Архиве категорија: из нових књига српских песника

ПАНИКА У РЕСАВСКО-ЛОПОВСКОМ КАРТЕЛУ… / Милоје Дончић

Необјављени одговор Милоја Дончића, приређивача антологије Ресавски венац, новинару НИН-а Марјану Чакаревићу

ПАНИКА У РЕСАВСКО-ЛОПОВСКОМ КАРТЕЛУ… 

Детективска посла у поезији, НИН бр. 3331 од 30. Х 2014, стр. 58-59

Дончић, аутор антологије "Ресавски венац"
Дончић, аутор антологије „Ресавски венац“

Извесни Маријан Чакаревић, решен да се отресе анонимности, осмелио се да у НИН-у бр. 3331 од 30. Х 2014. године у име ресавско-лоповског картела безочно нападне не само књигу коју сам објавио, не тек ни мене као „кривца“ за њено појављивање, већ и донаторе који су материјално помогли објављивање ове антологије књижевног бешчашћа. Могуће да би ме већ и ухапсио, само да има довољно чварака/петокрака на својим бољшевичко-комесарским еполетама Друге Србије.

Не желим да јавност убеђујем у истинитост објављеног, а још мање да Чакаревићеве сараднике поучавам вештини истраживања. Њихова необавештеност не оспорава постојање овог књижевног материјала. Зато се у тексту и бави политиком а не поезијом. Паметније им је да се позабаве изналажењем рукописне заоставштине писаца некомуниста погинулих или погубљених пред сам крај или након Другог светског рата. Било би им штошта јасније. Што се Ресавског венца тиче, комплетан истраживачки материјал чува се на сигурном месту и биће доступан свим, па и књижевним знатижељницима тек након изласка другог дела антологије. Да има нечег сумњивог, већ би се огласили сами писци заступљени у првом делу: Б. Радовић, Д. Колунџија, Ј. Брковић и други. Најмање би им била потребна помоћ подмлатка ресавско-лоповског картела у чије се име огласио наречени Чакаревић.

Има и оних који тврде да је цела књижевност Јужних Словена у овој књизи. То, једноставно, није тачно. Зашто у књизи нема Весне Парун, Слободана Марковића, Аце Секулића, Бране Петровића?… Зашто нема Стевана Раичковића и многих других?

Реч је, наиме, о нечему посве другом. Не брину они за култне писце наше књижевности, него за себе. Све би учинили да спрече појављивање другог тома антологије, тродупло дебљег од првог, не би ли себе поштедели непријатности када би на некој од страница угледали и своје име. Њихов главни циљ је више него прозиран. Не бира се начин како да се одбране позиције стечене под сумњивим околностима, као маренда сталних трабаната власти, да се некако заштити углед, награде и признања, прикрије тај више него опскурни морал.

Зато је хајка на ову књигу почела давно пре њеног појављивања. Да нисам наговестио други део ове књиге, многи од оних који ме нападају, тапшали би ме по рамену и хвалили, као што су то чинили много пута до сада. Но данас изнова живимо проживљено и поново смо у четрдесет петој, шестој, седмој или 1948. години.

У време одржавања Сајма књига јавило се двадесетак мени познатих плагијатора који претпостављају да ће се наћи у другом тому антологије. Правдају се на најразличитије начине… Почело је и међусобно потказивање, тако да се може објавити и посебна књига – добровољаца и потказивача.

Читалачка публика не мора да брине! Све тече својим током! Ово је процес ширих размера који је незаустављив!

Што се другог дела антологије тиче, можда је једноставније објавити песме оних аутора којима је преписивање као чин незамисливо, мање би се папира потрошило и јефтиније прошло! Међутим, овако је веселије! Ресавским лопужама неће помоћи ни измишљени књижевни поступци по којима је преписивање дозвољено.

Не може се, заиста се не може све правдати интертекстуалношћу, метатекстуалношћу и осталим књижевним марифетлуцима! Срећом, нису изгореле све библиотеке, а то је опака сметња оваквим позјамљивачима туђег.

