Архиве категорија: Вредновање

Вредновање поезије у најширем смислу речи

ПАНИКА У РЕСАВСКО-ЛОПОВСКОМ КАРТЕЛУ… / Милоје Дончић

Необјављени одговор Милоја Дончића, приређивача антологије Ресавски венац, новинару НИН-а Марјану Чакаревићу

ПАНИКА У РЕСАВСКО-ЛОПОВСКОМ КАРТЕЛУ… 

Детективска посла у поезији, НИН бр. 3331 од 30. Х 2014, стр. 58-59

Дончић, аутор антологије "Ресавски венац"
Дончић, аутор антологије „Ресавски венац“

Извесни Маријан Чакаревић, решен да се отресе анонимности, осмелио се да у НИН-у бр. 3331 од 30. Х 2014. године у име ресавско-лоповског картела безочно нападне не само књигу коју сам објавио, не тек ни мене као „кривца“ за њено појављивање, већ и донаторе који су материјално помогли објављивање ове антологије књижевног бешчашћа. Могуће да би ме већ и ухапсио, само да има довољно чварака/петокрака на својим бољшевичко-комесарским еполетама Друге Србије.

Не желим да јавност убеђујем у истинитост објављеног, а још мање да Чакаревићеве сараднике поучавам вештини истраживања. Њихова необавештеност не оспорава постојање овог књижевног материјала. Зато се у тексту и бави политиком а не поезијом. Паметније им је да се позабаве изналажењем рукописне заоставштине писаца некомуниста погинулих или погубљених пред сам крај или након Другог светског рата. Било би им штошта јасније. Што се Ресавског венца тиче, комплетан истраживачки материјал чува се на сигурном месту и биће доступан свим, па и књижевним знатижељницима тек након изласка другог дела антологије. Да има нечег сумњивог, већ би се огласили сами писци заступљени у првом делу: Б. Радовић, Д. Колунџија, Ј. Брковић и други. Најмање би им била потребна помоћ подмлатка ресавско-лоповског картела у чије се име огласио наречени Чакаревић.

Има и оних који тврде да је цела књижевност Јужних Словена у овој књизи. То, једноставно, није тачно. Зашто у књизи нема Весне Парун, Слободана Марковића, Аце Секулића, Бране Петровића?… Зашто нема Стевана Раичковића и многих других?

Реч је, наиме, о нечему посве другом. Не брину они за култне писце наше књижевности, него за себе. Све би учинили да спрече појављивање другог тома антологије, тродупло дебљег од првог, не би ли себе поштедели непријатности када би на некој од страница угледали и своје име. Њихов главни циљ је више него прозиран. Не бира се начин како да се одбране позиције стечене под сумњивим околностима, као маренда сталних трабаната власти, да се некако заштити углед, награде и признања, прикрије тај више него опскурни морал.

Зато је хајка на ову књигу почела давно пре њеног појављивања. Да нисам наговестио други део ове књиге, многи од оних који ме нападају, тапшали би ме по рамену и хвалили, као што су то чинили много пута до сада. Но данас изнова живимо проживљено и поново смо у четрдесет петој, шестој, седмој или 1948. години.

У време одржавања Сајма књига јавило се двадесетак мени познатих плагијатора који претпостављају да ће се наћи у другом тому антологије. Правдају се на најразличитије начине… Почело је и међусобно потказивање, тако да се може објавити и посебна књига – добровољаца и потказивача.

Читалачка публика не мора да брине! Све тече својим током! Ово је процес ширих размера који је незаустављив!

Што се другог дела антологије тиче, можда је једноставније објавити песме оних аутора којима је преписивање као чин незамисливо, мање би се папира потрошило и јефтиније прошло! Међутим, овако је веселије! Ресавским лопужама неће помоћи ни измишљени књижевни поступци по којима је преписивање дозвољено.

Не може се, заиста се не може све правдати интертекстуалношћу, метатекстуалношћу и осталим књижевним марифетлуцима! Срећом, нису изгореле све библиотеке, а то је опака сметња оваквим позјамљивачима туђег.

