Архиве категорија: Белешке о песницима

Најнеопходније белешке

Бела Тукадруз на руском

Познати бркови: Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950. - Снимак Ивана Лукића, пролеће 2013.)
Познати бркови: Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950. – Снимак Ивана Лукића, пролеће 2013.)

Ових дана објављен је препев сонета Беле Тукадруза (алиас Мирослав Лукић – 1950 )   на руском сајту  http://www.poezia.ru/под насловом   Мирослав Лукич Хомольские мотивы и др. „Хомољски мотиви и др“. Препев је начинио  песник и преводилац Владимир Корман (1932 – ).
Бела Тукадрузови сонети су објављени у рубрици споменутога сајта Наследници Лозинског* . Каква је то рубрика и шта досноси руским читаоцима? Примере светске поезије. “ Поштовани аутори и читаоци ! – пише уредник ове рубрике –  Нама је запало у део највеће духовно богатство – одабрани и сачувани временом драгоцени узорци светске поезије . Нека му је  близу – невероватно тежак и истовремено радосне задатак оних који су своје животе повезали са препевима. Понекад превод не може да пренесе лепоту оригинала . Али зар не светли душа преводиоца из контакта са заиста дивним ? Нисте пронашли одговор у срцима приницљивих читаоца препева, створен у срцу ?“
Међу песницима чије је песме  Господин Владимиру  Корман препевао у последње време  су и  Борхес, Владимир Јагличић, Франце Прешерн, Блејк, Рикардо Реиш, Џон Китс, Виктор Иго,  и др.

* Михаил Леонидович Лозински 20. јул 1886 – 31. јануар 1955 ) сматра се највише оствареним руски преводиоцем 20. века . Лозински је провео свој живот у Санкт Петербургу. Његов ујак био је ожењен тетком Александра Блока, који је био један од првих  који су ценили високо полирани стих Лозинског. Током сребрног века  руске поезије био је близак акмеистима и кругу Николај Гумиљова. Хапшен је и саслушаван. Није успео да привуче пажњу својом поезијом, али је као преводилац искористио своје песничко мајсторство преводећи Бенвенута Челинија, Лопе де Вегу… У свом дневнику , Блок је приметио да су неки од превода Лозински били супериорнији у односу на оне Жуковског , кога су сматрали моделом  руских преводилаца поезије за генерације. Највећи подвиг Лозински био је његов превод Дантеове Божанствене комедије (завршен између 1939 и 1945 , упркос слабом здрављу). За овај подвиг је освојио награду Стаљин 1946 .
Велики број препева Шекспира  Лозинског је нешто мање популаран од савремених превода Пастернака и других. За разлику од њих, Лозински није покушавао да модернизује Шекспира… Совјетски критичари тежили  су да оспоре  препеве Лозинског  као “ нејасне , тешке , и неразумљиве “ , Ахматова  је , међутим , сматрала да  је Лозински бриљантно постигао свој циљ „преносећи старост Шекспировог језика и комплексност….“ (преузето из енглеске Википедије)

Стихови Беле Тукадруза публиковани су на страницама:
http://www.poezia.ru/naslednik.php

http://www.poezia.ru/article.php?sid=102218
*      Бела Тукадрузови стихови су преузети  из Јагличићеве антологије српске поезије „Кад будем трава“. У препеву на руски, поједини стихови су снабдевени неопходним објашњењима за разумевање…

ХОМОЉСКИ МОТИВИ

1
Брегови, брегови, брегови! Не видим никог
близу, осим сјајних зељастих сапи
кобила. (Јесам ли тужан због самовања толиког?)
Као безбројна огледала, после пљуска, капи,

оживљују блесковима лице света виног,
засићеног, посувраћеног, свеколиког.
Смешим ли се, можда, у даљини,
облацима изнад Ртња? врховима Карпата?

Смешим се наивном надању своме
и бреговима у залазак, од злата.
Смешим се облику што занемарен лежи,

ал’ и даље у будућност сеже:
смешим се свему оном што упорно тежи
да ме чврсто за судбину веже…

Реквијем за Димитрија Баџића, 1930 – 1970.

Као буба, милиметар по милиметар,
милећи кроз расцветане сунцокрете,
сам као занесењак безухи Ван Гог,
ја нисам баш сасвим сам, верујем:

прати ме сенка Димитрија Баџића, ветар,
јутарњи, лајање паса, Суви До и Бог.
Какав, повремено, мук! Нека загрми, севне. Нек’ муња
– пожелех – направи преседан.

И у истом трену, у црном, видех,
како према мени иде човек један.
Учини ми се познат, чак налик на мене,

кад, замишљен, изађем из собе у врт.
И ход нам је сличан, лаган.
Ал’ очи његове! (из њих зјапи смрт).
________   Читаоци из Србије, могу се детаљније обавестити О Владимиру  Корману , песнику и преводиоцу са више европских језика на  на руски http://www.poezia.ru/user.php?uname=kormanvm .

Advertisements

Васа МИХАИЛОВИЋ

                   АРСЕНИЈЕ ЧАРНОЈЕВИЋ

1

Спремајте се за далеки пут, децо моја.

Земан дође да веру своју бранимо не смрћу

већ животом. Тамо где не секу главу ако се не

поклониш туђој вери. И где су вртови душе зелени

и наде у лепши живот безмерне.

Хајте, децо моја, у земљу у којој ћемо име

и веру сачувати, макар се никад не вратили.

2

Чујем те и разумем, синко мој. И мене срце боли и душа ми се

растапа.

Није лако ни мраву напустити свој мравињак,

а камоли човеку свој дом и огњиште. Али кад се

мора, ни дубоки снегови ни разливене воде неће

нас одвратити од далеког пута.

Стегнимо срце, децо моја, и понесимо своје

куће и чарне горе у очима и срцима својим. Јер само

у слободи, макар и у туђини, држи се глава високо,

како то човеку и доликује.

________________________________________________________

Васа МИХАИЛОВИЋ (1926 –          ). Песник, приповедач, историчар уметности

Милослав ШУТИЋ

Витлејемска звезда

 

(…)

Године, године,

сагорели бадњаци

заливани сузама.

Божићну сламу

развејали

зимски ветрови.

Дубоки снег.

Сањам

Бекство у Египат.

(…)Шуме и бадњаци

старији од времена

ума и успомена.

(…) У Витлејему

мудраци се поклонише

будућој патњи.

Бадње вече.

Плач из колевке

потрајаће до Голготе.

Мали Исус

испружио ручице.

Марија их виде прободене.

(…) Христ у јаслама.

Видеше га они

који хране стоку.

Мали Исус

упија мирис

покошене траве.

Марију над јаслама

опседа слика

отвореног гроба.

Прве речи

малог Исуса:

„Судњи дан“.

(…) христова штала.

Сија рог

остареле краве.

Пастир устукну:

мали Исус

сам себе повија.

(…) Во имја Оца,

и Сина,

И Духа светога.

Мир божји

Христос се роди.

ваистину се роди!

Оче наш

иже јеси

на небеси.

Нек остане

крста

од три прста.

Да се машим

рамена

Христа Бога рањена.

(…) Дух свети

улете у јато

јутарњих птица.

(…)

Исусова ручица

у далеком стаду

бира јагње божије.

Тону зраци

Витлејемске светлости

у крви Апокалипсе.

(…) Света ноћ.

Крвави зној

спира детиње осмехе.

Христос се рађа

да подигне обличје

које је пало.

Данас се онај

по јестатству невидљив

човека ради види.

Огриј нам сунцем

мајко Богородице

божија помоћнице.

(…) Очисти нас

Христовом гранчицом

Богородице милосна.

Девојачки облак

ороси јасле

бисерном кишом.

Христос се роди

за лепи рај

на умрли дан.

