадиновић, Н. Тадић, С. Костић, В.
Деспотов, И. Негришорац, Н. Вујчић, В. Копицл, М. Станисављевић, М. Грујић, П. Чудић, Ђ. Сладоје, И. Хаџић, В. Павковић, М. Раичевић, С. Благојевић, Л. Блашковић, Љ. Ђурђић, Ј. Зивлак, Г. Ђого, П. Цветковић, М. Комненић, С. Симоновић, М. Милишић, С. Ракитић, Д. Брајковић, С. Стојадиновић, С. Митровић, М. Ђорђевић, З. Костић, Р. Лукач,
И. Растегорац, К. Мићевић, М. Вукадиновић, А. Пуслојић, Д. Новаковић, С. Зубановић, Д. Вукајловић, С. Тонтић, Д. Максимовић, Р. Лазић, Н. Митровић, Р. Јововић, И. Гађански, И. Миланкова, С. Нешић, Б. Чучак, Н. Грујичић, З. Крстановић, М. Комадина, Ж. Никчевић, Живко Николић, Н. Гузијан, М. Божин, С. Минић, М. Тодоровић, Т. Дракулић, Ј. Ленголд, М. Кордић, З. Ђерић, Д. Грбић, Б. Арнаутовић, Балша Бркић, Ото Хорват, Милован Данојлић, Александар Лукић
20. Станиша Нешић , КОСОВО У НОВИЈОЈ СРПСКОЈ ПОЕЗИЈИ . Београд,
Савременик, бр. 6, јуни 1989 ; стр. 630 – 647
Миодраг Павловић (2) , Александар Ристовић (1) , Александар Секулић (2) , Александар Петров (2) , Адам Пуслојић (1) , Даринка Јеврић (1) , Милосав Тешић (1) , Миломир Краговић (2) , Златко Красни (2) , Слободан Костић (2) , Миљурко Вукадиновић (1) , Милијана Вукадиновић (1), Александар Лукић (3) , Радивој Станивук (1) , Петар Лазић (1) , Драган Грбић (1)

21. Милослав Шутић, AN ANTOLOGY OF MODERN SERBIAN LYRICAL POETRY (1920 – 1995). / (prepared by ) Miloslav Sutric (translated from Serbian by Vidosava Janković… et al. ; languager editor Timothy  Byford ). – Beograd : Serbian Literary Magazine  – Relations : The Serrbian Writers Association : The Agency of Yugoslav… XVI, 237 ; илустр. ; 25 цм.
Увршћени су следећи песници : Милош Црњански (2), Светислав
Стефановић (1), Станислав Винавер (5), Љубомир Мицић ( 1), Бранко Ве Пољански ( 3), Драган Алексић (1), Растко Петровић (4), Милан Дединац (4), Велимир Живојиновић Массука (4), Јела Спиридонић Савић (2), Аница Савић Ребац (2), Ранко Младеновић (1), Ненад Митров ( Алфред Росеннзњеиг ) (1), Синиша Кордић (1), Драгутин Костић (1),
Раде Драинац) (1), Душан Васиљев ( 3), Ристо Ратковић (3), Десимир Благојевић (3), Момчило Настасијевић ( 9), Јован Дучић (7), Десанка Максимовић (4), Александар Вучо (2), Душан Матић (1), Марко Ристић (1), Мони де Були (1), Оскар Давичо (5), Мирко Бањевић (1), Радован Зоговић (1), Богдан Чиплић (1), Љубиша Јоцић (2), Танасије Младеновић (2), Душан Костић (2), Светислав Мандић (1), Васко Попа (7), Стеван
Раичковић (5), Слободан Марковић (1), Миодраг Павловић (4), Иван В. Лалић (5), Бранко Миљковић (8), Борислав Радовић ( 4), Божидар Тимотијевић (2), Велимир Лукић (2), Љубомир Симовић (5), Вито Марковић (4), Божидар Шујица (2), Рајко Сјеклоћа (1), Милован Данојлић (2), Бранислав Петровић (2), Доброслав Смиљанић (1), Драган
Колунџија (3), Александар Петров (2), Алек Вукадиновић ( 5), Матија Бећковић (3), Божидар Милидраговић (2), Петар Цветковић (1), Милан Комненић (2), Слободан Ракитић (2), Мирољуб Тодоровић (2), Милутин Петровић (2), Адам Пуслојић (2), Радомир Андрић (1), Предраг Богдановић Ци (2), Рајко Петров Ного (1), Милосав Тешић (3), Драгомир Брајковић (1), Јован Зивлак (1), Раша Ливада (1), Новица Тадић (2),
Драган Јовановић Данилов (1).
Антологија Шутићева садржи предговор ; овај предговор је објављен на
српском у Летопису МС за јануар – фебруар 2000 ( г. 176, књ. 465, св. 1 – 2 ), стр. 56 – 100. Антологија садржи кратке белешке о сваком од аутора.
Шутићева антологија, намењена читаоцима енглеског говорног подручја, има нескривену амбицију – наставка антологије професора Богдана Поповића. Посао је урађен делимично, тј. ова Шутићева антологија није изведена до краја. Где је у тој антологији, рецимо, покојни Срба Митић са изванредном песмом ТРЕЋИ ПЕТЛИ? И толики други? Нећу их набрајати. Колико Шутић, доиста, познаје поезију српских песника рођених од 1940. године, па до 1960.. године? Где је у овој антологији песник Владимир Јагличић (1960)? Александар Лукић?
Од Адама Пуслојића, у Шутићевој антологији, па надаље, до краја, све је
сумњиво, тј. фалсификаторски. Обојено је духом „књижевне парохије“ ( директних наручиоца ове антологије).
Шутић, ако се већ прихватио, да вреднује песнике модерне српске лирске
поезије до 1995. године, требало је да мало више чита и да има веће разумевање…или барем подједнако и за поезију млађих аутора, пре свега оних рођених до 1960. године. То није једина резерва коју имамо према овој антологији….Било би добро да њен састављач, ако се одлучи да је објави и на српском језику, поразмисли мало више и укључи читав низ
песника лирских песама, рођених после 1945. године
И још једном молим српске антологичаре, кад представљају нашу поезију свету, да се узму у памет, и да буду обазривији, тј. да се потруде колико је то год могуће да што више ствари ишчитају, и да не пристану на уцене инвеститора, издавача.
Све наведене антологије, које је објавио београдски часопис Релатионс, што се тиче овог аутора, не вреде много : промашиле су циљ због којих су састављане.
Невероватно је следеће : они који су их састављали, имали су делимичне компетенције, али им је мањкало књижевно надпоштење. Тетовиране су парохијалним духом, и много чиме другим…

Канал ФИЛТРА (019)

65. Јован Пејчић : ВРЕМЕ И ВЕЧНОСТ : Саборник српских молитава : XIII – XX век : антологија / (приредио) Јован Пејчић. – Београд : Универзитетски образовни православни  богословни хиландарски фонд ; Ваљево; Србиње : Задужбина „Николај Велимировић и Јустин Поповић“, 2001. – 247 стр. ; 20 цм. ; илустр. (Библиотека Свечаник : хришћанска мисао : књ. 20). – Тираж 1000

Овај „молитвени труд“ антологичар  посвећује „благоупокојенима моме деди Добросаву и мојој баби Цвети, који су ме у најранијим данима мојима молитви Господњој и страху Божијем научили“ (стр. 3). Књига почиње Пејчићевим предговором „Морална, свештена, духовна историја Српског народа“ ( 21 – 23),  и затим следи прилог Н. Велимировића : „Молитва је тамјан што без престанка кади душу моју и уздиже  је к  Теби, Царе мој и Царевино моја“ (1922) (стр. 27 – 28).  Пејчић је  свој „саборник“ поделио на два дела : на изабране молитве  Старог  доба ( стр. 33 – 133), и Новог  доба   (135 – 231).  Следе  Додаци (223 – 251) : Општа напомена, Посебне напомене, Извори, Писци, Молитвеници, Преводиоци, О аутору Саборника.

Пејчић је заступио следеће ауторе  ХХ века.

Иво Андрић ( 2), Николај Велимировић ( 13), Светлана Велмар – Јанковић ( 1), Атанасије Јевтић ( 1), Петар Кочић (1),  Богдан Лубардић (1964) (1),  Мирко Павловић (1),  Јустин Поповић ( 13), Исидора Секулић (2), Ђуро Шушњић (1).

Нисмо били у прилици да прегледамо зборничку, прелиминарну, поруџбену верзију ове антологије.

Упореди ли се број  заступљених аутора  Старог доба са Новим , однос је овај : 16 : 11.  Да ли је то права, најсрећнија, најпожељнија пропорција уклапања старога са новим?

