Из „Јеванђеља уметника“ / Б. Тукадруз

Кесон на Пеку – у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина)

ПОЛУБОГОВИ НА КРАЈУ НАЈДУЖЕ, СЛЕПЕ УЛИЦЕ. РИБЕ У НАДИРАЊУ

Од реке, која лети сасвим пресахне и из чијег корита вире зелени бусени густе травуљине, што пресеца прашњав пут који води узбрдо где гори као превељ породична митологија, која ће се убрзо угасити; од породичних кућа покривених ћерамидом, међу јабукама, јелама, дудовима, шљивама и ружама (сећам се само бокора перуника, чаброва са олеандрима, и расцветаних јоргована), почиње улица немогућа, вегетални свет иловаче и камена : и њоме надиру као буљук оваца – рибе : амур, шаран, лињак, сом, смуђ, белица, штука, караш, манић, сомић – цвергл, гргеч – бандар, сарага, кечига, јесетра, моруна, пастрмка; туњ, ослић, скуша, сардела, папалина, зубатац, лигња, харинга, арбун, бури, угор, лубен, сипа, ушата, шарун, лист, шкарпина, сабља, и свакој је окачен о врату папир на коме је крупно мастиљавом оловком исписана цена…

За њима гура као чобанин тзв. председник савета за привреду. Познат по надимку Јајара.

За споменутим клизе сметови снега.

За сметовима долази поворка чуда још нигде неописаних.

Карневал дубоке провинције увијен у бели завој.

***

Низбрдо се котрљају зељасте лоптице,

олакшава се неки добро храњени штајерац на окуци.

Ветар долази преко градина

кроз леје сунцокрета врео

и подиже Циганкама шалваре од муслина.

Полубогови с брчићима a la Коба

или a la фирер, стоје у попречним уличицама

тобож загледани у саксије са мушкатлама

на доксатима кућа од белог кречњака.

Рибе зауставља један богаљ

у кожном качкету. Као кокошке их усмерава рукама

уназад… Али рибе су побегле на суво

од полубогова, немара комуналаца, фекалија.

И рибе прелећу богаља и лете

изнад улице према њеном крају, као према дубоком виру.

Древне бабе, седећи на басамцима, вире зачуђене

(као кад неко непознат прође с времена на време

у шареном оделу), и запрепашћено уздишу :

– Ију, Боже, шта је сад ово?!

Нарумењене варошке бабе немају времена за чуђење.

Рибе сусрећу јата месних голубара;

мешају се рибе и голубови;

прелећу кровове и багремаре

и нестају иза брегова.

Из тога правца су дошли месни полубогови

да владају у долини златној,

уверени да је све готово,

све завршено,

све решено,

све прописано за следећих осам хиљада година.

Кесон на Пеку – у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) Исто то

ДАР

Беседа у славу Дародавца

Јавио ми се Бог

Позвао ме је усред сна

Послао ми је Јаја

из којих ће се испилити

Нови живот, светови.

Опет сам заспао

и сањао брегове,

стрме падине

и једног коња.

Градиштанац је јефтин

(у поређењу са шампињонима).

Свињске буткице вреде

колико и шампињони?

Кантар бакалнице

није баждарен.

Књижевник и фарисеј

журе низбрдо

забивши носине

у јутарња издања.

Блажени гавранови.

Блажени идиоти.

Блажене мајсторице најстаријег заната.

Поклонио сам му

најбоље,

а он ме назва робом.

Могао је бити министар,

а није постао ни квочка.

Примио је плату своју.

И учинио је милостињу,

али је левица његова знала

шта чини десница.

Његова милостиња није

била у тајности;

и Отац његов који види тајно,

узвратиће мени јавно.

Већ узвраћа.

Телефонирао ми је јутрос.

Хиљаде чавки

кликће над мојом главом.

Те птице не сеју, нити жању,

не сабирају у житнице;

Отац наш небески храни их.

Те црне птице трче

по мом темену

и лове сваку моју помисао.

Оне се мојим мислима

умножавају,

а не јајима.

Јаје је Бог послао мени…

(16. март 2002. Пре подне)

Кесон на Пеку – у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) Под Кесоном

ШКАРТ

Шкарт има своју историју

чак и своју уметност

поете, живописце, етц.

Шкарт је доминирао

деценијама

век је пун шкарта

Шкарт ће бити шкартиран

(ШК)АРТ ДИРЕКТОР

Да га не знам

Да не знам оно што

многи други не знају

о њему.

Ех.

Није домаћи пас.

Није у сродст ву са лисицом,

можда са медведом.

Купљен је као младић

ј е ф т и н о.

Шегртовао је

под шатрама вашарских циркуса.

Научио је доста трикова

које воли обичан свет.

ЛУТАЈУЋИ РАДАН ПЛАНИНОМ

Лутајући Радан планином

изгубих шешир и појам о времену.

И видех дрвосече усред снега,

где на рубу шуме бацају мреже у урвине.

И рекох им : Хајдете за мном, браћо,

и учинићу вас ловцима људи.

Они одмах оставише мреже своје

и пођоше за мном.

Да у урвинама времена тражимо

оно што су наши пређи покупили.

И отишавши одатле видех још двојицу,

са оцем њиховим, где обарају букве,

и позвах их.

И пођосмо кроз Топлицу и Подгору

као кроз Галилеју,

да лечимо многе болеснике,

разним болестима и мукама обузете,

и бесомучне, и месечаре, и одузете,

и својом појавом и речима

исцељивао сам…

Кесон на Пеку – у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) У близини кисона: Иван Лукић

СУДИМ И БИЋЕ МИ СУЂЕНО

Судим и биће ми суђено.

Какви судом судим,

таквим ће ми се судити.

Каквом мером мерим,

таквом ће ми се мерити.

И брвно у оку своме осећам,

и видим трун у оку брата својега.

и могу да кажем брату моме ;

стани да ти извадим трун из ока твојега,

јер извадих брвно из ока свога.

НЕ ДАМ СВЕТИЊЕ ПСИМА

Не дам светиње псима,

нити бацам бисере своје пред свиње,

да их не погазе папцима својим,

и окренувши се не растргну ме.

Тражио сам и још увек тражим,

дало ми се и даје ми се;

куцао сам и још увек куцам,

отворило ми се и тек

ће ми се отворити…

ТЕСНА ВРАТА

Ушао сам на уска врата,

јер су широка врата и широк пут

што воде у пропаст,

много их је који њим иду.

Уска врта и тесан пут

воде у живот,

и мало их је који га налазе…

ГОСПОДЕ, СПАСИ НАС, ИЗГИБОСМО!

Зашто сте страшљиви, маловерни?

Море и ветрови,

смириите се!

– Ко си ти да те слушају ветрови и море?

Кесон на Пеку – у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) Мало даље од Кесона: Урушен салаш крај Турског вира

ДЕМОНИ; КРДО СВИЊА

Ја сам онај који није дошао пре времена

да вас мучи.

Ја сам дошао да вас отерам, демони!

Идите!

Идите у крдо свиња!

И отидоше у крдо свиња,

и сјури се крдо свиња са брега

у море,

и утопи су у дубини…

ЧУДО ЛЕЧЕЊА ОДУЗЕТОГА

Зоксу (Зорану Мандићу, 10.-11. 04. 2015. )

– Не бој се, чедо, опраштају ти се грехови твоји.

И одузет уста са одра на којем лежаше…

ЗАШТО СА ЦАРИНИЦИМА И ГРЕШНИЦИМА  ЈЕДЕМ И ПИЈЕМ?

Не требају здрави лекара него болесни.

Милост нам је потребна,

а не жртвени принос.

Јер нисам дошао да зовем праведнике

но грешнике на покајање.

(Из рукописа  књиге песама КОГИТО КЛУБ)

ПАНИКА У РЕСАВСКО-ЛОПОВСКОМ КАРТЕЛУ… / Милоје Дончић

Необјављени одговор Милоја Дончића, приређивача антологије Ресавски венац, новинару НИН-а Марјану Чакаревићу

ПАНИКА У РЕСАВСКО-ЛОПОВСКОМ КАРТЕЛУ… 

Детективска посла у поезији, НИН бр. 3331 од 30. Х 2014, стр. 58-59

Дончић, аутор антологије „Ресавски венац“

Извесни Маријан Чакаревић, решен да се отресе анонимности, осмелио се да у НИН-у бр. 3331 од 30. Х 2014. године у име ресавско-лоповског картела безочно нападне не само књигу коју сам објавио, не тек ни мене као „кривца“ за њено појављивање, већ и донаторе који су материјално помогли објављивање ове антологије књижевног бешчашћа. Могуће да би ме већ и ухапсио, само да има довољно чварака/петокрака на својим бољшевичко-комесарским еполетама Друге Србије.

Не желим да јавност убеђујем у истинитост објављеног, а још мање да Чакаревићеве сараднике поучавам вештини истраживања. Њихова необавештеност не оспорава постојање овог књижевног материјала. Зато се у тексту и бави политиком а не поезијом. Паметније им је да се позабаве изналажењем рукописне заоставштине писаца некомуниста погинулих или погубљених пред сам крај или након Другог светског рата. Било би им штошта јасније. Што се Ресавског венца тиче, комплетан истраживачки материјал чува се на сигурном месту и биће доступан свим, па и књижевним знатижељницима тек након изласка другог дела антологије. Да има нечег сумњивог, већ би се огласили сами писци заступљени у првом делу: Б. Радовић, Д. Колунџија, Ј. Брковић и други. Најмање би им била потребна помоћ подмлатка ресавско-лоповског картела у чије се име огласио наречени Чакаревић.

Има и оних који тврде да је цела књижевност Јужних Словена у овој књизи. То, једноставно, није тачно. Зашто у књизи нема Весне Парун, Слободана Марковића, Аце Секулића, Бране Петровића?… Зашто нема Стевана Раичковића и многих других?

Реч је, наиме, о нечему посве другом. Не брину они за култне писце наше књижевности, него за себе. Све би учинили да спрече појављивање другог тома антологије, тродупло дебљег од првог, не би ли себе поштедели непријатности када би на некој од страница угледали и своје име. Њихов главни циљ је више него прозиран. Не бира се начин како да се одбране позиције стечене под сумњивим околностима, као маренда сталних трабаната власти, да се некако заштити углед, награде и признања, прикрије тај више него опскурни морал.

Зато је хајка на ову књигу почела давно пре њеног појављивања. Да нисам наговестио други део ове књиге, многи од оних који ме нападају, тапшали би ме по рамену и хвалили, као што су то чинили много пута до сада. Но данас изнова живимо проживљено и поново смо у четрдесет петој, шестој, седмој или 1948. години.

У време одржавања Сајма књига јавило се двадесетак мени познатих плагијатора који претпостављају да ће се наћи у другом тому антологије. Правдају се на најразличитије начине… Почело је и међусобно потказивање, тако да се може објавити и посебна књига – добровољаца и потказивача.

Читалачка публика не мора да брине! Све тече својим током! Ово је процес ширих размера који је незаустављив!

Што се другог дела антологије тиче, можда је једноставније објавити песме оних аутора којима је преписивање као чин незамисливо, мање би се папира потрошило и јефтиније прошло! Међутим, овако је веселије! Ресавским лопужама неће помоћи ни измишљени књижевни поступци по којима је преписивање дозвољено.

Не може се, заиста се не може све правдати интертекстуалношћу, метатекстуалношћу и осталим књижевним марифетлуцима! Срећом, нису изгореле све библиотеке, а то је опака сметња оваквим позјамљивачима туђег.

3. 11. 2014. године

= видети више о аутору:  Милоје Дончић

IN FLAGRANTI – ПЛАГИЈАТИ

…

Предња страна корица Дончићеве антологије плагијата. –
С1Р – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821-1(082.2)
821.163.41-1(082.2)
РЕСАВСКИ венац :плагијати југословенских песника.
#Део #1 / приредио Милоје Дончић. –
Косовска Митровица : Лестве, 2014 (Ниш :
Наиспринт). -168 стр. : факс. ; 21 ст
Тираж 3000. – Стр. 3-7: Предговор / Милоје
Дончић. – Биографије аутора: стр. 133-157. –
Стр. 158-161: Позлата југословенске
(куку)лирике / Душан Стојковић. – Стр.
162-163: Рецензија / Тиодор Росић.
ISBN 978-86-88917-11-7
1. Дончић, Милоје [приређивач, сакупљач]
[аутор додатног текста], 1963-
COBIS.SR-ID 153.210103052

…

ПРЕДГОВОР

Распадом Југославије није попуцала позлата са оклопа лажних величина у Југословенској књижсвности.И пре њеног распада било је професора, критичара. преводилаца ретких усамљених и посебно храбрих, који су истински реаговали као што су: Аница Савић Ребац, Никола Шоп и Петар Џаџић који је имао среће да истраје у тој борби, за разлику од Анице која је постала жртва немилосрдног система.

Дончић, аутор антологије „Ресавски венац“

Ово чиним да професоре ослободим обавезног страха, ово чиним да новинаре ослободим обавезног дрхтања Ово чиним да писце ослободим обавезног понижења.Ово чиним да многим књижевним критичарима дам до знања да литература није њихов монопол и да писци нису експонат под заштитом музејског стакла. Дошао је час да се сруши све што је партија једноумним идејама поставила и више од пола века пиштаљком контролисала.

Појава ове књиге означила је крај тврдњи многих професора, да сам ја тај, који без разлога напада теорију и историју књижевности.

Сада се јасно види да се оне саме руше знајући од каквог су материјала прављене. Ово је морало да се догоди пре или касније.Овај венац исплетен је грандиозним песничким биографијама. Због многих у њему, до пре неколико година, био сам у стању да се физички обрачунам бранећи своје ставове о њима. Не постоји чаробњак који може помоћи дивизији доктора, и том мору титулара, који ће морати да промене наслове својих докторских теза. Некада су се лопате користиле за утовар угља, а сад нам служе за утовар докторских дисертација.

На овај нимало лак посао потрошио сам нешто више од шест година, пробијајући се кроз паучину и трулеж полураспадајућих књига, дижући са полица вековну прашину.