У јаслама

Исус сања

ране Судњег дана.

(…) Божићни снег.

Бог се сећа

остављеног Сина.

(…) Божија рука

баци у сламу

бршљанову грану.

Гласови хорова

уздижу Бочић

у врх олтара.

(…) Витлејемској звезди

ветар одшкрину

стајска врата. (…)

Анђели

(…)

Крило анђела

исеца светлу бразду

у црну земљу.

Анђео овај

искоренитељ срџбе

тоне у нежност.

Хербаријуми

старе космологије.

Вену анђели.

(…) Посустајеш ли

благошћу опхрван

анђеле брате?

Љупки анђеле

почуј патничке гласе,

скини нам звезду!

(…) Перо из крила

једног палог анђела

писаће крвљу.

(…) Узлети анђела.

Паперјасти благослов

разноси ветар.

(…) Зајесенило.

Мермерни анђелизам.

сахрана снова.

Лишеним страсти,

бескрвним анђелима

смрт је на лицу.

Бичују Христа.

Заталасано гневом

лице анђела.

(…) Мачем сеченим

латицама љиљана

подстичу огањ.

(…) На прозорима

купола пуних греха

плачу анђели.

_________________________________

Милослав ШУТИЋ (1938. – ). Превасходно критичар, антологичар…

Видети: http://www.domomladine.org/debate/527/http://independent-academy.net/science/library/shutych.html

 

 

Ђуро ШУШЊИЋ

О МОЈА ТИХА МОЛИТВО

Ја сам као струна, напета и разапета, која задрхти на најтиши јецај душе : зато морам да се  приберем  и саберем у себи. Повукао сам се у самоћу, али не да бих ћутао : ове речи упућене Теби, сведоче да су нада и љубав у мени нашле своје склониште.

Хоћу да говорим с Тобом, јер бих без тога био ужасно усамљен : моја душа отвара се на сваку Твоју реч. Ти боље разумеш мене него ја себе. Срећан сам што постојиш, посебно у тренуцима када ми се стужи све око мене, а то није тако ретко. Помало страдам од свакога, па не желим да сретнем никога, осим Тебе јединога.

Када се Ти појавиш у моме будном оку, сване у мени неки нови дан, и ја се опет данам : не дам да сумња краде моје наде. Кад у себи мислим о Теби, онда ми навиру сузе и чиста питања. Највећу славу одајем Ти тиме што мислим на Тебе када све губим. Све што је нада у мом животу, везано је за тренутке када разговарам с Тобом : тога часа заборављам све што ниси Ти. Као да скидам бреме с тела и окове с душе, па постајем већи од себе : очишћен за молитву.

Ништа не треба да ми кажеш, мени је довољно да Ти постојиш, па да осетим да нисам сам у овој пустињи, где дувају ветрови зла. Како су дуги моји дани када Тебе нема близу. Јуче као да је било лани, сви облачни у једном низу. Довољно је да се малчице удаљиш, па да осетим сву празнину око себе и у себи : у мом срцу тад избије поноћ. Чујеш ли моје речи како јече? Ниједна није успут уловљена, свака говори моју тишину, памти моју самоћу, сведочи моју наду.

Има ствари које човек може да призна само пред Тобом и пред собом : исповест и молитва јесу признање грехова и ослобађање од њих. Ко ће, ако не ја сам, знати колико сам грешан. Оче, молим за милост, опрости ми моје грехе, као што сам ја опростио своме сину. Милост Твоју молим, као што ближњи  моле хлеб наш насушни. Умем да читам сваку књигу, осим књиге живота и смрти : ту сам можда потпуно неписмен. Јер мени си био туђа прича, док ниси постао моја једина песма.

Искусио сам свашта пре но што си постао моја молитва : више сам био склон мисли него молитви. А онда си ми се  открио, али не толико да би престао да будеш тајна : када сам у близини тајне, код куће сам. (…)

Чини ми се да сам више грешио када сам слушао свој разум, него  када сам слушао своју крв. Тело је искреније од душе : не уме да лаже. Нисам био господар својих чула : ноћу сам све дивље звери пуштао на слободу, док су дању биле на узди. Безглаво сам јурио кроз ово захуктало време, као да ми је смрт била за петама, па сам више мислио ногама него главом. Није било игре за коју моје тело и мој дух нису били способни. Стекао сам навику да све потиснем и да ме ништа не мучи дуже од једног трена. Ово сам тумачио као олакшање : мање ме притискају успомене. Узалуд сам се борио да задобијем власт над својим језиком и задржим небо у своме оку. Ти се, Истино моја, ниси мешао у моју малу независност : допустио си да сам понешто одлучим из своје слободе, макар и грешио у избору, што  сам углавном и чинио. Сада се кајем и молим Те да ми опростиш. Сад оплакујем свој живот попут човека који га је изневерио.

(…)

Ако ми и не опростиш, хвала Ти на свакој капи воде и вина, зрну кафе и грумену соли, корици хлеба, зраку светла, блеску мисли, и ватрици што је запали у мом срцу. Све што има неку вредност за живот на земљи, дато ми је као поклон, од Тебе дародавче. У свему сам уживао сваки пут као да ми је задњи пут. Сада знам да без Тебе не бих могао да преживим у овом балканском зверињаку.

(…)

Никад није касно да будем оно што бих могао бити, макар на самртној постељи : сличан Теби, боголик. Кад држим упаљену свећу у рукама, као да држим сву радост и чистоту света :  сада хоћу живот као светло и светковину. Из тескобе моје изведи ме да и даље славим име Твоје. Прими у уши Своје молитву моју, сенком крила Својих заклони ме.

Мој живот био је као један дуги дан учења, а све што сам рекао и написао само је једна велика исповест и молитва. Можда ће неки брзоноги да их разнесе на све стране света. У веку који је уморан од науке, ја сам се пео по небеским лествама до највишег смисла – до Тебе свезнајући. Све сам чинио да Твоје речи постану обичај. Исправи речи моје ако су ме удаљиле од истине Твоје. Осим речи, ништа нема да Ти принесем као дар : а реч је мој живот. Дарујем  Ти, мудри саветниче, само оно што је од Твоје речи спасено у мојој; тако ми се она неће вратити празна. Тако ћу да сазнам да се молитва моја уздигла до Твога ува и отворила врата небеска.

(…)

Просед, у мени се све бели. Сваки живац ми болује, у мени смрт столује. Учини, надо моја, да ведро буде моје духовно  небо, и да на старој грани, још који дан, не увене последњи зелени листић, као једини траг живота. Ти, што ведриш и облачиш, подари ми још неки  трен радости, уместо дугих година бола. Једва да наслуђујем шта ћу и како ћу са преосталим данима. Вечито изненађење моје, избави и осветли душу моју, помози ми да се поново роди за светлост : не дај да ми мрак испуни очи. Склони ме од злог језика и мача љутога : да ми језик не позна отровне речи и да истинита реч буде једини мач.

После велике  борбе долази дуги мир : негде у Божјем насељу нађи(те) и за мене место, а гроб мој нека се не обележава, јер нисам био ничији, осим Твој и свој. Понекад ми је душа широка и дубока као океан. Кад упловим у њега, чини ми се да сам се спојио са свим бићима у једном једином пољупцу и да нас све скупа штити оклоп Твоје љубави. Видело моје, овога трена осећам јасно да се сва створења окрећу Теби и зазивају Те својим језиком : сва се међусобно разумеју преко Твоје речи.

(…)

Плод је зрео када пада. Већ истањен пламичак живота тихо урања у вечну, хладну ноћ.

Понекад Те не разумем, често Те молим, увек Те волим.

Прими, Оче, ову реч што издахну на мојим уснама.