            Одговор на ово питање постоји, додуше подугачак. Веома ми је жао, што састављач  зборника српских молитава од 13. – 20. века није компоновао своју антологију из три дела, што није додао и молитве из српске народне књижевности. Јер, заиста начелно говорећи, ако је већ изабране молитве истрзао из органских контекста ( рецимо, Сава Српски : БОЖЕ ОТАЦА НАШИХ, САЧУВАЈ И УКРЕШИ НАСЛЕДСТВО МОЈЕ У ДРЖАВИ БИВШЕ ВЛАДАВИНЕ МОЈЕ. – Молитва  монаха Симеона (Немање) пред упокојење,  у Пејчићевој антологији бр. 16, стр. 52, преузета из књиге : Свети Сава : САБРАНА ДЕЛА, Београд, СКЗ 1998, 179 – 181), могао је то урадити и са појединим молитвама у оквиру  изванредних, антологијских народних српских песама.  Примера ради : Могао је навести врло лепе примере; рецимо : део песме „Цар Лазар се приволева царству небеском“,  стихове 29 – 36 :

„Мили Боже, што ћу и како ћу?

            Коме ћу се приволети царству:

            Да или ћу царству небескоме?

            Да или ћу царству земаљскоме?

            Ако ћу се приволети царству,

            Приволети царству земаљскоме,

            Земаљско је за малено царство,

            А небеско увек и довека.“ (…)

Ставите ову молитву из народне песме наспрам  било које молитве у Пејчићевој антологији – наспрам  Велимировићевих, молитава И. Секулић, да не говорим о С. В. Јанковић :  књига би само добила. Има још таквих примера, али –  да не набрајам даље. Барем осам примера молитви из народне поезије је антологичар могао дати, да буде пропорција његове антологије 16 : 8 : 11.  Ако доиста антологичар држи до моралне, свештене, духовне историје Српског народа, до свецелине српске културе, у шта не сумњам, могао би, у евентуалном другом издању, да  да барем осам или десет  примера молитви  из народне поезије. Јер народна српска поезија је онај  величанствени лук између вечности и времена. Са народном поезијом је српска култура  ушла у свет, у светску културу  и духовну баштину. Други, дубљи разлог : постоје дубоке везе између писане црквене књижевности Старога доба и народне поезије. Не могу се игнорисати. Није природно да их игнорише један полиграф, професор универзитета, књижевни критичар, врстан публициста, какав је Пејчић.

Друга начелна примедба. Кад је реч о молитви као жанру, најисцрпнији појам о томе је дао  код нас проф. Ђорђе Трифуновић  (АЗБУЧНИК СРПСКИХ СРЕДЊЕВЕКОВНИХ ПОЈМОВА, Београд, Вук Караџић, 1974, стр. 139 – 156).  Пејчић у своме предговору у неколико реченица прелази преко суштине молитве. То је терен извесне дилеме, на коме се указује, барем за мене – трећа начелна примедба. Пејчић уочава „тројствен карактер српских молитава“;  додаје после тога две реченице, два одређења, и то је све. Пејчић зна да нема молитвеника „који се „на догледу Божјих светова“ предаје најопштијем и посебном, занемарјући људски лично и богочовечанско у себи“.  Пејчић вели : „Свој почетак српска молитва има у Светом Сави, и сву висину, сву лепоту достиже она већ са Светим Савом“ . То је истина, али делимична; молитве су у српском народу постојале и пре Светога Саве. Тачно је да се „молитвени српски глас у столећима такозванога рационализма и позитивизма, у осамнаестом и деветнаестом веку, у раздобљима некаквога свецелога богоборачког „јуриша на небо“, када се „поверовало“, свугде па и овде, да је човек све, да је вазда био све“, некако губила, али никада се није могла сасвим изгубити. Пејчић је бирао солидне примере молитви. Међутим, када је реч о ауторима 20. века, невероватно је сузио круг свога избора. Пошто то није образложио, остаје нам да нагађамо. Вероватно Пејчић прави разлику између  молитве у најужем смислу речи, канонске молитве, и молитвене поезије?

Ново доба у Пејчићевој антологији молитава, најблаже речено, далеко је од  стварне представе онога што постоји у српској молитвеној књижевности. Пошто не видим јасна антологичарева мерила и пропорције, могу  само наслућивати да се определио вођен начелом ригорозне елитистичке књижевно историјске презентације жанра молитви 20. века; и онда је разумљива  његова игноранција песника који имају молитве – од Момчила Настасијевића и Д. Максимовић до Љ. Симовића, М. Бећковића, М. Магарашевића, Мирослава и Александра Лукића – да набројим само неке. Није касно да то Пејчић поправи у другом и допуњеном издању своје антологије. Јер онда ће отклонити сваку сумњу и помисао  о књижевно – антологичарском аутизму, који по природи ствари, открива лоше црте и предрасуде разних врста  аутора као критичара.  Због свега изреченог, надам се довољно јасно, и више него добронамерно, предлажем аутору да уважи изнете аргументе у  другом издању…      

*

П С.  Били смо у прилици да прегледамо и известан број тзв. завичајних или ускотематских антологија, зборника, панорама,  попут ПОХВАЛЕ ВАТРИ (С. Пенчић, Ниш, 1964),  антологије соц. лирике Т. Чолака БЕЗДАНОЈ БЕДИ КРАЈА НЕМА (1989), СРПСКИ МАНАСТИРИ И ПОЕТСКА РЕЧ ( С. Радовановић / Д. Батиница, 1990), Дечанска звона ( Р. Андрић, 1995), Кула од лобања (З. К. Палански, 1989),  САЗВЕЖЂЕ АРИЉСКОГ АНЂЕЛА (Нишки песници, К. Илић, 1996), ПОХВАЛЕ СВЕТОМ САВИ српских  песника ХХ века ( Р. Перић, 1991),  ПЕСМА О КОСОВУ ( И. Костић / С. Вуксановић, 1991), ЧЕГАРСКИ ВЕНАЦ ( С. Стојадиновић, 1996), ДРАИНЧЕВА СПОМЕНИЦА ( Стојадиновић, 1999), и 78 ДАНА ЛИЦА ПЕСНИКА (Београд, 1999), међутим, њихово читање није било од користи за овај рад…

 

Канал ФИЛТРА (018)

60. Мирослав Лукић : НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, прво издање, Заветине, Београд, 1999… 504 стр. 23 цм. Тираж: 250 пр.