  1. 11. 2014. године

= видети више о аутору:  Милоје Дончић

“Мудрост ноћне сенке” / Радомир Батуран

ОД РАСТКА ДО РАСТКА: антологија српског ,етафизичког песништва / Радомир Батуран, Београд, 2006.347. стр. ISBN 86-7346-544-3 CANADIAN CATALOGUING IN PUBLICATION DATA ISBN 0-9686549-1-6 САДРЖАЈ УВОД "Мудрост ноћне сенке" ПРВИ ДЕО СТАРО СРПСКО МЕТАФIЗIЧКО ПЕСНIШТВО Растко Немањић (Свети Сава) (1175 – 1235)Слово о мукама Немањина последња жеља Слово о уму Стефан Немањић Првовенчани (око 1165 – 1227) Молитва Светом Симеону Певање похвали твојој Доментијан (око 1210 – после 1264) Отачаство претворише у пустош Теодосије (средина XIII в. – почетак XIV в.) Слово утехе Светог Саве упућено Стефану Немањи Архиепископ Данило Пећки (око 1270 – 1337) Молитва пред анђелима љутим Молитва у маловременој красоти Силуан (XIV век) Слави одбегнув Јаков Серски (XIV век) О Синају Монах из Раванице (средина XIV в. – после 1398) Похвале његове венац Јелена Мрњавчевић (Јефимија) (око 1344 – после 1404) Похвала кнезу Лазару Патријарх Данило Бањски (око 1350 – после 1396) Слово Косовских бораца Исповест мртвог кнеза Лазара Милица Хребељановић (Јевгенија – Јефросинија) (око 1335 – 1405) Удовству мојему женик Непознати из Раванице (средина XIV в. – после 1404) Похвала кнезу Лазару Стефан Лазаревић (око 1374 – 1427) Слово љубави Ове речи писане бише … Јефрем (1312 – 1400) Ускори и избави нас Андоније Рафаил Епактит (крај XIV в. – после 1419) Плач за кнезом Лазаром Песме отпевателне Константин Филозоф (крај XIV в. – око 1435) Стихови Јелена Балшић (око 1368 – 1443) Отписаније богољубно Димитрије Кантакузин (друга половина XV века) Велико позорје Молитва са жалошћу Плести певање ово мало Блудно моје житије Монах из Купинова (друга половина XV века) Многоплетена цевница Андреја (XVI век) Јутро мислено Милешевац (друга половина XVI в.) Српски кедар Зограф Лонгин (друга половина XVI в.) Живописати ликове светих Светогорац (XVI век) Ја данас умирем Патријарх Пајсије (око 1550 – 1647) Царског колена плод сладак Јевтимије Светогорац (XVII век) Вапаји грешника Песник из Трговишта (XVII век) Добро рече некад платонска наука Кипријан Старији (Рачанин) (II пол. XVII в. – почетак XVIII в.) У старости дубокој Арсеније Чарнојевић (око 1633 – 1706) Молитва заспалом Господу ДРУГИI ДЕО ОД СТАРОГ КА МОДЕРНОМ СРПСКОМ МЕТАФIЗIЧКОМ ПЕСНIШТVУ Гаврил Стефановић Венцловић (око 1680 – 1749) Молитва против крвавих вода Доситеј Обрадовић (1742 – 1811) Пјесна на инсурекцију Сербијанов Лукијан Мушицки (1777 – 1837) Сени Доситеја Обрадовића (одломци) Вуку Стефановићу, Сербљину од Сербљина (одломци) Јован Стерија Поповић (1806 – 1856) Даворије на Пољу Косову На смрт једног зликовца Ђорђе Марковић Кодер (1806 – 1891) Сан матере српске (одломци) Девесиље (одломци) Петар Петровић Његош (1813 – 1851) Горски вијенац (одломци) Луча микрокозма (одломци) Јован Суботић (1817 – 1886) Дуга Ембриону Медо Пуцић (1821 – 1882) Крила Живот Ђура Јакшић (1832 – 1878) Орао Поноћ Јован Јовановић Змај (1833 – 1904) Што је јава тако кивна Откиде се Дамјан Павловић (1840 – 1866) Vиши дух ТРЕЋИ ДЕО МОДЕРНО СРПСКО МЕТАФIЗIЧКО ПЕСНIШТVО Лаза Костић (1841 – 1910) Међу јавом и мед’ сном Спомен на Руварца Санта Мариа делла Салуте Vојислав Iлић (1862 – 1894) Постанак љубичице Мраморни убица У осами Алекса Шантић (1868 – 1924) Жетеоци Сијачи Милета Јакшић (1869 – 1935) Голгота Бог тихи Јован Дучић (1871 – 1943) Завет Крила Песме Богу Побожна песма Богу Тајна Путник Сусрет Човек говори Богу Повратак Жена Песма љубави Песма тишине Песма жени Натпис Сунцокрети Песма Међа Пут Чекање Коб Гнездо Лепота Песма Милан Ракић (1876 – 1938) Напуштена црква Јефимија Симонида Vојислав Илић Млађи (1877 –1944) Аврамова жртва Велимир Рајић (1879 – 1915) Басна о животу Химна Милош Црњански (1893 – 1977) Суматра Сербиа Владислав Петковић Дис (1880 – 1917) Тамница Нирвана Можда спава Димитрије Митриновић (1887 – 1953) Задњи утук Плава ноћ Повратак звезда Живко Јевтић (1888 – 1980) Пролећна шљива Туга басамака Ципеле Милутин Бојић (1892 – 1917) Земља олује Сејачи Плава гробница Момчило Настасијевић (1894 – 1938) Предвечерје Траг Туга у камену Мисао Радосно опело Молитва Растко Петровић (1898 – 1949) Vелики Друг Са светлим пољупцем на уснама ПОГОВОР СТАРО СРПСКО МЕТАФIЗIЧКО ПЕСНIШТVО Светлост Светости ОД СТАРОГ КА МОДЕРНОМ СРПСКОМ МЕТАФIЗIЧКОМ ПЕСНIШТВУ “Има ли пут земља који кроз гроб води?” МОДЕРНО СРПСКО МЕТАФIЗIЧКО ПЕСНИШТВО “Међу јавом и мед’ сном” ЗАКЉУЧАК “I Земља изгуби цвет и Небо доби звезду” Заступљени песници Литература Слово о састављачу Антологије Пренумеранти
ОД РАСТКА ДО РАСТКА: антологија српског метафизичког песништва / Радомир Батуран, Београд, 2006.347. стр.
ISBN 86-7346-544-3
CANADIAN CATALOGUING IN PUBLICATION DATA
ISBN 0-9686549-1-6
САДРЖАЈ
УВОД
„Мудрост ноћне сенке“
ПРВИ ДЕО
СТАРО СРПСКО МЕТАФIЗIЧКО ПЕСНIШТВО
Растко Немањић (Свети Сава)
(1175 – 1235) Слово о мукама
Немањина последња жеља
Слово о уму
Стефан Немањић Првовенчани
(око 1165 – 1227)
Молитва Светом Симеону
Певање похвали твојој
Доментијан (око 1210 – после 1264) Отачаство претворише у пустош
Теодосије
(средина XIII в. – почетак XIV в.) Слово утехе Светог Саве
упућено Стефану Немањи
Архиепископ Данило Пећки
(око 1270 – 1337) Молитва пред анђелима љутим
Молитва у маловременој красоти
Силуан (XIV век) Слави одбегнув
Јаков Серски (XIV век) О Синају
Монах из Раванице
(средина XIV в. – после 1398) Похвале његове венац
Јелена Мрњавчевић (Јефимија)
(око 1344 – после 1404) Похвала кнезу Лазару
Патријарх Данило Бањски
(око 1350 – после 1396) Слово Косовских бораца
Исповест мртвог кнеза Лазара
Милица Хребељановић (Јевгенија – Јефросинија)
(око 1335 – 1405) Удовству мојему женик
Непознати из Раванице
(средина XIV в. – после 1404) Похвала кнезу Лазару
Стефан Лазаревић (око 1374 – 1427) Слово љубави
Ове речи писане бише …
Јефрем (1312 – 1400) Ускори и избави нас
Андоније Рафаил Епактит
(крај XIV в. – после 1419) Плач за кнезом Лазаром
Песме отпевателне
Константин Филозоф
(крај XIV в. – око 1435) Стихови
Јелена Балшић
(око 1368 – 1443) Отписаније богољубно
Димитрије Кантакузин
(друга половина XV века) Велико позорје
Молитва са жалошћу
Плести певање ово мало
Блудно моје житије
Монах из Купинова
(друга половина XV века) Многоплетена цевница
Андреја (XVI век) Јутро мислено
Милешевац (друга половина XVI в.) Српски кедар
Зограф Лонгин
(друга половина XVI в.) Живописати ликове светих
Светогорац (XVI век) Ја данас умирем
Патријарх Пајсије
(око 1550 – 1647) Царског колена плод сладак
Јевтимије Светогорац (XVII век) Вапаји грешника
Песник из Трговишта
(XVII век) Добро рече некад платонска наука
Кипријан Старији (Рачанин)
(II пол. XVII в. – почетак XVIII в.) У старости дубокој
Арсеније Чарнојевић (око 1633 – 1706) Молитва заспалом Господу
ДРУГИI ДЕО
ОД СТАРОГ КА МОДЕРНОМ
СРПСКОМ МЕТАФIЗIЧКОМ ПЕСНIШТVУ
Гаврил Стефановић Венцловић
(око 1680 – 1749) Молитва против крвавих вода
Доситеј Обрадовић (1742 – 1811) Пјесна на инсурекцију Сербијанов
Лукијан Мушицки (1777 – 1837) Сени Доситеја Обрадовића
(одломци)
Вуку Стефановићу, Сербљину од Сербљина (одломци)
Јован Стерија Поповић (1806 – 1856) Даворије на Пољу Косову
На смрт једног зликовца
Ђорђе Марковић Кодер (1806 – 1891) Сан матере српске (одломци)
Девесиље (одломци)
Петар Петровић Његош (1813 – 1851) Горски вијенац (одломци)
Луча микрокозма (одломци)
Јован Суботић (1817 – 1886) Дуга
Ембриону
Медо Пуцић (1821 – 1882) Крила
Живот
Ђура Јакшић (1832 – 1878) Орао
Поноћ
Јован Јовановић Змај (1833 – 1904) Што је јава тако кивна
Откиде се
Дамјан Павловић (1840 – 1866) Vиши дух
ТРЕЋИ ДЕО
МОДЕРНО СРПСКО МЕТАФIЗIЧКО ПЕСНIШТVО
Лаза Костић (1841 – 1910) Међу јавом и мед’ сном
Спомен на Руварца
Санта Мариа делла Салуте
Vојислав Iлић (1862 – 1894) Постанак љубичице
Мраморни убица
У осами
Алекса Шантић (1868 – 1924) Жетеоци
Сијачи
Милета Јакшић (1869 – 1935) Голгота
Бог тихи
Јован Дучић (1871 – 1943) Завет
Крила
Песме Богу
Побожна песма
Богу
Тајна
Путник
Сусрет
Човек говори Богу
Повратак
Жена
Песма љубави
Песма тишине
Песма жени
Натпис
Сунцокрети
Песма
Међа
Пут
Чекање
Коб
Гнездо
Лепота
Песма
Милан Ракић (1876 – 1938) Напуштена црква
Јефимија
Симонида
Vојислав Илић Млађи
(1877 –1944) Аврамова жртва
Велимир Рајић (1879 – 1915) Басна о животу
Химна
Милош Црњански (1893 – 1977) Суматра
Сербиа
Владислав Петковић Дис
(1880 – 1917) Тамница
Нирвана
Можда спава
Димитрије Митриновић
(1887 – 1953) Задњи утук
Плава ноћ
Повратак звезда
Живко Јевтић (1888 – 1980) Пролећна шљива
Туга басамака
Ципеле
Милутин Бојић (1892 – 1917) Земља олује
Сејачи
Плава гробница
Момчило Настасијевић
(1894 – 1938) Предвечерје
Траг
Туга у камену
Мисао
Радосно опело
Молитва
Растко Петровић (1898 – 1949) Vелики Друг
Са светлим пољупцем на уснама
ПОГОВОР
СТАРО СРПСКО МЕТАФIЗIЧКО ПЕСНIШТVО
Светлост Светости
ОД СТАРОГ КА МОДЕРНОМ
СРПСКОМ МЕТАФIЗIЧКОМ ПЕСНIШТВУ
“Има ли пут земља који кроз гроб води?”
МОДЕРНО СРПСКО МЕТАФIЗIЧКО ПЕСНИШТВО
“Међу јавом и мед’ сном”
ЗАКЉУЧАК
“I Земља изгуби цвет и Небо доби звезду”
Заступљени песници
Литература
Слово о састављачу Антологије
Пренумеранти

===================

УВОД

“Мудрост ноћне сенке”

 

Метафизика је идеалистичка оријентација у философији која трага за прапочецима битија[1], за свим оним што долази пре искуства, значи о ономе што је надсвесно, свевремено и свепросторно. Метафизика је, дакле, наука о суштом сазнању, о самој есенцији ствари и свега што нас окружује, њиховој првости, натприродној, космичкој, божанској првости и сазнавању њих самих по себи.

Првост се посредује кроз једности. Три су једности којима се бави метафизика: Бог, Воља и Душа. Отуда је метафизичка метода мишљења супротна дијалектичкој: није у генези и каузалности, већ у сазнању предмета и бића по себи, у њиховој духовној вертикали: од првог, преко једног, до мноштва. Јер, “није могуће мислити а да се не мисли једно”, сматрају метафизичари. Они још кажу да је “извор ствари исти са њиховим увиром”. По Аристотелу “све јесте неко једно јестаство”. То једно је Бог, први космичи принцип, прва , врховна творачка идеја из које све превасходи. Први метафизичари узимају Бога као “самостални субјект казивања”. Зато се и у Библији каже: “У почетку беше Логос”. Хришћански доктринари су писали своју метафизичку философију на палимпсесту космолога: једност Оца и Сина није генетска већ “првостна”, сама по себи – Отац постаје отац тек када роди сина. Рођењем Сина рађа се и Отац. Хераклитова, а не апостолска нити јеванђелска, ово је мисао: “Из свега једног, а из једног све”. Или: “Послушавши не мене него Логос мудро је сложити се: све је једно”[2] Све проистиче из Једног, а до Једног се допире бескрајним апстраховањем, којим се поништавају све разлике и стиже до празне Једности. У тој једности сусрећу се мисли првог метафизичара, Аристотела, и првог дијалектичара, Хегела. Хегел је Једност генијално објаснио метафором: “Ноћ у којој су све краве црне”. Само Хегелова Једност није празна већ процесно редукована, апстрахована.

За све метафизичаре “једно” је начело свега. Од Демокритовог атома, кога он назива “идеја”, преко Платонових “непропадљивих, недељивих и нечулних јединица”, до Хајзенберговог протона двојне структуре “честица и таласа”, ми долазимо до метафизичке есенције: све је “интелигибилно-материјално”. Отуда метафизичко “једно” није ни празнина ни битије. Све се меша, спаја и раздваја и тако непрекидно, али се никада ништа не сједињује у свеобухватно Једно. Метафизичко једно је увек у пару са битијем. Битије егзистира као мноштво, а “једно” као општост која бивствује с ону страну мноштва”, по Платону. Тој општости и првости Платон је дао име “идеја” која је, по њему, “истински битијућа”, а оно мноштво именовао је “чулном стварношћу”. Његова је мисао о Лепоти својствена свим метафизичким песницима: “Голема је глупост не сматрати да је једна и иста лепота изнад свих тела”. Идеал “једности” привлачио је све метафизичке лиричаре и они су за њом ишли “као за божанским трагом”, као Сократ (материјалиста) или Плотин (идеалиста).