__________________________________________

Ђуро  ШУШЊИЋ (1934. – ). Философ, социолог. Овде се доносе одломци из „О  моја тиха молитво“ (из књ. ДИЈАЛОГ И ТОЛЕРАНЦИЈА, ИК З. Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1994. – На најдивнији начин, антологија се завршава фрагментима молитве аутора, који би многим песницима 20. века могао бити узор, иако се никада није декларисао као песник.

Видети: http://magazin.6yka.com/do/da,330

Леонид ШЕЈКА


[ Од фебруара до априла 1957 ]

Једнога дана сам добио поруку. Поруку-наређење, молбу, предлог? Ни до данас нисам сазнао…Укратко, морао сам да отпутујем.

      Али куда?  Изгледа да је то било свеједно. Могао сам да идем у ма ком правцу и да не погрешим, да то буде прави. Они који су послали поруку можда су све већ  предвидели. Ићи напред, само је привид, касније се види пређени пут – као да је био унапред утврђен у виду неког нацрта, затвореног у коверти, која се може отворити да би се све то видело, проверило. У ствари, онда кад је већ непотребно, дакле, на крају, кад се путовање заврши.

И сада, после дугог лутања, чини ми се да сам стигао, уколико то није превара. Могу само да реконструишем , шематски, мој пут. Ево га :

(Следи скица пута од Града, преко Зоне преливања и Провалије, до Замка ; скица носи наслов Нацрт опште диспозиције. Напом. приређивача.)

Као што се види Град  има исту површину као и Ђубриште ;између Града и Ђубришта постоји Зона преливања .Не зна се где престаје Град , а где почиње  Ђубриште.

Ако је циљ био Замак, преко Ђубришта је било најкраће до њега. Али све то није било тако једноставно. Ми живимо у свету привида, илузорности, и никад се не зна ни почетак, ни да ли је достигнут врхунац, ни то да је осећај кретања једна заблуда, да се  можда стоји у месту или окреће у круг или се иде по земљишту толико познатом, да је већ постало досадно. И тако, десило се, на пример, уместо да пођем најкраћим путем, пођох заобилазним или, чак, дуго покушавах да прођем са оне стране где пролаза уопште није било. А сад ми је јасан разлог да из Града допрем до Замка. Јер, прво, све је то захтевало корените метаморфозе и жртве ; друго, Град је био од Замка одвојен Провалијом, тако да нико у Граду није знао за Замак, па и ја сам могао само да наслуђујем његово постојање.

Улазећи, дакле, у Ђубриште, могао сам без задржавања да пођем у правцу Замка, али, као што рекох, ја сам једва знао за његово постојање и, с друге стране, хтео сам да испитам све могућности, све пролазе, а још више, све ћорсокаке око великог пространства, које зовем Ђубриште. Оно је преда мном у целој непрекидности и у димензији која не може да се сагледа, да се премери, тако да од целе површине испитујем један мали део, мој део.

Што се тиче Града, њега сам могао да реконструишем на основу свега овога разбацаног по Ђубришту, што је, у ствари, била одбачена неупотребљивост, а за мене много више од тога – један космос, независан од Града, иако се Ђубриште преливало у Град или чак поклапало са њим, што је вероватно и условило да сам, лутајући по Ђубришту, зашао у Зону преливања и с тешким напором свести успео да схватим да је то што имам пред собом у ствари Град.

 ГРАД 

        (Истраживање пакла)

 

       ДАН

1. Да ли је могуће да сам преварен, напуштен овде, опкољен дебелим зидом?

2. Овај хаос потребно је некако савладати, средити, почети систематско премеравање, а , затим, извршити поделе са потребном прецизношћу, тако да се не пређе граница дозвољеног одступања.

3. Дакле, искиданост не може да остане неконтролисана; потребно је савладати хаос привида и угледати ред стварног стања.

4. Какво шаренило! Све треба изједначити, све поравнати.

На главу сам ставио оклоп и овде сам под другим именом.

5. Зауставио сам све покрете, све токове и приступио класификацији.

————————————————————————————–

Мој  положај

 

На мојој глави нагомилани паразити. У свему томе не видим разлог за попуштање.

Једино што могу да учиним то је да, упркос свему…

За сада је важно не показивати се. Ево како сам то удесио : Имам једну љуску, оклоп или кожу , коју облачим кад ме траже. Станем на неко место, као да сам ту укопан, и кад ме пронађу, ја им оставим своју љуску, дакле, оно што личи на мене и што је изгледало као ја, и одем на друго место или у другу љуску, и тако све док, најзад, не схвате да ме баш та особина одређује, и покушавају да ме ту ухвате. Али, тада ћу и ја да пронађем неко чвршће и трајније склониште. А, за сада, важно је не показати се, важно је одржати тајност.

Али, каква је то опна која стеже и затвара видик?

Ах, то је сутра ; морам да идем тамо , позвали су ме…

________________________________________________

Леонид ШЕЈКА  (1932 – 1970) . Сликар, песник, алхемичар. Изузетна личност. Легенда за живота. Његова поезија је постала доступна читаоцима постхумно…  –  Овде је изабрано само понешто из заоставштине Леонида Шејке. Прелиминарни избор текстова Леонида Шејке је био петоструко већи…

Видети: http://belatukadruz.wordpress.com/2011/07/26/%D0%BB%D0%B5%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%B4-%D1%88%D0%B5%D1%98%D0%BA%D0%B0/

http://www.audioifotoarhiv.com/gosti%20sajta/LeonidSejka.html

http://www.audioifotoarhiv.com/gosti%20sajta/LeonidSejka4.html

Алекса ШАНТИЋ

Срце

Из долине реке, из копаља трска,

Путања ме води у голетне стране.

Ноћ. Поју славуји, и на брсне гране

Као седеф бела месечина прска.

Већ ме ево врху. Свуда крш и саме

Две – три смреке шуме на храпавој плочи.

К’о благе и топле материне очи,

Лепе греју звезде и гледају на ме.

Уз Неретву, доле, бехар се разгрозд’о

Пун фењера стари Мостар трепти оздо,

Спава. Месечине покрило га платно.

Моје срце лети, и кличе, и гори,

Просторима кружи и, к’о метеори,

По родноме крају расипа се златно…

1912.

______________________________________________________

Алекса ШАНТИЋ ( 1868 – 1924 ). Песник. Књиге : ПЈЕСМЕ (Мостар, 1891);  ПЈЕСМЕ II (1895);  ПЈЕСМЕ (1901) ;  ПЈЕСМЕ (1907) ; ПЈЕСМЕ (СКЗ, Београд, 1911); ПЕСМЕ (Загреб, 1918)…