Регистар II. АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија. Сфера мистике.  – Трансфер из Складишта. Сектор 1 (поезија, 1938 – 1998) :   А : Иво Андрић (4), Радомир Андрић (4), Јовица Аћин  (12), Бранко Алексић ( 6), Б : Десимир Благојеви (1), Милена Павловић – Барили (2) , Миодраг Булатовић (3), Матија Бећковић (7), Предраг Богдановић Ци ( 2),   Драгомир Брајковић  (2) , В : Николај Велимировић (2), Станислав Винавер  (12),  Стојан Вујичић (1), Радослав Војводић (1), Алек Вукадиновић ( 3),  Момир Војводић (1),  Марко Вешовић (2), Младен Срђан Воларевић (1), Зоран Вучић (2), Миљурко Вукадиновић (4), Небојша Васовић (4), Драган Великић   (1), Никола Вујчић (1),    Г : Миро Главуртић (3), Иван Гађански (2), Ненад Грујичић (2),  Синан  Гуџевић (6), Драган Грбић  (5), Славица Гароња (1),  Д : Јован Дучић  (14), Раде Драинац  (10), Милан Дединац (1), Оскар Давичо  (6), Милован Данојлић (25), Мома Димић (2), Ђуро Дамјановић (1), Тодор Дутина   (1), Војислав Деспотов ( 4)  Данилов, Драган Јовановић ( 3) , Ђ : Бранко Ђурђулов ( ), Милорад Ђурић (3), Гојко Ђого  (4), Љиљана Ђурђић  ( 2), Драгољуб Ђокић ( 3), Рајко Ђурић (2), Милан Ђорђевић ( 2),  Е : Добрица Ерић (1),    Ж : : Бранимир Живојиновић   (4), Нина Живанчевић (2),     З : Радован Зоговић ( 1), Јован Зивлак    (1), Слободан Зубановић  (1), И :  Драгољуб С. Игњатовић (3),  Крстивоје Илић (8),   Александар  Илић (1), Срба Игњатовић ( 13), Ј : Љубиша Јоцић (1), Миодраг Јуришевић (2), Ранко Јововић  (6),  Владимир Јагличић (14), Саша Јеленковић ( 2),  К : Божидар  Ковачевић( 1),   Скендер Куленовић (5),     Данило Киш ( 4), Вук Крњевић ( 3), Мирко Ковач (8), Драган Колунџија (1), Милан Комненић (19), Владимир Копицл (1),Звонимир Костић   (2), Бранко Кукић (3), Златко Красни ( 2),Слободан Костић   (1), Милош Комадина (1), И : Иван В Лалић (7), Света Лукић ( 4), Велимир Лукић  (2), Милан Лалић (4),Раша Ливада (1), Мирослав Лукић (44), Александар  Лукић (49), М : Сибе Миличић  (1),Десанка Максимовић   ( 2), Душан Матић  (5), Танасије Младеновић  ( 3), Светислав  Мандић ( 1), Васа Михаиловић  (2), Никола  Милошевић (1) , Драгослав Михаиловић (1), Срба Митровић (3),Томислав Мијовић (7), Србољуб Митић (2), Бранко Миљковић (8), Божидар Милидраговић ( 4), Зоран Милић ( 3), Милан Милишић (1), Мирко Магарашевић (4), Станоје Макрагић  (1), Мирослав Максимовић (4),  Вук  Милатовић (2), Љубица Мркаљ (2), Милан Младеновић (1), Амбро Марошевић  (1), Зоран М. Мандић(3), Братислав Милановић (2), Јово Марић (1), Мираш Мартиновић (9), Милован Марчетић  (4), Н : Момчило Настасијевић (27), Рајко Петров Ного  ( 4), Милан Ненадић  (2), Душко Новаковић ( 3), Иван Негришорац ( 3), Станиша Нешић  ( 8), Желидраг Никчевић (1), Живко Николић (3),  П : Вељко Петровић  (1), Јустин Поповић ( 2), Растко Петровић (12), Бошко Петровић (1), Васко Попа ( 11), Миодраг Павловић ( 13), Милорад Павић  (1), Борислав Пекић ( 10), Владимир В. Предић ( 7), Петар Пајић (7), Бранислав Петровић  (4), Александар  Петров  (5), Милутин Петровић ( 7), Адам Пуслојић  ( 12), Миодраг Перишић ( 3), Јован Пејчић  (6), Васа Павковић (6), Р : Душан Радовић ( 1), Бранко В. Радичевић (1), Стеван Раичковић   (6), Александар  Ристовић  ( 6), Борислав Радовић  ( 3), Слободан Ракитић ( 6), Иван Растегорац  ( 2), Синиша Ристић (2), Тиодор Росић  (2), Златија Радовановић  (4), Меша Селимовић (1), Љубомир Симовић ( 10), Александар  Секулић ( 3), Чарлс Симић ( 7) , Доброслав Смиљанић ( 3), Мирјана Стефановић  (5), Миодраг Станисављевић (9), Видосав Стевановић  (3), Симон Симоновић  (2), Слободан Стојадиновић (2), Ђорђо Сладоје  (1), Владимир Сребров  (1) , Т : Ристо Тошовић  ( 4), Александар Тишма (6), Миодраг Тодоровић ( 4), Божидар Тимотијевић ( 3), Душко Трифуновић  (1), Мирољуб Тодоровић ( 5), Мирослав Тодоровић (2), Милосав Тешић  (3), Бошко Томашевић  (3), Стеван Тонтић (3), Новица Тадић  (10), Ћ : Гордана Ћирјанић (1), У : Павле Угринов (1), Влада Урошевић ( 4), Драгиња Урошевић ( 2),  Х : Јован Христић ( 6), Ибрахим Хаџић ( 2), Ото  Хорват  (2) , Ц : Милош Црњански (2), Петар  Цветковић   (1), Исак Црногорски   (1), Ч : Марија Чудина (16), Предраг Чудић (2), Бранко Чучак  (1), Ш :  Леонид Шејка (7).

___________

61. Мирослав Лукић : Антологија ФЕНИКС, Заветине, Београд, 1999. – 205 стр; 23 цм. 250 примерака.

„Антологија НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ садржи избор из опуса 179 аутора. /  Овај  трансфер  из споменуте антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ садржи  избор из опуса 34 аутора. /   Антологија ФЕНИКС – да не би било забуне – није антологија антологија, Бела антологија споменутога периода (1938 – 1998) : није радикални облик изведене антологије. /           Радикални облик Антологије ФЕНИКС не би имао више од 15 аутора! (…) “ (Из Поговора, стр. 199).

Антологија ФЕНИКС је, верује њен Састављач, извукла из наших болница и складишта, живе поетске организме, као што је то учинила и антологија НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, са којом је повезана пупчаном врпцом.

Обе могу бити више него подстицајна граља и полазиште за стварање Кратке историје српске поезије ХХ века.

Али, пре свега, АНТОЛОГИЈА ФЕНИКС  је избор оних писаца који су изашли из болнице, јер им је досадило да леже „у кревету поред својих књига“. Извесном броју тих одабраних писаца четвртком и недељом читаоци, данашњи и будући, неће доносити цвеће и лимунове, а сахране неких од њих неће бити оглашаване на видним местима по свим новинама…

Оним читаоцима којима се учини да је Антологија ФЕНИКС , у неку руку, престрога књига – престрога према неким песницима – ја могу да поручим : мени се чини да је „преблага“.

Састављач је игнорисао канонизације и псеудо – хијерархије, нарочито оне „успостављене“ у последњих три деценије.

Састављач је игнорисао тзв. књижевне „ауторитете“, јер  је то било нужно, пошто се под тим  најчешће подразумевају ограничени књижевни ауторитети. Колико је у послератном периоду наше поезије песника који су истински мистични, у чијој  поезији постоји духовна смелост и иницијатива унутрашњег човека, најдубљих бездана духа?

Упоредо са овом Антологијом, аутор је завршио и књигу есеја РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ, у којој су најзначајније странице посвећене песницима Миодрагу Павловићу (1928)  и Александру Лукићу (1957), који су показали снагу света унутрашњег човека супростављену снази света спољашњег човека. Као и рано преминулом, трагичном, недовољно схваћеном песнику самоуку Срби Митићу. Састављач није фаворизовао поједине песнике.

Д. Киш, песник који је сам себе „кастрирао“, за састављача је важнији и драгоценији песник од многих других песника социјалистичке метафизике, епохе договорне економије и књижевности!

Један од најпревољенијих српских песника, Васко Попа, представљен је стиховима из његове последње недовршене књиге. Скоро деценију и више пред крај свога живота, овај песник који је имао многе објективне и субјективне предуслове да заокружи своје Дело, није ништа написао!

Растко Петровић је прецењен, Црњански је као песник прецењен – због појединачно малог броја успелих написаних песама – они су ипак написали само по једну књигу песама! (…)“  (исто, стр. 200 – 201) /                 Итд.

АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија. Сфера мистике : А : Иво Андрић  (4), Јовица Аћин  (12), Б : Миодраг  Булатовић (3), Матија Бећковић  (7), В : Николај Велимировић (2), Станислав Винавер (12), Д :  Јован Дучић  ( 14), Раде Драинац  (10),  Милован Данојлић    (25), Ђ : Гојко Ђого (4), И : Крстивоје Илић (8), Срба Игњатовић (13),  Ј : Владимир Јагличић (14), К : Данило Киш (4), Мирко Ковач (8), Милан Комненић (19), Л : Иван Лалић ( 7), Мирослав Лукић ( 44), Александар  Лукић ( 49), М : Никола  Милошевић (1), Србољуб Митић   (2), Н : Момчило Настасијевић ( 27), П : Вељко Петровић (1), Јустин Поповић (2), Растко Петровић (12), Васко Попа ( 11),  Миодраг Павловић (13), С : Меша Селимовић (1), Љубомир Симовић ( 10), Миодраг Станисављевић ( 9), Т : Новица Тадић ( 10), Ц : Милош Црњански ( 2), Ч : Марија Чудина (16), Ш : Леонид Шејка  (7).

__________________

62. Павле ЗОРИЋ : СРПСКО РЕЛИГИОЗНО ПЕСНИШТВО ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА – избор и предговор Павле Зорић. Београд, Просвета, 1999. – 178 стр. ; 21 цм.

Заступљени:  Лаза Костић (1), Алекса Шантић (1), Јован Дучић ( 14), Исидора Секулић (10), Николај Велимировић (16),  Иво Андрић (8), Момчило Настасијевић ( 12), Миодраг Павловић ( 21),  Иван В. Лалић (11),  Љубомир Симовић (11), Милован Данојлић ( 5), Матија Бећковић (3), Слободан Ракитић (9), Милосав Тешић (5)…

_______________________

63. Радмила Лазић : МАЧКЕ НЕ ИДУ У РАЈ : антологија савреме женске поезије, Београд, К. В. С. ,  Самиздат ФРЕЕ Б92 ; 244 стр; 22 цм. Тираж : 500. Књига садржи предговор састављача (5 – 25) и био – библиографске белешке о ауторима. У овој  антологији заступљене су следеће ауторке : Мирјана Стефановић ( 13 песама), Јудита Шалго (8), Каталин Ладик  (12), Љиљана Ђурђић (9), Марија Шимоковић (8), Татјана Цвејин (7), Радмила Лазић ( 5), Мирјана Божин ( 10), Ивана Миланкова ( 8), Биљана Јовановић ( 7), Нина Живанчевић ( 9), Гордана Ћирјанић (7), Снежана Минић ( 6), Даница Вукићевић ( 10), Јелена Ленголд ( 9), Марија Миџовић ( 6), Дубравка Ђурић ( 5),  Марија Кнежевић (3), Јелена Маринков ( 7), и Ана Ристовић (6).