Уз техничку помоћ неколико значајних професора и њихових асистената са четири српска универзитета, бивших и садашњих професора Филозофског факултета у Сарајеву, професора Филозофског факултета у Подгорици, пензионисаних професора катедре светске књижевности у Загребу, Љубљани и Скопљу, као и књижевних критичара из ових градова, детаљно је обрађено 248 превода збирки песама, 982 броја књижевних часописа, 118 антологија, 151 зборник радова, 1.263 недељника, дневних новина и листова, скрипти и билтена, што укупно износи 9.588 песама.

Кориштена је грађа 74 преводиоца са 27 светских језика и обрађен материјал из 17 земаља са 13 језика. Од 496 плагираних песама изабрао сам 31 (тешки плагијати, готово суви препис).

Ово је можда први истраживачки рад са оваквом тематиком у историји литературе. Први пут је упаљена лампа у подруму духовног зла, чија су улазна врата и дан-данас под заштитом државних институција.

Први део ове књиге обухвата песнике са простора бивше Југославије. То су песници свих књижевности на неколико језика, сврстани по хронолошком реду, рођени од 1900. до 1939. године, почев од Вјекослава Мајера па до Рахмана Дедаја.

У овом првом делу има их 30, док ће други део обухватити песнике рођене од 1940. до 1980. године.

Следеће године Ресавски венац биће комплетиран.

За разлику од првог дела други ће бити обимнији, пошто је број модерних ресаваца знатно већи. Број градитеља овог венца је много већи, али предност имају само најславнији и најнаграђиванији песници. Систем књижевног вредновања, који је Комунистичка партија тадашње Југославије поставила. није се много променио до данашњих дана, осим што је разлика у начину контролисања, сада се иде преко малих клановских извршних одбора подељених у неколико група који одређују готово све значајне књижевне награде у Србији.

После Другог светског рата на књижевној сцени Југославије извршен је незапамћен терор и духовни геноцид какав мало која земља памти. Прве жртве су најзначајнији српски писци, противници комунизма, који су проглашени државним непријатељима првог реда и, без права на одбрану, стрељани. Реч је о Драгиши Васићу и Григорију Божовићу. Григорије Божовић, иако рехабилитован, још није добио место које му у српској књижевности истински припада.

Тадашња Југославија је била прва земља на планети која је основала Преки суд за писце који су се супротставили једноумљу. Колико је страшно толико је болно што славни писци из тог времена, а још живи, нису ни помислили да исправе овакву неправду.

Има песника у овој књизи који се нису никада представљали као преводиоци, који су то вешто крили а савршено познавали стране језике. Они су највећа препрека за овај посао, они успоравају читав ток попут одрона на путу. Песме, које су они преводили и препеве задржали за себе, тешко су доступне и нема их у библиотекама. До њих се једва долази преко центара и клубова наших исељеника као и приватних библиотека, антикварница, кућних књижних фондова и других остава.

Постоји група песника која на први поглед делује невешто, усуђујући се да присвоје песму познатих светских имена. Такви годинама красе школске програме и лектире.

Ако су песме краће од две строфе, сумња је искључена. То се по мојим теоријама зове наметнутост, строфа до две, што је и граница моје принципијелности.

У прошлом веку велики број преводилаца је убијен јер су ушли у траг духовним злочинима, крађи, као и бруталној отимачини књижевних дела. Било је случајева где су многи рукописи, материјално необезбеђених а добрих писаца, после дугог стајања по редакцијама издавачких кућа, завршили под именом нових власника.

Радује ме што је наговештено отварање досијеа, иако многе жртве нису међу живима и не могу видети своје литерарне двојнике.

И данашњи питомци преписивачке академије, иако живе у ери информативне технологије, морају знати да нова техничка савршенства иду наруку и онима који ову врсту криминала истражују.

Од почетка југословенског постмодернизма па до данашњих дана у српској постмодерној поезији, јавља се огромна жеља за наглим променама. Постмодернисти потпомогнути слепим реформаторима не обазиру се да ли ће та поетска форма преживети, тек да се нешто мења. Она је и последњих година прошлога века све више личила на пренапрегнути бетон без елемената статике, и морала је прснути. Прве пукотине појавиле су се на самом почетку овог века када су се огласиле упозоравајуће сирене неких европских земаља које су обрадиле своје библиографије.

Када говоримо о бланко превођеној литератури, реч је о писцима који су и дан-данас под неком заштитом а користе се као сигуроносна ложа за чување књижевних величина. Добро је што је за све те деценијске обмане време прошло. Добро је што је велики број младих професора заинтересован да се наша књижевност избави из вековног мрака и заблуда.

Међународна размена преводилачких фондова је највећа подвала у историји књижевне сарадње са светом. Службеници министарства, СИЗОВ-а за културу, културни аташеи, најчешће су били писци по службеној дужности, а без основног књижевног дара и знања. Судски тумачи су преводили велике песнике у име дипломатије а на штету поезије. Многи наши трећеразредни писци уврштени су у школске програме важних земаља света, а такве су нам у размени и слали.

Аница Савић Ребац, Симо Пандуровић, а касније Петар Џаџић јавно су тражили да се заоставштина писаца, која се налази у Народној библиотеци Србије у Београду, објави и тако трајно заштити од оних који су први извршили преметачину рукописа тих несретних писаца. Аница Савић Ребац је, бранећи духовно благо тих писаца, и сама платила главом и то после њених препева Целана и Бахманове. После јавне полемике о препевима Целанове поезије, која у целости никад није објављена, Аница је у писму Црњанском тражила заштиту, а као одговор добила: “Ти си интелектуалка. Не буди сујеверна.“ Мистериозна смрт госпође Ребац је потврдила да Црњански није био у праву.

Било је доста оштећене грађе која се није могла обрадити.

За духовним криминалом није било ни потере а ни осуде.

Израз плагијат је блага форма, чак по теоријама неких наших критичара и теоретичара књижевности дозвољена форма у поређењу са оним што ћете у овој књизи затећи.

________________________________________

Примери….

ОРИГИНАЛ

ПАУЛ ЦЕЛАН (1920 -1970)

СЈАЈ ЗЕНИЦА ТВОЈИХ (Ангели Черновској)

Испод сребрних обрва

Зеница твојих да није

Да ли би било неба

У нашој слепој соби

Ангело моја златна.

Гласа твога да није

Лебделе би наше душе

У ваздушној кутији

Зидови не би никад из мене излазили

Ангело моја златна.

Боја твојих да није да ли би икад врбе

Влажне преко прага прешле

Ангело моја златна.

Дланова твојих да није

Да ли би Сунце икада

У сну нашем преноћило

Прсти твоји никада не би

Вреле фуге по мом челу вукли

Ангело моја златна.

Превела Аница Савић- Ребац

Седам Немачких песника, Нолит Београд 1953. стр.36

ПЛАГИЈАТ

ВАСКО ПОПА (1922 – 1991)

 ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ

Очију твојих да није

Не би било неба

У нашем малом стану.

 

Смеха твога да нема

Зидови не би никад

Из очију нестајали.

 

Славуја твојих да није

Врбе не би никад

Нежне преко прага прешле.

 

Руку твојих да није

Сунце не би никад

У сну нашем преноћило.

Кора Нолит, Београд 1953.

…

Превод Анице Савић Ребац – факсимил

..

Васко Попа

у свом малом стану без прозора и врата,

Над писоаром нагнут.

Цвркут – Нова Европа,

Из Целанове пернице, као из аутомата,

Излете славни Васко Попа.

М. Дончић

            == извор: Дончићева антологија плагијата, прво изд. Видети више: Стојковић: ЗАВЕТИНЕ+

Полеђина корица Дончићеве антологије

59. међународни београдски сајам књига, штанд ИК „Арка“

Промоције

Субота, 1. новембар., штанд ИК „Арка”, 18,00 часова:

Дружење са ауторима и књигама: Ненад Грујичић: Неко ми узе реч; Живорад Недељковић: Звездано поље и Мирослав Лукић: Las vilajet.

Домаћини дружења: акад. Ристо Василевски, мр Душан Стојковић и акад. др Мићо Цвијетић.

ФАНТАЗМАГОРИЧНА ИСТОРИЈА / Бела Тукадруз

МИРОСЛАВ ЛУКИЋ – БЕЛАТУКАДРУЗ
МИРОСЛАВ ЛУКИЌ – БЕЛАТУКАДРУЗ
 
LAS VILAJET

ИЗАБРАНЕ И НОВЕ ПЕСМЕ
ОДБРАНИ И НОВИ ПЕСНИ


ИЗАБРАО И СА СРПСКОГ НА МАКЕДОНСКИ ПРЕВЕО
ОДБРАЛ И ОД СРПСКИ НА МАКЕДОНСКИ ПРЕВЕЛ
РИСТО ВАСИЛЕВСКИ

Бела Тукадруз, 11. мај 2013, снимак -иван Лукић

ХИМЕРИТЕ

Веќе зборував за химерите
на мошне упростен начин (ми се чини).
Тие пак се тука, додека размислувам
за еден овоштарник на чиј крај
имаше еден шуплив багрем
полн со саќе и мед од одбегнати пчели.
И за едно парче земја покрај патот.
За тој пат турен со чакал.
(Тоа се сè химери,
но би можеле да станат јаве,
нешто остварливо, можно,
трајно и битно).

Химерите ме воделе
и сеуште ме водат.
Тишината летна на шамаците, на ливадите
Водопадите од хмел. Преданијата на мајка ми.
Вечноста. Химерите се нејзини сосетки.

Додека ме водат,
сеедно колку тоа изгледа апсурдно,
нема да заталкам во оваа губеница.

Повторно зборувам за химерите,
сфаќајки дека четириесет
и пет години ме оттргнувале од празнината
и од несомнените знаци на пропаѓање.

Химерите водат по макадамскиот пат –
слепо црево за илјадници и илјадници –
што се јази по ритчето.

Тоа место е возвишено и санќим создадено
за светска инка, што само јас ја гледам,
што сум ја видел додека слегував по падината,
вдишувајќи го нивниот мирис.

Химерите ме воделе пругоре,
прудолу, и кон непрегледните пуми ,
кон островите со млечни печурки,
на детството и еленчињата.

Химерите ме довеле до тука.

ТОА ИСТОТО, САМО МАЛКУ ПОИНАКУ

11

Тоа е слика на вистинскиот мрачен Лавиринт
со љубовно гнездо во средината,
кај што црната учителка со набрекната вулва го мами минотаурот.
Тоа е оргија во која се вклучуваат
сите оние што сакаат да го отмат стуштениот простор,
сопчето на крајот на скалите
што прилега на затворска ќелија.
На ветерот му е доделена рола на ладало
на огромните, невидливите.
Не е тешко да се одврзат соништата
на брат ми, татко ми, мајка ми.
Мртвите навраќаат во нашиот дом ноќе и понекогаш се неодбегливи.
Тоа е љубов на која во мрачната празнина ì е здодевно,
та потчукнува на чашите, на екранот на телевизорот, на прозорецот.
Може ли тоа да го чуе и да го почувствува оној
кој во себе не носи бесмртна душа?
Ладалата огромни како напнати едра
создаваат вртлози од вжештен воздух,
кој ги амка врвовите на елките.
Ладалата се веат и создаваат вртлози.
Вртлогот има облик на инка,
низ инката духот слегува
во лавиринтот и во соништата.

12.

Еден круг се затвора,
друг круг се отвора.
(Мртва врана крај патот, во правта.)
Илузијата е неоходна и благотворна.
Како бистра, брза вода, во која се гледа
секој камен, секое рипче. И белоушката
што кршајќи ползи кон другиот брег
и кон шубракот.
Таа провидна, тековна вода, и сите тие
камења во водата опточени со зелена скрама,
пат се по кој патува летната светлина,
тука е родена Вечноста, тука одгледана –
секоја илузија тука е одвишна и отровна…

13.

Вториот круг се затвора,
трет круг се отвора.
Се отвора третата врата.
Синкав чад од тутун
(како избелената боја на вратата),
лета кон еденската градина.
Во собата никого нема:
собата пропушила!
Пљачките проговориле:
зелената мастилница,
каменог ликум на стапало,
пенушката – печурка,
пирустијата,
катраникот,
дарчето,
печката кралица,
букарот,
дрвениот склопец,
старата чамова маса,
балалајката со три,
шишињата со мелени домати,
празните тегли…
Се случило чудо: собата пропушила,
пљачките проговориле!
Гравот во хартиените вреќи,
коланите,
ремењата,
семето од тикви во мрежестите вреќи…
Собата ја слуша расправијата на пљачките
и пуши невидлива цигара…
 
 
14.

Господи, направи го невозможното
и прослави го името свое!
Куќата меѓу грмушките шипки го чека својот Домаќин.
Секое село, селце, селиште, гратче и градови.
Чека во грмушките, во пирејот, среде мртвите
коприви, сончајќи се на слаповите од хмел.
Летото со поројни дождови ги облече во прелест долините и рамнинките,
падините на ридјата, стрмните страни и тесните врезови на шумските потоци,
на напуштените салаши покрај Дунав од Нови Сад до Карловци, од Белград,
Гроцка, Смедерево до Велико Градиште, Голубац и Кладово Господ
им подари бесцена убавина. Пивка вода од Мироч, опојно
краинско вино, мразни извори од ѓердапските карпи, овчари
што им свират на своите стада и на висовите. Секоја куќа како изѕемнат
гуштер го чека сонцето што се раѓа. Светлината што ќе го огрее овој мрак
и овој отпад, оние што со децении играат на отпадот под покладни маски.
Патиштата ги обрасна трева, шумите ги голтнаа гробиштата и безбројните
прагови на салашите. Куќата чека да секне секалото на кременот, искра и
оган кој ќе го запали огромниот отпад, селски, градски, сечиј и ничиј. Зашто
Куќата и сè околу неа се претворени во најголем отпад на кој растат татули
и штирак, бурјан, бозја, лески, мовишта…
Има многу разгранети, некастрени дрвја. Има многу ќерамиди склони кон пад…

Оној што ќе го запали тој крш и лом,
ќе ужива како лудиот Нерон во пожарот на Рим…

Господи, направи го невозможното и прослави го името свое.,
нека се леат порои светлина, илјадагодишни порои!