“Једност” обличја душе и преко ње загледаност у онострано меша се са “оним по себи првим” у поетици свих метафизичара. Идеје су једност, а ствари мноштво и код философа и код песника. Али, за Аристотела, и “сваки поједини облик сāм јесте само једно”. Метафизичари не виде могућност сазнавања ако нема “једног” изнад свега. Међутим, Парменид каже: “Јер, једно увек садржи битије, а битије једно”. С тим што се то “једно”, небитијуће никада не може имати, појединачно, из мноштва битијућих ствари. “Свака ствар и појава је нека врста једности у множини”, говорио је Парменид.

Наш хенолог Слободан Жунић овако је формулисао преплитање материјалистичког и метафизичког у подручју људског живота:

“У митском језику дијалог ограничено симболизује Афродита, а мешавину ограниченог и неограниченог … оличава њена кћерка Хармонија. Ова мешавина је по свој прилици метафора за подручје људског живота у коме има и задовољства (неограниченог) и мере (ограниченог). Док је неограничено ознака мноштвености и неодређености, мера представља одређеност и норму. У животу, и свакој појави, налазимо оба начела на делу, а мислиоцу се њихово узајамно присуство појављује као дијалектика једног и мноштва”.[3]

Пошто је песницима својственије душевно битије од материјалног, па чак и битије идеја (што је својственије философима), они спознавају душом, а она је увек метафизична. Истовремено, она чезне за вечним, праведним и добрим. За Платона ове вечне идеје све се сабирају и изједначују у “Једном”. За друге: “Једно није ни лепо ни добро, него је изнад обоје”. Многи метафизичари то своје “Једно” просторно лоцирају онострано, не ни на небу, већ с ону страну неба – на Небу. У својој субјективности то “Небо” нејчешће идентификују са својим “унутрашњим небом”. Онострано духовно битије метафизичких песника води у разбијање оштре поделе на “првости” и “другости”. Њихова начела сазнавања постају и општа и појединачна. Само њима полази за руком да у својим начелима споје нешто опште са нечим битијућим.

О “Једном” се не може ништа казати, а да се оно не опредмети. Оно је присутно у свему појединачном, а није ни појединачно ни опште као род, врста или начело. Једно не егзистира као некаква изворна “битијућа једност” која, као највиши род или врста, обухвата и дели се на ниже родове или врсте. Међутим, “Једно” постоји као предметност у родовима и врстама. Оно је “прва мера”. У свим родовима и врстама оно се појављује у неком лику, али никада и нигде нема свој властити лик. Према Аристотелу, “Једно” је, по свом логичком статусу, предикативност, а по својој функцији мера.

Језиком, као многозначношћу, не може се исказати “Једно”. Али је језик нужан, као наука, да би надоместио размак измећу појаве и суштине. Језиком се само појам “Једног” многозначно исказује. Вишезначност језика умањује споразумевање, а једнозначност га повећава. Свако битије има лице и наличје, леву и десну страну, дневно и ноћно виђење …, а суштаствено је увек једно: или – или. Неподељеност је, можда, главно метафизичко значење једног. И то је једна од метафизичких истина. Иако знамо све чињенице те истине, не можемо докучити посве шта је та истина. Тако је и са “Једним” јер је и оно метафизичка Истина. Свако бивство је рашчлањивање “Једног”. Проблем “Једног” је проблем “Суштине” и на њима почива читава структура стварности. Битије је примарније од битијућег јер је једно, битијуће је мноштво. Постоје две сфере битија: чулна и идејна. Прва је пропадљива, а друга је непропадљива. Свакако да је ова друга за метафизику важнија.

Метафизичари, за разлику од физичара, признају и овострано и онострано стварање. Битије је самостојно, битијуће није. Битије је изнад појединачне ствари, битијуће је идентично са том ствари. Битије је онтолошки утемељена “једност”, прва једност, а битијуће ствари су мноштвене и неограничене. Прво битије свих битија је творачка идеја космоса, врховна идеја – Бог. Он је метафизичка “Једност”. Божанско промишљање идеја и света јесте оно Аристотелово “мишљење мишљења” или саморефлексија метафизичара. “Уделовљеност, једноставност и доброта” су три својства првог битија илити Бога. Он је присутан у свему битијућем (“уделовљен је”, “једноставан је” и “добар је”). Бог је непокретни покретач и врховни израз “Једности”. Бог је “врхунска немогућност људске мисли”. Бог се не може мислити језиком, не може се спознати искуством људским. За мишљење Бога потребна је “дубина духа’ и “богатство мисли”. Било да га философи именују “Једним” или “Умом”, он је увек врховно делатно начело. Једности Првог битија – Бога – аналогује једно небо, нематеријалност и уделовљеност, непокретно битијуће што покреће, непрекидно покренуто – јесте Једно. Оно је теолошки и метафизички научно јер показује физикалну нужност првог покретача свих појава. “Једно” је, истовремено, и бројно и једно и у себи мноштвено (“целосно” и “уделовљено”). “Једно” је целина која подразумева унутрашњу организацију и облик (“целина света”, “уређеност космоса”) који обједињује овострано и онострано. Овако о “Једном” расправља и “генерална метафизика” (Онтологија) и “специјална метафизика”[4], иако њихово свеопште усмеравање ка једном није једнообразно.

Посредством појединачних бивстава (ствари, бића и појава) у “жижи”, продубљавањем те “жиже” “низом” допиремо до “божанског битија”. Бог (“Једно”, “Првост”, “Једност”) је и умност и добро – идеја и осећање – Истина и Љубав. Ко допре до спознаје “божанске једности” моћи ће да созерцава и облик и суштину. Метафизичко јединство света није тотално, иако површном читаоцу ових дела тако изгледа. “Јединство света преко првог покретача треба да уступи место заједничком тумачењу и мењању света у коме ће се слободно објединити практично и теоријско, чулно и нечулно, опште и посебно”, каже Жунић.[5]

Рефлексија обједињава раздвојено и мноштво. Њом се успоставља јединство (Једност): живог и неживог, природе и космоса, познатог и непознатог. Тако “метафизичко семе”, на издисају сваке материјалистичке цивилизације поново проклија и постаје оно што јесте: “Једно” и “Једност”.

У овом уводу покушали смо дефинисати метафизичко сазнање и поимање света, без раздвајања философског и песничког промишљања. Метафизика и метафизички философи стари су скоро колико и философска мисао западноевропске интелектуалне традиције. Са метафизичким песништвом и метафизичким песницима ствари стоје нешто другачије. Појам “метафизички песници” први пут се јавља у Енглеској на почетку 18. века. Тим појмом С. Xонсон, енглески критичар, именује групу енглеских песника из прве половине 17. века који су сродни барокним песницима у другим земљама (“гонгоризам” у Шпанији и “маринизам” у Италији). Тој групи су припадали: X. Дон, X. Херберт, Р. Крашо и Х. Вон. Најпознатији преставник те групе био је Xон Дон па се први “метафизички песници” још називају и “Донова школа”. Теме њихових песама најчешће су биле религиозне и љубавне, али увек интелектуалистичке. У њиховој поетици пуно је појмова из теологије, астрономије и математике, са интелектуалистичким поступком логичког извођења и закључивања.. У том обликовном поступку “метафизичи песници” радо су се користили једном врстом и сложеног поређења, проширеног сликама из науке или свакодневног живота којим постижу изненађење, необичност, а иду дотле да тим поређењима желе да запрепасте. Ефекат изненађења једно је од битних својстава Донове поетике, а и поетике осталих енглеских “метафизичара”. Њихове интелектуалистичке песничке конструкције посве су у функцији духовности коју исказују у иронијским и парадоксистичким смисаоним уобличењима. Они су представљали реакцију на Спенсерову петраркистичку поезију, на његово пасторално парадирање Платоновим учењем и античком митологијом. У том супротстављању Спенсеру и његовим следбеницима ишли су толико далеко да у својој поезији нису дали право грађанства класичној митологији. Писали су свакидашњим језиком, али никада нису пропустили да нагласе своју ученост. Зато су били многима неразумљиви и убрзо заборављени. Тек почетком 20. века на њих је скренуо пажњу даровити песник и есејиста Т. С. Елиот који је, заиста, имао дара да стваралачки и критички удахне традицију у индивидуални таленат и савремено песништво. Он је нашао архетипску везу између енглеских “метафизичких песника” и европске “модерне”. Тако су ови песници из 17. века постали предмет истраживања модерних историчара и теоретичара књижевности.

Међутим, овај појам “метафизичи песници” из 17. и 18. века нема много заједничког са данашњим нашим поимањем тог термина. За нас су метафизички песници сви они који у својим песмама партиципирају есхатолошку мисао о Богу, Љубави и Смрти; о бесмртности душе; о проосећању и саборности.

Чини нам се прихватљивим размишљање Николе Милошевића о метафизичкој књижевности који каже “да је књижевност једина права постојбина метафизичких квалитета”. Према овом аутору, “метафизичка димензија књижевних дела може се конституисати само уколико су испуњена два услова: а) ако дело поседује високу књижевну вредност и б) ако дело има као доминанту димензију значења”.[6] Овом аутору дугујемо и мисао да “књижевна дела нису никада нека свеобухватна визија света, већ само једно ‘ноћно’ виђење човекове стварности или ‘мудрост ноћне сенке’…”, а он је делимично дугује, према сопственом казивању, Меши Селимовићу.[7]

Приликом писања ове студије, а нарочито при састављању Антологије српског метафизичког песништва “Од Растка до Растка” имали смо на уму и ове мисли и уз њих назначене услове. Уз то смо се строго држали два критеријума: 1. естетског и 2. метафизичког. Од њих нисмо одступали ни из којих разлога. Зато ће се десити да у наше пројекте не уђу естетски успели песници, али неметафизични, или метафизични, али естетски неутемељени.

Да бисмо сагледали целокупан корпус српског метафизичког песништва од Растка Немањића до Растка Петровића (што важи и за развојни лук српске књижевности од првих анонимних песника из 11. века до бројних најновијих, са звучним именима и презименима, чак и надимцима, са самог краја 20 века) морали смо посве истражити феномен “метафизичке књижевности” како бисмо што мање грешили у његовом пројектовању у таквом једном конгломерату као што је десетовековно српско песништво. Будући да нам је блиска књижевна философија и антрополошка оријентација књижевности, опробали смо се у трагању за њеном метафизичношћу у појединачним поетикама наших писаца[8], да бисмо се, коначно, упустили у ово синтетично истраживање метафизичке српске поезије. Сазнања до којих смо дошли у тим студијама и монографијама била су нам драгоцена при састављању ове антологије и писању студије у поговору.

