Архиве категорија: Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић

Из „Јеванђеља уметника“ / Б. Тукадруз

Кесон на Пеку - у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина)
Кесон на Пеку – у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина)

ПОЛУБОГОВИ НА КРАЈУ НАЈДУЖЕ, СЛЕПЕ УЛИЦЕ. РИБЕ У НАДИРАЊУ

Од реке, која лети сасвим пресахне и из чијег корита вире зелени бусени густе травуљине, што пресеца прашњав пут који води узбрдо где гори као превељ породична митологија, која ће се убрзо угасити; од породичних кућа покривених ћерамидом, међу јабукама, јелама, дудовима, шљивама и ружама (сећам се само бокора перуника, чаброва са олеандрима, и расцветаних јоргована), почиње улица немогућа, вегетални свет иловаче и камена : и њоме надиру као буљук оваца – рибе : амур, шаран, лињак, сом, смуђ, белица, штука, караш, манић, сомић – цвергл, гргеч – бандар, сарага, кечига, јесетра, моруна, пастрмка; туњ, ослић, скуша, сардела, папалина, зубатац, лигња, харинга, арбун, бури, угор, лубен, сипа, ушата, шарун, лист, шкарпина, сабља, и свакој је окачен о врату папир на коме је крупно мастиљавом оловком исписана цена…

За њима гура као чобанин тзв. председник савета за привреду. Познат по надимку Јајара.

За споменутим клизе сметови снега.

За сметовима долази поворка чуда још нигде неописаних.

Карневал дубоке провинције увијен у бели завој.

***

Низбрдо се котрљају зељасте лоптице,

олакшава се неки добро храњени штајерац на окуци.

Ветар долази преко градина

кроз леје сунцокрета врео

и подиже Циганкама шалваре од муслина.

Полубогови с брчићима a la Коба

или a la фирер, стоје у попречним уличицама

тобож загледани у саксије са мушкатлама

на доксатима кућа од белог кречњака.

Рибе зауставља један богаљ

у кожном качкету. Као кокошке их усмерава рукама

уназад… Али рибе су побегле на суво

од полубогова, немара комуналаца, фекалија.

И рибе прелећу богаља и лете

изнад улице према њеном крају, као према дубоком виру.

Древне бабе, седећи на басамцима, вире зачуђене

(као кад неко непознат прође с времена на време

у шареном оделу), и запрепашћено уздишу :

– Ију, Боже, шта је сад ово?!

Нарумењене варошке бабе немају времена за чуђење.

Рибе сусрећу јата месних голубара;

мешају се рибе и голубови;

прелећу кровове и багремаре

и нестају иза брегова.

Из тога правца су дошли месни полубогови

да владају у долини златној,

уверени да је све готово,

све завршено,

све решено,

све прописано за следећих осам хиљада година.

Кесон на Пеку - у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) Исто то
Кесон на Пеку – у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) Исто то

ДАР

Беседа у славу Дародавца

Јавио ми се Бог

Позвао ме је усред сна

Послао ми је Јаја

из којих ће се испилити

Нови живот, светови.

Опет сам заспао

и сањао брегове,

стрме падине

и једног коња.

Градиштанац је јефтин

(у поређењу са шампињонима).

Свињске буткице вреде

колико и шампињони?

Кантар бакалнице

није баждарен.

Књижевник и фарисеј

журе низбрдо

забивши носине

у јутарња издања.

Блажени гавранови.

Блажени идиоти.

Блажене мајсторице најстаријег заната.

Поклонио сам му

најбоље,

а он ме назва робом.

Могао је бити министар,

а није постао ни квочка.

Примио је плату своју.

И учинио је милостињу,

али је левица његова знала

шта чини десница.

Његова милостиња није

била у тајности;

и Отац његов који види тајно,

узвратиће мени јавно.

Већ узвраћа.

Телефонирао ми је јутрос.

Хиљаде чавки

кликће над мојом главом.

Те птице не сеју, нити жању,

не сабирају у житнице;

Отац наш небески храни их.

Те црне птице трче

по мом темену

и лове сваку моју помисао.

Оне се мојим мислима

умножавају,

а не јајима.

Јаје је Бог послао мени…

(16. март 2002. Пре подне)

Кесон на Пеку - у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) Под Кесоном
Кесон на Пеку – у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) Под Кесоном

ШКАРТ

Шкарт има своју историју

чак и своју уметност

поете, живописце, етц.