Почетак пролећа, Ада Циганлија, Београд, 2014.

ФАНТАЗМАГОРИЧНА ИСТОРИЈА

Погледајте ја сликата Откривањето на медот
на П. де Косим,
прошетајте се низ периодот од 1498 до 1998 г.
и ќе видите сè што треба да се види

Глувците со запчињата читаат стари весници
тапии и пергаменти, кога веќе нема
други читатели: архивари, критичари
и оние што треба да ги суредат

Весниците и книгите бргу бледнеат, пожолтуваат
А медот колку повеќе стои толку е поарен

Мртви се поетите и мртви се критичарите
за нив се грижи глувчовата конфесија

Сè пропаѓа бргу, освен каменот и медот

Постои рекичката Железник
и згурата од рудата што ја топеле Римјаните
Краку лу Јордан

И постои златен дворец
златна цреша пред балконот
на златната убавица
за која извештаите не велат ништо
но кочијашите ја паметат
како лисиците киселото грозје
се сеќаваат на младиот овчар
што дувал во бела гајда
на наследникот на Проперцие
кој не пишувал
туку пеел песни
за златната убавица
и за златната цреша
и принесувал волшебни жртви
на шумскиот жртвеник

Постоеле значи поубави денови
кога цутеле липите околу Железник
и кога во камените калапи
црцорело стопеното злато
како тартуфите и буковките
во лојот од див јарец
и кога во бујните ливади
цвеќињата блескотеле како дијаманти

И кога убавицата сета од злато
боса ја преминувала реката
огледајќи се во неа како во огледало

Огледалата биле длабоки и јасни
врамени во златна рамка
Златната убавица била
полична, помилосрдна од Цинтија:
нејзиното чело светело
со природни особини

Во длабочината на тоа огледало
врз карпите се лизгале
сенките на орлите и сјајот
и тажаленките на гајдарот
од длабочината

Во длабочината на тоа огледало
се гласеле вековите
со златни трепети

Материцата на пределот се затворила
како цвет во летна квечерина
кога дошле првите варвари
и го скршиле волшебното огледало

Потоа дошле нови варвари
и ги преорале прекрасните ридја
и по кусо задржување ги напуштиле
ревирите Грабова Река, Северен Железник,
Огашу Станка, Бадалан и Бродица

Главниот геолог на рудникот, иако нашол
зрнца злато дури и во римската згура
воден од златното теле не напишал ништо
во својот иѕвештај, ни патем
за легендата за златниот дворец
за златната цреша
за златната убавица
и за волшебното огледало

Тревата и шумата ги зафатиле
коповите и урнатините како гробја
сè, освен рудникот на сеќавање на еден млад поет
можеби токму оној кој го родиле
свирачот со бела гајда
и златната убавица
откривајќи мед во едно шупелкаво стебло
водени од смарагдните очи на Железник…

(1971)

*     *     *

Балканските трговци со злато имаат свој Кум
и Кумот има свои прикумчиња
и лулка од злато

А сиромашните не можат да купат
ни лулка од буково дрво
Сиромашните варат млади коприви
и мравји јајца
ги брстат првите развиени ливчиња
на буковите гранкки

Нема веќе никого во шумите,
ниту разбојници, ниту ајдуци.

На шалтерот на банката службеникот
со очила со златна рамка
ладнокрвно
брои зелени банкноти

Тие се сега место злато

Само пчелите останале исти,
тие упорно летаат во шумата
и ги цицаат прашниците
одлично варат
и ги полнат шупливите стебла
со бесмртен слач.

(24 мај 1997)

Познати бркови: Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950. – Снимак Ивана Лукића, пролеће 2013.)

ВО ПОТРАГА ПО МАЛ ДУЌАН

На Батриќ Церовиќ
 
Што видов, ме прашуваш?
Оној прв таканаречен Голем Дуќан.
НИКОГО, иако цел ден
одев ваму-таму, горе-долу,
од рид на рид.
Ниту пиле. Ниту маче.
Ниту саксија со цвеќе на некој прозорец.

Никаде стадо. Никаде куче.
Ниту стог сено зад некоја колиба.
Ниту нов црн бајрак.
Ниту бачилото на Ѓокиќи во Длабок Поток.
Ниту говедата на Живко Говедарот.
Ниту чад од некој оџак.
Ниту оној столетен даб на врвот
на висорамнината Крстопат, на чија величествена
круна (во квечерините) слетуваа илјадници
врани. Никого не сретнав
одејќи по патеките на Голем Дуќан веќе
обраснати со трева, освен црните косови
и фазаните што ниско прелетаа
и исчезнаа во непрегледното
зеленило на грмушките. Планинците
исчезнаат во тој ист правец.
Прогресот тука навистина
успеа! Револуција. Епохата со својата метла
исчисти сè што беше
живот. (Не со метлата, туку со даноците, со ниските
откупни цени на добитокот, со примамливоста
на државните службички, со касапниците
на градовите.
Не го видов Мал Дуќан.
 
(Летото 1991, Мишленовац – Басаре)
ЗМИЈАТА БЕЛА КАКО СНЕГ

Сè можеш.
Да отккриеш вистински предел,
засолниште под ридот
што го прескокнува кошава,
жив извор и добра подлога.
Да ја довикаш Тајфата од Мал Дуќан.
Да почнеш градба на Вистинска куќа
на вистинското место –
во која се содржани сите куќи
на таа страна на светот,
во која вистински домаќин е сесмислата,
а стопанка – сврзаните времиња.
И да го кренеш тотокот над текот
и да го префрлиш во градината над годишните
времиња, во рибникот, во кој бозелот и лебедите
се постојано дома.
Сè можеш, освен
да го кренеш стариот праг
под кој е склопчена
змијата бела како снег.
ШУМСКАТА ЌЕРКА СО ТРНАРЧЕ

Каменот е најстар на оваа планета,
затоа од него градат храмови,
престоли, маси
и лакови над порти.
Земјата му припаѓа на оној што ја заградил
и орајќи ја ì дал смисла.
Дрвјата на сликите
фатени се во мирување.
Жената е затворена во својот пол
додека над нејзината глава леткаат
црни птичишта (чувствувајќи миризба
на крв што се излева).
Ја мачат несоницата и месечевиот рог.
Таа излегува од пештерата
и оди по месечина
до каменот облечен во пурпур
на кој седнува, со проѕирен превез.
Свртена е кон бреговите отаде реката
зад кои се раѓа сонцето.
Трнарчето слетува во нејзиниот скут
и ги колве капките пот
што ì се тркалаат по градите.
Ветрецот надоаѓа со налети
како прилив на морски бранови.
Ноќта е длабока и сенчеста
како нејзинот копнеж.
Трнарчето ќе затрепери пред таа длабочина,
со длабочината на ноќта, копнежот, со тишината
на горичките и ќе почне да црцори.
Црцорот е превод на трепетот…
________ Напомена: из обимнијег рукописа превода стихова  Беле Тукадруза (алиас М. Лукића)  са српског на македонски, који припрема  песник, издавач  и академик Ристо Василевски

Три песме из другог издања „Краљевских инсигнија“ Беле Тукадруза

БЕЗДАНИ ВЕКОВА

Царичин град, Прекопчелица
Зашто баш овде?

Унапред смо, зар, изгубили
битку с прецима,
са правим одговорима,
омађијани  дугим ноћима
под маском кумира?

Зар уплаши нас сиктај гуја
да скренемо с друма?
Или нам шану можда демон висоравни
да можемо да пропаднемо у бездан?

Преци су као кртице у башти.
Песник је занесењак, глупак,
жена – није!

Боје рђе, издалека, боје старог црепа –
ко је тај предео с лицем  лепотана
што гледа нас у пролазу
кроз дуге трепавице?

Заволео сам давно југ Србије,
можда зато што сам са севера,
и што је овде све друкчије?

У пустој капелици ивањског гробља
корњача – вечност из ње бије,
величина и женско тело,
лепо сложено и бело.

Вечност је срасла са свим стварима
и руменим трешњама,
са прошлошћу и будућношћу,
као пупчана врпца с пупком….

Туп си ти, као коњ глупи, слепи,
туп је твој ум, о човече,
што се вртиш у узаном кругу!
Гробови су потонули дубоко
и мртве штите.

Путуј  и копај  друмове
зарасле травом.

Нек те надгледа ветар, мува,
војска мрава.
Поскок или шарка.
Крава гојна, чешљугарка.

Путуј безданом. Заборавом.
Путуј  уз брегове, као змија травом…

Бела Тукадруз, у близини Царичиног града, новембар 2013.

ЈУСТИНИЈАНОВ  РИБЊАК

Знам, знам сву нашу тугу, несрећу и судбину!
И мука ми је од марама које су нам везали
преко очију  векови, туђин и сеобе.

Историја Соколу зулум учинила,
зулум учинила – кућу запалила!

Јој!
Јој, Соколе!

Угасићемо пожар,
водом са царских извора
са смарагдних извора испод Радана.

Још лепшу ћемо сазидати Кућу;
нек соколићи не пиште,
а ни ти не куни,
мој Соколе, историју,
хиљаду година самоће,
виђење из другог угла,
јер ја сам старији од досељеника
и сваке историје пораза.

Ја сам двестагодишњи златни шаран
што има крила
вичнија од сокола.

Ја путујем  брже од птица (ваздухом)
и (кроз земљу)  брзином
водотока  са Радана!

Овде да копамо,
мало дубље
и мало ниже,
овде да копамо, чујеш ли ме?

Не инати се, него ме саслушај!
Овде да копамо, у воћњаку.
Овде где нас упућује Клокот.

Јер кроз клокот говори
корњача и змија и шаран
и закопано благо,
смрека и теме планине.

Воденица поточара
са сојкама и врбама,
орасима разговара.
Праћака се испод липа
сред воћњака златни шаран
симболима покопаним
сав ишаран –
црвен и позлаћен,
лимунастожут.

Ту где се завршава,
мој Соколе,
баш почиње пут!…

            КРОЗ ПЕДЕСЕТ ГОДИНА
 
Не врабац, ни вране, кроз  педесет година
кад  из мог гроба никне троскот, мерисак, или јоргован,
на мојој хумци скакутаће, као пре две или десет хиљада
година : птичица дугог репа, спрудњајка.
Поплашиће је Нови човек који туда наиђе,
и она ће се олакшати пре него полети :
птичији измет биће ми лакши  од његових речи
које чујем:
… Подмуклост тобожњих пријатеља искрених
је безгранична! Све су ми узели, ваздух, хлеба, наду,
извор, тапије, љубав и будућност: монструми, шизофреничари,разбојници, најгори…
Ужас, бљувотине. Лаж до лажи!
Долазе из  мртваја и таме и руше светове, који нису вредели.
Авала, Кумодраж, Јајинци, Миријево; Рановац; Жагубица;
Лебане – мора да постоје и таква места, иако их никада
видео нисам. Дошле су боленштине и године тешке
и за оне што се возе аутобусима и возовима
и за оне што путују пешке.
Долазе да нам читаво постојање зацрне
наше мале и велике грешке.
Долазе удружена понижења и привиђења.
Ко још зна шта је слобода?
Ко је ставио главу у торбу?
Смрт је ушла у моду,
као такозвани барди што мекећу као болесна коза.
Јорговану цветају најбујније на гробљу…
            Истину не спомињу већ двадесет и неколико векова; око које су избили непознатом момку, зубе и ребра које су поломили неком младићу у некој вароши, боле и мене. Каква слобода, демократија. Труле јабуке су скупе. Труле банане су луксуз. Цигани су напустили своје старе древне занате и баве се – шверцом, лаком зарадом. Салата је луксуз. А тек шећер и уље, вино! Срамота  овде боље успева од лубеница и малина. Камење у бубрезима расте. Излапеле бабе, курве у младости, уче народ памети. Боже, видиш ли све ово?
Слушам говор будућности силазећи на обале Подземне реке, да поразговарам са сенима мртвих великих народних певача. Недостаје ми мало, недостаје ми много. Да прескочим границу светова. Нико не зна шта се спрема, ни велики мртви пророци. Испод гробова има осматрачница. Са ње сам видео како један мртвац устаје и излази из таме, јер је ожеднео свеже крви људи или животиња. Он не мили као моје пијавице, него лети , и никад му није доста крви.И видео сам како авети неке нејасне прилике јарчевим папцима певају дитирамбе. Већ вековима женама и сестрама децу праве такви, баш такви. Авети. На земљи нема одавно честитих људи, већ вампировића.Друга и трећа и четврта генерација вампировића. Ветар наноси рефрене : Аве Горња Мезија! Аве Сербиа!  Лист  врбе се забада у површину реке као стрела, у виру се окреће као вретено. И мене носи водена  струја, и можда ћу се провући, кроз педесет година, кроз тесна врата, као кроз иглене уши, јер друкчије се не може ући у будућност. Можда ће једном сваки муж децу правити својој жени, можда никад више неће бити развода; кад на стенама ове клисуре боје птичијег измета, поново почну да се гнезде орлови?…
_____________
Мирослав ЛУКИЋ
КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ
Одабране песме. Шаманске
Библиофилско издање песникових
пријатеља у расејању
Издавач
Editions SAECTIO CAESAREA,
Парис – Фрајбург – Беч, крајем 2000.
Уредник и рецензент
Саватије Иг. Митровић
Штампано  у  111 примерака
(C) Мирослав Лукић, 11000 Београд,
Сердар Јанка Вукотића 1 / 13      ________________ Из Пoговора овој књизи:

….Многе Лукићеве песме из КРАЉЕВСКИХ ИНСИГНИЈА, али и из других књига, чекају своје праве тумаче. Радо бисмо га упоредили са Миланом Ракићем, српским песником са почетка века,  али Лукић је написао много више песама од Ракића, и нема „порушено лице“, како то рече И. Секулић. Старије Лукићеве колеге, песници – уредници моћних комунистичких предузећа у Србији, играли су се деценијама са оним што је стварао, покушали су да га у хазардној игри  епохе Хокус – покуса, придаве. То је било немогуће, јер Лукић је имао амблем ракићевског карактера; поседовао је пун, неисцрпан унутрашњи живот, читав један свет. Лукић је један од најбољих сведока  књижевнога живота друге половине ХХ века у Србији. Овог су писца окаснело примили у УКС, песници много мањег калибра од њега. Овога песника неће лако  примити ни у САН. Међутим, он је избацио у свет уметничка дела која су рефлекс дубоког унутрашњег живота, коју му је дао потпуну самосталност, дуго незамисливу и ретку у српској књижевности. Лукић није сав само у својим песмама, већ и у књигама романа, есеја. Ракић је ћутао годинама, Валери је ћутао 20 година, и Лукић је ћутао много, а кад је проговорио, проговорило је ћутање од памтивека. Лукић је уметник највише победе и највишег дара :  његов унутрашњи живот омогућио је једну ванредну синтезу, веома важну за српску поезију. Овај песник је у својој поезији укључио у себи начине и медијуме свих уметности; међу првима је написао роман – литургију. Доживео је преображај, неопходан, његова преображења су израз највишег раста његове личности. Пред овим песником, који је тек ушао у педесету годину живота, је велики раст личности. Лукићеве песме су на први поглед једноставне, дубоко личне; оне су наслаге слојева његовог унутрашњег живота, и кроз те палимпсесте треба силазити дубље и дубље. Лукић је, као и Ракић, лепа појава у српској књижевности; стварао је и ствара повучено; створио је, осим низа књига песама, и незаборавне романе. У тим романима има и много стихова, које Лукић није прештампавао у посебним књигама. Има читалаца који радо читају баш те стихове из романа кад пожеле добру поезију…

Узурпатор / Бела Тукадруз

Мали, ситни, дволични
Бркати службеник судбине…

Узурпатор. Шегрт ђаволов.
Узео ми је најлепше године.
Највредније илузије.