Наш пројекат Српско метафизичко песништво носи наслов Од Растка до Растка. Тиме смо отпоштовали један од основних принципа класичих хуманистичких наука да се уважава историјска дистанца. Да би се ваљано судило о делима људског духа мора се препустити “мајсторском решету” бар колико је пола дужине живљења људског тела. Са те дистанце не сметају нам никакви програми и њихове пропаганде, никакви обзири, никакве моде. Све се сталожи: “зли волшебници” стишају, идеолошки ветрови мину, стилске струје смире и њихови програми испосте, а нове надођу.

Антологија Од Растка до Растка и студија Српско метафизичко песништво не укључују српско црквено ни српско народно песништво. То су засебни корпуси који имају специфичне методологије настајања, специфичне поетике, посебне тенденције, нешто другачије естетске принципе, а посебно другачије књижевне вредности, димензије значења и функције од уметничке поезије. Као такви засебни песнички корпуси заслужују и засебно проучавање и студије.

Приликом избора песама претежно смо се држали постојећих антологија, али смо и искорачили из тих антологија када је, опет, “мајсторско решето” и естетски и метафизички потврдило и оживело заборављене песнике.

Дуго смо размишљали како класификовати српско метафизичко песништво. Наметале су нам се стандардне епохе, са европским оквирима. А онда нам се учинило да су чак и позитивистичким фактима мерене те европске етапе код нас померене због друштвено-историјских, економских и цивилизацијских разлога. И иначе, има претенциозности и натегнутости када се историја српске књижевности покушава европски испарцелисати. Никада се није са довољно разлога узимао везантијски подстицај у српској књижевности. Прво, то је посве другачији корпус књижевних текстова, настајао по посве другачијим узорима од латинског и, друго, на писму и језику другачијем од оног позитивистички реформисаног у 19. веку. И, треће, недовољно озбиљно се узимала она метафизичка међа између Истока и Запада која се манифестовала и у српском песништву. Све то добија назначеније контуре алогичности када се посматра на плану специјалистичког свођења и антологијског бирања најбољих примера српског метафизичког песништва. Отуда лакше и очигледније падају у очи и мање неподударности, а поготово сва насилна сецирања и парцелисања живог духовног простора, српског још увек живог метафизичког песничког врела чије су жице дубоко у аутентичном тлу: у миту, историји, религији, култури и уметности која се ту слагала и чији, било какви учени дијахрони и синхрони пресеци не могу одвојити византијскосрпски антиподни дух од наображеног српско-руског, српско-германског, српско-франкофонског, српско-англосаксонског. Све су то само наноси “другости” против које ми нисмо ако узвисује “првост”. Али, свакако, “првост” и “другост” не могу тако олако мењати своја места у духовном поретку српског метафизичког песништва. Реторика, синтакса, ритам и звук се не калеме у песништву већ имају своју архетипску генезу и аутохтону структуру које се морају пратити у еволутивном луку и синхроним и дијахроним матричењем.

Отуда нам се учинило природнијим и примеренијим глобално лучно премоштавање три сфере у десетовековном српском метафизичком песништву:

  1. I. Старо српско песништво;
  2. II. Од старог ка модерном;

III. Модерно српско песништво.

 

[1] Прихватили смо, чини нам се, убедљиво објашњење Жарка Видовића да грчку реч Логос не треба преводити, јер ниједна српска реч до краја не обухвата њено широко поqе значења. А за философски појам “биће” или “битак” задржали смо стару српску и словенску реч “битије” из сличних разлога (Огледи о духовном искуству, “Сфаирос”, Београд, 1998, стр. 39).

Иако смо прихватили многе зналачке интерпретације колеге Видовића о “духовном искуству” и преношењу тог искуства у српском језику, не можемо прихватити његово искqучиво супротставqање метафизике Запада “духовном искуству” Истока. Јер, колико “метафизика није у стању да види лик Апсолута”, толико то не полази за руком ни “духовном искуству”, о коме он говори. Престрога је и његова паралела да је “метафизика у схватању западног човека” са “Литуртијом у схватању човека Византије”. Бојимо се да је престрога и она оцена да је “у западном (тј. ‘најмоћнијем’, немачком) мишqењу наслеђен став грчке метафизике (космологије), а у словенском црквеном је наслеђен став грчког духовног искуства”. (Шта ћемо са претежнијим и, по духовно искуство и битије народа, поразнији словенски атеизам?) Може ли се то тако строго одвајати? Наше искуство са књижевношћу, и српском, и грчком, и немачком (па и са старом српском поезијом) не даје нам позитиван одговор на ово питање. Јер, ако је грчка античка мисао, саткана и од метафизичких слојева (космологија), и од “духовног искуства” (митоса), зашто то дуалистичко јединство да немају данас и западна (немачка) и источна (словенска) мисао.

[2] Хераклит, 10 фрагмент из списа О космосу.

[3] Слободан Жунић, Аристотел и хенологија, Просвета, Београд, 1988, стр. 129.

[4] Слободан Жунић, исто, стр. 423.

[5] Исто.

[6] Никола Милошевић, Зиданица на песку (Књижевност и метафизика), Слово љубве, Београд, 1978, стр. 181 – 185.

[7] Исто, стр. 184.

[8]Р. Батуран, Метафизички слој Пекићевих романа. Књижевност бр.5-6, стр. 953-959, Београд, 1985;

Р. Батуран, Романи Борислава Пекића. Универзитетска ријеч, Никшић, 1989;

Р. Батуран, Поезија Новице Тадића, Стварање бр. 9, стр. 873-884, Подгорица, 1992;

Р. Батуран, Откровења Растка Петровића. Научна књига, Београд, 1993

Јован Дучић, Истине (Радомир Батуран, Истине Јована Дучића: Бог, Љубав и Смрт –уводна студија) Институт за књижевност и уметност и Научна књига, Београд, 1994. и 1995;

Р. Батуран, Мит и историја у романима Борислава Пекића. Зборник “Књижевност и историја” И, Филозофски факултет, Ниш, 1996;

Коста Радовић, Извршење страха -изабране песме (Р. Батуран, Ријеч од Кости, Кост од Ријечи

– поговор). КПЗ Црне Горе, Подгорица, 1996;

Живко Јевтић, Самосвести, Постојања, Присност. (Р. Батуран, Из плејаде “мртвих песника”: Живко Јевтићуводна студија). Народна Библиотека Крушевац и Народна Библиотека Јагодина, Крушевац, 1996.

Р. Батуран, Историјско” и “метафизичко” у књижевности. Зборник “Књижевност и историја” ИИ, Филозофски факултет, Ниш, 1996.

________
видети још:
а

b

IN FLAGRANTI – ПЛАГИЈАТИ

Предња страна корица Дончићеве антологије плагијата. - С1Р - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821-1(082.2) 821.163.41-1(082.2) РЕСАВСКИ венац :плагијати југословенских песника. #Део #1 / приредио Милоје Дончић. – Косовска Митровица : Лестве, 2014 (Ниш : Наиспринт). -168 стр. : факс. ; 21 ст Тираж 3000. - Стр. 3-7: Предговор / Милоје Дончић. - Биографије аутора: стр. 133-157. – Стр. 158-161: Позлата југословенске (куку)лирике / Душан Стојковић. - Стр. 162-163: Рецензија / Тиодор Росић. ISBN 978-86-88917-11-7 1.Дончић, Милоје [приређивач, сакупљач] [аутор додатног текста], 1963- COBIS.SR-ID 153.210103052
Предња страна корица Дончићеве антологије плагијата. –
С1Р – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821-1(082.2)
821.163.41-1(082.2)
РЕСАВСКИ венац :плагијати југословенских песника.
#Део #1 / приредио Милоје Дончић. –
Косовска Митровица : Лестве, 2014 (Ниш :
Наиспринт). -168 стр. : факс. ; 21 ст
Тираж 3000. – Стр. 3-7: Предговор / Милоје
Дончић. – Биографије аутора: стр. 133-157. –
Стр. 158-161: Позлата југословенске
(куку)лирике / Душан Стојковић. – Стр.
162-163: Рецензија / Тиодор Росић.
ISBN 978-86-88917-11-7
1. Дончић, Милоје [приређивач, сакупљач]
[аутор додатног текста], 1963-
COBIS.SR-ID 153.210103052

ПРЕДГОВОР

Распадом Југославије није попуцала позлата са оклопа лажних величина у Југословенској књижсвности.И пре њеног распада било је професора, критичара. преводилаца ретких усамљених и посебно храбрих, који су истински реаговали као што су: Аница Савић Ребац, Никола Шоп и Петар Џаџић који је имао среће да истраје у тој борби, за разлику од Анице која је постала жртва немилосрдног система.

Дончић, аутор антологије "Ресавски венац"
Дончић, аутор антологије „Ресавски венац“

Ово чиним да професоре ослободим обавезног страха, ово чиним да новинаре ослободим обавезног дрхтања Ово чиним да писце ослободим обавезног понижења.Ово чиним да многим књижевним критичарима дам до знања да литература није њихов монопол и да писци нису експонат под заштитом музејског стакла. Дошао је час да се сруши све што је партија једноумним идејама поставила и више од пола века пиштаљком контролисала.

Појава ове књиге означила је крај тврдњи многих професора, да сам ја тај, који без разлога напада теорију и историју књижевности.

Сада се јасно види да се оне саме руше знајући од каквог су материјала прављене. Ово је морало да се догоди пре или касније.Овај венац исплетен је грандиозним песничким биографијама. Због многих у њему, до пре неколико година, био сам у стању да се физички обрачунам бранећи своје ставове о њима. Не постоји чаробњак који може помоћи дивизији доктора, и том мору титулара, који ће морати да промене наслове својих докторских теза. Некада су се лопате користиле за утовар угља, а сад нам служе за утовар докторских дисертација.