Омиљени српски песник (неколико његових песама певају се уз омиљене мелодије и данас). Након што је објавио 1901. године књигу ПЈЕСМЕ у  Мостару, доживео је критику Богдана Поповића у Српском књижевном гласнику. Поповић  прво хвали Шантићеве песме „Причу“, „Гривна“, „Моја ноћи“, „Остајте овдје“, „Моја комшиница“, етц. Поповић критикује  несавршени стил српских песника, Шантића, недостатак мајсторства. „Шантић добро пише кад пише дикцијом која му је позната, дикцијом које образац имате у Бранку и у народном песништву, и којом су са сразмерно малим разликама, према свом темпераменту, писали и Змај  и Јакшић. А пише рђаво кад пише оним уметничким, китњастим стилом, којим су наши песници почели писати од Војислава Илића, и који се углавном састоји у тражењу живописних и бележењу суптилнијих појединости, у бирању лепих речи (лепих по значењу и по изговору), у већем шаренилу боја и прелива. Међутим, ни он ни већина његових другова, нису за такав стил спремни. Тим стилом је нарочито тешко писати : ту су појединости чешће и суптилније, преливи тананији, потреба за маштом и емоцијом већа, а и хармонију је ту много теже одржати; у том стилу греше погдекад и велики вештаци. Тим пре ће грешити наши песници, у којих и иначе стил није никад био најјача страна. Човек се учи на обрасцима, а обрасци на којима су се наши песници могли учити том стилу, били су несавршени у многом погледу…“ Можемо се, донекле, сложити са Поповићем; али, понављамо, дух овог покојника није нас „кастрирао“. … Скерлић је, на другој страни, безрезервно  писао о песнику Шантићу : „Алекса Шантић нема „мртву душу“, и оно  што пева није ни „поезија трулежи“ ни „поезија грча“. Он је душевно и духовно здрав човек, који искрено пева оно што осећа и чији стихови су, што рекао један модерни песник, „ломни мостови бачени с једне душе на другу. (…) Шантић је један од ретких песника који не лажу. Он не пева из моде и снобизма, не жонглира речима и не везе фразе; он не тежи да стиховима изрази свој грч или своју гримасу, и да комбинацијама речи решава проблеме скулптуре и музике. Он у стихове меће откуцаје свога срца, не као песник, но као човек. И пре но што је написао своју књигу, он ју је сву у целини осетио и преживео…“  – И Поповић и Скерлић, књижевни ауторитети првога реда свога времена, били су само смртни људи свога времена! Нису били, на жалост, полиграфи. Ни један ни други нису написали ни једну успелу песму, или роман. – То напомињем због свих оних  књижевника српских, књижевних критичара и професора, који су изашли из шињела ова два књижевна ауторитета, због свих „кастрираних“…

Обавезно погледати: Јован Дучић: Алекса Шантић, у књ. Књижевне импресије, Београд, Слово љубве, 1982, стр. 162  и даље.

Видети : http://www.aleksasantic.com/

Бранислав ЧЕГАЊАЦ


 

Мистерија

 

Клупко си годино. Одмотаваш се.

Јесен је навикавање на све дуже сенке.

Флора сва као успење земље уз приљежно ништа

гледа ме, ушима стриже. Дубоке су њене очи,

одежда је њена од голе истине.

Ту крај стакла гране и мисли заплићу се.

Длан нову врсту змије добио је

а земља време да са страшног суда

на страшнији суд плови што год је преживело…

 

Звони круг.

У сфери  Хировитог небо многооко што указује се

понекад је ипак на нулу сводиво,

и тај грм у којем лежи зец за мене је припет,

тај грм, и камен у перју, и долазећи запаљиви снег…

 

Тако у ноћном промишљању  поезије

девет гласова за десетим гласом

нечујно по нерецивом луде.

Неутешан пред оним што зна, замисли, пева дух.

Какве му се реи у крви пале

драгог бога илузионисте светлост у води

рекло би се и даље га нечим опчињава,

и док црна трза се груда тешким пламеном олизана,

и док по кућним урвинама авет са авети везује се

и зове га да њихове везе невидљив сведок буде…

 

Одасвуд долазим, свукуда одлазим

и добро памтим оно што није било –

рекло би се море, море нечега тужног.

И анђео и јејина будна – светлосна пауза. Ја

усред ноћи, на вратима тишине која бива

мистично налзаиште духова, и са којом

спарена неизбежност показује се

као једино ваљано средиште записивања,

у свакој прилици собри свачији боже

као и сада кад сам такав

да у свачијој тмици песме има.

 

Ноћ за писање

 

Још једном ме неко

у тело Извора

сасипа сасипа

и чекам да дођем

на вратанца божијег

света.

 

Опет за дуго памћење

Звезде окупљене

у Ложишту.

 

Опет напор рађања

као силазак са ума

описује се.

____________________________________

Бранислав ЧЕГАЊАЦ    (1955. – ? ) . Књиге песама: ДОЊИ СВЕТ, 1991; НА КРОВУ ВАВИЛОНА (1992); ПРЕД КРАЈ  ВЕКА (1992);  ДОДИРИ, 1997.

 

 

Марија ЧУДИНА

    УНУТРАШЊИ БЕСТИЈАРИЈУМ

 

I

Садржаји унутрашњег Бестијаријума нису описиви.

Чини ми се, знак један прецизан, графизам

створен Твојом брзом руком, Владимире, можда ће

све објаснити точније него ове пустошне ријечи.

Превише их је, и попут животиња боре се међусобно.

То уништава визију коју настојим уобличити,

отежава погађање судбине што спремна чека

да се кристализира на врху змијског језика

или на врху рога носорога плаховитог

и замишљеног у мочварном коначишту.

То нејасно објашњава будућу снијежну  ноћ

и њезин смисао. Помишљао сам на животиње,

а у тој снијежној ноћи као да се играју чудовишта.

Тко може тако приказати мрачан људски јад?

Можда је дубоко, у бесвијести Земље његов исход.

А лик невидљив, недодирљива твар она

што се понекад одваја од људског тијела

мислећи да је властита будност чудновата врлина.

Ни с том твари особном још се споразумио нисам

а већ изграђујем у себи један зоолошки врт.

И заваравам се да ћу сам изабрати оне

који ће тамо боравити.

II

Животињску руљу ипак нећу моћи савладати.

Када насрну улазити ће без реда,

не питајући ме о својој допадљивости,

не занимајући се за мој изопачени укус.

И најмање ће бити оних благих, безопасних

тигрова које сам у једном другом животу

већ упознао. Сада ће се разне звијери испреплести

како ћу једну  од друге разликовати?

У таквоме врту што припада само дивљем духу

разликовање вероватно неће ни бити потребно.

III

Можда је од почетка требало мислити само

о сјенкама – оне су јаснијих обриса од меснатих

тијела. И разна се значења кроз њих провиде,

више устумараних снова јури

аортама њиховим чистим. Ти су снови

мали, хитри мишеви. Њихови танки репови

смотрено су постављене антене

помоћу којих  откривају бијела зрна крви

оних бјесомучних што се скитају или

лебде само у зраку месечевом.

Голим оком они се виде као амебе

с добрим намјерама бачене овамо из свемира.

А једно друго око што је усађено

у окомито постављену спиралу човјекову

видјет ће ликове пријетећег бивствовања

што разблудним торнадима

и вулканским ерупцијама ову неравну површину

узнемирава. Владимире, топографија страхотне Земље

мора бити Твоје дјело . Архитектура,

буде ли њених обриса у самотној души изумитеља

унутрашњег Бестијаријума, нека се гради сама

уз помоћ Твоје руке хитре, видрасте.

Руку цртача замишљамо сада као средиште

идеје танкоћутније од  побожности.

IV

Прође ли дух цртача – умјетника замршене

путање вртом зоолошког оствареног

у мојем дивљем бићу, можда ћу сласт осјетити.

Али, то је оно што се само једном догађа.

Цртачу ће одиста бити дато да руку своју

покреће како сам жели. У цртача су покрети

срца усклађени с покретом руке

која остварује налоге сила стваралачких.

А онај који се надао да ништа

боље постићи не може, очекује да бар

буде удављен у њежном  загрљају.

Или може слутити колико год хоће

да ће му смртни непријатељ бити

звјерка једна тајновита што луња

предјелима зиме која је вјечна,

али парадокса ради, та зима још  није почела.

Тај временски парадокс мијења контуре

мојег тијела и распоред његових органа.

На крају и сам  ћу бити сложен

према основном плану и геометрији

мојег узбуђеног зоолошког врта.

Цртачким сновиђењима Владимировим то

ће представљати  частан хир

двију  нарави одлучних да се објаве

у лабиринту испуњеном животињским траговима.

V

Рачунам на то да ће многи проматрачи

неба звјезданог одједном имати дојам

да на њих падају густа крзна звјериња.