  1. 11. 2014. године

= видети више о аутору:  Милоје Дончић

Advertisements

IN FLAGRANTI – ПЛАГИЈАТИ

Предња страна корица Дончићеве антологије плагијата. - С1Р - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821-1(082.2) 821.163.41-1(082.2) РЕСАВСКИ венац :плагијати југословенских песника. #Део #1 / приредио Милоје Дончић. – Косовска Митровица : Лестве, 2014 (Ниш : Наиспринт). -168 стр. : факс. ; 21 ст Тираж 3000. - Стр. 3-7: Предговор / Милоје Дончић. - Биографије аутора: стр. 133-157. – Стр. 158-161: Позлата југословенске (куку)лирике / Душан Стојковић. - Стр. 162-163: Рецензија / Тиодор Росић. ISBN 978-86-88917-11-7 1.Дончић, Милоје [приређивач, сакупљач] [аутор додатног текста], 1963- COBIS.SR-ID 153.210103052
Предња страна корица Дончићеве антологије плагијата. –
С1Р – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821-1(082.2)
821.163.41-1(082.2)
РЕСАВСКИ венац :плагијати југословенских песника.
#Део #1 / приредио Милоје Дончић. –
Косовска Митровица : Лестве, 2014 (Ниш :
Наиспринт). -168 стр. : факс. ; 21 ст
Тираж 3000. – Стр. 3-7: Предговор / Милоје
Дончић. – Биографије аутора: стр. 133-157. –
Стр. 158-161: Позлата југословенске
(куку)лирике / Душан Стојковић. – Стр.
162-163: Рецензија / Тиодор Росић.
ISBN 978-86-88917-11-7
1. Дончић, Милоје [приређивач, сакупљач]
[аутор додатног текста], 1963-
COBIS.SR-ID 153.210103052

ПРЕДГОВОР

Распадом Југославије није попуцала позлата са оклопа лажних величина у Југословенској књижсвности.И пре њеног распада било је професора, критичара. преводилаца ретких усамљених и посебно храбрих, који су истински реаговали као што су: Аница Савић Ребац, Никола Шоп и Петар Џаџић који је имао среће да истраје у тој борби, за разлику од Анице која је постала жртва немилосрдног система.

Дончић, аутор антологије "Ресавски венац"
Дончић, аутор антологије „Ресавски венац“

Ово чиним да професоре ослободим обавезног страха, ово чиним да новинаре ослободим обавезног дрхтања Ово чиним да писце ослободим обавезног понижења.Ово чиним да многим књижевним критичарима дам до знања да литература није њихов монопол и да писци нису експонат под заштитом музејског стакла. Дошао је час да се сруши све што је партија једноумним идејама поставила и више од пола века пиштаљком контролисала.

Појава ове књиге означила је крај тврдњи многих професора, да сам ја тај, који без разлога напада теорију и историју књижевности.

Сада се јасно види да се оне саме руше знајући од каквог су материјала прављене. Ово је морало да се догоди пре или касније.Овај венац исплетен је грандиозним песничким биографијама. Због многих у њему, до пре неколико година, био сам у стању да се физички обрачунам бранећи своје ставове о њима. Не постоји чаробњак који може помоћи дивизији доктора, и том мору титулара, који ће морати да промене наслове својих докторских теза. Некада су се лопате користиле за утовар угља, а сад нам служе за утовар докторских дисертација.

На овај нимало лак посао потрошио сам нешто више од шест година, пробијајући се кроз паучину и трулеж полураспадајућих књига, дижући са полица вековну прашину.

Уз техничку помоћ неколико значајних професора и њихових асистената са четири српска универзитета, бивших и садашњих професора Филозофског факултета у Сарајеву, професора Филозофског факултета у Подгорици, пензионисаних професора катедре светске књижевности у Загребу, Љубљани и Скопљу, као и књижевних критичара из ових градова, детаљно је обрађено 248 превода збирки песама, 982 броја књижевних часописа, 118 антологија, 151 зборник радова, 1.263 недељника, дневних новина и листова, скрипти и билтена, што укупно износи 9.588 песама.

Кориштена је грађа 74 преводиоца са 27 светских језика и обрађен материјал из 17 земаља са 13 језика. Од 496 плагираних песама изабрао сам 31 (тешки плагијати, готово суви препис).