На овај нимало лак посао потрошио сам нешто више од шест година, пробијајући се кроз паучину и трулеж полураспадајућих књига, дижући са полица вековну прашину.

Уз техничку помоћ неколико значајних професора и њихових асистената са четири српска универзитета, бивших и садашњих професора Филозофског факултета у Сарајеву, професора Филозофског факултета у Подгорици, пензионисаних професора катедре светске књижевности у Загребу, Љубљани и Скопљу, као и књижевних критичара из ових градова, детаљно је обрађено 248 превода збирки песама, 982 броја књижевних часописа, 118 антологија, 151 зборник радова, 1.263 недељника, дневних новина и листова, скрипти и билтена, што укупно износи 9.588 песама.

Кориштена је грађа 74 преводиоца са 27 светских језика и обрађен материјал из 17 земаља са 13 језика. Од 496 плагираних песама изабрао сам 31 (тешки плагијати, готово суви препис).

Ово је можда први истраживачки рад са оваквом тематиком у историји литературе. Први пут је упаљена лампа у подруму духовног зла, чија су улазна врата и дан-данас под заштитом државних институција.

Први део ове књиге обухвата песнике са простора бивше Југославије. То су песници свих књижевности на неколико језика, сврстани по хронолошком реду, рођени од 1900. до 1939. године, почев од Вјекослава Мајера па до Рахмана Дедаја.

У овом првом делу има их 30, док ће други део обухватити песнике рођене од 1940. до 1980. године.

Следеће године Ресавски венац биће комплетиран.

За разлику од првог дела други ће бити обимнији, пошто је број модерних ресаваца знатно већи. Број градитеља овог венца је много већи, али предност имају само најславнији и најнаграђиванији песници. Систем књижевног вредновања, који је Комунистичка партија тадашње Југославије поставила. није се много променио до данашњих дана, осим што је разлика у начину контролисања, сада се иде преко малих клановских извршних одбора подељених у неколико група који одређују готово све значајне књижевне награде у Србији.

После Другог светског рата на књижевној сцени Југославије извршен је незапамћен терор и духовни геноцид какав мало која земља памти. Прве жртве су најзначајнији српски писци, противници комунизма, који су проглашени државним непријатељима првог реда и, без права на одбрану, стрељани. Реч је о Драгиши Васићу и Григорију Божовићу. Григорије Божовић, иако рехабилитован, још није добио место које му у српској књижевности истински припада.

Тадашња Југославија је била прва земља на планети која је основала Преки суд за писце који су се супротставили једноумљу. Колико је страшно толико је болно што славни писци из тог времена, а још живи, нису ни помислили да исправе овакву неправду.

Има песника у овој књизи који се нису никада представљали као преводиоци, који су то вешто крили а савршено познавали стране језике. Они су највећа препрека за овај посао, они успоравају читав ток попут одрона на путу. Песме, које су они преводили и препеве задржали за себе, тешко су доступне и нема их у библиотекама. До њих се једва долази преко центара и клубова наших исељеника као и приватних библиотека, антикварница, кућних књижних фондова и других остава.

Постоји група песника која на први поглед делује невешто, усуђујући се да присвоје песму познатих светских имена. Такви годинама красе школске програме и лектире.

Ако су песме краће од две строфе, сумња је искључена. То се по мојим теоријама зове наметнутост, строфа до две, што је и граница моје принципијелности.

У прошлом веку велики број преводилаца је убијен јер су ушли у траг духовним злочинима, крађи, као и бруталној отимачини књижевних дела. Било је случајева где су многи рукописи, материјално необезбеђених а добрих писаца, после дугог стајања по редакцијама издавачких кућа, завршили под именом нових власника.

Радује ме што је наговештено отварање досијеа, иако многе жртве нису међу живима и не могу видети своје литерарне двојнике.

И данашњи питомци преписивачке академије, иако живе у ери информативне технологије, морају знати да нова техничка савршенства иду наруку и онима који ову врсту криминала истражују.

Од почетка југословенског постмодернизма па до данашњих дана у српској постмодерној поезији, јавља се огромна жеља за наглим променама. Постмодернисти потпомогнути слепим реформаторима не обазиру се да ли ће та поетска форма преживети, тек да се нешто мења. Она је и последњих година прошлога века све више личила на пренапрегнути бетон без елемената статике, и морала је прснути. Прве пукотине појавиле су се на самом почетку овог века када су се огласиле упозоравајуће сирене неких европских земаља које су обрадиле своје библиографије.

Када говоримо о бланко превођеној литератури, реч је о писцима који су и дан-данас под неком заштитом а користе се као сигуроносна ложа за чување књижевних величина. Добро је што је за све те деценијске обмане време прошло. Добро је што је велики број младих професора заинтересован да се наша књижевност избави из вековног мрака и заблуда.

Међународна размена преводилачких фондова је највећа подвала у историји књижевне сарадње са светом. Службеници министарства, СИЗОВ-а за културу, културни аташеи, најчешће су били писци по службеној дужности, а без основног књижевног дара и знања. Судски тумачи су преводили велике песнике у име дипломатије а на штету поезије. Многи наши трећеразредни писци уврштени су у школске програме важних земаља света, а такве су нам у размени и слали.

Аница Савић Ребац, Симо Пандуровић, а касније Петар Џаџић јавно су тражили да се заоставштина писаца, која се налази у Народној библиотеци Србије у Београду, објави и тако трајно заштити од оних који су први извршили преметачину рукописа тих несретних писаца. Аница Савић Ребац је, бранећи духовно благо тих писаца, и сама платила главом и то после њених препева Целана и Бахманове. После јавне полемике о препевима Целанове поезије, која у целости никад није објављена, Аница је у писму Црњанском тражила заштиту, а као одговор добила: “Ти си интелектуалка. Не буди сујеверна.“ Мистериозна смрт госпође Ребац је потврдила да Црњански није био у праву.

Било је доста оштећене грађе која се није могла обрадити.

За духовним криминалом није било ни потере а ни осуде.

Израз плагијат је блага форма, чак по теоријама неких наших критичара и теоретичара књижевности дозвољена форма у поређењу са оним што ћете у овој књизи затећи.

________________________________________

Примери….

ОРИГИНАЛ

ПАУЛ ЦЕЛАН (1920 -1970)

СЈАЈ ЗЕНИЦА ТВОЈИХ (Ангели Черновској)

Испод сребрних обрва

Зеница твојих да није

Да ли би било неба

У нашој слепој соби

Ангело моја златна.

Гласа твога да није

Лебделе би наше душе

У ваздушној кутији

Зидови не би никад из мене излазили

Ангело моја златна.

Боја твојих да није да ли би икад врбе

Влажне преко прага прешле

Ангело моја златна.

Дланова твојих да није

Да ли би Сунце икада

У сну нашем преноћило

Прсти твоји никада не би

Вреле фуге по мом челу вукли

Ангело моја златна.

Превела Аница Савић- Ребац

Седам Немачких песника, Нолит Београд 1953. стр.36

ПЛАГИЈАТ

ВАСКО ПОПА (1922 – 1991)

 ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ

Очију твојих да није

Не би било неба

У нашем малом стану.

 

Смеха твога да нема

Зидови не би никад

Из очију нестајали.

 

Славуја твојих да није

Врбе не би никад

Нежне преко прага прешле.

 

Руку твојих да није

Сунце не би никад

У сну нашем преноћило.

Кора Нолит, Београд 1953.

Превод Анице Савић Ребац - факсимил
Превод Анице Савић Ребац – факсимил

..

Васко Попа

у свом малом стану без прозора и врата,

Над писоаром нагнут.

Цвркут – Нова Европа,

Из Целанове пернице, као из аутомата,

Излете славни Васко Попа.

М. Дончић

            == извор: Дончићева антологија плагијата, прво изд. Видети више: Стојковић: ЗАВЕТИНЕ+

Полеђина корица Дончићеве антологије
Полеђина корица Дончићеве антологије

Војислав ДЕСПОТОВ

                 НИШТА СЕ ЗБИВА, НИГДЕ ПОСЕБНО

 

1

Ако је астрономија, глупа астрономија,

сасвим је безболно што сам и ја

открио све да клизи по плану и да застој,

исклизак, да узмем не смем

као дар – мар ману.

На пример : вода, ваздух и ватра, па чак и земља,

ћуте и раде,

предмети ситни, предмети крупни,

сврстани у крајње филозофске бригаде,

мирно спроводе крај и почетак.

Виљушке. Звезде. Политички летак.

Госпођо! Доказ почива и на вашој сиси!

Све од божје ручерде

зависи!

 

2

У Зеноновом хладном, знам ,рату

обраћа хармонија језива пажњу

на мале мушкарце и на мале жене,

све у њима тече по редовном сату,

свака ствар нам стоји, крене, стоји, крене,

негде се нешто посебно не збива,

ништа се збива,

нигде посебно.

 

3

Пипам осетљив сензор користим, њушкам,

из реда општег најмањи мир бих да извадим,

мелодију хармонике да слистим,

бар делић машине да срушим – али, на ред тиме

свемир жешће хушкам?

Преврћем леје, нова насеља, ритмичке идеје,

замке копам, бесно бусен чупам,

сисам боју цвету, вадим очи пчела, за болест ову

једини лек су црне пилуле и набијање на колац,

мировање, ах, циљ свих кретних је начела!

Храним, подстичем, гурам,

мотор уграђујем бензински у спокој суштински,

цик – цак стазе бетонирам

да по њима дивље газе

стања мировања, експлозив стављам у трајне орбите,

хитам, ја, аутомобил, да их у судару руинирам,

скачем, сечем, сикћем,

узалуд се нервирам,

узалуд стишавам,

сведоке за дисконтинуитет тражим,

саслушавам.

Ахилова корњача модел светски кроји,

о, зашто сам једини

који ту тумара

а на једном месту

никада не стоји?