Узео  ми је вашар, ђерам,
Хоризонт и Итаку.

Чак и могућност повратка.
Узео ми је упориште,
Голубарнике, наду, багрем.

Ведрину, топовско ђуле, гнездо.
Свет, читав један свет.
Брдо, снег, упориште, младост.

Узео ми је јорговане,
Божурове, руже и бунар.
Одбрану. Карабин.

Узео ми је будућност,
леп поглед на југ,
Завичај, свет, везу.

(18. септ. 2012.)

__________ Из новог рукописа књиге MOARA OCASKA:Наличје

Одложен Селићев позив на суочење – на неодређено време, или…

Овде ћу умрети, или погинути, свеједно – већ ми је Веселин Ђуретић претио на улици да ће ми „пресудити“ за неке речи у Дуги, а ако ме не удеси он, учиниће то неки други званични или незванични слободар, борац за народна права, полицајац, доушник, човек од части, чуване и волшебно сачуване кроз педесет година бешчашћа, личног и колкетивног. Живот, чини ми се, волим бар као мој другар који се обично радује само пијан (алкос је постао давно, давно, као и многи наши заједнички пријатељи јер је, чак и у коми и измаглици, свет, ипак, исувише леп да би ико јурио по граду за пуке речи, а камоли за худа дела).

Ако све ово и преживимо, и ако се ништа битно не буде променило, ако нам се уз Батрића Јовановића и Антонија Исаковића, уз Слободана Милошевића и Радомана Божовића, озваниче још и Драгослав Бокан, Војислав Шешељ, Милисав Савић и Радослав Братић, ако нас у двадесет и први век уведе Милић од Мачве (Костур Радованов), ако нам Милован Ђилас и даље буде делио лекције,ако овде, као у Чешкој, не буде изгласан закон о мораторијуму, од бар десет година, на јавну делатност људи који су све ово својим умом, срцем и мишићима, саградили, одржали, и који га и даље држе онда више Срба бити неће, таман као ни Србије, без обзира на то ко се буде башкарио обалама Саве, Дунава, Мораве или Ибра.

Монголи су данас народ од 4, 5 милиона, памћењем још закуцани за Атилиног наследника ( а Лењиновог, Стаљиновог, и Брозовог претходника) Џингиса : великана који је вероломством, лажју, и терором – уз војну силу – установио царство које се ширило, као болест, све до наших обала, пре него што су се варвари вратили у своје јурте, да своју срамоту славе бар још хиљаду година…“

Селић је заиста жестоким иступом започео дијалог о српској духовној клими и није било тешко предвидети како ће у њему проћи и да ли ће на крају бити губитник или добитник. НИН није имао намеру да у том дијалогу буде судија. Савић је Селићев текст назвао „памфлетским“, а уредницима НИН (зато што су уопште обелоданили Селићево „Издвојено мишљење“) приписује „бољшевички манир. – Бољшевизам је, рекао бих, ПРЕ СВЕГА ЉУТЊА НА НЕИСТОМИШЉЕНИКЕ (сва истицања су моја – М. Л.) „….

________ из једног прашњавог, необјављеног рукописа

 

Канал ФИЛТРА (21)

в ) Додатак (а)
Антологије српске поезије 20. века на страним језицима . Овај
списак је непотпун; дајемо информацију о оним антологијама, које су нам доступне.* Списак се може временом проширити, тј. употпунити; то би могли учинити и студенти завршних година славистике по свету

*

1. Peter Urban : Junge Lurik aus Jugoslavien. – HIMBEEREN SIND  HIMBEEREN SAGE ICH. Regensburg, 1971. – 72 str.  Стихове је превео на  немачки и кратак предговор о југословенским песницима написао Урбан, дајући о сваком песнику нужне библиографске податке. Овде се наводе само имена српских песника : Матија Бећковић ( 7), Мирољуб Тодоровић ( 11), Вујица Решин – Туцић (5).

2.  ANTOLOGIJA KONKRETNE IN VIZULANE POEZIJE,  Mladinska kwiga, Ljubljana, 1978, – 229.  стр. –  Аванзо, Д. Бајт, А. Бергер, Ф. Пиберник, Д. Пониж и Ј. Злобец. То је антологија конкретне и визуелне поезије, која започиње прилогом Малармеа, а завршава се текстом Луциано Ори… Заступљени су и аутори српског порекла, или који пишу на српском : Владан Радовановић (1), Мирољуб Тодоровић (1 ), Каталин Ладик (1)

===============================

_______

*  Неуморни Гојко Тешић у Додатку антологије „ПЕСНИШТВА АВАНГАРДЕ 1902 – 1934“, дао је Списак антологија на страним језицима (стр. 585 – 587) :

1. Otto Hauser : SERBICHE DICHTER. Weimar, A. Duncher, 1912.

2. Katharina A. Jovanović : JUGOSLAVICHE ANTOLOGIE. Dichter und Erzahler. Engeleitet von Pavle Popovic. Rascher, Zurich – Leipzig – Stutgart, 1932.
3. Camilla Luccerna : SUDSLAVISCHE DICHTUNGEN. – Zagreb, Kugli, 1918.
4. Nikola Mirković : JUGOSLAVISCHE DICHTER. Verlag Narodna Prosveta, Beograd, 1933.
5. Selver : ANTOLOGU OF MODERN SLAVONIC LITERATUE IN PROSE AND VERSE. London, New Jork, 1919.
6. Beatrice S. Stanouevitch. AN ANTOLOGU OF JUGOSLAV POETRU. Serbian lurics. Ed. R. G. Badger, Boston, 1920.
7. Nikola Mirković : „Savremenata srbo – hrvatska poezija“, u : „Zlatorog“, V – VI 1928, str. 219 – 248.
8. Annie Cella : VERS LIBRES. Poesie lurique jugoslavie la plus moderne. Zagreb, 1920.
9. Miodrag Ibrovac  et M -me Savka Ibrovac : ANTHOLOGIE DE LA POESIE  JOUGOSLAVIE DES XIX -e ET XX -e SIECLES. Avec une Introduction et des Notices. Paris, delagrave, 1935.
10. Phileas Lebesgue et B. Tokine : ANTHOLOGIE DE POEMES JOUGO – SLAVES CONTEMPORAINS. Paris, Edition de la revue literaire des primaires Les Humbles, 1919.
11.  Debreczeni Jozsef, Szenteleku Kornel : BALSALIKOM. Modern szerb koltok antolegiaja. Subotica, Minerva R. T. , 1928.
12. N. Jorga : CALENARUL LIGII CULTURALE. – Bucaresti, 1925.
13. Otto F.  Babler : SRPSKE BASNIRKU. Anthologie. – Olomouc, Samoti{ku, 1929.
14. Karel Hadek : JIHOSLOVENSKA LURIKA. Prekladu Karla Hadka. Praha, Vudal Karel Reichel, 1935.
15. EXILE. An Anthologu or existed Writers bu Paul Taboru. London, 1954.
16. Arturo Cronia : ANTOLOGIA SERBO – CROATA. Milano, 1932.
17. EURORA ALMANACH. Malerei. Literatur. Music. Architektur. Plastik. Buchne. Film. Mode (Hrsg. Carl Einstein. Paul Westheim. Gustav Kipemhauer. Verlag Postdam. 1925.  (reprint 1982).
18. POETI JUGOSLAVII. Sostavitelj I. Goleniščev – Kutuzov. Perevod pod redakcijej M. Zenkovi~a. – Moskva. Izdateljstvo inostranoj literaturi, 1957.
19. POESIA JUGOSLAVA CONTEPORANEA. A cura di Osvaldo Ramous. – Padova, Bino Rebellato Editore, 1959.
20. EWIGES FLIMMERN. Neue kroatische und serbische Lurik. Ausgewahlt und bertragen von S. Je`i}. – Zagreb, Lukos, 1959.
21. Zoran Mišić : ANTHOLOGIE DE LA POESIE JOUGOSLAVE CONTEMPORAINE. Traduction et avant – propos par Zoran Michitch. – Paris. Pierre Seghers. 1959.
22.  KLASSZIKUS JUGOSZILAW ELBESZELESEK. Forditotta Csuka Zoltan. Dudas kalman, Hadrovics Laszlo. Vujicsics D.  Sztojan. Budapest, Europa konuvkiado, 1958.
23. LURIKA JUGOSLOWIANSKA. Pod redakcija Zugmunta Stoberskiego. Wubor przugotowali Tanasije Mladenović, Novak Simić, Drago Szega. – Warszawa, „Iskru“, 1960.
24. Janko Lavrin : AN ANTOLOGU OF MODERN JUGOSLAV POETRU IN ENGLISH TRANSLATIONS. – London, John Calder, 1962.
25. JUGOSZLAV KOLTOK ANTOLOGIAJA. – A kotet forditoi : Grupa autora. – Budapest, Mora Ferenc Konuvkiado, 1963.
26. LE PIU BELLE PAGINE DELLA  LETTERATURA SERBO – CROATA. A cura – con Premessa – di Arturo Cronia. – Milano, Nuova Accademia Editrice, 1963.
27.  FELKOJATEK. Antologiaja. Oszealliatotta Feher Ferenc. Novi  Sad, 1963.
28. POETI JUGOSLAVIJI XIX – XX VV. Perevod s serbohorvatskogo, slovenskogo i makedonskogo pod redakcijej  B. Sluckogo. – Moskva, Izdateljstvo „Hudoženstvennaja literatura“, 1963.
29.  JUGOSLAVISCHE LURIK DER GEGENNWART. Ausgewahlt und herausgegeben von Herbert Gottschalk. – Gutersloh Sigbert Mohn  Verlag, 1964.
30. POEZIA JUGOSLAVA CONTEMPORANA. Antologie. Culegerea si redactrea : Aurel gavrilov & Radu Flora. – Panciova, Libertatea, 1964.
31.  NAPJAINK ENEKE. A modern jugoszlav  kolteszet antologiaja I kotet. – Novi  Sad, Forum, 1965. ( 2. izdanje 1967)
32. A SZERBHORVAT IRODALOM KISTUKRE. A kezdetektol 1945 / ig. Szerkestobiozoottsag : Ssuka Zoltan, Hadrovics Laszlo, Božidar Kovaček, Draško Redjep. Szeli Istvan, Vujicsics D. Sztojan. – Budapest, magveto Konuvkiado, 1971.
33. ANTOLOGIA DELLE LETTERATURE DEL SUD – EST EUROPEO.  S. Graciotti, M. Popescu, S. Karadgiov, F.  Maspero, N. Ressuuli. – Milano, Fratelli Fabbri Editori, 1970.
34. CSILLAGROP. Jugoszlav lirai antologia. Csuka Zoltan muforditasai. Bursos Miklos rajzaival. – Budapest, Magveto Konuvkiado, 1971.
35. A MADAR ARNUEKA. Harminc  ev versforditasaibol Feher Ferenc. – Budapest, Europa, Novi Sad, Forum, 1978.
36. CAGDAS JUGOSLAV SURI ANTOLOJISI. Hazurlauan ve Turkceve Ceviren : Necati  Zekeriua. Kurucusu : Oguz Akkan Cem Jauinevi. – Istanbul, 1983.
37.  Branko Aleksić : POESIE SURREALISE DE JOUGOSLAVIE. Anthologie. Paris. ed. „Poesie – Bis“, red. Nikola Milenković, 1985.
38. AUF DER KARTE EUROPAS EIN FLEK, Gedichte der osteuropaischen Avantgarde (1910 – 1930), Herausgegeben von Manfred Peter Hein. Ammann Verlag Zurich, 1991  (Zastupljeni : M. de Buli, M. Crnjanski, M. Dedinac, R. Drainac, D. Matić, R. Petrović, B. Ve Poljanski, R. Ratković. – Na nemački preveli Ivan Ivanji i Zlatko Krasni)
39.  IN UNSREN SEELEN FLATTERN SCHWARRZE FAHNEN. Serbische Avantgarde 1918 – 1939. Herausgegeben von Holger Siegel. – Leipzig, Reclam – Verlag, 1992.