Ово је можда први истраживачки рад са оваквом тематиком у историји литературе. Први пут је упаљена лампа у подруму духовног зла, чија су улазна врата и дан-данас под заштитом државних институција.

Први део ове књиге обухвата песнике са простора бивше Југославије. То су песници свих књижевности на неколико језика, сврстани по хронолошком реду, рођени од 1900. до 1939. године, почев од Вјекослава Мајера па до Рахмана Дедаја.

У овом првом делу има их 30, док ће други део обухватити песнике рођене од 1940. до 1980. године.

Следеће године Ресавски венац биће комплетиран.

За разлику од првог дела други ће бити обимнији, пошто је број модерних ресаваца знатно већи. Број градитеља овог венца је много већи, али предност имају само најславнији и најнаграђиванији песници. Систем књижевног вредновања, који је Комунистичка партија тадашње Југославије поставила. није се много променио до данашњих дана, осим што је разлика у начину контролисања, сада се иде преко малих клановских извршних одбора подељених у неколико група који одређују готово све значајне књижевне награде у Србији.

После Другог светског рата на књижевној сцени Југославије извршен је незапамћен терор и духовни геноцид какав мало која земља памти. Прве жртве су најзначајнији српски писци, противници комунизма, који су проглашени државним непријатељима првог реда и, без права на одбрану, стрељани. Реч је о Драгиши Васићу и Григорију Божовићу. Григорије Божовић, иако рехабилитован, још није добио место које му у српској књижевности истински припада.

Тадашња Југославија је била прва земља на планети која је основала Преки суд за писце који су се супротставили једноумљу. Колико је страшно толико је болно што славни писци из тог времена, а још живи, нису ни помислили да исправе овакву неправду.

Има песника у овој књизи који се нису никада представљали као преводиоци, који су то вешто крили а савршено познавали стране језике. Они су највећа препрека за овај посао, они успоравају читав ток попут одрона на путу. Песме, које су они преводили и препеве задржали за себе, тешко су доступне и нема их у библиотекама. До њих се једва долази преко центара и клубова наших исељеника као и приватних библиотека, антикварница, кућних књижних фондова и других остава.

Постоји група песника која на први поглед делује невешто, усуђујући се да присвоје песму познатих светских имена. Такви годинама красе школске програме и лектире.

Ако су песме краће од две строфе, сумња је искључена. То се по мојим теоријама зове наметнутост, строфа до две, што је и граница моје принципијелности.

У прошлом веку велики број преводилаца је убијен јер су ушли у траг духовним злочинима, крађи, као и бруталној отимачини књижевних дела. Било је случајева где су многи рукописи, материјално необезбеђених а добрих писаца, после дугог стајања по редакцијама издавачких кућа, завршили под именом нових власника.

Радује ме што је наговештено отварање досијеа, иако многе жртве нису међу живима и не могу видети своје литерарне двојнике.

И данашњи питомци преписивачке академије, иако живе у ери информативне технологије, морају знати да нова техничка савршенства иду наруку и онима који ову врсту криминала истражују.

Од почетка југословенског постмодернизма па до данашњих дана у српској постмодерној поезији, јавља се огромна жеља за наглим променама. Постмодернисти потпомогнути слепим реформаторима не обазиру се да ли ће та поетска форма преживети, тек да се нешто мења. Она је и последњих година прошлога века све више личила на пренапрегнути бетон без елемената статике, и морала је прснути. Прве пукотине појавиле су се на самом почетку овог века када су се огласиле упозоравајуће сирене неких европских земаља које су обрадиле своје библиографије.

Када говоримо о бланко превођеној литератури, реч је о писцима који су и дан-данас под неком заштитом а користе се као сигуроносна ложа за чување књижевних величина. Добро је што је за све те деценијске обмане време прошло. Добро је што је велики број младих професора заинтересован да се наша књижевност избави из вековног мрака и заблуда.