 

 

                СМРТИ МОЈА

 

ципело моја тесна, штиклом рупу згази

књиго моја преписана, у књижари чами

сијалицо моја разлупана, продај светлост тами

стражару мој мртви, на шумове не пази

бегеју мој отровни, теци испод малог моста

емисијо моја црнобела, на први програм иди

хлебу мој поједени, буди доста и за госта

златниче мој украдени, у јеврејском џепу звони

динари моји оловни, у банци тешко лежите

рониоче мој плитки, са паткама дивљим рони

атлетичари моји последњи, стазом поред бежите

демократијо моја немогућа, пређи у макаркакву слободу

[………..]

____________________________________________

ВОЈИСЛАВ ДЕСПОТОВ25 (1950 – 2000). Песник, есејист, преводилац. Књиге поезије : Прво, тј. песнина слика речи (1972), Тренинг поезије (1978), Перач сапуна (1979), Пада дубок снег (1986), Прљави снови (1988), Весели пакао европоезије (1990), Неочекиван човек (1992)…

СЛАВИЦА ГАРОЊА

СТАРОЕГИПАТСКА МОЛИТВА

 

Погледам у небо, Боже мој, и не налазим утехе у њему.

Препаднем се, Свеприсутни, када видим звезду репатицу која пада,

А ја више ништа добро не умем себи да пожелим.

Преплашен сам као газела, јер ме зло надвладава са свих страна

И долеће без моје воље, у мисли, под звездама.

И зато више не гледам у звезде, не слушам

свештенике и не верујем

Добрим пророчанствима.

Шта сам то, Сјајнији од Сунца, сагрешио, и где се

линија на длану

Моје леве руке, променила?

Срце ми је напукло и више немам мира ни спокоја.

Страх ми се увукао у душу и туга овладала свуда.

Смрт ме облеће са свих страна,

Осећам бол од сваког корака,

И ход ми је од тога несигуран.

Немам више жеља да себи пожелим срећу, а од

несреће немам где

Да се склоним.

И као алхемичару пустињски камен у злато, мени се

поглед сваки,

Реч и намера добра, у зло претвара.

Окружен сам силама нечистим против којих морам свакодневно да

говорим

Скарадне речи.

Не умем више да се одупрем и заштитим од

непријатеља, а када пожелим

Освету, претрпим казну коју њима намених.

Куда је то залутала моја судбина, о Свемоћни, као рукавац Нила

Што се загубио у мочварној трсци?

Зашто ми на моме путу стално неко камење

раскрвављује моја боса

Стопала, док други ходају миловани врелином

ситног, меког,

Пустињског песка?

Живот ми је испуцала земља коју пржи пустињско сунце, а до мене

Не допире Нил да ме наплављује, иако тик поред мене тече.

Уклоњен од милости давно, трпим страшно,

Најсветији.

Ни амајлија менат око врата више ми не помаже, ни прстен од

Сунчевог диска на левој руци не доноси ми срећу.

Благослов ми је постао клетва, добар поглед урок, предосећања ме

Добра већ дуго варају, а лоша не могу избећи.

Од када ми то живот није гипки газелин скок, већ стално, мукотрпно

Корачање ситно, у подножју пирамида?

И три пута садим док једним замахом српа остали, по три жетве

пожњу.

Уморан сам , Свевидећи, и утучен, што немам више чисто срце и

Не знам где да погледам и да нађем утеху.

Зашто нигде више у мени храбрости

ни снаге нема, кад је имадох толико,

Када ми то пише у звездама?

Ко ми то разнесе тајна врата душе

и кроз мене сада протиче

Хладноћа свемира?

Зашто је нада мном, откад ме Ти просветли,

Твоје проклетство?

Зашто, када сам Ти увек приносио усрдно жртве?

Немио ми је и тежак живот на змељи, и поред

сунчеве светлости.

Срећу си ми уделио у малим, али си ме потпуно заобишао у

Великим стварима.

И у радости сам пресрећан,

И у тугама претужан,

И мени се не прашта.

Зашто ми ниси дао да будем као Нил, миран и

спокојан, већ

Над свим мојим мислима влада страх?

Коју жртву да ти принесем, о Светлости, да бих сам престао да

Будем жртва?

Најузвишеније и оно што највише волех претворило ми се у

Пустињску прашину.

Тамо где се појавило Твоје Божанско Око и

просветлило ме,

Сада су само бледе сенке и тужни трагови.

Јер имадох једном светлост на земљи, и нестаде је, и сада ми је

Свуда мрак и празнина.

Душа ми је унакажени цвет лотоса, подераних,

нежних ружичастих

Латица.

Где сам то, о Боже мој, заборавио и затурио себе?

Зашто тако лако распродајем своје највредније

дарове, варљивим

Трговцима из Мемфиса,

И кријем дубоко у себи и од очију Твојих,

своје драгоцено,

Нерасцветало семење.

И када ми се нуди, не узимам,

И у заслузи сам без награде,

И када бирам не умем више да изаберем,

И моја срећа оде другима, а не умем да је задржим,

И збуњен сам од тога, Боже мој!

Да ли се сувише умешах и прозрех божанске законе Твоје, изазвах

Твој божански гнев да се сручи на мене,

Па ми се зато на земљи догађају недостојне ствари?

И трпим међу људима страшно, Најсветији, и ако

сам миљеник

Међу боговима.

Реч човек изазива страх и тугу у мени, јер још на земљи не нађох

Саговорника.

Ни магијски камен аметист, уграђен у огњиште моје, више ми

Не помаже.

И у доброти доживех зло,

У љубави понор,

У лепоти коб,

Ни једна ми истина не стиже до дна,

И моја реч убија прејако и ако је нехотице

изговорена,

А кад се побуним, добијем одмах штапом по глави и по леђима.

Зашто улудо згазих таштину своју, мислећи да су сви људи на земљи

Божји синови,

И усамљен, још увек трагам за њима.

И уморан сам од тог узводног веслања долином

Нила,

Стално међу крокодилима,

На својој барци од папируса.

У моме лавиринту нема ходника за милост, утеху и сневање

Међу људима.

Да ли сам крив, Свепривлачни, што се довољно не посматрах у

Твоме Божанском Огледалу?

Ни једна ми се грађевина не одржа, и разори ми се у трен

Велика Пирамида, чвршћа од гранита,

Коју тако стрпљиво градих у себи дуго времена,

И мишљах да ће ми, у славу Твоје Светлости,

вечито трајати.

И зби се помрачење, шеснаестог дана месеца

Хатора, звезде ми

Попадаше с неба и хтедох да променим планету.

Којим путем да кренем сада, Боже мој, када је преда мном

Пустиња бескрајна, у којој бејаше оаза зелена,

и одједном ми се изгуби пред очима?

Да ли ме то гониш да прочишћен прођем кроз свој страх и изађем

Пред Твоје лице,

Ти, од свих богова, мени најближи!

Свуда ме сада окружују лица са Тотовом маском.

Још као једини спас указало ми се Твоје Свевидеће,

Божанско око.

Учини, о Светлости, да досегнем Твоје Божанско Биће,

Јер тиме ћу опет наћи пут добра у себи.

Дај ми, Свемогући, моћ да поднесем снагу

сопствених мисли и дела,

И да тако станем опет на пут ка теби и ка истини.

Учини да све у мојој путањи добије опет своје право име,

И свака истина своју једину реч.

Врати ми самопоштовање, јер одавно га изгубих, и немаде више

Никога, да ми га очува и душу узгоји.

Отерај, Боже, Сета у мени, који седи на мом десном рамену и

Стално ме усмерава ка мојој несрећи.

Узнеси ме у један од Твојих божанских храмова

светлости,

Да му вечито служим,

Јер Ти си једина, Вечита Светлост!

Као што састављаш сваке вечери своје делове тела,

О, Свети Амоне, дај ми милост, и састави од мојих комада душе

Новог човека, са Новим Именом.

Указао си ми једном лепоту свога обличја, и нестао, и оставио ме

У вечитом мраку и празнини :

Учини , да је поново нађем!

Дај ми, о Боже, да ме виде у мислима и на небу, свакога дана,

Они који ме нису довољно волели!

Подићи ћу Ти олтар у својој колиби, лицем према пустињи,

И пред Твојим кипом од дрвета сваке вечери вршити свети

Обред жртве.

Спаси ме, и на свом златном тасу стави тег за мене, који ће ми

Поново вратити радост при погледу на Сунчев сјај.

Да ли сам довољно достојан да окренем лице Твојој Божанској

Светлости?

Ако нисам, спржи ме једним погледом свога

Божанског Ока!

( Писар Мамун, преписа ову молитву са папируса из 4.

династије, по правилима нашег писма, с десна у лево , с четири

младежа на левој мишици, месеца Тота, у доба владавине великог

фараона Рамзеса ХIII)

__________________________________________

СЛАВИЦА ГАРОЊА  (1957). Приповедач, песник, есејист. Књига поезије : Исповедање тишине (1996), ПАРУСИЈА (2000)…

 

ДРАГАН ГРБИЋ

 

МУСЕУМ

 

ЗДАЊЕ

 

Лонац. Детињство : Срж : Сабље. Преко мокрог рога. Поклопац.

У црквеном звонику : Клатно. Мачка. Извири. Надо. Протури своју

цев кроз уста моја спремна да одахну. Руку са сабласним кутијама.

Око укочена стабла. Чини. Музејски мир. Мјаукни. Као кров под

отежалим сенкама пакла. У чврстом џепу. Малобројна уста. Ох,

намеро достојна пауна. На вратима скапава слуз. Укоричене

наплавине Лет дворски. Пуни су амбари. Чему туга округа. Чему

изврнута бачва? Са алкама, са домаром и птице, са кочијама од

честог кликтања, са перорезима света, са животарењем желуца;

олако спаковани, не клиновима, не обручима ; кротка а мост

троми а хитнути роб ; сасвим близу, од пута бес у роди, од

трске лелуј свирала : кустос – види простору кућу, из димњака

коров ; Великим кораком. Где? Крст обузима чељусти. У овом мом.

Лелујању. Све оне бивше кратере, лед са кљуновима, подметнуто

ах, упаковане, породичне, фигуре, мермер, пород, набрајање

сасвим налик пољу… Тобоган. Језик пружен у маслину. Кос.