А и понеки дјелић срца, рога, репа и копита.

Владимире, поуздајем се у сродност Твојих

привиђења с мојим фантазијама и вјерујем –

обликовати ће се чаробан призор страве.

Једино недостојан неће повјеровати

у збиљу тога приказања које ћеш Ти,

служећи се двоструким огледалима

и оштром иглом,

предочити свијету као чисту графику.

VI

Животиње што напуштају шумско – свемирске

путање, да би се уселиле у један

имагинарни зоолошки врт,

излуђују већ од страсти да се окупе

у величанственом кратеру човјечјег метежа.

И помишљају на умножавање својих одраза.

То је заводљиво чак и за човјека

којему је сада  највише циљ чудовишно

нестајање у животињским дусима.

Због тога и траже јединствену точку

што је означена на дну чистог листа папира.

Та точка у својој унутрашњости

спирална и пирамидална благо се одазива

на мисао која чезне за мишљу Илије Савића,

савршеним близанцем једне ТАЧКЕ

излучене из списа Леибнитза.

VII

Затворена нарав Бестијаријума је таква

да сви опити вршени уз помоћ силне имагинације

приказују нам нешто ватрено, кугласта облика

што се одједном креће у више паралеле – то је

та једноставна црта у геомерији постојања.

Али – жив је и ОНАЈ што се мало поуздаје

у једноставност паралелизма.

Његов имагинарни Бестијаријум

у средишту којега се концентрирају

крвожедне опсесије, цртежима асиметричним

богато закривљеним је обиљежен.

И зелена крв што ће тећи из тјемена поете,

такођер ће ицртавати различите црте,

вијуге, спирале, стрјелице и точкице

као оазе заморних путања те лијене текућине.

А један Стуб соли, митска појава,

мора нам објаснити суштину ужасне,

непривлачне жудње.

То је она жудња, Владимире, што се види

као свјетлуцава точка на врху несавладивих

степеница. А на највишој точци коју ћемо достићи

очекујемо  урлик бола свијести животињске.

X

Још један призор који не смије остати

незабиљежен :

Лутка у прозору Планетаријума, очију стаклених,

а иза ње стоји сакривен Базилиск бљедолики,

хладне крви, покрета тек започетих. И моја слика

у једној лећи телескопа дрхти од хладноће.

И  тај призор треба у чврстој графици показати –

видјети ћеш како се укрштају линије Луткиног

и мојег живота. Затим,

дуго се више неће ништа у Планетаријуму догађати –

на неком другом мјесту припремати ће се

бљештава свјетлост постања Бестијаријума

који ће тада постати огледало

новог распореда разних бића

потребних људској себичности.

XII

Догађаји у  мојем Бестијаријуму све су нејаснији,

али онај који већ одавно влада сутонским

предјелима мрежа паукових, стварно и

недвосмислено утјече на брзоного кретање

Животињске свјетине. Онај који мисли да је

ЈА, уплашен је, јер ненадно створени

систем бестијалности превазилази у тами

разрађивану симболику

најбестијалнијих метафора.

Њему – тако упорном ЈА чини се да је

побијеђен једном равном цртом коју на вријеме

није повукао између себе и жалосно

кристализираног свјета у крвотоку Планета

животињског.

XIII

А  можда још нешто што нисмо открили ствара

ову нетрпељивост између животињства

и поетике разметљивог људског срца. Сада

знам да сам увијек био у заблуди.

Али, моја љубав према заблудама

још ће више нарушити однос размјерно

складно састављених елемената.

Мислио сам употријебити их за страсти уједајуће.

Али – то се неће остварити ако се и

тешка страст маште уплаши својеглавог лудила

имагинарних који,

с ужасом  примјећујем,

настоје постати стварни.

XIV

Тек је на крају отворено Треће око

које смо у тами задржавали. Оно сада зури

у дубину вира што се сумануто ковитла

међу становницима Бестијаријума.

Ако се ти, Владимире, загледаш у зјеницу

тог понорног ока, видјет ћеш само слику

брзе коњске трке и стријелу

што слиједи правац коњског кретања.

Твоја је рука натегла стријелин лук.

Ти мислиш да ниси био наоружан тог часа.

А ипак је у Твојој руци још увијек

сачувана енергија скоковитог одапињања стријеле

у мирну мрежницу тек пробуђеног ока.

Настој зато да му дадеш облик достојан

имагинарних очију праживотиња које се

временским ходом уназад

приближавају нама.

Једна спирала што имитира замишљену

пирамиду доста јасно приказује

тај нечујан ход. А пирамида ће се самоизградити

тек онда када будемо могли

објаснити ђудљивост времена.

Или је довољно ако замислимо

да је то неопходно кружење честица

које нису створене за мировање.

Чак је и Треће око кружеће и вртеће

у својој  блиједој твари.

Та твар је невидљива и необјашњива.

Слути једино на будућност и змије

која лако савитљива и пузећа

у пијеску исписује једну графику за нас.

              ИНОРОГ

 

(За  Мирјану)

Тко је повјеровао да је видио Инорога, жестоко се

преварио. Јер, Инорог је митолошка животиња костију

састављених од таме и свјетлости времена прошлих фантазија.

Само онај који је лутао тим временом,

може тврдити да је гледао Инорога како поносито шета

шумским стазама које још нису постојале. Касније су

створене. Али онај што га поетом зову, што је исто

као да га Којотом сматрају, а у сталном је дослуху са Земљотворцем,

смије се надати, он то туробно чини,  да ће опет

можда одмах, у безумљу своје суморности и простодушне

имагинације, имати судбоносни састанак са Инорогом.

Бит ће то, ова жудња је остварива у сну,

загонетка коју би пјесници с чашћу поставили себи,

метафора за поетику коју  симбол небеског слуге ствара

а увијек изгледа да је она опречна ономе што се

и у најбесмисленијој поетици чини  јасним

и од  саме смрти снажнијим симболом, илузијом о симболу

који се безочно распада у души божјег, ђаволовог  пјесника.

Он се због тога смијеши иронично.

Види Инорога, јер је способан за фантазирање,

како се ведро, анђеоски смућен и похотљив за својом

прошлошћу која не пролази, придружује створењима која су већ

обилато напучила ВРТ Бестиариума. Одмара се међу њима,

сретан што постоји или тек почиње постојати ;

то је сан који га не напушта. Сан који јест непрекидно

и није остварив : Илузија о сну коју Инорог стално понавља.

 

  

    ЛЕОНИДОВА ЦИБЕТКА

 

Он је Цибеткину њежну, загонетну утвару

ловио у паучини једног сна, једне неусавршене библиотеке,

једне неосвојиве пустиње, за врућих дана

када тијело попут биљке сахне,

за хладних ноћи кад се срце у лед претвара.

Па се сада чини, ономе тко гледа, да цибетка има израз

измучених. А заиста, Он је морао доста мука поднијети

да би стигао у замрзнуто средиште њезине судбине.

И може ли се уопће замислити колико је ојађен био

откривши да се удес те мале животиње

претјерано замршеним учинио за дух њезин нејак.

Па је чак и пронашао, иако нитко не зна како,

да је за Цибетку  вријеме пролазило другачије

него за остала створења. А у костима се њезиним

ипак није могло наћи ништа  што би указивало

на посебност те животиње. Значи, само је Он могао,

пажљиво обликујући сјенку њезину блиједу

наслутити честице тајанствених елемената

који припадаху некада животу тог бића.

Па се досјетио, а и како не би, да ће ти исти

елементи још слободније се и загонетније

понашати кад почну утјецати на његову судбину.

Да ли се Он одмах досјетио облика тијела Цибеткиног?