Избор је учињен веома солидно. Предговор је писан, чини нам се, са погрешним полазним премисама. Најкраће речено, можда међу песницима и антологичарима мушког пола има оних мушких шовиниста и индивидуа који су порицали умност песницима женског пола; мени то никада није падало на памет. Међутим, ум не треба прецењивати, а зашто, лепо је, најједноставније могуће, „образложио“  песник Милутин Бојић у својој песми „Религија“, а затим и неки други умни Срби, какав је био , без сумње, Јустин Поповић…Може се имати и не имати слуха за ову врсту аргументације; али њено постојање је апсурдно оспоравати…Дакле, како рече Бојић, ум који блуди распарчен (а није ли то најсуштинскија  одредница песама које је одабрала Р. Лазић?)  ГОСПОДАРИ песником :  то је истина, вечна, и  није предрасуда. Та истина се  може игнорисати; песници, као песници, без обзира на свој пол, могу симулирати да је не знају; могу је игнорисати. Исход те игноранције, у крајњем свом резултату, није ни охрабрујући ни плодоносан…

__________________________

64. Мирослав Лукић : НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, друго допуњено и прегледано издање, Мобаров институт / Заветине, Београд, 2000. – 852 стр.  21 цм. Тираж : 500.

            Регистар II. АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија. Сфера мистике.  – Трансфер из Складишта. Сектор 1 (поезија, 1938 – 2000)

А : Иво Андрић (4), Радомир Андрић (4), Јовица Аћин  (12), Бранко Алексић ( 6), Б : Десимир Благојевић (1), Милена Павловић – Барили (2) , Миодраг Булатовић (3), Матија Бећковић (7), Предраг Богдановић Ци ( 2),   Драгомир Брајковић  (2) , В : Николај Велимировић (2), Станислав Винавер  (12),  Стојан Вујичић (1), Радослав Војводић (1), Алек Вукадиновић ( 3),  Момир Војводић (1),  Марко Вешовић (2), Младен Срђан Воларевић (1), Зоран Вучић (2), Миљурко Вукадиновић (4), Небојша Васовић (4), Драган Великић (1), Никола Вујчић (1),   Г : Миро Главуртић (3), Иван Гађански (2), Ненад Грујичић (2),  Синан  Гуџевић (6), Драган Грбић  (5), Славица Гароња (1),   Д : Јован Дучић  (14), Раде Драинац  (10), Милан Дединац (1), Оскар Давичо  (6), Милован Данојлић (25), Мома Димић (2), Ђуро Дамјановић (1), Тодор Дутина   (1), Војислав Деспотов ( 4)  , Ђ : Бранко Ђурђулов ( ), Милорад Ђурић (3), Гојко Ђого  (4), Љиљана Ђурђић  ( 2), Драгољуб Ђокић ( 3), Рајко Ђурић (2), Милан Ђорђевић ( 2),  Е : Добрица Ерић (1),    Ж :  Бранимир Живојиновић   (4), Нина Живанчевић (2),     З : Радован Зоговић ( 1), Јован Зивлак    (1), Слободан Зубановић  (1), И :  Драгољуб С. Игњатовић (3),  Крстивоје Илић (8),   Александар  Илић (1), Срба Игњатовић ( 13), Ј : Љубиша Јоцић (1), Миодраг Јуришевић (2), Ранко Јововић  (6),  Владимир Јагличић (14), Драган Јовановић Данилов  (3  ), Саша Јеленковић ( 2),  К : Божидар  Ковачевић( 1),   Скендер Куленовић (5), Данило Киш ( 4), Вук Крњевић ( 3), Мирко Ковач (8), Драган Колунџија (1), Милан Комненић (19), Владимир Копицл (1), Звонимир Костић   (2), Бранко Кукић (3), Златко Красни ( 2), Слободан Костић (1), Милош Комадина (1), И : Иван В Лалић (7), Света Лукић ( 4), Велимир Лукић  (2), Милан Лалић (4),Раша Ливада   (1), Мирослав Лукић (32), Александар  Лукић (36), М : Сибе Миличић  (1), Десанка Максимовић   ( 2), Душан Матић  (5), Танасије Младеновић ( 3), Светислав  Мандић ( 1), Васа Михаиловић  (2), Никола  Милошевић (1) , Драгослав Михаиловић (1), Срба Митровић (3),Томислав Мијовић (7), Србољуб Митић (2), Бранко Миљковић (8), Божидар Милидраговић ( 7), Зоран Милић ( 3), Милан Милишић (1), Мирко Магарашевић (4), Станоје Макрагић  (1), Мирослав Максимовић (4),  Вук  Милатовић (2), Љубица Мркаљ (2), Милан Младеновић (1), Амбро Марошевић  (1), Зоран М. Мандић(3), Братислав Милановић (2), Јово Марић (1), Мираш Мартиновић (9), Милован Марчетић  (4), Н : Момчило Настасијевић (27), Рајко Петров Ного  (4), Милан Ненадић  (2), Душко Новаковић ( 3), Иван Негришорац ( 3), Станиша Нешић  ( 8), Желидраг Никчевић (1), Живко Николић (3),  П : Вељко Петровић  (1), Јустин Поповић ( 2), Растко Петровић (12), Бошко Петровић (1), Васко Попа ( 11), Миодраг Павловић ( 13), Милорад Павић  (1), Борислав Пекић ( 10), Владимир В. Предић ( 7), Петар Пајић (7), Бранислав Петровић  (4), Александар  Петров  (5), Милутин Петровић ( 7), Адам Пуслојић  ( 12), Миодраг Перишић ( 3), Јован Пејчић  (6), Васа Павковић (6), Р : Милан Ракић  (4 ), Душан Радовић ( 1), Бранко В. Радичевић (1), Стеван Раичковић   (6), Александар  Ристовић  ( 6), Борислав Радовић  ( 3), Слободан Ракитић ( 6), Иван Растегорац  ( 2), Синиша Ристић (2), Тиодор Росић  (2), Златија Радовановић  (4), Саша Радојчић   (1) ,, Исидора Секулић (2 ) , Меша Селимовић (1), Љубомир Симовић ( 10), Александар  Секулић ( 3), Чарлс Симић ( 7) , Доброслав Смиљанић (3), Мирјана Стефановић  (5), Миодраг Станисављевић (9), Видосав Стевановић  (3), Симон Симоновић  (2), Слободан Стојадиновић (2), Ђорђо Сладоје  (1), Владимир Сребров  (1) , Ранко Соколовић (6), Радивој Станивук ( 1 ) , Т : Ристо Тошовић ( 4), Александар Тишма (6), Миодраг Тодоровић ( 4), Божидар Тимотијевић ( 3), Душко Трифуновић  (1), Мирољуб Тодоровић ( 5), Мирослав Тодоровић (2), Милосав Тешић  (3), Бошко Томашевић  (3), Стеван Тонтић (3), Новица Тадић  (10), Ћ : Гордана Ћирјанић (1), У : Павле Угринов (1), Влада Урошевић ( 4), Драгиња Урошевић ( 2),  Х : Јован Христић ( 6), Ибрахим Хаџић ( 2), Ото  Хорват  (2) , Ц : Милош Црњански (2), Петар  Цветковић   (1), Исак Црногорски   (1), Ч : Марија Чудина (16), Предраг Чудић (2), Бранко Чучак  (1), Ш :  Леонид Шејка (7).

Црним словима су истакнута имена новоуврштених аутора.