Страшило. Крошња сахла. Косац. Бритки. Залаз. Кртог. Јуче –

Спремљени у одежде, са тежама мора ; посетиоцу пљунута у

руке : лавина. Изобличени . Комади. Леже на полицама. Живе.

Сулице.

Пуњене животиње. Инструменти. Рецнути точкићи. Зачини.

Завоји. Ране : Мојом сестром завите. Са карте. Пред здањем.

Пучина.

 

КУСТОС

 

Упрегао сам свој језик као свод лукове од лишћа,

дупљом крилатом, по гнезду, неопрезним уснама,

попут бича полеглог невиђеним, рже, застаје,

и пени, малена утаја, као корњачина уста, из

измета виолински кључ, опет опрез, опет станка,

нити коме постељица са зупцима, нити коме гнездо

увијено у карабин, сам себи ухода, пакет у свицу,

пород обараче, и другима овај свитак, исписан

мрљама, грудвама, покретног и непокретног терета,

сточних вагона, колоница из спремишта, где сан одваја

љуску од врата, где звезде доручкују мреже, и

паук, и паук, и остале смиловане, и картотека са

назнакама : за прегиб, за луб; и дух поновљен у

точку, мом, мом гробу упућеном у љубљење,

мом светом мировању, свиће, гомила укориченог,

пергамент, показујем, пакујем, и трошим, јер забод

копља крвари, јер стрелица погађа утоку, делту,

јер потиљачни одуговлачи снег, да падне као тег,

да прекрије звон, плех, качице, да падне преко

моје главе као завојни мишић, пршљен синовљев,

поново јуче више него данас, ја! кустос, убеђен

у постојање видре кроз земљу којом се затрпавам,

којом се преливам и целивам ; Уже и Штап!

Порцелански бројчаници! Трговина атласима!

Ам! Паоци! Јесен. Бритвом, као птиче зраком,

полагано : Сунце дугог срца, другог сунца,

чува? и откуцава?

 

МУЗЕЈСКА КУЛА

 

Као израсла у копљу кочија лековитог биља, кула.

У рану утиснута страшнија од мора сеоба, непрестано

ваздух сув, стабљика укоричена златом, свели презир

грнчарски, звериње расуто па дозивано ; свим ружним

ружи додворава.

Кошница. Бршљан. О лек. Окном. Стрес. Шапама, створ

разумни. Безумно. Печалба страшног сата. О са заклонима

боли. Хлеб бродски. Затворен. Споља; жеђ; накит од соли;

мумија. Батргам, ножицама утишан тег. Смрти свргнута!

Опловљава мера око њених вијака, сумњив слух. Пристаје.

Спорост. Свикла на бич. Чуј! Вриснем ли урес витла;

крилом тлапња, крилом ташт, горе олујан у свирали свет,

горе; уносећи старини златни мрв, у туђим чинијама, снебљиво

сунце; она ће отпловити парајући прудом шав,

из кога унутрашња крв, топла мамуза, вади ведра, мир,

да оде дах мој, њом, будући ковчег. Пловило. Стег куд.

Под точковима коња саломљених ногу полегла маглина.

Од меса. Одлази кост. Као штап од вучијег смеха. Дим је?

Котва? Шта ли? Јечи? Пучином? Мирис? Урлик? Опет Створ?

Налик патњи којој се изругујем.

 

ЦЕНТРАЛНА АРХИВА

 

Она игра ветар замукао у шупљем ведру. Она показује

казаљци земље куда да урликне. Она отиче сенама у

цвату. Она покреће сребро у замкама. Намиче омче

обичајима мојих речи. Спашава. Покрет закопаног. Нанизане

плочице. Постојеће љубљење. Корен о сина. О буди

приморано на дубину! Плашљив је рукопис осветљен са

свих страна. Мрежама. каналима. Високим зидинама : по

којима маховина; пужеви; глинене постељице – разносе

свој мирни пелуд, свој век. Да. Уобичајено дрво спава.

Са његових грана слика воде која претеже. Мусеум

Кула. Одбачен алат. Муљ. Блатно клизиште.Знам

Испрао сам уста. Руку по руку. Крв по крв. Гнездо моје

отпловило је. Нагнуто у себи. Мртво. Не? Расутим

каналима га дозивам? Двоглед? Као надолазећа ноћ. Као

суманута зверад са својим очима отетим од лишћа

отпалог под ненаданом мишљу једног осветољубивог

кратера. Ја! посебно црн. Износим већ печене медаљоне.

Ливене мердевине. Крилате столове. Закуске. Предјела.

Големе пехаре. Отровне шаре. Китаре од снега. Ваздушне

снаге хлеба.

Својом рибом, животињом, птицом, сном : Зауздавам.

Месим. Гласове. Колевци спремној на скок. Пећинске

погаче…

 

ЗАВРШНА ПОВЕЉА

 

Зашио. Главу. Закључао у пчелу, восак, Понизан и сит.

Канџицама, удицама, вучен куд мелем, катанцу свет, рез.

Легао у саркофаг. Обвит лековитим биљем око струка : плач.

Пустињом – за зубљама, керамичким хватаљкама, преградама,

олујним мајкама : чопор. То јаву саплићем. Још увек. Копач.

Поплочан рашљама. Воденим талогом. Оседео. Медаљон.

Амфора. Прекривена маховином : настамба. Завршна повеља.

Неком давном богу одлутали разломи и бљесци. Снохватица.

Уломљеност света. Затитрала крв.

 

___________________________________

ДРАГАН ГРБИЋ (1961). Песник. Књига поезије : Унутрашња археологија (1986).

МАРКО ВЕШОВИЋ

 ЕСЕКС, УОЧИ 25. ФЕБРУАРА  1601. ГОДИНЕ

 

Да.

Све је испљувак неког бога.

Све је – затегнут лук у руци

слијепог ловца.

И збогом.

 

Да.

Све ће бити гробом опрано.

И оно што сам

И оно што учинио нисам.

Све биће отрто као са грожђа

магла.

 

И схватих да одлично је

све чега има. И чега нема

схватих да одлично је.

 

И зато буди мртав

и свијет биће твој.

 

Али кап скичавог у мени свјетла

подстицаног сад овим

сад оним ужасом

камо ће да се дјене?

 

Знам

и паљење луле

чине је с тисућу одјека.

 

А око планинских врхунаца

увијек има магле.

 

Знам

ријечи су Римљани

лежећки што једу и пију.

 

А књиге и са ломаче

бацају прегршт свјетла

на свијет.

 

И ударац сваки

нову нам плоху додаје.

Нови брид нам изоштрава.

Из ране сваке по голубица нам

бијела излијеће.

 

Али та дивљач из мене

(што се на сваки звук рога

ловачког прене)

 

камо ће да се ђене?

 

О што се тешко гутао

тај хљебац шарени

мијешен од неба и земље!

 

Али све спужвом гроба

биће избрисано.

Залуд је од дима вијућега се понад

ломаче

тражити да у игри опет нацрта

лице спаљеног.

 

Све биће отрто као са гвожђа магле.

И што сам. И што учинио

нисам.

 

И након свега

лежаћу наузнак и без главе.

Само стопала биће ми усправна.

Само стопала.

 

1976.

 

 

  ИЗГНАЈ ИЗ ХРАМА КЊИЖЕВНИКЕ

 

Чувена је Спаситељева несклоност списатељима.

 

И збиља, ове трске лако постају дрске.

Књига им жалби никада није празна.

Не трпе душе њине ни студи ни врућине,

Баш као пчелице.

 

Ма лако ми је за те, Боже над војскама:

Једна једина риба, па већ читава гозба.

А наше душе нису желуци кокошији

Што варе и кремење. Није ли довољна казна

Што су нам, ко пчелама, животи кратки, него

Хоћеш и да су кротки!

 

С разлогом Спаситељ је на списатеље киван.

 

Јер њихова је вјера – на длану пахуљица.

То би за ватрен катрен и мајку продало!

Гледају – од пљувачке да Потоп направе.

Што старија икона, то слађе исхракну се.

 

Ма лако ми је за те, Господе стоимени:

Тестија воде па већ пијанка права.

А нашу жеђцу треба да гаси устајала

Вода у вазнама?

 

С дебелих разлога не воли Спаситељ списатеље.

 

Ко просјаци су који живе од раскривања

Гадљивих рана пред погледима ближњих.

Вино их странпутице опије за трен ока

А овамо би да суде, свему, од труна до трона!

 

А можда, Христе, треба да наша гађења

Стоје спрам њиних кађења?

Спасити и грам ума сад је теже но доћи

До грама радијума!

И зар је онда чудно што ове химне теби

Кашљем су прошаране?

И како гријати се на ватри у зрцалу?

О зар смо кривци што су матице без

кошнице?

Што слике из сна тешка изјутра гледају у

нас

С новинских страница?

 

____________________________

МАРКО ВЕШОВИЋ (1945. – ). Песник, есејист, романсијер. Књиге поезије : Недеља (1970), Осматрачница (1976), Сијермини синови (1979).

Овде се прештампавају песме М. Вешовића објављене у Књижевној речи, бр.  102 , 1978.   и Књижевним новинама, бр. 707, 1. 4. 1986.

Првобитни избор из поезије овог песника је био знатно шири и свеобухватнији и обухватао је песме :  Аутопортрет, Тијесна врата, Сумма  суммарум, На тридесети рођендан, Задушнице, Мали ноћни разговори , Слон у порцеланској радњи…

ЗОРАН БУНДАЛО

 

О песницима

 

УПОЗНАХ, лично, многе песнике. Неке,

Док ни помишљали нису да су песници, друге,

У јеку славе. И сви су имали довољно добре

И лоше књиге, и у њима, једнако,

Добре и слабе песме. Оно, што сад запањује ме,

Кад, у доколици, листам их и читам, боја је

Гласа њихова, течна или трапава дикција,

Које неконтролисано из штампаног изворе текста

И слух затрпавају ми отпацима моје oдлучности

Да одупрем се, и на зурење не пристанем

Кроз прсте. Тако прикраћен остах

За гласове оних што из бездна небеског,

Усред свога времена, стихове своје

Ћуте. Па ипак, драж прочитавања не губе:

Само глас наш траје. Излишно је, познавати песнике.