Или се у његовој души најприје, уз велике напоре,

почела помаљати скица њезине душе? Па је тек затим

могао Он, с невидљивим се борећи, издвајати полако

облике потребне за изградњу њезиног лика? Тко

уопће може  знати  како је стварано то краткотрајно тијело

у тешком крзну осутом тамним пјегама!

Сигурно је једно : морао је Он јако измучити своје

људско срце док је премишљао о тајнама унутрашњег

плана Цибеткиног срца. И разне је визије, неподношљиве

понекад, морао гледати у својем духу, само да би повјеровао

како је цибетка, између свих бића ишчезлих из свијета,

баш биће онаквих својстава каква се њему допадаху.

Па је чак одлучио замислити да у њој бијаше некада

и становитих особина вулкана. Ипак, још је пуно тога

морао провјерити прије него што је у основу те природе

поставио стожац замишљене  вулканске ерупције.

Јер Цибетка, ма колико безазлена бијаше, некако је

и одвећ лукаво постављена у идеално средиште пустиње.

С тога мјеста могла је несметано пратити трагове

који вас могу одвести у једну добро заклоњену сферу,

у којој ће тек правилност каоса посвједочити о

њезиној намјери да се јасно прикаже у загонетном људском сну.

Тко се пажљивије у слику Леонидове Цибетке загледа,

тај ће опазити да се у њезином, на изглед малом

и тромом тијелу , чудновато и узнемирено срце налази.

А Он је то тако замислио само зато што се побојао

да иначе неће моћи осјетити чежњу за оним што је

у Цибетки битно. При томе је и желио да се послије

њега још нетко ојађеним осјети због оног непознатог

што је до савршене смрти измучило ту малу животињу.

Зато и јест положај њезине главе смјеран, али

изазивајући. Чини нам се, Он је нешто очекивао.

Или се само јако узнемирио, сањарећи и нехотице

оно што је било и што би затим могло опет бити.

Сјетио се Он и призора из неке старе књиге.

Тамо је Цибетка сатављена на основу плана

нерасвијетљеног карактера снова. И од тада се више

није могао одупријети љупкој и мрачној заводљивости

тога створења.  Па је, природно, осјетио чежњу

за пресликавањем. Зато је с толико њежности, а  и

са жестином неком болном, разрађивао крвоток

Цибеткин, и изричито настојао на томе да  сплет

жила њезиних танких  буде што приближнији нацрту

једног осамљеног, заборављеног лабиринта.

По начину како нас Цибетка у сновима нашим гледа,

могло би се помислити да је Он, можда и не желећи,

наслутио понешто од онога што се догодило између

ње и њезиног чудноватог створитеља. Па га је и то

узнемирило. Зато се малко и уплашио онога чему се

баш надао. Та тко се не боји нарави вулкана

угашенога, или експлозије која би у повољној прилици

изазвати могла успомене на живот ове јединствене животиње?

Јер, Цибетка никада никоме није сасвим објашњена.

А Сликарева нагађања о фантомској снази што се

у спирали према нама шири из таме Цибеткине смрти,

могу још само придонијети да нам се снови почну понављати.

Иако се по начину како нас она гледа не може рећи

да је хтијела помијешати људске снове са судбинама животињским,

ипак се може опазити да је она дуго и с узбуђењем

о нечему нашем и у нама недовољно јасном размишљала.

Могуће је, а Он то ни на који начин порекао није,

да је, прије него што је Он опће сањарити почео,

Цибетка одавно већ, у агонији својој слаткој,

сањарила једино о Њему. Можда га је баш то и запрепастило.

Иако је он знао да се кобни снови одавно већ обистињују,

у племенитости својој ипак је морао предвидјети

да ће се жалосне посљедице тога догађаја још дуго одражавти

у једној души о којој је доста, чак и превише  знао.

Истина, Цибетка на слици  изгледа веома мирна,

али варати се не треба, јер ће она тко зна још колико пута

помутити свијест онога који у њу својевољно гледа и тако

живот проводи. Једва да се више и зна тко је због чега

стално неспокојан. А баш због тога је и стварао

ову опасну љупку слику. Намјера му је била да тим ликом

заведе онога који то жели. Зато је с толико пажње сликао

шапе њезине заобљене а притајено ипак оштре.

И веома загасите боје сјене придодао је тијелу тамноме.

Није Њему било тешко досјетити се да ћу баш ја

бити први којега ће заувијек потрести

тај сабласни, од честица различитих састављен лик.

Јер, он је упознао , иако ми то нисмо желели,

многа својства своје маште. А разумио би увијек, кад год је

пожелио, основе замршених језика којима се човјек попут мене

у својим фантазијама служи. Стога је и избрисао знакове

језика цибеткиног. Није желио да итко осим Њега,

с болом за који нема успоредбе, буде у стању

разумијети оно што се од памтивјека

једино језиком сабласти могло изразити јасно.

И због нечега што чак ни ја не разумијем,

настојао је што нечиткијом приказати мапу

једноставно испланираног проклетства животињског.

Нитко није, али Ти јеси, Ледонидову Цибетку у болноме

запрепаштењу проматрајући, понадао се отворено

да је све вријеме, док се лик њезин уобличаваше,

Леонид потајно и јасно мислио на тебе. А наравно,

претпоставио је да се и онај Тигар измучен још указивао

срцу Његовоме. Јер си вјеровао да сви морају имати

нечег заједничког и узнемиравајућег. Па када си већ

морао описати блиставе контуре ове пјегаве животиње,

и на Тигров си живот што га у души носиш, свакако

са чувствима не без значења, помислио. И, ма колико он

стварно крволочан бијаше, тај тиграсти имао је такођер

способност да се тајанственим прикаже онима који га желе.

Да си мање будан него што јеси, можда би чак опазио

и то како је живи Тигар тек само фантазијама доступан.

Па би његов смисао могао почети тек послије његове смрти.

Зар Ти и мислиш да је Леонид цибетку намјерно поставио

у средиште Твојих великих очију. А само стога да би

Цибеткина судбина била одлучнија од Твоје.

Чак и онај њежни ужас што га њезина слика  у Теби ствара

као да је само благо подсјећање на муке

што се због Тебе догодише дивљој Тигровој души.

Нећеш, а и не би требало да знаш колико ћеш се Ти

пред Цибетком, мучити због другога.

Није ми још увијек сасвим јасно зашто сам се, док Цибетку

гледам, морао присјећати и Тигрове судбине. Ваљда зато

што не могу равнодушан бити пред тим чудноватим

бићем. Јер запазио сам већ да њезине утрнуте  очи

у мене продорније гледају него што су гледале тигрове очи.

Зато одмах мислим да је и Цибеткина снага већа,

њезина душа опширнија, иако то изгледа немогуће.

А ипак све чешће доживљавам да ме из сна буди њезин

ситан, једва чујан крик, а сасвим благо трепнем када чујем

грозан Тигров урлик. И схваћам одмах : Он је с одређеном

намјером створио тај тако привлачан лик Цибеткин.

И сигурно је очекивао да ће се у мојој смушеној души

то двоје различитих стално борити.

Само још не знам

да Он  о побједи уопће није размишљао. Иако је љубио

Цибетку, а можда чак и мене, могао је пожелити да

Тигар буде јачи, јер му се понекад причињавало

да бих услијед неке своје охоле осјетљивости могао

починити нешто страховито, чак и неприкладно.

Зато је и настојао да ме држи у неизвјесности.

По Његову је налогу Цибетка боља од осталих животиња.

Али, ако добро промотрим, Он није Цибетки дао стрпљење

Тигра. Само је нејасно наговијестио да она

може увијек пратити трагове свих мојих суморних чувстава.