*

Нисам био у ситуацији да дођем до свих ових антологија и прегледам их, што би могло бити надокнађено у будућности, не тако далекој, када се скупе све антологије српске поезије на страним језицима и комплетира Списак свих тих објављених књига по свету. – До оних до којих сам дошао, потрудио сам се да их прегледам и донесем најнужније информације о њима.

Било би више него повољно да се списак антологија српске поезије на
страним језицима комплетира. Камо лепе среће да неко, или са Института за књижевност или са неких од наших универзитета то уради детаљно, пажљиво ишчита и оцени све те антологије које су објављиване по свету, јер би то било од велике користи. ( Није дакле било довољно времена, а ни могућности да се и овај део посла уради онако како бих
желео. – Уосталом, нека понешто остане и за друге истраживаче… Друга половина јула 2001. године. )

===============================================

3. Julian KORNHAUZER : TRAGARZE ZDAN. Antologia mledej poezji serbskiej, Krakov – Wroclaw, 1983, 192 стр. Тираж : 2000 пр. Песме је одабрао и на пољски превео Ј. Корнхаузер; уз предговор дао је и неопходне био – библиографске податке о заступљеним ауторима: Жарко Рошуљ ( 1——), Божидар Милидраговић (1 2), Гојко Ђого ( 7), Мирољуб Тодоровић ( 20), Адам Пуслојић ( 13), Вујица Решин – Туцић ( 16), Милутин Петровић ( 11) , Рајко Петров Ного ( 5), Мирослав Максимовић (10), Мирко Магарашевић (3), Раша Ливада ( 13), Симон Симоновић (7), Стеван Тонтић (18), Душан Вукајловић ( 5), Војислав Деспотов ( 12), Владан Радовановић (3)… Код М. Тодоровића је дат само број текстуалних, не и визуелних песама…

4.  XX A. SERBU  POETAI. 1945 – 1985 .  serbu poezijos antologija. – Vilnius, 1988.  – 334  стр. Тираж : 3000 пр. Антологију су саставили Момчило Ђерковић и Сабонис Стасис. Предговор : Валентинас Свентицкас. Дати су и кратки библиографски подаци о сваком песнику.

Заступљени су : Десанка Максимовић (11), Душан Матић ( 9), Милан
Дединац ( 6), Риста Ратковић ( 4), Десимир Благојевић ( 6), Оскар Давичо (8), Скендер Куленовић (4), Чедомр Миндеровић (2), Танасије Младеновић (5), Антоније Маринковић (4), Светислав Мандић (2), Васко Попа (17), Ристо Тошовић (5), Мира Алечковић (5), Бранко В. Радичевић (4), Славко Вукосављевић (2), Стеван Раичковић (11), Слободан Марковић (4), Миодраг Павловић (7), Изет Сарајлић (9), Момчило Ђерковић (10), Иван
Лалић (7), Мирослав Антић (5), Божидар Тимотијевић (5), Звездана Јовић ( 9), Александар Ристовић (6), Бранко Миљковић (9), Блажо Шћепановић ( 5), Борислав Радовић (10), Љубомир Симовић (4), Вита Марковић (7), Божидар Шујица (6), Ђока Стојичић (5), Милован Данојлић (6), Љубиша Ђидић (8), Бранислав Петровић (2), Алек Вукадиновић (7), Драган Колунxија ( 10), Матија Бећковић (3), Милан Комненић (7), Зоран Милић (6), Мирољуб Тодоровић (5), Слободан Ракитић (6), Драган Драгојловић
(7), Бранислав Прелевић (5), Срба Ђорђевић (4), Адам Пуслојић (7), Р. П. Ного (5), М. Магарашевић (4), Д. Јеврић (3), Д. Брајковић (4), Љубица Милетић (5), Р. Ливада (4).
Пример, типичан пример – парохијалног приказивања српске
поезије споменутог периода. Дата је „галерија“ послератног песништва, аутора соц. номенклатуре, „тетовиранога“ Г. Антологичара. Та антологија је крња, делимична „слика“ споменутога периода, али то је изгледа морало тако бити, тада. Заиста, та антологија је по мери соц. културе; али она није много лошија од других,
сличних. У суштини, свету, па и Литванцима, друкчијом, осмишљенијом стратегијом треба представљати српску културу, па и поезију, посебно српску поезију 20. века.
Статистички показатељи, бројке су неумољиве : оне показују скривена мерила на основу којих је састављена ова антологија, секташка мерила. Та два мерила су : лиризам као први ступањ поезије ( и у том смислу је схватљиво, што су Д. Максимовић, С. Раичковић или И. Сарајлић предтсваљени са више шесама него М. Павловић, да не набрајам друге), и припадност близинама власти, титоизму, који је  омогућио уметнички развој понекима. Који је фаворизовао као уметнике припаднике свога покрета и неменклатуре… Нема дефинитивних оцена ни једног уметника; дефинитивне оцене су привид заточеника делимичних истина. У уметности, националној и светској, стално
пристижу нови, стално се врши уклапање новог и старог. Српска култура нема ни један разлог да се одриче ни малих песника : српска култура 20. века треба себе да схвати у целини. Критичари, антологичари, естетичари, књижевни историчари – били они на
универзитету, у институтима, академијама, ма где (амбасадори, преводиоци, политичари) – нека се замисле над провалијом парцелизације српске културе и поезије 20. века, над фаворизовањем појединих песника и писаца! Јер те ретроградне књижевноуметничке и
изванкњижевне тенденције цементирања одређених тзв. књижевних „величина“ појединих периода, присутне су, како у тренутку припреме ове антологије на литванском 1997 – 1998, тако и овог лета 2001. године, и вероватно ће се вући све до 2020 године, на жалост, а огледају се у драстичном примеру, рецимо, када се једном српском не тако великом
песнику, не баш пожељнога песничкога развоја и позамашнога опуса ( Мирославу Максимовићу) у једној години доделе за једну књигу две врло угледне књижевне награде ( Дучићева, Змајева). Увек ми је на памети била целина и развој српске поезије и у будућности, и због тога говорим о стварима о којима се овде најрадије ћути, јер се тако избегавају извесне консеквенце у у арени савремене српске културе (редуковане). Постоји „књижевна власт“, која има своје аршине, своје полуге и извршиоце, свеједно деловали они као професори књижевности на универзитету, или повлашћени критичари у најтиражнијим дневницима или књижевним месечницима… (7. јул 2001. године)

5. За оне које волимо : поруке преко мора = Per quelli che amiamo : messaggi oltre il mare/  приредио Добривоје Јевтић; превео Драган Мраовић. – Ниш : Просвета; Бари, Ла валиса, 1994. – 41, 41 стр. – 24 цм. – Тираж : 1000 пр. Зборник песника из Ниша; и песника из Италије. Овде дајемо само податке о српским песницима чије су песме преведене на италијански. Књига је двојезично издање, српско – италијанско. О песницима су дати био – библиографски подаци. Сваки је песник заступљен са по једном песмом. Љуба Станојевић( 1927), Гордана Тодоровић (1933 – 1979), Бранко Миљковић (1934 – 1961), Димитрије Миленковић ( 1935), Видосав Петровић (1936), Радмило Пејић (1937), Тихомир Нешић (1938), Благоје Глозић (1939), Зоран Милић (1940), Мирољуб Тодоровић (1940), Стојан Богдановић ( 1944), Саша Хаџи Танчић (1948), Вукашин Костић (1948), Звонимир Костић Палански (1948), Јелена В. Цветковић (1949), Бојан Јовановић (1950), Горан Станковић (1958), Зоран Ћирић (1962).

6. NEKONEČNI MODRAVY KRUH. Antologie srbske moderni poezie. – Brno, 1996, 252 стр. Штампано у 1000 пр. Антологију су саставили и коментаре о ауторима написали Љубиша Ђидић и Иван Добровски. Песме српских песника су превели на чешки : Ото Франтишек Баблер, Дагмар Доровска, Иван Доровски, Душан Гломбичек, Јиндрих Ухер. Предговор је написао Иван Доровски, а поговор Љ. Ћидић.

Верзија ове антологије, објављена је на српском, у издању Апострофа; нешто се разликује од чешке; да будемо прецизни : у начину  фалсификовања савремене српске поезије…
Милош Црњански (3), Александар Вучо (2), Растко Петровић (2), Аница
Савић Ребац (2), Момчило Настасијевић (3), Душан Матић (7), Десанка Максимовић (8), Милан Дединац (2), Марко Ристић (3), Десимир Благојевић (2), Оскар Давичо (6), Бранислав Л. Лазаревић (2), Танасије Младеновић (2), Антоније Маринковић (2), Светислав Мандић (2), Васко Попа ( 14), Стеван Раичковић (7), Славко Вукосављевић (1), Мира Алечковић ( 2), Ристо Тошовић (3), Драгослав Грбић (2) Миодраг Павловић ( 5), Ристо Тошовић (3), Бранко В. Радичевић (2), Драгослав Грбић (2), Миодраг Павловић ( 5), Слободан Марковић (3), Иван В. Лалић (5), Мирослав Антић (2), Бранко Миљковић (4), Јован Христић (2), Божидар Тимотијевић (2), Милена Јововић (2), Томислав Мијовић
(2), Душко Трифуновић ( 2), , Борислав Радовић (5), Љубомир Симовић (5), Вито Марковић (3), Добрица Ерић (3), Ђоко Стојичић (4), Александар Секулић ( 3), Милован Данојлић (4), Радослав Војводић (2), Петар Пајић (3), Вук Крњевић (3), Добрица Ерић (3), Добривоје Јевтић (2), Вито Марковић (3), Ђоко Стојичић (3), Милован Данојлић (3), Бранислав Петровић (3), Радослав Златановић (2), Милорад Ђурић (3), Љубиша Ђидић (3), Драган Колунxија (4), Божидар Шујица (5), Раша Перић (2), Алек Вукадиновић (3), Матија Бећковић (5), Слободан Ракитић (2), Мирољуб Тодоровић (1), Гојко Ђого (3), Зоран Милић (3), Милан Комненић (3), Божидар Милидраговић (3), Милутин Птеровић (5), Драган Драгојловић (3), Слободан Павићевић ( 2) Адам Пуслојић ( 3),
Радомир Андрић ( 3), Предраг Богдановић Ци (3), Рајко Петров Ного (5), Мирослав Максимовић ( 4) , Стеван Тонтић 2), Јован Зивлак (2), Даринка Јеврић (2), Раша Ливада (3), Љубица Милетић (3), Слободан Зубановић (3), Душко Новаковић (3), Новица Тадић (3), Звонимир Костић (2), Братислав Милановић (3), Златко Красни (3), Ненад Грујичић
(2), Драган Јовановић Данилов (1)…
 
Предлажемо сваком знатижељнијем истраживачу да упореди
чешко и српско издање. Оба су „катастрофална“, тетовирана „укусом“
антологичара епохе хокус – покуса; и изгледа да је понеким песницима
придаван већи простор, зависно од њиховог актуелног политичког
„статуса“ ( да ли су амбасадори, мало или доста блиски близинама власти, неокомунистичких). 

7. A Millennium of Serbian Literature. An antology of Serbian Literature from Its Beginnings. Edited bu Tihomir Vuckovic. – Centre of Emigrants of Serbia, Beograd, 1999.  – XXI, 471 str.. : 24 цм. Тираж : 500 пр. Ако идемо логиком „Боље ишта него ништа“, онда, ето, једне књиге, која на самом крају 20. века покушава да представи енглеским читаоцима српску књижевност од њеног почетка до 20. века. Када је реч о 20. веку, Г – дин Вучковић је (не оспоравам му компетенцију) могао да консултује и прво издање наше антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ. Ево које је он аутор вредновао, када је реч о 20. веку српске књижевности : Светислав Стефановић (1), М. Ракић (2), Б. Станковић ( 1), П. Кочић ( 1), Мићун Павићевић (1), М. Ћурчин (1), Н. Велимировић ( 3), С. Пандуровић (2), В. Петровић (1), Драгиша Васић ( 1), Исидора Секулић (1), С. Винавер ( 3), М. Бојић (1), И. Андрић (3), М. Црњански ( 5), М. Настасијевић ( 5), А. Вучо (1), Р. Петровић ( 1), Д. Максимовић ( 7), Д. Матић ( 3), Р. Драинац ( 1 – ! ), Милла Зеновицх Логан ( 1), Емиллиан Глоцар (1), Оскар Давичо ( 2), Љубиша Јоцић ( 3), Бранко Ћопић ( 1), Добрица Ћосић ( 1), В. Попа ( 12), Душан радовић ( 1), Антоније Исаковић ( 1), Александар Тишма ( 1), Бранко В. Радичевић ( 1), Јохн Симон (1), George Vid Tomashevich (2), Миодраг Павловић (9), Peter D. Zivkovic (1), Стеван Раичковић ( 4), William Jovanovich (1), Милорад Павић ( 1), Миодраг Булатовић ( 1), Борислав Пекић 1), Драгослав Михаиловић (1), Иван В. Лалић ( 6), Влада Булатовић Виб ( 1), Брана Црнчевић (1), Вељко П. Бојић (1), Божидар Тимотијевић ( 2), Јохн Марковиц ( 1), Јован Христић ( 3), Доброслав Смиљанић ( 1), Светлана Велмар Јанковић (1), Бранко Миљковић ( 12), Данило Киш (1), Stephen Stephanchev ( 1), Васа Михаиловић (2), Борислав Радовић (2), Љубомир Симовић ( 6), Никола Моравчевић (1), Велимир Лукић ( 1), Бранимир Шћепановић (1), Радослав Војводић (1), Лазар Вучковић (3), Радослав Златановић ( 1), Бранислав Петровић (4), Иван Гађански ( 1), Александар Секулић (1), Катарина Костић (2), Драган Колунxија ( 4), Ђорђе Николић ( 1), Чарлс Симић ( 9), Влада Стојиљковић (2), Алек Вукадиновић ( 4), Матија Бећковић ( 4), Петар Цветковић ( 2), Божидар Милидраговић ( 1), Мирјана Стефановић ( 1), Нађа тешић ( 1), Слободан Ракитић ( 1), Мирољуб Тодоровић (1), Даринка Вучинић ( 1), Милутин Петровић ( 4), Steve Tesich (1), Зоран Станојевић ( 1), Адам Пуслојић (2), Мома Димић ( 1), Радомир Андрић (2), Предраг Богдановић Ци (1), Милисав Савић (1), Мирко Магарашевић (3), Мирослав Јосић вишњић ( 1), Мирослав Максимовић ( 1), Драгомир Брајковић ( 2), Раша Ливада (2), Давид Албахари (1), Драгиња Урошевић ( 1), Божидар Мандић (1), Ивана Миланкова (1), Борислав – Бора Ђорђевић (1), Славомир Гвозденовић (1), Светислав Басара (1), Томислав Лонгиновић (1), Станиша Нешић ( 2), Михајло Пантић ( 1), Биљана Обрадовић (1)…