Међународна размена преводилачких фондова је највећа подвала у историји књижевне сарадње са светом. Службеници министарства, СИЗОВ-а за културу, културни аташеи, најчешће су били писци по службеној дужности, а без основног књижевног дара и знања. Судски тумачи су преводили велике песнике у име дипломатије а на штету поезије. Многи наши трећеразредни писци уврштени су у школске програме важних земаља света, а такве су нам у размени и слали.

Аница Савић Ребац, Симо Пандуровић, а касније Петар Џаџић јавно су тражили да се заоставштина писаца, која се налази у Народној библиотеци Србије у Београду, објави и тако трајно заштити од оних који су први извршили преметачину рукописа тих несретних писаца. Аница Савић Ребац је, бранећи духовно благо тих писаца, и сама платила главом и то после њених препева Целана и Бахманове. После јавне полемике о препевима Целанове поезије, која у целости никад није објављена, Аница је у писму Црњанском тражила заштиту, а као одговор добила: “Ти си интелектуалка. Не буди сујеверна.“ Мистериозна смрт госпође Ребац је потврдила да Црњански није био у праву.

Било је доста оштећене грађе која се није могла обрадити.

За духовним криминалом није било ни потере а ни осуде.

Израз плагијат је блага форма, чак по теоријама неких наших критичара и теоретичара књижевности дозвољена форма у поређењу са оним што ћете у овој књизи затећи.

________________________________________

Примери….

ОРИГИНАЛ

ПАУЛ ЦЕЛАН (1920 -1970)

СЈАЈ ЗЕНИЦА ТВОЈИХ (Ангели Черновској)

Испод сребрних обрва

Зеница твојих да није

Да ли би било неба

У нашој слепој соби

Ангело моја златна.

Гласа твога да није

Лебделе би наше душе

У ваздушној кутији

Зидови не би никад из мене излазили

Ангело моја златна.

Боја твојих да није да ли би икад врбе

Влажне преко прага прешле

Ангело моја златна.

Дланова твојих да није

Да ли би Сунце икада

У сну нашем преноћило

Прсти твоји никада не би

Вреле фуге по мом челу вукли

Ангело моја златна.

Превела Аница Савић- Ребац

Седам Немачких песника, Нолит Београд 1953. стр.36

ПЛАГИЈАТ

ВАСКО ПОПА (1922 – 1991)

 ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ

Очију твојих да није

Не би било неба

У нашем малом стану.

 

Смеха твога да нема

Зидови не би никад

Из очију нестајали.

 

Славуја твојих да није

Врбе не би никад

Нежне преко прага прешле.

 

Руку твојих да није

Сунце не би никад

У сну нашем преноћило.

Кора Нолит, Београд 1953.

Превод Анице Савић Ребац - факсимил
Превод Анице Савић Ребац – факсимил

..

Васко Попа

у свом малом стану без прозора и врата,

Над писоаром нагнут.

Цвркут – Нова Европа,

Из Целанове пернице, као из аутомата,

Излете славни Васко Попа.

М. Дончић

            == извор: Дончићева антологија плагијата, прво изд. Видети више: Стојковић: ЗАВЕТИНЕ+

Полеђина корица Дончићеве антологије
Полеђина корица Дончићеве антологије

59. међународни београдски сајам књига, штанд ИК „Арка“

Промоције

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Субота, 1. новембар., штанд ИК „Арка”, 18,00 часова:

Дружење са ауторима и књигама: Ненад Грујичић: Неко ми узе реч; Живорад Недељковић: Звездано поље и Мирослав Лукић: Las vilajet.

Домаћини дружења: акад. Ристо Василевски, мр Душан Стојковић и акад. др Мићо Цвијетић.