А Ти као и да не знаш што се заправо догађало с оним

Твојим доста нервозним Тигром у вријеме док је Леонид

смишљао Цибетку. Скоро си сигуран био да је Тигар тада

већ мртав лежао, иако добро знаш да такви створови доста

тешко умиру. Можда си желио да се заврши живот његов,

јер, угледавши Цибетку, помислио си да је за Тебе најбоље

да будеш с њом. Она једва примјетна двојбеност творца

тога створа као да имаше неке сличности с оним што сам сањаш.

Па се зато  наравним  чини желити Тигру тешку смрт,

само, ни то Те неће одвратити од тога да у потаји

мислиш баш на њега. И тако – не можеш разлучити,

тко кога устрајније воли у овоме метежу, иако је свака

љубав жалостиво смртна. Али Ти не можеш никада, и

неопростиво је што то још спознао ниси, остати сам,

без тигра. А то што си се надао да је Цибетка Твојој

души ближе биће, заблуда је заљубљених. Зна се већ да не би

могао поднијети самртни хропац вољене, тиграсте животиње.

Па када нешто слично томе чујеш одмах се понадаш

да то ипак није онај прави Тигар. Можда неки лутајући.

Али, зашто се онда надаш да ћеш се одрећи Тигрове визије?

Цибетка Тени  не може пружити цјеловиту илузију. Јер ако

већ познајеш траг шапа великих у пијеску пустињском, мораш

замијетити да је цибетка оставила отиске малог миша.

Још ћеш се пуно пута Ти понадати да ће снови

бити савршенији ако њима влада Цибеткина воља.

А из непрозирне таме опет чујеш како на тебе страшно

режи онај сада веома

већ несретан Тигар. А волио си га

некад. Изгледа да он више не жели да Ти мислиш о њему.

Само, још га увијек боли Твој замишљен, мутан поглед,

што га Ти с радошћу  потајном управљаш на Цибетку. Та

мораш схватити да се једноме, никада добро схваћеноме

Тигру не може свидјети изглед Твојег срца у новој љубави.

Јер, и Тигар је сањарио понекад о души која би се

сасвим и без страха препустила његовој страсној дивљини.

Ето, зато је бол његова живота тако разумљив другима.

Оно што Ти сада осјећаш томе је болу слично.

Одистински часовито желиш да Он и није никада пред Тобом

стварао ону невјеројатну и ужасну Цибетку. Без ње би Ти

лакше подносио свој јаросни очај, а и неиздрживи притисак

постојања Тигрова. И не би се бојао толико колико се

заиста бојиш. И мање би желио да од појаве Цибеткине

створиш себи неку сасвим неприкладну илузију,

која Те ни тако не може ни од чега заштити.

Та и без  Тебе, и без онога озлоглашенога тигра,

Цибетка је у највећој тајности проживјела живот

који Ти нећеш никада добро разумјети.

Ја сам се сулудо понадао да се у ткиву

Твоје слабо распрострањене поезије  може наћи нешто

од онога што је било потребно за Цибеткину појаву у свијету.

Сада и сам увиђам да си претјерао у замишљању,

и да многи изрази снова бијаху узалудни. А и

онај од којега си понешто у стрепњи очекивао,

показао се прилично недостојним снова снажних

што их треба имати сватко тко чезне за Леонидовом

Цибетком. Зашто ли си само толико немогућега очекивао

од једног обичног, дивљег тигра. Па си прекасно,

када је Леонид већ прецизно разрадио све коморе срца

оног малог али замршеног бића лукаве животиње,

брзо и недовољно обазриво покушао ријешити се

утјецаја што га на Тебе имаше баш Тигрово срце.

Зато сада нама изгледа да си доста брзоплето хтио

стићи тамо камо је Леонид полако и с јадом великим

једва стизао. Превише си се изморио поред Тигра,

па си желио одмах бити тамо где ће Цибетка

непрекидно само представљати радост за Твоју

претјерано меланколичну душу. А то нитко није

очекивао од Тебе. Та мени је одавно већ разумљиво

да Леонидова Цибетка у таквом срцу какво Ти још

увијек имаш не може учинити ниједно добро дјело.

Можда бих ја могао, ако бих баш морао, рећи Теби још

понешто о ономе што је неминовно између Цибетке и Тебе.

Али, зар бих Те охрабрио ако  Ти кажем како је Онај

што полако измишљаше Цибеткино тијело с духом, и о Теби

у непоузданој сањивости размишљао. Зато Те и

није никада видио сасвим јасно. Можда те је чак замијенио

с неким тко не постоји више. А и онај тиграсти лик

за кратко је само привукао пажњу његову.

Одмах је Он заборавио, или никада ни мислити није

хтио на језовите посљедице Твојих снова стварних.

Наслутио је, а чак сам и ја замијетио, да си претјерао

у увјерљивости сновиђења, иако си их се бојао.

Зато ми је и било тешко да Те стално пратим. Ипак сам,

колико год сам могао, настојао на томе да близу Теме будем.

Тако сам и могао видјети све што си скривао у себи :

недовољно јасна чувства, неке свирепе илузије

од којих си понекад бивао сањив и болестан.

А ипак, све што си Ти сам замишљао било је боље

од Тебе. Зато и вјерујеш да је стога дошло до

стварања Цибетке. Та уистину се чини да си Ти

у својој несмотреној жалости мислио само на оно

што би Он могао створити, надајући се радосном исходу.

И ма колико год се сада претвараш да ме не разумијеш,

чини ми се, ја  Тебе разумјети морам. Вјерујем, то је

стога што сам упркос грубој доброти срца, и сам желио

бити схваћен. А и зато што су наше  унутрашњости

одвише сличне, те се подједнако заносимо нечим

што се чешће скрива него налази. Али још увијек

увиђали нисмо какве би љупкости или какве опакости

из тога проистећи могле. И  –  за кога од нас двоје?

Особито нам је нејасно, иако то не показујемо никад,

у каквој би вези с тиме могла бити Цибетка.

Питам Тебе. Више си од мене залуђен створом овим,

којега је чак и Он доста дуго тражио у меморији свемира,

па га је, изгубивши већ наду, доста неспокојан,

једноставно сањао. А ја сам једном помишљао и на то,

да си можда Ти, а послије Тебе тек нетко други

намјерно сањао исто обличје –

а зар знамо зашто се оно искристализирало до краја

баш у Његову духу. Можда је разумио да само Он

може удовољити Твојој чежњи за недостижним.

И понадао се да би Цибетка могла имати

становитог утјецаја  на Тебе.

На мене више

није мислио. Фантастично створење као да бијаше

предодређено да постане само Твој непотребни  пријатељ.

Одједном о ономе што се са Цибетком догађало, ја ништа

не смједох знати. Ваљда замршене појаве у природи само привидно

једноставној, на посебан начин  испред нас ишчезавају.

А човјек, тако изгледа, и не зна што се тиме хоће постићи.

Ипак је истина да је постојала  Цибетка и неко је вријеме

ту и тамо виђана. Толико је свој утјецај на све простирала,

да јој ни снови сасвим залуђених особа не бијаху важни.

И тек, можда одједном, у трену неухватљивом,

све је напустила. Свијет, тако бар мишљаше Он,

остаде без цибетке пуст. Касније су и други размишљали

о томе, али нитко није био довољно упоран. Само је Њега

душа болела и подузео је све да поврати Цибеткин сјај.

Он ће, а о томе  је много већ бесмислених ријечи  речено,

уз помоћ једне књиге, једног недосљедног нацрта

обликовати ту нама непознату животињу. Али, баш тада

почиње моја стрепња, иако се сада више и не зна

точно због чега би стрепити требало.

Та зар Цибетка није Његовим посредством и на јасан начин

заувијек у свијет усељена и у кошмару свијета смирена!

Морао бих  и ја већ повјеровати да су сјене ишчезлих

у средишту таме и свјетла сасвим умирене. А ипак сам још

увијек болесно узбуђен. Зар Леонидова Цибетка мора

у души људској тежак немир изазивати?