Канал ФИЛТРА (017)

59. Владимир Јагличић : КАДА  БУДЕМО  ТРАВА ; Антологија новијег српског песништва. Врбас, Слово, 1998

Рајко Петров Ного ( 12), Манојле Гавриловић ( 5), Перо Зубац (1) , Радован Караџић (4), Марко Вешовић (4), Мирослав Тодоровић (1), Мирослав Максимовић ( 7 ),  Мирко Магарашевић (1), Татјана Осречки (2), Тања Крагујевић (2), Момчило Попадић 5), Милан Лалић ( 6), Драгомир Брајковић (7), Јован Зивлак (2), Слободан Зубановић (2), Љубиша Мишић (1), Стеван Тонтић ( 4), Миодраг Трипковић, Радојица Бошковић (1), Милан Ненадић (8),  Станоје Макрагић (2), Милосав Тешић (7), Душан Вукајловић (3), Слободан Стојадиновић (3), Љубица Милетић ( 4), Тодор Дутина (4), Раша Ливада (1), Душан Говедарица (1), Душко Новаковић (1), Зоран Костић ( 10), Звонимир Костић Палански (3), Вукашин Костић ( 1), Недељко Бабић ( 2), Новица Тадић (5), Радмила Лазић (1), Драгиња Урошевић ( 4), Звонимир Костић ( 8), Братислав Милановић ( 3), Светислав Влаховић (5), Здравко Крстановић ( 3), Војислав Деспотов (2), Радосав Стојановић (1), Зоран М. Мандић (2), Мирослав Лукић (8), Божидар Мандић (2), Мираш Мартиновић (1), Живорад Ђорљевић (3), Бранко Б. Ковачевић (1),  Ивана Миланкова (1), Лазар Радуловић (2), Мирјана Божин ( 1), Андреј Јелић Мариоков (2), Недељко Жугић (1), Златко Красни (2), Небојша Васовић (1), Радислав Ћивша  (3), Милован Марчетић (1), Драган Лакићевић ( 7), Ненад Грујичић (4), Радомир Уљаревић ( 4), Владислав Живковић (2), Ђорљо Сладоје ( 12), Зоран Петровић ( 2), Милан Ђорљевић (5), Дејан Гутаљ (1), Небојша Деветак (4), Милош Комадина (3), Бранко Брљанин Бајовић (3), Иван Негришорац (3), Миодраг Раичевић (1), Никола Вујчић (1), Данило Јокановић (2), Ђорђе Нешић ( 5), Благоје Баковић  (5),  Гордана Ћирјанић (2), Мирјана Булатовић (5), Јован Николић (1), Јелена Ленголд (3), Живодраг Недељковић (1), Зоран Милисављевић (1),   [АPPENDIX ]  Секуле Шарић (1), Зоран Ж. Петровић (2), Драган Јовановић  Данилов (5), Мирослав Алексић ( 4), Војислав Карановић (1), Милан Орлић (1), Ненад Милошевић ( 1), Драгица Стојановић (1), Саша Радојчић (2), Саша Јеленковић (1), Предраг  Брајовић ( 1), Милета Аћимовић Ивков (1), Саша Миленић (1), Славица  Величковић (1), Јовица Јанковић ( 9), Крста Поповски (1), Ана Ристовић (1), Дамир Малешев (1), Миливоје Пајовић (1), Драган Хамовић (1), Ненад Јовановић (1), Драган Алексић (12)

а) “ Антологија новијег српског  песништва  „Када будемо трава“ обухвата  осамдесет једног песника рођене од 1945. године  наовамо. Заступљени су у распону од једне до дванаест песама. Књига садржи и „зборнички додатак“ у којем се налазе још двадесет два млада песника рођена после 1960. године. / Антологија почиње песмама Рајка Петрова Нога, уз којег „престона“ места заузимају Милан Ненадић, Милосав Тешић, Зоран Костић и Ђорђо Сладоје….“

б)   (Полемички предговор) “ Приређивач  антологије свој предговор започиње констатацијом (ставом) да је српску поезију двадесетог века обележио везани стих, са паузом од три деценије (пета, шеста и седма, са Попом и Павловићем) које нису успеле да га  загасе, већ се он чак и обновио са Раичковићем, Лалићем, Симовићем, Ракитићем, Б. Петровићем и, додајмо, Миљковићем, Тимотијевићем, Данојлићем и Б. Радовићем. Заправо, Јагличић отвара већ  одраније започету полемику са Миодрагом Павловићем и његовом „Антологијом српског песништва“. Он признаје Павловићу „изузетан истраживачки рад“ којим је покрио српски средњи век, али му замера на „ужасним омашкама“….“ итд.

в)  „…Јагличић изненадно оживљава неколицину недовољно вреднованих песника : Момчило Попадић (који представља, по мишљењу приређивача, откриће антологије), Манојле Гавриловић, Радован Караџић, Миодраг Трипковић, Милан Лалић, Небојша Деветак, Бранко Брђанин Бајовић, Мирјана Булатовић (…..) и други .  Затим, на светло су извучени практично непозната имена и судбине : Мирослав Тодоровић, Татјана Осречки, Љубиша Мишић, Мирослав Лукић, Лазар Радуловић, Живојин Недељковић и други.

Изразито другачији поглед на савремену песничку позорницу Јагличић показује свођењем  на минимално песничко присуство песника чији је досадашњи рејтинг био висок : Раша Ливада, Новица Тадић, Слободан Зубановић, Стеван Тонтић, Душко Новаковић, Војислав Деспотов и други. Драстичан гест састављач чини изостављањем песника као што су Будимир Дубак, Мирослав Цера Михаиловић, Слободан Костић, Радивој Шајтинац, Предраг Бјелошевић, Злата Коцић, Нина Живанчевић, Миленко Стојичић, Јово Марић, Александар Лукић, Анђелко Анушић и други.. Они су могли бити заступљени са бар по једном песмом. Тим пре што је приређивач такве компромисе правио : Мирко Магарашевић, Радмила Лазић, Здравко Крстановић, Никола Вујчић, Милован Марчетић, Гордана Ћирјанић, Јован Николић и други. Понајбоље су прошли, изгледа,  песници у „златној средини“ по броју заступљених песама : Мирослав Максимовић, Марко Вешовић, Драгомир Брајковић, Звонимир Костић, Драган Лакићевић, Љубица Милетић, Милан Ђорђевић и аутор ових непретенциозних редака….“

г) „Без обзира на поетичку искључивост, антологија Владимира Јагличића, преузимајући јуродиву улогу угаоног преусмеривача књижевних токова, представља прворазредни књижевни догађај који отвара бројна поетичка питања, релативизује досадашње критеријуме и приоритете, радикализује и демистификује укупну слику феномена српске поезије“.    ( Ненад Грујичић : ОПКЛАДА С ВРЕМЕНОМ, „Политика“, субота 7. март 1998, стр. 27 )

„Треба истаћи да Јагличићева, као и многе друге раније објављене антологије, чак из пера оних који су потпуно самовољно и некомпетентно прибавили себи звање повлашћеног читаоца, не доноси битну обнову слике савременог српског песништва, али је интересантна и провокативна као пројекат који инсистира на једној верзији ( и једном нормативизму) тог истог савременог српског песништва. Ту интересантност Јагличић потврђује у предговору у коме уз одређене замерке на антологијску технологију Миодрага Павловића образлаже своје разумевање феномена новије српске поезије инсталирајући у том разумевању (као капитално типовање) „кључну улогу : Рајка Петрова Нога, Милосава Тешића, Милана Ненадића, Ђорђа Сладоја и Зорана Костића, уз покушај да успостави везу својих пет кључних и величанственмих фаворита с Дучићем и неким представницима наше модерне….“    ( В. Зоран М. Мандић : ЈЕДНА ВЕРЗИЈА САВРЕМЕНОГ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА, САВРЕМЕНИК плус,  58 – 59 / 1998, стр. 92 – 94 )

а)   „Најмање је три разлога за посве негативан суд о „подухвату“ Владимира Јагличића. Први разлог су поводи и намере у стварању  оваквог „пројекта“, други је начин на који су вредновани заступљени  песници, а трећи, најбитнији, крајње је неуко срочен предговор….“

б)  “ Јагличићу је нодостајало храбрости да начини антологију коју би чиниле песме искључиво испеване у везаном стиху. То би могао да буде занимљив и надасве провокативан пројекат. Могао је Јагличић да уради и посве другачију ствар – да детаљно прикаже сва струјања и усмерења у најновијем  српском песништву. Овако, он је застао негде између превредновања и разрачунавања, острашћен и површан, неук и надобудан ; свој задатак није испунио ни на једном плану. Објављивање овакве књиге не служи на част ни издавачу, чији је уредник, узгред буди речено, један од повлашћених  песника у Јагличићевом „подухвату“ „.