ФАНТАЗМАГОРИЧНА ИСТОРИЈА / Бела Тукадруз

МИРОСЛАВ ЛУКИЋ – БЕЛАТУКАДРУЗ
МИРОСЛАВ ЛУКИЌ – БЕЛАТУКАДРУЗ
 
LAS VILAJET

ИЗАБРАНЕ И НОВЕ ПЕСМЕ
ОДБРАНИ И НОВИ ПЕСНИ


ИЗАБРАО И СА СРПСКОГ НА МАКЕДОНСКИ ПРЕВЕО
ОДБРАЛ И ОД СРПСКИ НА МАКЕДОНСКИ ПРЕВЕЛ
РИСТО ВАСИЛЕВСКИ

Бела Тукадруз, 11. мај 2013, снимак -иван Лукић
Бела Тукадруз, 11. мај 2013, снимак -иван Лукић

ХИМЕРИТЕ

Веќе зборував за химерите
на мошне упростен начин (ми се чини).
Тие пак се тука, додека размислувам
за еден овоштарник на чиј крај
имаше еден шуплив багрем
полн со саќе и мед од одбегнати пчели.
И за едно парче земја покрај патот.
За тој пат турен со чакал.
(Тоа се сè химери,
но би можеле да станат јаве,
нешто остварливо, можно,
трајно и битно).

Химерите ме воделе
и сеуште ме водат.
Тишината летна на шамаците, на ливадите
Водопадите од хмел. Преданијата на мајка ми.
Вечноста. Химерите се нејзини сосетки.

Додека ме водат,
сеедно колку тоа изгледа апсурдно,
нема да заталкам во оваа губеница.

Повторно зборувам за химерите,
сфаќајки дека четириесет
и пет години ме оттргнувале од празнината
и од несомнените знаци на пропаѓање.

Химерите водат по макадамскиот пат –
слепо црево за илјадници и илјадници –
што се јази по ритчето.

Тоа место е возвишено и санќим создадено
за светска инка, што само јас ја гледам,
што сум ја видел додека слегував по падината,
вдишувајќи го нивниот мирис.

Химерите ме воделе пругоре,
прудолу, и кон непрегледните пуми ,
кон островите со млечни печурки,
на детството и еленчињата.

Химерите ме довеле до тука.

ТОА ИСТОТО, САМО МАЛКУ ПОИНАКУ

11

Тоа е слика на вистинскиот мрачен Лавиринт
со љубовно гнездо во средината,
кај што црната учителка со набрекната вулва го мами минотаурот.
Тоа е оргија во која се вклучуваат
сите оние што сакаат да го отмат стуштениот простор,
сопчето на крајот на скалите
што прилега на затворска ќелија.
На ветерот му е доделена рола на ладало
на огромните, невидливите.
Не е тешко да се одврзат соништата
на брат ми, татко ми, мајка ми.
Мртвите навраќаат во нашиот дом ноќе и понекогаш се неодбегливи.
Тоа е љубов на која во мрачната празнина ì е здодевно,
та потчукнува на чашите, на екранот на телевизорот, на прозорецот.
Може ли тоа да го чуе и да го почувствува оној
кој во себе не носи бесмртна душа?
Ладалата огромни како напнати едра
создаваат вртлози од вжештен воздух,
кој ги амка врвовите на елките.
Ладалата се веат и создаваат вртлози.
Вртлогот има облик на инка,
низ инката духот слегува
во лавиринтот и во соништата.

12.

Еден круг се затвора,
друг круг се отвора.
(Мртва врана крај патот, во правта.)
Илузијата е неоходна и благотворна.
Како бистра, брза вода, во која се гледа
секој камен, секое рипче. И белоушката
што кршајќи ползи кон другиот брег
и кон шубракот.
Таа провидна, тековна вода, и сите тие
камења во водата опточени со зелена скрама,
пат се по кој патува летната светлина,
тука е родена Вечноста, тука одгледана –
секоја илузија тука е одвишна и отровна…

13.

Вториот круг се затвора,
трет круг се отвора.
Се отвора третата врата.
Синкав чад од тутун
(како избелената боја на вратата),
лета кон еденската градина.
Во собата никого нема:
собата пропушила!
Пљачките проговориле:
зелената мастилница,
каменог ликум на стапало,
пенушката – печурка,
пирустијата,
катраникот,
дарчето,
печката кралица,
букарот,
дрвениот склопец,
старата чамова маса,
балалајката со три,
шишињата со мелени домати,
празните тегли…
Се случило чудо: собата пропушила,
пљачките проговориле!
Гравот во хартиените вреќи,
коланите,
ремењата,
семето од тикви во мрежестите вреќи…
Собата ја слуша расправијата на пљачките
и пуши невидлива цигара…
 
 
14.