 

ИСТУ КЊИГУ ПИШЕМО

 

ИСТУ књигу пишемо. Исто Слово

Страдања, прогона, стрпњи. Ми, живи

И мртви. У гргољању извора, у разливу ушћа

Исту мутну воду диљем неба газећи

Под којим слух изнурен шкрипу ислушкује

Закатанчених вратница за којима

Сећања круже и повратак времена чекају

Које хронометар не мери, нит тама

Гласи. Има ли начина, чина,

Различности да сажму се

У исказ који утеху не огољује,

Али свет дотиче стварнији

Од овог у коме значења на црту стала су извесности

О свршетку? Слово сричемо исто. Исте Светлости.

 

 

Убого место

 

за Радована Белог Марковића

 

ЧАЂАВА, куса, распусна кровишта полегла

По неомалтерисаним зидовима. Дуж цесте

Канали устајале смрадне воде и рите

Цвећа уз склепане плотове.

Док цуњам, туђи су ми, задах угља

Са њива и властита сенка пред погледима

Што иза прозорских чкиље застора,

У буђаво небо завирују и немо

Крсте се. На сточној пијаци,

За бункером телефонске централе,

Натучене шајкаче мувају девизе, и балега

Из облака пуши се. Сабласан, живот ландара

На јаслама еклектике : идеолошко лицемерје, приграђе,

Гњила проза.

____________________________________________________________

. ЗОРАН М. БУНДАЛО 8 ( Сарајево, 1947. – ). Песник, преводилац с енглеског. Књиге песама: ЛИВ ( 1974), ПОСЛЕДЊИ СИЛАЗАК (1983), НА СТАВАМА СВЕТЛА И ТАМЕ (1995), СА ВРШКА УСАНА (2000), ТРАКТАТ

О СЕНЦИ (2000)…

ПРЕДРАГ БОГДАНОВИЋ ЦИ

АЛЕКСАНДРИЈСКА БИБЛИОТЕКА

Александријска библиотека

гори.

Библиотекари из пламена

наглас ишчитавају књиге.

Ја на светлосној ивици

туђе стваралаштво бележим.

А и сам ћу морати у ватру

поуздано знам.

ПРЕД БУЂЕЊЕ

Рано пред буђење, јутрос,

сањао сам да летим,

опет.

Нисам летео високо

као некад,

признајем.

Тик изнад врхова дрвећа

великом брзином, стреловито

избегавајући стабла

уочавајући сваки детаљ.

Летео сам изнад воде

без таласа, али

непојамно тамне тежине.

_________________________________________________

Предраг Богдановић Ци (1944 – ). Књ. песама: Доле, доле где ракови живе (1970), Кроз кишу је Еским освојио небо (1972), Баш_Челик и чардак на четири воде (1978), Скомрах женик  леђанске невесте (1985), Александријска библиотека (1985)…

ЛеЗ 0008337

РЕГИСТАР III: Архив НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА Плус ултра

Нова Књига ситног инвентара

Упутство са објашњењем за уписивање података из Магацинске књиге у Књигу ситног инвентара Уписивање у Књигу ситног инвентара врши се на следећи начин :

1. Уписује се редни број за сваког аутора појединачно (име и презиме, година рођења и смрти – ако је умро). Редослед аутора је азбучни. У оквиру одређеног слова Азбуке редослед је истовремено и азбучни и хронолошки.

Прво долази, природно, Иво Андрић, а на крају (слова А) Бранко Алексић.

2. За сваког аутора уписују се наслови његових књига, са ознаком ( по могућству) године и места објављивања.

3. Уписује се податак, где је пронађена или одакле је прештампана конкретна песма, или фрагмент.

4. Овде се не књижи, као у некадашњим књиговодственим књигама ситног инвентара, оно што су техничка, већ духовна својства. Одређује се набавна и новоформирана вредност. Уписује се набавна вредност „расходованих“, „пренетих“, заборављених (запостављених, занемарених или отуђених – ма из којих било побуда) предмета поезије, песника.

5. Овде се уписују ЕВЕНТУАЛНЕ НАПОМЕНЕ . На пример : код песника и књига поезије – у најширем значењу ове речи, дакле, може се напоменути нешто из досадашњих магацинских књига у којима се ( и ако се) односни аутор водио, или његово дело. У прелазним и завршним одредбама Упутства за вођење евиденције о духовној имовини којом не управља нико, прописан је начин прекњижавања ситног инвентара из досадашњих магацинских књига у Нову Књигу ситног инвентара (друго, треће и следећа допуњена издања антологије ). Ако за поједине песнике и књиге у досадашњим евиденцијама Магацина или Складишта (наше књижевности) нема података, уписивање у Нову Књигу ситног инвентара врши се по поступку предвиђеном за прекњижавање из неке од постојећих Магацинских књига. (Из)вршилац инвентара, дакле, књижи појединачно сваки предмет, појаву, упознавши деловодник под којим је заведен (или није заведен), дебљину последње прашине која га је попала, као и назив, и унутарње, духовно својство. Књижење подразумева рачун, фактуру, решење о расходовању или преносу, закључак о мањковима и вишковима…

Овај Инвентар почиње Андрићем, а завршава се Леонидом Шејком, Ђ. Шушњићем, и то је због много чега изврсно, природно и натприродно. Андрић је представљен записима, из свеске, као и Борислав Пекић, док је већина оних других писаца који су најширој читалачкој публици познати као писци романа, есеја, заступљени у овом избору – фрагментима из њихових дела. Где год је то било могуће, извршилац инвентара је увек давао првенство песништву у најужем значењу те речи (оном данашњем и уобичајеном).

Нису ли помало анахронично и катедарски повлачили строге границе између поезије и прозе? Јован Пејчић ( Поезија : проза , Тајна и крст , Рад, Београд, 1994, стр. 29 – 32 ) завршава своје разматрање констатацијом да су стара питања „жива и у нашем веку. Само се одговори разликују. / Овоме добу ближе је Монтерланово УВИЂАЊЕ од Овидијевог ОТКРОВЕЊА. / Проза од поезије : ЈА САМ ОНАЈ КОМЕ СЕ НЕШТО ДОГАЂА од ЗАШТО ВИДЕХ НЕШТО.“ Нисмо ли и ту близу једне предрасуде? Душан Матић ( у есеју Трагедија збирке песама , в. у књ. Душан Матић : ИЗБОР ТЕКСТОВА , Матица српска – СКЗ , Нови Сад – Београд, 1966) , саветује да се напусти све оно што је мање више познато, историју књижевности уопште , и да ослушнемо „час који куца у поезији ту крај нас. Ако присно прислоним уво, или пружим руку да их додирнем, као што додирујем неку тканину да јој наслутим ткање, осећам да су бар романи које сам малочас поменуо од истог ткива, од исте звучне материје од којих су и стихови и строфе наше савремене поезије, и да они сазревају под истим поднебљем (сва истицања су моја – М. Л.) . Било би једноставно, и сувише једноставно – али зато и нетачно – поћи од чињенице да су тројица од њих песници (Вучо, Давичо,  Константиновић, а ја памтим и стихове Добрице Ћосића од пре неких десет година) , и покушати везивати њихову прозу за њихове стихове. / Било би лако, али и недовољно, јер замишљам као врло могућно, – реално – да неко одмах пише прозу, која би ипак ницала под истим поднебљем те исте поезије. Могу навести примере неких типичних прозаиста који нису никад написали готово ниједног стиха, а чија је ипак структура текста сва натапана поезијом“ (стр. 276 – 277) . Састављач ове антологије ишао је, дакле, тим путем који је наслутио и донекле изразио врстан есејиста Д. Матић, путем „ослушкивања“  песништва у најширем смислу речи. Ова антологија разбија као кулу од карата тзв. успостављене привидно чврсте неодбрањиве границе између поезије, прозе и есеја.

Андрић је у том случају парадигматичан пример.

Матић, у већ спомињаном есеју, још вели :“ Понекад ми се литература  укаже и као огромно здање. Ренесансна палата, савршена и тајанствена као кристал , или, већ према укусу дана и часа, оријентално, бесконачно компликована  грађевина, бујна као вегетација и као сан (сва истицања су моја – М. Л. ) . У свакој одаји , по један „чаробњак“ седи за столом, полегао по њему као свилена буба по дудовом листу, и густо, од ивице до ивице хартије, неуморно испреда мастиљав конац за грдну своју чауру – роман. По ходницима, низ степеништа , блуде ошамућене, мудре или усплахирене, још многе лелујаве сенке : то су песници. У одаје приступа им нема. Над строгим „кућним редом“  невидљиви надзорник будно бди. Његов пламени мач осети свако ко би да се огреши о правила те чудне насеобине“ (исто, стр. 261). Не подсећа ли неодољиво, та Матићева визија чудне насеобине , огромног здања , ренесансне палате на онај Замак Леонида Шејке? ( “ Наше душе у Замку, у собама саграђеним од неких чудних одсјаја и светлости , што се слободно распростире унаоколо. Замак садржи и те собе у којима ће душе одржавати своје гозбе и своје тајне састанке посвећене унутрашњем распореду раскоши „. )

НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ , покушао је да окупи што је могуће више тих душа што су одржавале своје гозбе и своје тајне састанке посвећене унутрашњем распореду раскоши – то је један од оних основних и пресудних момената ко ће се наћи у овој необичној поетској грађевини у нас. Овај Инвентар је прекњижавао оно што се налазило на том вијугавом путу од Града, преко Ђубришта до Замка, до његових соба саграђених „од неких чудних одсјаја и светлости“. Када је реч о Зонама преливања, или о начину компоновања антологије, састављачу се чини да тих Зона преливања има довољно у овој антологији (рецимо слово Г , односно Главуртић – Гађански ; у прелиминарном избору, опуси оба споменута аутора били су представљени мањим бројем песама, али је временом састављач повећавао број песама оба песника, како би Зона преливања постала изразитија) , не само да оправдају њено постојање, већ и да је учине драгоценом књигом.   (…)