Антологија је ексклузивна по томе што представља и оне писце Србе који не живе на Балкану, већ по свету. Који пишу на другим језицима. На неким местима је и занимљива, кад није преписивачка. Имамо дубоку резерву према овој књизи, баш зато што ју је сачинио један професор, позван, који је начинио толико пропуста када је реч о богатству поезије 20. века, поготову кад је реч о песницима рођеним после 1944. године, да би нам било потребно много простора да их све означимо. Зато –  не препоручујемо је славистичким катедрама по свету. Ипак, било би добро да имамо њен еквивалент и на српском језику…

8. СРПСКАТА ПОЕЗИЈА ВО XIX И XX ВЕК. Саставили је Гане
Тодоровски, Паскал Гилевски. – Скопје :Матица македонска, 2000. – 449 стр. ; 21 цм. Предговор о заступљеним песницима написали су састављачи, као и библиографске белешке о заступљеним ауторима.
Наводимо само оне ауторе који су објављивали у 20 веку : Лаза Костић ( 2), Алекса Шантић ( 6), Милета Јакшић ( 1), Јован Дучић ( 18), Милан Ракић (11), Стеван Луковић (1), Светислав Стефановић (1), Велимир Рајић (2), Даница Марковић ( 1), Коста Абрашевић (4), Дис ( 6), Сима Пандуровић (2), Тодор Манојловић ( 1), Вељко Петровић ( 2), Драгољуб Ј. Филиповић (2), Массука ( 2), Душан Срезојевић ( 2), Сибе Миличић (1), Ј. Спиридоновић – Савић (2), Ђорђе Глумац (1), Станислав Винавер ( 1 – ! ), Иво Андрић ( 12), Милутин Бојић ( 4), Жарко Васиљевић (1), Црњански ( 2), А. Савић – Ребац (1), М. Настасијевић (7), А. Вучо ( 1), Р. Петровић ( 5),
Д. Матић (3), Д. Максимовић ( 13), Р. Драинац ( 4), Д. Васиљев ( 2), М. Ристић ( 1), М. Дединац (2), Р. Ратковић (2), М. Лесковац (1), Д. Благојевић (1), Р. Зоговић (6), О. Давичо (9), С. Куленовић ( 4), Т. Младеновић (4), Бранко Ћопић ( 2), Р. Продановић (1), Б. Петровић (1), Д. Костић (4), С. Мандић (16), Р. Тошовић ( 1), Павле Поповић ( 3), М. Алечковић (3), Б. В. Радичевић (2), С. Вукосављевић (1), С. Раичковић ( 10), М. Павловић
( 9), С. Марковић (2), М. Павић (3), И. В. Лалић (8), М. Антић ( 6), Б. Тимотијевић ( 3), Ј. Христић ( 2), А. Ристовић (2), Д. Трифуновић (1), Г. Тодоровић (1), Б. Миљковић ( 8), Раде Томић (1), Б. Радовић ( 6), В. Крњевић (1), В. Марковић ( 5), Димитрије Миленковић ( 1), Љ. Симовић ( 4), Б. Шујица (1), М. Вукмировић (1), Д. Ерић (2), Р. Златановић ( 3), Г. Јањушевић (4), Ђ. Стојичић ( 1), Љ. Ђидић ( 2), Д. Јевтић (2), Бранислав Петровић (4), М. Данојлић ( 5), А. Секулић (2), Л. Вучковић ( 3), Д.
Колунxија ( 3), Ал. Вукадиновић ( 4), М. Бећковић ( 3), Мир. Стефановић ( 1), Б. Милидраговић (2), М. Комненић (2), С. Ракитић ( 2), Мирољуб Тодоровић ( 2), Мил. Петровић (5), В. Р. Туцић (2), А. Пуслојић (6), Р. Андрић (1), Р. П. Ного (5), П. Зубац (2), С. Симоновић ( 3), М. Максимовић ( 4), С. Тонтић (5), М. Магарашевић ( 2), Д. Брајковић (1), Д. Јеврић ( 3), Ј. Зивлак (1), Р. Ливада 3), Д. Новаковић (1), Н. Тадић (1), В. Деспотов
(1), С. Костић 3), Зоран Мандић ( 3), Н. Грујић 1), Д. Ј. Данилов ( 2), Зоран Славић (1), Милан Орлић (5), Радивој Шајтинац ( 1), Тања Крагујевић (3), Р. Лазић (3), С. Гвозденовић ( 1), Огњен Стојановић (2)…
И ова најновија, антологија српске поезије на македонском, када је реч о 20. веку, у много чему је… неинспиративна, јер пресликава неке односе и пропорције који немају баш много везе са стварном вредношћу српске поезије, поготову друге половине 20. века. Међутим, вероватно господа састављачи знају зашто су је баш овакву саставили. Имам дубоке
резерве према оваквом начину прављења антологија српске поезије 20. века. Не препоручујем је славистичким катедрама по свету… Међутим, ценим напор антологичара; у много чему, они су „прекњижавали“ стање и односе, цементиране у српским антологијама минулих времена. Штета, што нису били у прилици да прочитају барем прво издање НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА.
Све то наводи на помисао да убудуће, када се буду састављале антологије српске поезије 20. века на неком, било ком другом страном језику, те евентуалне антологичаре треба помоћи : потпунијим информацијама о српском песништву 20. века.

* * *

Тако сам писао и упозоравао у 4.  српском издању  антологије српске поезије 20. века Несебичан музеј, стр. 921. То, најкабастије издање Несебичног музеја, публиковано као пилот-издање (читај: у ограниченом броју примерака – ни стотинак! , као 4. књ. мојих сабраних Дела „Уметност махагонија„, крајем 2002.)  није имало ни теоријске шансе да допре ни до шире српске књижевне јавности, а некмоли до оне иностране, до славистичких катедри и пасионираних читалаца српске поезије по Европи и свету. Међутим, нека од мојих  „ишчитавања“ наопаког и утилитарног, меркантилног или наметачког, а у основи фалсификаторског представљања српске поезије у свету, била су донекле позната захваљујући часописима које сам издавао о свом руву и круву…

__________

НАПОМЕНА

Пре неколико година, Едиција Браничево из Пожаревца, штампала је две књиге прозе Б. Лазића, писца српског порекла и преводиоца, који живи у Паризу. Једну од тих књига, потписану псеудонимом Димитрије Пожаров прочитао сам, препоручио у неком од часописа „Заветина“. Пожарова сам, алиас Б. Лазића сусрео и упознао на београдском сајму књига; и тада сам сазнао да припрема антологију  српске поезије на француском; покушао сам да са будућим антологичарем поразговарам; али он је тако вешто и хитро избегао разговор; тек када се наречена „антологија“ појавила, ове, 2011. године, и када сам је прегледао, схватио сам зашто је наш молодец побегао са штанда Браничева на неки други…

Лазић, да не дужим – није сачинио  некакву антологију вредну спомена, већ једну панораму, где је песнике и њихову поезију бирао у једном ограниченом, временском раздобљу, које баш и не познаје најбоље (оквир пок. Милан Милишић -Јасна Ани) на основу свог телефонског именика и   својих  списатељских и котеријашких рачуница, врло провидних.  Кажу да је Лазић песник (неки моји париски пријатељи – можда и јесте, али какав, поета минорес, поета мутант?), кажу да је студирао метафизику, да зарађује као професор Сорбоне. За једног професора и песника и антологичара се – избламирао толико да нисам могао да поверујем док сам прелиставао његову књигу  (ANTHOLOGIE de la poesi serbe conteporaine / traduit du serbe et presente par Boris Lazić. – Banja Luka: Udruženje književnika Srpske, Podružnica Banja Luka; Paris: Un Infini Cercle Bleu, 2011 (Banja Luka: Art print). – 332 str.; 21 cm. …) Уоквирити такву једну панораму  стиховима два релативно осредња песника-мутанта, не знам чиме може правдати?Када се, рецимо, погледа како је компоновао своју „антологију“, како је, примера ради, представио годиште 1950 (исто примедба важи и за нека друга годишта!), читаоцу се намеће један једини закључак – човек се шалио, или су му списак аутора суфлирали  књижевни профитери, извесни уредници или пријатељи-издавачи, или је хтео да блефира, али то није смео, јер и састављање панорама – поготову  оних намењених  читаоцима на француском –  није ствар за забушавање, наметање и испробавање некаквих пробних балона. У суштини, Лазић је, изгледа, једна велика књижевна штеточина : јер  као прво – пристао је да буде меркантилни и котеријашки антологичар, наставио је погрешним и утабаним путем, који сам критиковао ; доказ – погледајте ко су му у Србији били издавачи и уредници књига, рецимо, и како су представљени у његовој панорами, па ће вам бити јасно. Штета, да је подлегао; да се упустио у једну врсту књижевно-антологичарског авантуризма, који неће бити заборављен. Ако смо раније и затварали очи или скривали горчину због нереалног и бирократског представљања српске поезије 20. века по свету од тзв. изанђалих и ограничених састављача и наметача; данас се то више не сме допустити…

Вид. више: http://serbica.fr/index.php?option=com_content&view=article&id=251:le-livre-du-mois–avril-2011–anthologie-de-la-poesie-serbe-contemporaine–boris-lazi&catid=156&Itemid=167

Канал ФИЛТРА (20)

б) Преглед антологија, избора или панорама песништва објављених у периодици (1944 – 1994)

1. – 2. АНТОЛОГИЈА НАЈНОВИЈЕ ЛИРИКЕ, са предговором С.
Пандуровића и поговором Велимира Живојиновића Массуке, Београд, Мисао, 1921. Друго издање. Предговор : III – VII стр. Поговор : IX – XI стр.
Заступљени су ови песници : Сибе Миличић ( 2 песме), Десанка Максимовић (11), Тодор Манојловић (3), Густав Крклец (3), Ватрослав Немир (?) (1), Недељко Николић (2), Даница Марковић (3), Свет. Стефановић ( (2), Т. Ђукић (4), Ненад Митров (2), Ж. Милићевић (5), Вој. Кулунxић (3), Божидар Стојадиновић (4), Ђорђе Глумац (1),
В. Массука (5), Ранко Младеновић (1), Гвидо Тартаља (1), Аница Савић (1), Милутин Јовановић (1), Душан Васиљев (6), Радован Јовановић (1), Д. Живковић (1), Иво Андрић (2), Сима Пандуровић (2), М. Црњански (1), Стеван П. Бешевић (1), Данко Анђелиновић (1).
*
Треће, проширено и илустровано издање (са фотографијама песника). –
„Мисао“, Београд, 1927 (1926!). У редакцији и с предговором Симе Пандуровића.
Предговор : 3 – 9 стр. – Вредност овог издања је, културна, књижевноисторијска. 
Објављене су фотографије већине песника о којима се данас мало зна; нестали су. Нису, на жалост, објављене фотографије свих заступљених аутора. Ово издање би вредело проучавати; можда се неко сети да о њему сачини монографску студију? Јер ако би се пошло трагом многих песника заступљених у овом издању који су се
погубили, могло би се, верујем доћи до веома занимљивих ствари.
Сибе Миличић ( 1 песма), Десанка Максимовић (11), Ватрослав Немир (1),
Густав Крклец (4), Недељко Николић (2), Хамза Хумо (2), Сл. И Кирјановић (2), Благоје Живковић (1), Момчило Настасијевић (2), Јован Пауновић (2), Љубица Ђорић (3), Душан Ђукић (3), Милутин Јовановић (2), Радослав Драгутиновић (10), Марко Видојковић (2), Никола Мирковић (4), Марко Врањешевић ( 7), Ђорђе Глумац (2), Вељко
Петровић (1), Даница Марковић (2), Трифун Ђукић (5), Јован Радуловић (8), Ненад Митров (4), Ж. Милићевић ( 7), Божидар Стојадиновић ( 7), Анте Цетинео (1), Душан З. Милачић (1), Бранислав Љубибратовић (1), Чед. К. Протић (2), Вера Иванић (псеудоним! – како упозорава Пандуровић, уредник) (1), Живко Спасић (1), Гвидо Тартаља (4), Милан Михаиловић (3), Владимир Назор (2), Милош Савковић (1),
Милета Јакшић (3), В. Живојиновић Массука (8), Ранко Младеновић (1) , Вој. Кулунxић (2), Душан Васиљев ( 8), Радован Јовановић (1), Д. Живковић (1), Иво Андрић (3), Франо Алфиревић (3), Алекса Шантић (2), Милан Симић (2), Живко Јевтић (2), Милан С. Шантић (1), Стеван П. Бешевић (1), Благоје Живковић (1), Јела Спиридоновић Савић
(1), Сима Пандуровић (4), Анђелија Л. Лазаревић (2), Д. Адамовић (1), Бранко Ђукић ( 1), Драгутин Радовић (1), Д. Ј. Филиповић (3), Мих. Михаиловић (1), Константин Ђорђевић (1), Аница Ђукић (1), Данко Анђелиновић (1), Тодор Манојловић (1), Рикард Николић (1).
У трећем издању је доста нових имена (истакнути курзивом); многа од тих имена су готово заборављена. Нема Црњанског…
3. Слободан Ракитић : ПАНОРАМА НОВОГ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА, избор
направио Сл. Ракитић, ч. ПОЕЗИЈА, Загреб , бр. 6 – 7 / 1971, стр. 5 – 50.
Заступљени су аутори : Радомир Андрић, Св. Балтић, В. Благојевић, Б.
Богетић, Др. Брајковић, П. Цветковић, П. Чудић, М. Димић, Д. Драшковић, Г. Ђого, И. Хаџић, С. Игњатовић, М. Комненић, З. Костић, Т. Крагујевић, Р. Ливада, М. Магарашевић, З. Милић, Б. Милидраговић, М. Милишић, Р. П. Ного, М. Петровић, А. Пуслојић, Р. Путник, Елвира рајковић, С. ракитић, И. Растегорац, А. Секулић, М. Станисављевић, В. Стевановић, Н. Шербав, М. Тодоровић, М. Вешовић, Н. Вишњић, А. Вукадиновић, П. Зубац. – Сви са по једном песмом . (Пала је ова панорама у природни
заборав)