Коначно би требало, иако то сада већ изгледа немогуће,

ријечима једноставним исказати што се збива кад

некога мучи туђи сан, туђа визија коју једва

да разумије и творац њезин савршени. Несретнику

умире ли душа, а он се и не досјећа тога

да су туђи завршени снови веома опасни.

И тако ће се још  неко вријеме слика стране слике

у његовом уму одржавати неприродно јасно.

И тек када се његови властити снови почну распадати

он ће  схватити, иако ће то тада прекасно бити,

да су све илузије о туђим илузијама биле наопаке.

Али натраг више неће моћи,

јер заувијек се неопрезно изгубио у метежу друге душе.

А тко у туђој души залута,

може  бити сигуран да се никада више избавити неће.

Па је за таквога можда и боље да се скита

лабиринтима што их чини мноштво непознатих бића.

И да, ако му то затреба, силом повјерује

да се ту налази по властитој вољи

и да је добро дошао . И –  може остати довијека.

Само, тај створ нека никога ништа изравно не пита.

Мора бити миран и жаром ватре стално обасјан.

Љупка би Цибетка, која по свему судећи

господари таквим чудним крајевима, могла постати

опасна, јер се још увијек вјерује

да је више нигдје нема.

 ЕПИЛОГ

И тада, још далеко до краја заноса, чујем да је у

Алзасу дана неких скорашњих виђена жива Цибетка.

Срећом, Леонид о томе није  ништа сазнао.

Да га је нетко могао суровом непажњом

на ту алзашку Цибетку упозорити, дух би му се смутио.

И тко зна да ли би икада  створио своју фантастичну

слику  Цибетке. И да ли би уопће био сретан са створењем

које се у многострукој свјетлости лажи и истине исказује?

Та баш нестајање бијаше његова стваралачка идеја.

Ми остали не знамо да ли за створове што ишчезавају

има наде. Требало је Њега познавати, мислити онако

како је Он мислио, па би нам можда све било јасније.

Ја знам да то не могу. Само у ријетким часовима

племенитог лудила помислим како је добро што Он

није сазнао ништа о тој наводној алзашкој Цибетки.

Срећом, прије Смрти, није се нигдје појављивала.

Па, ако сада баш и лута тај створ пољима Алзаса,

ја сам онај који у то неће повјеровати.

Постао сам склонији тегобном измишљању

него што бих се могао освртати

на неке недоличне чињенице.

______________________________________

Марија   ЧУДИНА  (1937 – 1986) .  Песник, прозаист. Књиге поезије : Нестварне девојчице  (1959), Паралелни вулкани (1982) …

Овде су уврштене Маријине песме прелиминарно објављене у  Књижевности, 1 – 2 / 1982, у  КР, 209 / 25. 5. 1983 и 301 / 1987, и  у КН, 747 / 1998.    Видети: http://belatukadruz.wordpress.com/2011/07/26/%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%87%D1%83%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0/

http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2009/06/03/marija-cudina/

http://okruglisto.com/index.php?topic=228.0

http://sr.wikipedia.org/wiki/Ogledalo_pesnika_-_Marija_%C4%8Cudina

http://www.okf-cetinje.org/OKF-Marija-%C4%8Cudina-%C4%8Cudovisni-krematorijum_376_1

Богдан ЧИПЛИЋ

Ч

 

                Ветрењача

 

Ветрењача има једна у Бечеју крај гробља,

а знам ветрењача четири – пет у чурушком  хатару,

и код Кумана, у Банату, видео сам их толко пута,

раширених крила, као раширених руку,

где машу возовима у пролазу и разјапљеном небу,

и лепршају својим поцепаним поњавама.

Негде су сачувале још све четири руке очајне,

а негде су сакате остале само са по једним крилом,

и такве када машу у ветру тужне су и жалосне –

те неме удовице осиротеле усред поља

што до неба вапију само покретима својим.

Јако сам их се бојао у детињству –

мислио сам да су вештице у њима гнездо свиле

и да се с неким невиђеним силама боре,

у очајању да машу или да прете страшно.

И кад сам одрастао бојао сам се још увек

да им се приближим и у сенку станем

и увек би зазебао на дну душе кад би се која рука,

уз стењање тешко, окретом приближила из висине

и чудно лако у небо опет се дала.

Поњаве на крилима изрешетане ветром и годинама

једре високо ударајући крпама – ранама

као поцепаним завојима сломљених руку.

О, како стењу курјуцид дрвени у болном замаху

и како јауче ветар  кад вира на платно

а казук не да рањеном крилу са места да макне,

већ га закова у земљу бесно себи вуче,

тада се ђаволска греда под шатором смеје

и  великом медведу голица усијану осовину

те и он поиграва у незграпној својој радости

што ветар залуд једе – млети се ни данас неће,

јер нема шта у жрвњеве да се баци,

сву храну мрве незајажљиве дупље млинова.

Узалуд ветрењак отвара велика врата

и позива и нуди свог млина ветрењачки посао,

он само у мислима чује ломљаву страшну главнога сена

осовине тешке над каменом и горњег и брзог кола,

и венца зупчастог бесне шкргути –

и види као у сну где мливо у гуслом млазу

тече као бела крв низ дрвене олуке.

Сад ветрењача стоји над отвореним пољем и небом,

полумртва на по ока прати облака ток,

кишних великих лићурака и белих питомих бућева –

не уме више да из њихова пута ветрове проказује.

Само приче о ђаволовима и вилењацима, татошима

што облаке и олује воде и ветровима управљају,

теку низ косе зидине високе с кишним млазевима,

а саме вештице гледају на прозоре високе

и потајно окрећу шатор са крилима на ону страну

одакле олуја јури непозната, и само њима знана,

и броје облаке над равницом.

______________________________________________________

Богдан ЧИПЛИЋ  (1910 –  1989.) Књиге песама :  ПОЉАНА, 1930; ПЕСМЕ ЗА ВОЈВОДИНУ, 1940;  ДИВЉЕ ЈАТО, 1952;  ПАОРСКЕ БАЛАДЕ, 1955; ОКАМЕЊЕНА СТАДА, 1958;  ОПРОШТАЈ С РАХАВОМ, 1960; ЈЕ Л’  ДОБРО ДИВАНИМ, 1964. – Видети : http://www.knjizevnost.org/rubrike/1033-rapsod-vojvodine-stare-2010-11-01-23-17-39

 

 

Исак ЦРНОГОРСКИ

ЋУТАЊЕ

 

            ( Из циклуса завештаног  др Миодрагу Јуришевићу)

 

Постоји земља ћутања од свих речи већа

Једна крава ту пасе небо

и непојмљиво је како успева да се засити

Ми напустисмо улице и сишемо млеко

у земљи  ћутања која постоји

Два- три дрска се гаде

и затекне их поновна смрт притом

 

Ствари су сагласне и звук јасан

Зато је то бесконачна земља ћутања

Једна крава ту испија ћутање

и њену тајну нико не успева да схвати

Виме јој набрекне као млад месец

и цели свет сише млеко

а потом захвално ћути занешен јасноћом

 

Постоји земља ћутања

Једна крава вероватно огромних размера

мирно пасе небо плавље од свих морнара

Месец је посматра са највећег дрвета

и ћути не схватајући њену тајну

Када би краву неко шибао

она би ћутећи проливала океан – сузе

 

1969.

______________________________________

Исак  ЦРНОГОРСКИ (1948 – 1994). Приповедач, есејист, публициста. Нема објављену књигу поезије. –  Овде је уврштена  песма прелиминарно објављена у ВИДИЦИМА, Београд, 150 – 151 / април – мај 1971, стр. 14.