в)  “ Уколико је ишчитавао књиге песника које је заступио, исправне податке је могао да нађе у биографским белешкама. Има их! Но и то указује на чињеницу да Јагличић није како треба обавио посао кога се подухватио. Да не залазимо у то кога је још све могао да заступи, а кога све није морао да заступи…“    ( Живко Николић : КВАСАЦ НЕЗНАЊА И ДИЛЕНТАТИЗМА, в. у л.  НОВИНЕ  БЕОГРАДСКОГ ЧИТАЛИШТА, 26 / мај 1998, стр. 32 – 33)

Николић није заступљен у Јагличићевом избору – ето  једнога од разлога за жестину Николићеве оцене.  Николић вели : “ У српској култури, а посебно у српској књижевности, у току целе деценије (која још увек траје), дошло је до праве експлозије примитивизма и дилетантизма. Написима у периодици и повременим јавним иступањима, Јагличић се сврстао у челнике тога „покрета“…“  –  Јагличић је понајмање – незналица и дилетант, напротив. Урадио је, на књижевном пољу, више од Живка Николића!  Да се Ж. Николић на овакав,  жесток, критички начин осврнуо  на – барем једну од оних антологија у којима је заступљен, а које су објављиване у последњој деценији ХХ века, да, то би било занимљиво. Николић је библиотекар Библитеке града Београда, која објављује НОВИНЕ БЕОГРАДСКОГ ЧИТАЛИШТА, чији је уредник  С. Нешић, песник , кога, такође, нема, у  Јагличићевој антологији…  Јагличић је, у својој антологији, покушао  да превреднује српске песнике рођене почев од 1945. године.

„Наша поезија није добро представљена у антологијама. Најбољи досадашњи пример, „Антологија српског песништва“ Миодрага Павловића, престрога је да би била истинита. Антологије са сличним амбицијама раде се у неколико томова : треба окупити све што иоле вреди, ништа не одбацити“  ( Јагличић, ПРЕДГОВОР, параграф 10, стр. 14. ).

Јагличићу је, поред Лепоте, важна и  Истина, која понекада и боли : “ …време је показало да Павловић није имао на уму националну важност свог пројекта. Он је, гледано из данашње перспективе, био „арбитар елеганције“ своје, комунистичке епохе. На жалост, пристао је на подметачину. На месту које је, у пресудном једном времену, захтевало жилавог српског борца, добили смо европског господина пораженог без борбе. ( Више о томе – на катедри др Петра Милосављевића, у књизи “ Српски национални програм и српска књижевност“) “  (Јагличић, исто, стр. 15) .

„Састављач ове антологије био је омеђен захтевом издавача, да у њу буду уврштени само песници рођени после 1945. године. Без обзира на ово ограничење, бирао је песме имајући у виду духовну вертикалу српске културе, од прехришћанских времена, преко Светога Саве до данас. Он живи у илузији да би одабрани песници и песме могли бранити српску поезију и на једном шире замишљеном, не само српском, већ европском и светском плану“ (Јагличић, исто, стр. 16).

Предговор својој антологији, Јагличић започиње одличном песмом једног минорног песника (Славка Вукосављевића, која се завршава стиховима : Повратиће се земља земљи, прах прашини. /  Са невиности стена спраће нас младе кише. / И када будемо трава у некој малој долини  / да ли ћемо се срести, или никада више ? ), о вечном повратку и враћању, из које, уосталом, преузима и наслов за свој избор.

„Водеће српске песнике, кад је у питању ова старосна група, састављач је видео у Рајку Ногу, Милану Ненадићу, Милосаву Тешићу, Зорану Костићу и Ђорђу Сладоју. / Надовезујући се, свак на свој начин, на поезију поменутих, старијих колега ( Раичковића, Лалића, Симовића, Ракитића… – моја напомена , М. Л. ) , ови песници светлају образ нашој савременој поезији. Њихов учинак тим је већи јер се огледају на пољу које је, донедавно, проглашавано мртвим. Населили су немогућ простор“ (Јагличић , стр. 6 ).

“ Иза наведених „престоника“, чврсто, стоје Момчило Попадић (чије песме би требало да буду „откриће“ ове књиге), Марко Вешовић, Драгомир Брајковић, Драган Лакићевић, Звонимир Костић, Мирослав Максимовић, Мирослав Лукић, Милан Ђорђевић. За састављача су ови песници гарант једне стабилне вредности.

Заједничка одлика ове групе песника је – неуједначеност њиховог писма. Неки од њих (Лакићевић, Лукић, Ђорђевић), дуго су се тражили.

(……..) Мирослав Лукић је недавном књигом „Архив у оснивању“  начинио једно лепо изненађење, које га и доводи у групу „ексклузиваца“ ове антологије. ..“ (исто, стр. 7 – 8 – 9)

(….)

Не знам колико су се апострофирани Лакићевић и Ђорђевић „дуго тражили“; знам да су били у прилици да несметано објављују своје књиге. Ја у тој позицији био нисам .

Ја сам тек 1998. године објавио две књиге – које су ми  тзв. „уредници – ауторитети “ одбили пре  више од четврт века, тако да се о мени  (као о песнику) може створити тачнија слика, ако се и то узме у обзир. Моја „ексклузивност“ и књижевна судбина је била предодређена, на жалост,  великим јазом –  униформношћу духа епохе хокус – покуса.

*

Кад је реч о песничком умећу и песничким поступцима у српском  језику и књижевности у овом веку, о томе сам писао пре неколико година, узгред (в.  есеј ДНЕВНИК ПИСЦА, прештампан у књ. ДУХОВИ, 1, стр. 399, Аламанах за живу традицију, књижевност и алхемију, 1 / 1998) .  Миодраг Станисављевић је ( Истраживачком поступку СПИРАЛА, књига РИТМОВИ, I – II , 1984) једини од  српских песника, колико ми је познато, проговорио  о стању „кужне депресије песничког умећа и песничких поступака у овом језику“. Тај Станисављевићев текст треба поново прештампавати.  Исто тако, важан је и Црњансков есеј ЗА СЛОБОДНИ СТИХ ( Мисао, 1922 ; или у књ.  М. Црњански, ЛИРИКА, Просвета, Београд, 1968, стр.120 – 125) .

„Слободни ритам је прави, непосредни лирски ритам, везан за расположење. Он је сеизмографски тачан ритам душевних потреса. У лирици је та непосредност најдрагоценија. Речи и изрази добили су нову  боју.   / Још су Гете и Шилер објавили „све што је поетично треба ритмично обрадити“. Б. Поповић признаје стих дотле док се ритам може осетити. И заиста је то једино мерило.  / Али ритам није број слогова дужих и краћих, наглашених и ненаглашених, него је ритам : екстаза. То су знали већ они свештеници који су  играјући  певали по улицама римским. Ритам доживљује дубоку обнову. То знају они који су пратили борбу Дебисијеву. Он оставља фонетичан физички ред и прелази у психички закон. Сваки садржај има свој ритам. То давно зна балет. Драж и чар тог непосредног ритма не сме више да се губи. Огрубели смо у законима. Ритам је екстаза, место јамба и трохеја граматике, јамб и трохеј душе. Слободни стих је модерна, чисто лирска метрика …“ (Црњански, нав. дело, стр. 124 )

Шесдесет година, после ових Црњанскових редова, Миодраг Станисављевић  (СПИРАЛА) зна да је „пут ка стварању новог ритма / нових ритмова / ЈЕДИНИ ПУТ СТВАРАЊА НОВОГ ПЕСНИЧКОГ ЈЕЗИКА. Још су Валери и Маларме дошли до једноставног извода да разноликост емоција и различја индивидуалитета треба да следи разноликост ритмова, а и Паунд је у то веровао“.

Колико има, заиста, нових ритмова у свеколикој српској  поезији 19., па и 20. века, до данашњих дана?Питања версификације су важна. Питање стварања истинских  нових ритмова у српској поезији је суштинско. Јагличић, као одличан версификатор, могао је о томе да проговори детаљније, убедљивије, да покаже стварно стање ствари. Не мислим да је Јагличић апсолутно поетички искључив ( истина, у његовој антологији његове су симпатије на страни везаног стиха, али тамо има и доста песама испеваних у слободном стиху) ; као преводилац, он зна вредност везаног стиха : он чува од „расплињавања“…

Да се овај састављач доиста упустио у „превредновање“ песника и поезије, што није поетичка искључивост, доказује и параграф 4  Јагличићевог  предговора :

„Има велики број српских песника који траже личну шифру, свој „кључ  од куће“, незадовољни уобичајеним версификационим правилима. Измишљају форму, језик, свет. Основно чему се клањају је – зачудност. Не смеш бити обичан, мораш изненађивати. Невоља настаје кад своју екслузивност (која је, често, веома обичан недостатак талента) прогласе општим добром васељене. После тога, углавном, открију да је вода мокра.  / Има ли код њих добре поезије? Има.  /   То су гласови дивљи, неоплемењени, расути, распричани, неприлагољени, исфрустрирани, повремено сјајни, повремено тамни. Ови песници, углавном, немају „целу лепу“ песму, већ, на моменте, добре стихове. По правилу, боље стоје у антологијама после, него за живота, при чему, до циља, од двадесеторице, стигне један. Нисмо их видели као саздаоце песништва, већ као творце песама. Распу се, у каратамном нехају, па шта испадне.  /  Огледни  пример је Душан Вукајловић. Предсмртно певање донело је овом поети, неопходан, песнички увид у вечност“ (стр. 10).