4. Богдан А. Поповић , ПОЕЗИЈА И ТРАДИЦИЈА . Антологија (1951 – 1971) .
Београд, Савременик, бр. 8 / 9 , 1971 ; стр. 107 – 228 . [ Предговор : Модерна  поезија и традиција , стр. 107 – 118. Начела , стр. 119 – 121. Антологија , 122 – 221,  Песници у антологији (белешке о песницима ) : стр. 222 – 228 . ]
Р. Андрић (3) , М. Бећковић (1) , Б. Богетић (3) , Гојко Ђого (2) , Добрица Ерић (2) , Јован Христић (3) , Драгољуб С. Игњатовић ( 2) ,Вук Крњевић ( 6), Звонимир Костић (5) , Иван В. Лалић ( 9) , Мирко Магарашевић ( 2 ) , Вито Марковић ( 7 ) , Божидар Милидраговић ( 4) , Бранко Миљковић ( 9) , Србољуб Митић (1) , Рајко Петров Ного (4) , Милорад Павић (6), Миодраг Павловић (12) , Милосав Славко Пешић (2) , Бранислав Петровић (1) , Милутин Петровић (6) , Васко Попа (15) , Владимир В. Предић (3)
,Бранко В. Радичевић (3) , Слободан Ракитић (2) , Љубомир Симовић (7) , Божидар Тимотијевић (6) , Душко Трифуновић ( 1) , Радослав Војводић (3) , Алек Вукадиновић (9) ( Поповић овако дефинише своју књигу: „Ова књига је антологија. Она није ни зборник, ни панорама, а није ни антологија песника. Она је антологија песама“. У фусноти , Поповић каже : “ Песме су овде прештампане из објављених књига и из неколико новијих годишта значајних књижевних публикација. Сходно томе, она је
антологичарова књига и књига о антологичару и поезији и песницима какве их он види…“
/ “ Изабране песме нису микроизбори из појединачних песникових опуса, нити треба да , у малом , представе развој и трансформације појединих песника. Број изабраних песама, подједнако , не одређује ранг изабраних песника. Песме се уклапају у састављачев пројекат и биране су управо тако да се у њега уклапају. То, у исти мах , значи да за евентуално ново значење , које добијају у новом контексту, или за губљење оног
примарног – песници нису одговорни. / Ово, најзад, није превасходно естетска антологија ( нити антологија  ‘ послератне’  , ‘ модерне’ , ‘ новије ‘ , итд. српске поезије ).
Сасвим је очигледно да би свака таква антологије без Раичковића, Радовића и неких других песника била апсурдна, мада је сасвим извесно да би већина овде присутних песника била и у њој – са нешто измењеним избором. Ово је антологија која је концентрисана око једног, за састављача естетског, теоријског и књижевноисторијског проблема, и то концентрисана тако како се састављачу тај проблем указује. Неком другом указиваће се, сва је прилика, сасвим другачије. И у том погледу ослобођена је претеране жеље за објективношћу, али јој је, с друге стране, одговарајућа мера објективности враћена јер се не бави само оним песмама које за састављача значе право методолошко и
артистичко решење споменутог проблема, већ напор за његово решавање представља широком скалом различитих покушаја“. Чињеница да се антологија објављује у часопису, „није антологији омогућила неопходну опсежност. У свако друго (издање – М. Л.)
морала би да уђе још једна глава у којој би била љубавна, или бар, наглашеније лирска поезија базирана на традицији“. Поповићева антологија , како сам аутор вели , „нема претензију било кога да спасе заборава, нити било кога, па ни себе саму , да уведе у вечност. Састављач је савршено свестан да се она бави тренутком једног кретања у току
које треба да, доведе до, како најмлађи песник ове антологије рече, правог времена српске поезије. Ово је тренутак у коме се решава готово пресудно питање српске поезије, питање које се у свакој доброј поезији једном морало решавати и решити. Тек тада, када естетски
резултати буду сасвим извесни и довољно бројни, биће и време за прављење чисто ЕСТЕТСКЕ антологије са темом : поезија и традиција“ , стр. 121 )
5. Мирољуб Тодоровић СИГНАЛИСТИЧКА ПОЕЗИЈА, избор. СИГНАЛИСТ
ПОЕТРУселецтион . СЗИГНАЛИСТА КОЛТЕСЗЕТ валогатас.
СИГНАЛ 4 – 5, 1971 ; УЈ СИМПОСИОН, Нови Сад двојезично издање. Мирољуб Тодоровић (6), Влада Стојиљковић (2), Зоран Поповић, Славко Матковић, Вујица Решин Туцић, Жарко Рошуљ, Звонимир Костић
Палански, Обрад Јовановић, Слободан Вукмановић, Богданка Познановић, Тамара Јанковић, Неша Париповић, Бранко Алексић, Миодраг Ђорђевић, Добривоје Јевтић, Марина Абрамовић… (Несрпске ауторе изостављамо изостављамо из сасвим разумљивих
разлога. )
6. Александар Петров , ПОЕЗИЈА ЈУГОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА 1945 –
1975. Београд, Дело, бр. 1, јануар 1975 ; 276 стр.
А. Вучо, Д. Матић, Д. Максимовић, М. Дединац, Е. Коцбек, Б. Водушек, Р.
Зоговић, Д. Иванишевић, О. Давичо, С. Куленовић, Ј. Удовић, М. Диздар, Ј. Каштелан, С. Јаневски, Б. Конески, В. Парун, В. Попа, С. Раичковић, М. Павловић, С. Михалич, Ј. Пупачић, М. Славичек, М. Матевски, Д. Зајц, М. Павић, Г. Стрниша, И. Сламинг, Ф. Штефан, И. В. Лалић, К. Кович, А. Поповски, А Шољан, Д. Трифуновић, В. Тауфер

 

7. Мирољуб Тодоровић : КОНКРЕТНА, ВИЗУЕЛНА И СИГНАЛИСТИЧКА
ПОЕЗИЈА. Антологија. CONCRETE, VISUALAND SIGNALISTPOETRY.Anthology. –  Двојезично издање. Београдски часопис ДЕЛО, март 1975, бр. 3. – Српски аутори : Марина Абрамовић, Бранко Андрић, Оскар Давичо, Предраг Нешковић, Добривоје Јевтић, Славко Матковић, Неша Париповић, Миливоје Павловић, Богданка Познановић, Зоран Поповић, Владан Радовановић, Жарко Рошуљ, Влада Стојиљковић, Мирољуб Тодоровић, Вујица Решин Туцић… (Несрпски аутори изостављени)

MAIL ART. MAIL POETRY. ПОШТАНСКА УМЕТНОСТ. ПОШТАНСКА
ПОЕЗИЈА. (Приређивач Мирољуб Тодоровић). Београдски часопис ДЕЛО, фебруар 1980, бр. 2. Богданка Познановић, Мирољуб Тодоровић (3)
8. Иван Кордић, АНТОЛОГИЈА БОСАНСКОХЕРЦЕГОВАЧКЕ
ПОСЛИЈЕРАТНЕ ПОЕЗИЈЕ. Сарајево , Живот, бр. 7 – 8, јул – август 1976.
Скендер Куленовић (15) , Мак Диздар (20) , Р. Тошовић (7), Хамид Диздар (5) , Светислав Мандић (8) , В. Черкез (4) , И. Сарајлић (6) , Б. Павловић (6) , Драган Колунџија (6) , Миодраг Жалица ( 5) , Мухамед Абдагић (6) , Х. Тахмишчић (10 ) , А. Вулетић (14) , В. Крњевић (6) , Д. Трифуновић (16) , Дара Секулић (12) , Владо Пуљић (5) , Витомир Лукић (5) , С. Шантић (4) , Илија Ладин (7) , В. Милошевић (9) , Веселко Короман (18) , В. Настић ( 5 ) , Владимир Павловић (5) , Никола Мартић (5) , Есад Екиновић (5) , Р. Рисојевић (4) , А. Сидран (7) , С. Тонтић (10) , Мубера Пашић (5) , Р. П.
Ного (8) , Станислав Башић (7) , X. Алић (6) , Марко Вешовић (5) , Ахмед Мухамед Имамовић (5) , М. Ненадић (4) , Миле Пешорда (4) , Слободан Благојевић (3)

9. Милосав Мирковић , БЕОГРАДСКИ ПЕСНИЧКИ КРУГ . Београд, Дело,
1977.
Милош Црњански (1) , А Вучо (4) , Д. Матић (3) , Д. Максимовић (4), М.
Дединац (3), М. Ристић (1) , Д. Благојевић (2) , О. Давичо (10) , Т. Младеновић (3) , С. Мандић (2) , В. Попа (7) , С. Раичковић (5) , С. Вукосављевић (1) , М. Алечковић (1) , Б. В. Радичевић (2) , Д. Грбић (1) , М. Павловић (4) , С. Марковић (3) , И. В. Лалић (3) , Љ. Симовић (3) , М. Тодоровић (1) , Б. Миљковић (4) , М. Магарашевић (2) , З. Костић (2) ,
М. Петровић (4) , Б. Милидраговић (3) , М. Комненић (4) , М. Бећковић (5) , Д. Колунџија (5) , В. Марковић (3) , Б. Петровић (10) ,С. Зубановић (2) , Р. Ливада (1) , Б. Тимотијевић (2) , Б. Радовић (3) , Б. Шћепановић (2) , Ј. Христић (2) , В. Лукић (3) , А. Ристовић (2) , М. Данојлић (6) , М. Стефановић (1) , М. Павић (5) , Б. Шујица (3) , А. Секулић (1) , М.
Ђурић (1) , С. Ракитић (2) , М. Максимовић (1) , С. Митровић (1)
10 . La poesie elementaire dans les pays de l Est, Tome 1 : La Yougoslavie, L’ ECHO DES DOC (K)S, yournal d’annonces, poetiques, artistiques et litteraries (Direction : Jylien Blaine, Le Moulin der Ventabren, France), 1978.
Предговор је написао М. Тодоровић.Заступљени су српски песници
сигналисти : Влада Стојиљковић (2), Добривоје Јевтић ( 1), Н. Париповић (2), М. Павловић (1), Тамара Јанковић (2), Зоран Поповић ( 2), Никола Стојановић ( 2), Бранислав Прелевић (1), Богданка Познановић (2), Предраг Сиданин (1), Бранко Алексић ( 2), Милорад Грујић (2) , Бранко Андрић ( 1), ) Обрад Јовановић (1), З. Костић Палански (1), М. Кесељевић (2), Жарко Рошуљ ((2), Миодраг Шуваковић ( 7), Слободан
Вукановић (1), Марина Абрамовић ( 3), Мирољуб Тодоровић ( 9), Славко Павићевић ( 6), Љубиша Јоцић ( 8), Спасoје Влајић (6), Остоја Кисић ( 4), Слободан Павићевић (6), Бода Марковић (4)…(Представљене је више „визуелна“ него текстуална поезија)