Господи, направи го невозможното
и прослави го името свое!
Куќата меѓу грмушките шипки го чека својот Домаќин.
Секое село, селце, селиште, гратче и градови.
Чека во грмушките, во пирејот, среде мртвите
коприви, сончајќи се на слаповите од хмел.
Летото со поројни дождови ги облече во прелест долините и рамнинките,
падините на ридјата, стрмните страни и тесните врезови на шумските потоци,
на напуштените салаши покрај Дунав од Нови Сад до Карловци, од Белград,
Гроцка, Смедерево до Велико Градиште, Голубац и Кладово Господ
им подари бесцена убавина. Пивка вода од Мироч, опојно
краинско вино, мразни извори од ѓердапските карпи, овчари
што им свират на своите стада и на висовите. Секоја куќа како изѕемнат
гуштер го чека сонцето што се раѓа. Светлината што ќе го огрее овој мрак
и овој отпад, оние што со децении играат на отпадот под покладни маски.
Патиштата ги обрасна трева, шумите ги голтнаа гробиштата и безбројните
прагови на салашите. Куќата чека да секне секалото на кременот, искра и
оган кој ќе го запали огромниот отпад, селски, градски, сечиј и ничиј. Зашто
Куќата и сè околу неа се претворени во најголем отпад на кој растат татули
и штирак, бурјан, бозја, лески, мовишта…
Има многу разгранети, некастрени дрвја. Има многу ќерамиди склони кон пад…

Оној што ќе го запали тој крш и лом,
ќе ужива како лудиот Нерон во пожарот на Рим…

Господи, направи го невозможното и прослави го името свое.,
нека се леат порои светлина, илјадагодишни порои!

Почетак пролећа, Ада Циганлија, Београд, 2014.
Почетак пролећа, Ада Циганлија, Београд, 2014.

ФАНТАЗМАГОРИЧНА ИСТОРИЈА

Погледајте ја сликата Откривањето на медот
на П. де Косим,
прошетајте се низ периодот од 1498 до 1998 г.
и ќе видите сè што треба да се види

Глувците со запчињата читаат стари весници
тапии и пергаменти, кога веќе нема
други читатели: архивари, критичари
и оние што треба да ги суредат

Весниците и книгите бргу бледнеат, пожолтуваат
А медот колку повеќе стои толку е поарен

Мртви се поетите и мртви се критичарите
за нив се грижи глувчовата конфесија

Сè пропаѓа бргу, освен каменот и медот

Постои рекичката Железник
и згурата од рудата што ја топеле Римјаните
Краку лу Јордан

И постои златен дворец
златна цреша пред балконот
на златната убавица
за која извештаите не велат ништо
но кочијашите ја паметат
како лисиците киселото грозје
се сеќаваат на младиот овчар
што дувал во бела гајда
на наследникот на Проперцие
кој не пишувал
туку пеел песни
за златната убавица
и за златната цреша
и принесувал волшебни жртви
на шумскиот жртвеник

Постоеле значи поубави денови
кога цутеле липите околу Железник
и кога во камените калапи
црцорело стопеното злато
како тартуфите и буковките
во лојот од див јарец
и кога во бујните ливади
цвеќињата блескотеле како дијаманти

И кога убавицата сета од злато
боса ја преминувала реката
огледајќи се во неа како во огледало

Огледалата биле длабоки и јасни
врамени во златна рамка
Златната убавица била
полична, помилосрдна од Цинтија:
нејзиното чело светело
со природни особини

Во длабочината на тоа огледало
врз карпите се лизгале
сенките на орлите и сјајот
и тажаленките на гајдарот
од длабочината

Во длабочината на тоа огледало
се гласеле вековите
со златни трепети

Материцата на пределот се затворила
како цвет во летна квечерина
кога дошле првите варвари
и го скршиле волшебното огледало

Потоа дошле нови варвари
и ги преорале прекрасните ридја
и по кусо задржување ги напуштиле
ревирите Грабова Река, Северен Железник,
Огашу Станка, Бадалан и Бродица