Драстично игнорисање и изостављање неких песника , нарочито Александра Лукића , не може се правдати ваљаним  разлозима. (…..)  Овај песник  је већ својом првом књигом, а затим и књигом : ЕВРОПА (1995),  донео, не само неопходне песничке увиде у вечност – да се послужим Јагличићевом синтагмом – већ је наставио да шири оне експлозије , које су започеле „Откровењима“ Р. Петровића … (…)

*

Владимир Јагличић, кога сам високо вредновао као песника, као антологичар је „упозорен“; као критичару му вреди указати на следеће. Чиним то имајући у виду његов књижевну будућност, успон и раст. Оно због чега га напада његов вршњак  Ж. Николић, НЕ СТОЈИ. Јагличић, као песник, критичар и публициста : није израз примитивизма при крају 20. века у српској култури. Међутим, разлога за критику Јагличића, као критичара, антологичара има. Критичар мора увек пред собом имати известан циљ који, грубо говорећи, јесте расветљавање уметничких дела и кориговање укуса. То је Елиотов став, валидан став, такорећи незаобилазна место критике, стваралачке критике. Бојим се да у српској књижевној критици, кроз читав 20. век, није довољно јасно схваћена ДУЖНОСТ КРИТИЧАРА. Па ни међу песницима.

Настасијевић  је овако размишљао: “ Кад се критика доведе у питање, појаве се многи аргументи за и против. Уметности мељутим не треба аргумената : млаз који бризга из дубина живота, и бесмисленом иначе, да највише оправдање. То се зна, али је нужно још у почетку подвући.

И још нешто : етика поезије није да се њом неко духовно храни (тешко том) , него да маљијски пробуди зачмале или још непробуђене силе, јер  чами дух или спава у многима.

Што је неодољиво, дакле из највеће дубине, изражено, самим тим хоће да се саопшти највећем броју. То је призив из самоће : „Ходите, сви сте ви што и ја!“ Случај великих уметника : невиђени или нечитани, самим именом носе магично дејство.

Откуд онда посредници, водоноше са извора?“    (Момчило Настасијевић , За релативну критику,  в. у књ. САБРАНА ДЕЛА ИВ, Есеји . Белешке. Мисли, Дечје новине – СКЗ, Београд, 1991, стр. 241)

За сада, Јагличић, и не само он, пише РЕАЛИТВНУ КРИТИКУ. – Књижевни зборник „ИСИДОРИЈАНА“ (8 – 9 / 2000), у оквиру новопокренуте рубрике „Погледи и тумачења“, објавио је тематску целину, о вредновању текуће песничке продукције. Поводом Анкете и реаговања пише уредник зборника М. Магаарашевић (Савременост уназађености или развој?), који критикује хвалидбени клише књижевне критике и „организовано награђивање минорних песника и разговетно осредњих књига“.  Објављени су и разговори који су поводом анкете вођени на јавним трибинама и у медијима. Један део ученика је оспорио вредности неких познатих песника и критичара, који подржавају песнике : Драгана Јовановића Данилова, Ненада Грујичића, Милана Орлића, Тању Крагујевић, Милосава Тешића.  У посебним реакцијама Тешићево песништво су оспорили Ален Бешић, Ђорђе  Деспић, Предраг Чудић, Мирко Магарашевић, Јовица Алексић, Милутин Живковић…Те врсте спорова и оспоравања могу да разреше антологичари, али она ретка врста антологичара, која неће бити заступник неке струје у савременој поезији. Дакле она врста антологичара и критичара, која неће апсолутизовати лиризам, тај први ступањ поезије, већ ће песнике мерити  кроз филтер другог и трећег ступња поезије, као што чини НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ у  свом трећем издању. Ми  сада имамо релативну, паушалну, необавезујућу, да не кажем врло, врло површну критику.  Кад Н. Грујичић овако пише, у једном од најтиражнијих листова у Србији и на Балкану :

“ Затим, на светло су извучени практично непозната имена и судбине : Мирослав Тодоровић, Татјана Осречки, Љубиша Мишић, Мирослав Лукић, Лазар Радуловић, Живојин Недељковић и други“,  то не само да је неукусно, него и израз  незнања.  Шта значи „познато“ – „непознато“? То су релативне категорије!  Споменути аутор, очигледно, има једно  анахроно схватање културе и поезије 20. века.  Он чак није ни онај  – Настасијевићевим речима речено – „посредник, водоноша са извора“.  Проблем је у следећем – али о томе нико неће да говори –  како је, рецимо, у српској култури и поезији друге половине 20. века, неко постајао „познат“?  Постојала је и у „култури“ и  „књижевности“ тога периода „подобност“.  Неко је врло лако могао објављивати своје примењене актуелне глупости  у најтиражнијим медијима, код  најмоћнијих издавача (контролисаних). Неки други аутори и кад би написали ванредна дела, нису могли доћи на странице „Политике“, или на екране државне телевизије. Према томе, у другој половини 20. века у српској култури и књижевности, бастион тзв. официјелне критике створио је читава крда  „познатих“, и нужна су ИЗРАВНАЊА, кориговања, превредновања, али не са уског гледишта неког песничког клана, већ имајући у виду, пре свега, фундаменталне  потребе високе српске културе и поезије 20. века. То, код нас још нико не чини; пре свега, из недостатка храбрости, а затим – није се појавила још увек стваралачка личност  пожељног стваралачког развоја, синтетичар по мери високе српске културе и поезије.

Јагличић, да би оправдао своју егзистенцију као критичар, мораће да настоји да дисциплинује своје личне предрасуде и пристрасности – и све оне слабости којима су сви људи подложни –  и да – како Елиот лепо и тачно рече – “ у заједничкој тежњи ка стварном суду усклади своје разлике са разликама што већег броја својих колега“.  З. М. Мандић је упутио реалну, уравнотежену критику Јагличићевој антологији. Јагличића његови поједини вршњаци – бојим се и претпостављам –  жестоко нападају због тога што у његовој критици претеже оно сасвим супротно – у тзв. владајућем духу до средине деведесетих; Јагличић своје постојање као критичар дугује жестини и екстремности свог супростављања  дотадашњим критичарима, антологичарима. Његове слабости као критичара произилазе из његових симпатија, чини ми се. –  Не пресуђујем Јагличићу, нисам судија. Објаснићу мало подробније, баш зато што је реч о песнику који не крије да је завистан од традиције и акумулиране мудрости времена…. (……)

Дискусија о поезији никада није сувопарна, техничка и ограничена. Тога толико мало има у српској култури и поезији да је просто невероватно. То је омогућило, претпостављам, поред свих других околности, и  подизање бетонских бункера официјенле српске књижевне критике. Елиот је знао због чега треба ценити критику песника – критичара, изнео је разлог ( као што га је невешто изнео и М. Настасијевић) – песник – критичар „рукује чињеницама и може да нам помогне да и ми поступамо на исти начин. – Налазим да ова иста нужност влада на сваком нивоу критике. Велики део критичког писања састоји се у „интерпретацији“ једног писца, или једног дела. Ни то није на нивоу Лирераног клуба. Повремено се догоди да једно лице наиље на разумевање код другог, или да се неком креативном писцу открије оно што је он био у стању само делимично да изнесе, а што ми осећамо да је истинито и расветљено. Тешко је спољним сведочанствима објаснити нечију „интерпретацију“. Па ипак за сваког ко је вешт са чињеницама на овом нивоу биће довољно сведочанстава. Али ко треба да доказује властиту вештину? При сваком успеху на овој врсти писања поткраде се хиљаде подвала. Уместо понирања, наилазите на фикцију. Зато критику треба ставити на пробу на тај начин што ћете је небројено пута примењивати на оригинал, руководећи се при том властитом оценом оригинала. Али не постоји нико ко би вам загарантовао компетенцију, и тако се опет наљемо у дилеми“ ( Елиот, Функција критике, Изабрани текстови, Београд, Просвета, 1963, стр. 51 – 52).

Делокруг литературе и критике подразумева критички рад , у коме је прихваћена могућност „кооперативне активности, са даљом могућношћу да се доље до нечег што се налази изван нас и што се провизорно може назвати истина. “  Елиот то пише 1923. године.  Елиот можда и није дефинисао до краја истину, чињеницу или реалност, јер то и није била његова намера. Његова је намера била да пронаље оквир у који ће се уклопити споменути појмови и сви слични постојећи појмови.