11. – 12. Александар ПЕТРОВ : LA NOUIVELLE POESIE SERBE, Realtions, 5 – 6
/ 1978, Београд.
NEW SERBIAN POETRY.
Предговор и избор ( А. П. ), исти избор, преведен је за француску и енглеску евентуалну публику. Уврштени су ови песници : Б. Петровић (4), Адам Пуслојић ( 5), Александар Секулић (2), Иван Растегорац ( 1), Срба Митровић ( 1), Ибрахим Хаxић ( 2 ), Тодор Терзић (1), Живко Талески (1), Слободан Зубановић (2), Радомир Путник (1), Душко Новаковић (2), Душан Вукајловић (2), Љиљана Ђурђић (1), Стојан Богдановић
(1), Миљурко Вукадиновић (1), Радмила Лазић (1), Радмила Лазић (1), Раша Попов (2), Предраг Чудић (1), Миљенко Жуборски (3), Матија Бећковић (5), Милорад Павић ( 7), Бошко Богетић ( 5), Гојко Ђого (3), Милан Комненић (5), Раша Ливада ( 4), Мирослав Максимовић ( 4), Иван гађански (4), Божидар Шујица ( 2), Мирко Магарашевић (3),
Симон Симоновић (2), Милан Ненадић (1), Милутин Петровић (6), Бранислав Прелевић ( 4), Новица Тадић (3), Рајко Сјеклоћа (3), Божидар Милидраговић ( 3), Милан Милишић ( 4), Миодраг Станисављевић ( 1), Петар Цветковић (1), Слободан Ракитић ( 1), Алек Вукадиновић ( 2), Доброслав Смиљанић ( 1), Радомир Андрић (2), Зоран Бундало ( 2),
Братислав Милановић (2), Станоје Макрагић (1), Тања Крагујевић (1) , Владан Радовановић, Мирољуб Тодоровић, Жарко Рошуљ …
13. Марко Ристић, ПЕСМЕ МОЈЕ МЛАДОСТИ . Београд, III програм Радио
Београда, бр. 44, 1980, стр. 463 – 547.
Иво Андрић (1) , Милош Црњански (14) , Станислав Винавер (10 ) , Растко
Петровић ( 13) , Александар Вучо (10 ) ,Д. Васиљев (1) , Ђура Јакћић (2) , Л. Костић (3) , Војислав Илић (1) , Т. Ујевић (2) , М. Дединац (6) , Д. Матић (2) , Ј. Ј. Змај (1) , Мони Були (2) , Лорд Циле (1) ,М. Ракић (2) , ДИС (4) , О. Давичо (2) , М’ VRAYA (1) , Драган Алексић (1) Ш Ристић, у кратком уводу у свој избор вели : “ (…) Требало је начинити један избор за шест релативно тесних емисија поезије на Трећем програму, а поезија је тако
неизмерно широка! Јер она, по мишљењу аутора овог избора, може да буде и нагон и свест и хаос и структура, и магија и дивља мисао, она може да буде одана и погубна, мистична и еротична, трагична и хуморна, и умна и безумна и заумна , сеновита, осенчена или засењена сопственим блеском, пустиња и фатаморгана, глад и утољење глади. Она може да буде ирационална или рационална, намерна или случајна, она може
да се јави ма у ком облику, ма где и ма кад. Не ради се о сонетима, нити о песмама које су ‘ целе лепе’ , нити, на крају крајева, о песништву уопште, па ни о лепоти. / Требало је, дакле, свести овај избор свега оног што је у суштини неразумно и без мере на једну разумну меру. И зато је – држећи се при том начела које је Елуард ставио једној својој антологији француске поезије као наслов : НАЈБОЉИ ЈЕ ИЗБОР ПЕСАМА ОНАЈ
КОЈИ ЧОВЕК НАЧИНИ ЗА СЕБЕ САМОГ , – аутор овог избора ограничио и
временски и просторно циклус ових емисија само на један мали део различитих поетских текстова, писаних на нашем језику у стиху и у прози, текстова које је као поезију доживео …“ итд. Редакција Трећег програма у фусноти вели (стр. 463) : “ Циклус од шест емисија
Песме моје младости Марка Ристића први пут је емитован на Трећем програму Радио – Београда 1969. године ( од 16. фебруара до 23. марта). Од тада је у целини репризиран два пута, последњи пут 3. и 4. јануара 1980. године. Сматрајући да овај избор треба да постоји и у штампаном облику, Редакција је замолила Марка Ристића да прегледа рукопис – он је унео једино назнаке о месту и времену првог објављивања појединих
песама“. Уважавајући ову напомену Редакције Трећег програма, састављач Ристићев избор ставља на чело овог прегледа. То је антологија коју сам, де фацто , прегледао међу последњима. По много чему, она представља релативно солидан избор различитих
поетских текстова поменутог периода.На први поглед је чудно да тамо нема неких аутора (Дучића, рецимо, и да не набрајам даље) , али на други и трећи поглед – ако се има у виду Ристићево острашћено, симптоматично и идеолошко схватање и оцењивање неких значајних аутора српске књижевности- а мора се имати у виду! – све долази на своје
место. Са згражавањем сам , као студент, читао Ристићеву оцену Антологије Миодрага Павловића, у којој има преко стотину идеолошких, погромашких, највулгарнијих етикета. То, и не само то, утицало је можда , понајвише, дакле – зашто бих крио? – да међу последњим антологијама прегледам и Ристићеву. Тај избор у много чему на леп начин изненађује, а у његовим (неизреченим , директно) основима, постоји понешто и од свега онога што беху полазне основе антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ…
(21. августа 1997. године, у Београду. – Све остале антологије, изборе и панораме
био сам већ прегледао до јануара 1995. године…)
14. * * * МЛАДА СРПСКА ПОЕЗИЈА , Београд , Књижевност, бр. 1 , 1981 ; стр. 2 – 52
Новица Тадић (8) , Милан Ненадић (8) , Душко Новаковић (7) , Слободан
Зубановић (6) , Живорад Ђорђевић (10 ) , Звонимир Костић (8) , Ненад Грујичић (10 ) , Радмила Лазић (6) , Милош Комадина (7) , Јово Марић (13 ) , Златко Красни (9) , Милан Ђорђевић (5)
15. Јасмина Лукић , ПРЕВРЕДНОВАЊЕ ПОЈМА МОДЕРНОСТИ (српско
песништво седамдесетих година) . Загреб, ч. Република, бр. 11, студени 1982 ; стр. 3 – 60 Милутин Петровић (5) , А. Пуслојић (4) , Р. Ливада (4) , Р. Лазић (2) , М. Максимовић (3) , С. Гуxевић (3) , М. Комадина (2) , Милан Милишић (2) ,М. Магарашевић (2) , Д. Вукајловић (2) , П. Чудић (2) , Б. Милановић (3) , Р. П. Ного (3) , Д. Јеврић (2) , Н. Тадић (4) , Г. Ђого (2) , Д. Новаковић (3) , Љиљана Ђурђић (3)
16. Никола Вујчић , ПЕСНИШТВО БЕЗ КРИТИКЕ (панорама млађе српске
поезије) . Свилајнац, Зора, бр. 11, март 1984. (Сепарат)
Миљурко Вукадиновић, Милован Марчетић, Д. Лакићевић, С. Гуџевић, М.
Ђорђевић, М. Комадина, Д. Радак, Миленко Панић, Рефик Личина, Предраг Марковић, И. Негришорац, С. Нешић, Г. Ћирјанић, Бранко Маширевић, Н. Живанчевић, Снежана Минић, Живко Николић, Јелена Ленголд, Љубодраг Васић, Немања Митровић, Зоран Ђерић
(Аутори су заступљени са три песме – ако су дуже , једном .)
17. Бранислав Прелевић : VEINTITRES POETAS DE BELGRADO, Relations,
Београд, 1985. – 60 стр.
Изабрао је и превео на шпански, за евентаулне читаоце српске поезије на том језику, Б. Прелевић, следеће ауторе : Бранко Миљковић ( 2), Борислав Радовић (2), Владан Радовановић ( 1 визуелна песма), Љубомир Симовић ( 2), Бранислав Петровић (2), Милован Данојлић ( 2), Александар Секулић ( 1), Алек Вукадиновић( 2), Александар Петров ( 2), Матија Бећковић (1), Петар Цветковић (2) , Милан Комненић (2), Мирољуб
Тодоровић (1), Гојко Ђого (2), Милутин Петровић ( 2), Бранислав Прелевић ( 2), Жарко Рошуљ ( 1, визуелна), Адам Пуслојић (2), Мирко Магарашевић (2), Раша Ливада ( 1), Радмила Лазић (2), Новица Тадић (3)
18. Предраг Марковић , ЗВУЧНИ СВЕТОВИ (Доминанте политичког
безвлашћа у новој српској поезији 1966 – 1986 ) . Београд, Књижевност, бр. 11, 1987 ; стр. 1750 – 1858
Алек Вукадиновић (13) , М. Бећковић (1) , М. Комненић (10) , Г. Ђого (7) , А. Пуслојић (3) , Р. П. Ного (2) , М. Петровић (12) , Р. Ливада (2) , С. Тонтић (6) , З. Костић (15 ) , М. Максимовић (8) ,В. Деспотов (8) , С. Зубановић (11) , Н. Тадић (12) , Д. Новаковић (6) , М. Вукадиновић (1) , С. Благојевић (7) , Р. Лукач (7) , В. Копицл (2) , И. Негришорац (12) , М. Марчетић (7) , С. Нешић (1) , Н. Митровић (1) , Милосав Тешић (8)
19. Милован Марчетић, НОВА ПОЕЗИЈА СРПСКИХ ПЕСНИКА . Београд,
Књижевна реч, бр. 345, 10 јун 1989. (панорама)
М. Петровић, М. Максимовић, А. Вукадиновић, Н. Тадић, С. Костић, В.
Деспотов, И. Негришорац, Н. Вујчић, В. Копицл, М. Станисављевић, М. Грујић, П. Чудић, Ђ. Сладоје, И. Хаџић, В. Павковић, М. Раичевић, С. Благојевић, Л. Блашковић, Љ. Ђурђић, Ј. Зивлак, Г. Ђого, П. Цветковић, М. Комненић, С. Симоновић, М. Милишић, С. Ракитић, Д. Брајковић, С. Стојадиновић, С. Митровић, М. Ђорђевић, З. Костић, Р. Лукач,
И. Растегорац, К. Мићевић, М. Вукадиновић, А. Пуслојић, Д. Новаковић, С. Зубановић, Д. Вукајловић, С. Тонтић, Д. Максимовић, Р. Лазић, Н. Митровић, Р. Јововић, И. Гађански, И. Миланкова, С. Нешић, Б. Чучак, Н. Грујичић, З. Крстановић, М. Комадина, Ж. Никчевић, Живко Николић, Н. Гузијан, М. Божин, С. Минић, М. Тодоровић, Т. Дракулић, Ј. Ленголд, М. Кордић, З. Ђерић, Д. Грбић, Б. Арнаутовић, Балша Бркић, Ото Хорват, Милован Данојлић, Александар Лукић
20. Станиша Нешић , КОСОВО У НОВИЈОЈ СРПСКОЈ ПОЕЗИЈИ . Београд,
Савременик, бр. 6, јуни 1989 ; стр. 630 – 647
Миодраг Павловић (2) , Александар Ристовић (1) , Александар Секулић (2) , Александар Петров (2) , Адам Пуслојић (1) , Даринка Јеврић (1) , Милосав Тешић (1) , Миломир Краговић (2) , Златко Красни (2) , Слободан Костић (2) , Миљурко Вукадиновић (1) , Милијана Вукадиновић (1), Александар Лукић (3) , Радивој Станивук (1) , Петар Лазић (1) , Драган Грбић (1)

21. Милослав Шутић, AN ANTOLOGY OF MODERN SERBIAN LYRICAL POETRY (1920 – 1995). / (prepared by ) Miloslav Sutric (translated from Serbian by Vidosava Janković… et al. ; languager editor Timothy  Byford ). – Beograd : Serbian Literary Magazine  – Relations : The Serrbian Writers Association : The Agency of Yugoslav… XVI, 237 ; илустр. ; 25 цм.
Увршћени су следећи песници : Милош Црњански (2), Светислав
Стефановић (1), Станислав Винавер (5), Љубомир Мицић ( 1), Бранко Ве Пољански ( 3), Драган Алексић (1), Растко Петровић (4), Милан Дединац (4), Велимир Живојиновић Массука (4), Јела Спиридонић Савић (2), Аница Савић Ребац (2), Ранко Младеновић (1), Ненад Митров ( Алфред Росеннзњеиг ) (1), Синиша Кордић (1), Драгутин Костић (1),
Раде Драинац) (1), Душан Васиљев ( 3), Ристо Ратковић (3), Десимир Благојевић (3), Момчило Настасијевић ( 9), Јован Дучић (7), Десанка Максимовић (4), Александар Вучо (2), Душан Матић (1), Марко Ристић (1), Мони де Були (1), Оскар Давичо (5), Мирко Бањевић (1), Радован Зоговић (1), Богдан Чиплић (1), Љубиша Јоцић (2), Танасије Младеновић (2), Душан Костић (2), Светислав Мандић (1), Васко Попа (7), Стеван
Раичковић (5), Слободан Марковић (1), Миодраг Павловић (4), Иван В. Лалић (5), Бранко Миљковић (8), Борислав Радовић ( 4), Божидар Тимотијевић (2), Велимир Лукић (2), Љубомир Симовић (5), Вито Марковић (4), Божидар Шујица (2), Рајко Сјеклоћа (1), Милован Данојлић (2), Бранислав Петровић (2), Доброслав Смиљанић (1), Драган
Колунџија (3), Александар Петров (2), Алек Вукадиновић ( 5), Матија Бећковић (3), Божидар Милидраговић (2), Петар Цветковић (1), Милан Комненић (2), Слободан Ракитић (2), Мирољуб Тодоровић (2), Милутин Петровић (2), Адам Пуслојић (2), Радомир Андрић (1), Предраг Богдановић Ци (2), Рајко Петров Ного (1), Милосав Тешић (3), Драгомир Брајковић (1), Јован Зивлак (1), Раша Ливада (1), Новица Тадић (2),
Драган Јовановић Данилов (1).
Антологија Шутићева садржи предговор ; овај предговор је објављен на
српском у Летопису МС за јануар – фебруар 2000 ( г. 176, књ. 465, св. 1 – 2 ), стр. 56 – 100. Антологија садржи кратке белешке о сваком од аутора.
Шутићева антологија, намењена читаоцима енглеског говорног подручја, има нескривену амбицију – наставка антологије професора Богдана Поповића. Посао је урађен делимично, тј. ова Шутићева антологија није изведена до краја. Где је у тој антологији, рецимо, покојни Срба Митић са изванредном песмом ТРЕЋИ ПЕТЛИ? И толики други? Нећу их набрајати. Колико Шутић, доиста, познаје поезију српских песника рођених од 1940. године, па до 1960.. године? Где је у овој антологији песник Владимир Јагличић (1960)? Александар Лукић?
Од Адама Пуслојића, у Шутићевој антологији, па надаље, до краја, све је
сумњиво, тј. фалсификаторски. Обојено је духом „књижевне парохије“ ( директних наручиоца ове антологије).
Шутић, ако се већ прихватио, да вреднује песнике модерне српске лирске
поезије до 1995. године, требало је да мало више чита и да има веће разумевање…или барем подједнако и за поезију млађих аутора, пре свега оних рођених до 1960. године. То није једина резерва коју имамо према овој антологији….Било би добро да њен састављач, ако се одлучи да је објави и на српском језику, поразмисли мало више и укључи читав низ
песника лирских песама, рођених после 1945. године…
И још једном молим српске антологичаре, кад представљају нашу поезију свету, да се узму у памет, и да буду обазривији, тј. да се потруде колико је то год могуће да што више ствари ишчитају, и да не пристану на уцене инвеститора, издавача.
Све наведене антологије, које је објавио београдски часопис Релатионс, што се тиче овог аутора, не вреде много : промашиле су циљ због којих су састављане.
Невероватно је следеће : они који су их састављали, имали су делимичне компетенције, али им је мањкало књижевно надпоштење. Тетовиране су парохијалним духом, и много чиме другим…