Главниот геолог на рудникот, иако нашол
зрнца злато дури и во римската згура
воден од златното теле не напишал ништо
во својот иѕвештај, ни патем
за легендата за златниот дворец
за златната цреша
за златната убавица
и за волшебното огледало

Тревата и шумата ги зафатиле
коповите и урнатините како гробја
сè, освен рудникот на сеќавање на еден млад поет
можеби токму оној кој го родиле
свирачот со бела гајда
и златната убавица
откривајќи мед во едно шупелкаво стебло
водени од смарагдните очи на Железник…

(1971)

*     *     *

Балканските трговци со злато имаат свој Кум
и Кумот има свои прикумчиња
и лулка од злато

А сиромашните не можат да купат
ни лулка од буково дрво
Сиромашните варат млади коприви
и мравји јајца
ги брстат првите развиени ливчиња
на буковите гранкки

Нема веќе никого во шумите,
ниту разбојници, ниту ајдуци.

На шалтерот на банката службеникот
со очила со златна рамка
ладнокрвно
брои зелени банкноти

Тие се сега место злато

Само пчелите останале исти,
тие упорно летаат во шумата
и ги цицаат прашниците
одлично варат
и ги полнат шупливите стебла
со бесмртен слач.

(24 мај 1997)

Познати бркови: Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950. - Снимак Ивана Лукића, пролеће 2013.)
Познати бркови: Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950. – Снимак Ивана Лукића, пролеће 2013.)

ВО ПОТРАГА ПО МАЛ ДУЌАН

На Батриќ Церовиќ
 
Што видов, ме прашуваш?
Оној прв таканаречен Голем Дуќан.
НИКОГО, иако цел ден
одев ваму-таму, горе-долу,
од рид на рид.
Ниту пиле. Ниту маче.
Ниту саксија со цвеќе на некој прозорец.

Никаде стадо. Никаде куче.
Ниту стог сено зад некоја колиба.
Ниту нов црн бајрак.
Ниту бачилото на Ѓокиќи во Длабок Поток.
Ниту говедата на Живко Говедарот.
Ниту чад од некој оџак.
Ниту оној столетен даб на врвот
на висорамнината Крстопат, на чија величествена
круна (во квечерините) слетуваа илјадници
врани. Никого не сретнав
одејќи по патеките на Голем Дуќан веќе
обраснати со трева, освен црните косови
и фазаните што ниско прелетаа
и исчезнаа во непрегледното
зеленило на грмушките. Планинците
исчезнаат во тој ист правец.
Прогресот тука навистина
успеа! Револуција. Епохата со својата метла
исчисти сè што беше
живот. (Не со метлата, туку со даноците, со ниските
откупни цени на добитокот, со примамливоста
на државните службички, со касапниците
на градовите.
Не го видов Мал Дуќан.
 
(Летото 1991, Мишленовац – Басаре)
ЗМИЈАТА БЕЛА КАКО СНЕГ

Сè можеш.
Да отккриеш вистински предел,
засолниште под ридот
што го прескокнува кошава,
жив извор и добра подлога.
Да ја довикаш Тајфата од Мал Дуќан.
Да почнеш градба на Вистинска куќа
на вистинското место –
во која се содржани сите куќи
на таа страна на светот,
во која вистински домаќин е сесмислата,
а стопанка – сврзаните времиња.
И да го кренеш тотокот над текот
и да го префрлиш во градината над годишните
времиња, во рибникот, во кој бозелот и лебедите
се постојано дома.
Сè можеш, освен
да го кренеш стариот праг
под кој е склопчена
змијата бела како снег.
ШУМСКАТА ЌЕРКА СО ТРНАРЧЕ