Књижевну судбину једног песника, моју,  или било чију другу,  неће одлучити  антологије, критичари и песници, попут Јагличића, узгред буди речено, не зато што сам старији прилично од Јагличићеве генерације : одлучиће је целина поетског опуса кроз време. Пишући о целокупном Јагличићевом песничком опусу, у неколико наврата, трудио сам се да сагледам у целини  највиталнији ток у његовом стваралаштву, да га сагледам у оквиру његове књижевне генерације, у оквиру његове стваралачке тајне и развоја. Што Јагличић на исти начин не узвраћа, не мени, него свим  песницима о којима пише, мером све – поимања, све – смисла, мером синтетичке критике, то је знак да сам га, можда преценио, као критичара. Надам се да овај песник временом неће склизнути у маниризам. Многе посвете у Јагличићевим песмама, говоре о њему као човеку. Вредновао сам га високо као песника, судећи према броју песама у овом коначном издању…Надам се да ће, у будућности, као критичар, тумачећи  одрељене феномене, појаве, или опусе српских песника улазити у истанчаније анализе и недвосмислене основане оцене, јер је у оквиру своје генерације понајвише припремљен за такву врсту деликатног посла. И молим Бога да постане независтан дух… Високо уважавам околност што овај писац  у крајњој нужди понајвише зависи од свог унутрашњег гласа…

Да ли постојећи књижевни  споменици, пре појаве Јагличићеве антологије најновије поезије, образују какав поредак, да ли је он идеалан? У извесном, елиотовском смислу, тај поредак је био „потпун“.  Или како Елиот каже : “ Постојећи поредак је потпун све док се не појави то ново дело. А да би се он одржао и после појаве новога, целокупан постојећи поредак мора, макар и најмање, да се измени; и тако се односи, сразмере, вредности сваког уметничког дела поново саображавају према целини; а то представља уклапање старог и новог….“  Тешко је не сложити се са овом истином, са овим Елиотовим схватањем. Баците дуг поглед на српску културу и поезију 20. века и видећете „да није неоправдано да садашњост у истој мери мења прошлост у коликој прошлост управља будућношћу“.  Јагличић је уметник који има смисла за традицију, више него његови вршњаци, чини ми се; јер уметник мора да има традицију; а традиција сама по себи садржи идеју и проблем реда и поретка;  и једна од главних функција стваралачке критике је у суштини проблем поретка.  Изван уметника, критичара и антологичара постоји нешто изван чему они дугују лојалност, оданост, чему се предају и жртвују да би стекли и задобили свој јединствени положај…

ПС. – Понављам : „Лоше је стање у нашој критици. Што она није једна „савршена камера“ која све тачно прима споља, све боје, нијансе и димензије, и што прочитано, снимљено, примљено не преображава својим унутрашњим животом, што не даје истински преображај, што не пребацује све преко своје интуиције, или то чини половично, то је, можда зато, што критичари нису погодне личности, немају осетљиву мембрану, која ће на све спонтано да затрепери, спонтано да пренесе у наш естетичко – психолошки „свјатаја свјатих“ и, из те лабораторије, спонтано, изразом, да се роди на свет.

Не адвокатишемо, кад ово кажемо, у корист неког неоимпресионизма…Не призивамо критичаре – самодршце, већ стваралачку критику…“

                Јагличић је, поновимо, међу првима, на самом крају века, вредновао  моју поезију; ја због тога нисам ни срећан ни корумпиран. Подценио ме је, ипак, на рачун личних преференција; што ми не погађа, јер сам имао прилике да се као истраживач стварних проблема српске културе и поезије 20. века мало дубље и исцрпније упознам  са фундаменталним проблем српске културе, пре свега високе културе. Јагличићева антологија је, ипак, искорак; недовољан и непотпун. Та антологија, поред осталог, и информише. Добро је да постоји. Данас се не могу направити солидне антологије српске поезије  једног периода 20. века, ако се  човек не удуби  у стварне и суштинске проблеме српске културе и поезије 20. века; ако не расветли тај (неиделани) поредак.  Ми таквих студија немамо. Због тога сам одлучио да напишем студију о томе, али не само због тога… ( 2. јула 2001)

Канал ФИЛТРА (016)

53 – 57. СЛОВО ЉУБВЕ ( стр. 384) ; УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ (стр. 405) ; ПОХВАЛА ЉУБАВИ (стр. 501) ; ВЕЛИКА ТАЈНА (стр. 361) ; ПЕЛУД СВЕТА (стр. 427) ;  приредио Перо Зубац. Београд : БМГ, 1997.

а) „У српском издаваштву , из више разлога, ретке су вишетомне антологије. Стога је хвале вредан подухват песника Пере Зубца (1945), да у једној антологији сабере, изабере и приреди најлепше песме из осам векова српског песништва о љубави, а потез издавача да такву антологију и објави, граничи се са издавачким подухватом. Полазећи од начела да укаже на најлепше  љубавне песме великог броја песника и не упуштајући се у вредновање дела заступљених песника приређивач је успео да око једне теме, а ово је пре свега тематска антологија, сабере све најзначајније  српске песнике претходних осам векова, јер се показало да су сви ови песници поред осталог певали и о љубави. Међутим, приређивач је уместо да заиста начини једну релевантну антологију песама о љубави, начинио један лични преглед заснован не на објективним већ на личним схватањима теме љубави у српском песништву.

Прва књига , СЛОВО ЉУБАВИ, која је наслов добила по песми Деспота Стефана Лазаревића, садржи првих седам векова српског песништва о љубави…“

б)  “ Друга књига, УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ, која носи наслов по песми Бранка Миљковића, садржи песме о љубави српских песника од Растка Петровића до Бранка Миљковића…“

в)  “ Трећа књига, ПОХВАЛА ЉУБАВИ, која носи наслов по песми Слободана Ракитића, садржи песме о љубави песника рођених између тридесетих и педесетих година овог века. (….) Несразмера између вредности песничког дела појединих песника и њихове заступљености у овој антологији битно је умањило њену озбиљност и вредност  и више је приближило једном панорамском прегледу у коме су заступљени готово сви песници чак и они који су написали само једну песму о љубави“.

г)  “ Четврта књига, ВЕЛИКА ТАЈНА, садржи песме о љубави песника рођених између 1947. и 1954, године или од Стевана Тонтића до Ђорђа Сладоја.

Пета књига, ПЕЛУД СВЕТА, садржи песме о љубави између 1955 .  и 1975. , а са додатком и до 1980. године, како приређивач каже, од Миодрага Раичевића до Иване Васић, односно Јелене Рвовић.

Када се пажљиво ишчита свих пет томова Зубчеве антологије стиче се утисак да је аутор уложио један огроман напор да на једном месту, између једних корица, сабере низ разнородних, а врло често и опречних схватања о љубави. Неозбиљно делује и покушај да се између истих корица нађу класици наше књижевности као што су Свети Сава и Његош и певачи забавних мелодија. Непостојање релевантних параметара у избору песама и песника учинило је ову антологију личним прегледом, а несразмера између првих седам векова – један том, и нашег века – четири тома, показује да је састављач желећи да  угоди свом времену и да у својој антологији не заобиђе готово никог, у ствари уместо да начини антологију начинио један преобиман, преопширан љубавни споменар који ће као опомена добро доћи свим будућим састављачима тематских антологија о љубави и у томе је његова највећа врлина“. (Станиша Нешић : ПЕСМЕ О ЉУБАВИ, в.  л. НОВИНЕ БЕОГРАДСКОГ ЧИТАЛИШТА, 26 / мај 1998, стр.  32)

Преблага оцена једног заиста промашеног подухвата.   Да ли је Зубац сам, заиста, сачинио ту антологију, или су му у томе помагали  одређени ( неименовани )  помагачи?

58. Синиша Ристић : АНЂЕО СА ЛАМПОМ. Антологија песника Браничева. Апостроф, Београд, 1997.  157 стр.

Милена Павловић – Барили ( 4), Србољуб Митић (7), Петар Бранковић Мајски (2). Димитрије Баџић (1), Милисав Павловић (2), Милан Димитријевић (1), Бора Наумовић (2), Драгослав Живадиновић (3), Стеван Раичковић ( 14), Бранко Манас (3), Ана Дудаш (3), Драгослав Ч. Стефановић (1), Војислав С. Марјановић (2), Миливоје Илић (2), Раша Перић (7), Драгомир Матић (4), Милисав Миленковић (3), Бранислав Прелевић (7), Вера Бранковић – Мајска (3), Синиша Ристић (7), Драгослав Мишић (2), Мирослав Лукић (13) , Јован Петровић (2), Петар Јевтовић (2), Живојка Милић (2), Александар Лукић  (5), Новица Стокић (2), Велиша Јоксимовић (2), Томица Стоилков (2), Ирина Милановић (2), Марија Маја Миловић (2)

В. Мирослав Лукић : АНЂЕО С ЛАМПОМ, „Политика“, субота, 7.  март 1998, стр. 29