Каменот е најстар на оваа планета,
затоа од него градат храмови,
престоли, маси
и лакови над порти.
Земјата му припаѓа на оној што ја заградил
и орајќи ја ì дал смисла.
Дрвјата на сликите
фатени се во мирување.
Жената е затворена во својот пол
додека над нејзината глава леткаат
црни птичишта (чувствувајќи миризба
на крв што се излева).
Ја мачат несоницата и месечевиот рог.
Таа излегува од пештерата
и оди по месечина
до каменот облечен во пурпур
на кој седнува, со проѕирен превез.
Свртена е кон бреговите отаде реката
зад кои се раѓа сонцето.
Трнарчето слетува во нејзиниот скут
и ги колве капките пот
што ì се тркалаат по градите.
Ветрецот надоаѓа со налети
како прилив на морски бранови.
Ноќта е длабока и сенчеста
како нејзинот копнеж.
Трнарчето ќе затрепери пред таа длабочина,
со длабочината на ноќта, копнежот, со тишината
на горичките и ќе почне да црцори.
Црцорот е превод на трепетот…
________ Напомена: из обимнијег рукописа превода стихова  Беле Тукадруза (алиас М. Лукића)  са српског на македонски, који припрема  песник, издавач  и академик Ристо Василевски

Две песме Александра Лукића, из књиге „Кукавичлук“

АЛФА И ОМЕГА ХХ ВЕК

Кад човек дочека дубоку старост, детињство
у сећањима добија изглед трулих мушмула.

Томе се надај млади човече.

Штала за гојне краве у очевом дворишту
наличила је каквом турском хану. Са тремом
изграђеним дуж читаве зграде, доксатима са којих висе
обешене саксије, каткад са засађеним петунијама,
каткад са патуљастим мушкатлима.

Доксат је оцу, пред вратима ковачнице,
која се налазила такође под истим кровом
неком приликом послужио за вешање домаћих кучића.
Равно десет недужних животиња обесио је…
Преживео је само један млади куцов кога сам
пригрлио у наручје и за којим сам тако силно плакао
да се отац сажалио.

Гледао сам тад и једног од пастува у штали
кад се из обести ритнуо задњим копитима
и њима ударио о плафон штале, остављајући печате
потковица на плафону.

Раних шесдесетих година, у току лета
кад се ниси умео одбранити од напасти мува
у штали и кад се краве празне сипајући
крављу балегу под себе на под штале,
тај измет округао налик цветовима сунцокрета
отац би босоног подбочивши се о тело краве
које су узгред буди речено крстили именима женске чељади
из куће, као да притиска гас на папучици
наизменично притискао и попуштао стопало;
шљапкајући по крављем измету.
Та слика се у мом сећању заглавила.

Током студија гледао сам филм Бернарда Бертолучија
ХХ век. Велики уметник је главном јунаку такође
доделио сличну улогу са крављом балегом…

Тако је код мене још у раном детињству
а код Бертолучија у зрелом стваралачком добу,
ХХ век сведен на једну те исту слику.

СПОМЕНИК НАД ПРАЗНИМ ГРОБОМ

Петак – субота, познајем смену, разлива се живот неутешан
досадни краљеви из историје вапе већ одавно мртви,
исто пуца љуштура, а бесмисао, ко хоће може да види,
који од њих је био један, а ко пак, крвник жељан славе,
деспот и светац копиле чисто.

Имати живот, значи умирати свакодневно испочетка,
свадбеној ноћи или пак драгуљу посвећен бити ретко у тренутку,
пријатељу чему има да се радујеш, та бићеш четка
животу свом од рођења, окренута наопако на дршку у кутку

положена. Сви кривудави путеви мојих мисли
ка том правцу воде. Слава мојих пораза непрестано исијава,
отуд светлост, колико ватру и бол овог времена. У пиксли
цвета опушак цигарете да ме опомене. На губитку бејах – страва

читав живот. Споменик над празним гробом.

Смем рећи: пусти нек слободно звече риме,
суви звончићи хмеља предати ветру, обешени о грану речне врбе
постројени топови спремни за паљбу: пуни – пали, већ диме
за ивицом шуме. Одатле се простире диван видик,
сличан оном затеченом преко змијских леђа.
За који час ноте од граната, бљуваће и сејати смрт
пред нама. Распрскавајући се у парампарчад наш живот, да, да.
Блудна секо, узми маказе исеци заставу са мртвачком главом,
мислећи о њој да је врт,
ружиних пупољака.

Испуни вазу букетом пупољака. Букетом празних и узалудних година.

_________ из књиге Кукавичлук /  Александра Лукића