Шкарт је доминирао

деценијама

век је пун шкарта

Шкарт ће бити шкартиран

(ШК)АРТ ДИРЕКТОР

Да га не знам

Да не знам оно што

многи други не знају

о њему.

Ех.

Није домаћи пас.

Није у сродст ву са лисицом,

можда са медведом.

Купљен је као младић

ј е ф т и н о.

Шегртовао је

под шатрама вашарских циркуса.

Научио је доста трикова

које воли обичан свет.

ЛУТАЈУЋИ РАДАН ПЛАНИНОМ

Лутајући Радан планином

изгубих шешир и појам о времену.

И видех дрвосече усред снега,

где на рубу шуме бацају мреже у урвине.

И рекох им : Хајдете за мном, браћо,

и учинићу вас ловцима људи.

Они одмах оставише мреже своје

и пођоше за мном.

Да у урвинама времена тражимо

оно што су наши пређи покупили.

И отишавши одатле видех још двојицу,

са оцем њиховим, где обарају букве,

и позвах их.

И пођосмо кроз Топлицу и Подгору

као кроз Галилеју,

да лечимо многе болеснике,

разним болестима и мукама обузете,

и бесомучне, и месечаре, и одузете,

и својом појавом и речима

исцељивао сам…

Кесон на Пеку - у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) У близини кисона: Иван Лукић
Кесон на Пеку – у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) У близини кисона: Иван Лукић

СУДИМ И БИЋЕ МИ СУЂЕНО

Судим и биће ми суђено.

Какви судом судим,

таквим ће ми се судити.

Каквом мером мерим,

таквом ће ми се мерити.

И брвно у оку своме осећам,

и видим трун у оку брата својега.

и могу да кажем брату моме ;

стани да ти извадим трун из ока твојега,

јер извадих брвно из ока свога.

НЕ ДАМ СВЕТИЊЕ ПСИМА

Не дам светиње псима,

нити бацам бисере своје пред свиње,

да их не погазе папцима својим,

и окренувши се не растргну ме.

Тражио сам и још увек тражим,

дало ми се и даје ми се;

куцао сам и још увек куцам,

отворило ми се и тек

ће ми се отворити…

ТЕСНА ВРАТА

Ушао сам на уска врата,

јер су широка врата и широк пут

што воде у пропаст,

много их је који њим иду.

Уска врта и тесан пут

воде у живот,

и мало их је који га налазе…

ГОСПОДЕ, СПАСИ НАС, ИЗГИБОСМО!

Зашто сте страшљиви, маловерни?

Море и ветрови,

смириите се!

– Ко си ти да те слушају ветрови и море?

Кесон на Пеку - у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) Мало даље од Кесона: Урушен салаш крај Турског вира
Кесон на Пеку – у близини Салаша Севераца (пролеће, 2014, снимак Заветина) Мало даље од Кесона: Урушен салаш крај Турског вира

ДЕМОНИ; КРДО СВИЊА

Ја сам онај који није дошао пре времена

да вас мучи.

Ја сам дошао да вас отерам, демони!

Идите!

Идите у крдо свиња!

И отидоше у крдо свиња,

и сјури се крдо свиња са брега

у море,

и утопи су у дубини…

ЧУДО ЛЕЧЕЊА ОДУЗЕТОГА

Зоксу (Зорану Мандићу, 10.-11. 04. 2015. )

– Не бој се, чедо, опраштају ти се грехови твоји.

И одузет уста са одра на којем лежаше…

ЗАШТО СА ЦАРИНИЦИМА И ГРЕШНИЦИМА  ЈЕДЕМ И ПИЈЕМ?

Не требају здрави лекара него болесни.

Милост нам је потребна,

а не жртвени принос.

Јер нисам дошао да зовем праведнике

но грешнике на покајање.

(Из рукописа  књиге песама КОГИТО КЛУБ)

ФАНТАЗМАГОРИЧНА ИСТОРИЈА / Бела Тукадруз

МИРОСЛАВ ЛУКИЋ – БЕЛАТУКАДРУЗ
МИРОСЛАВ ЛУКИЌ – БЕЛАТУКАДРУЗ
 
LAS VILAJET

ИЗАБРАНЕ И НОВЕ ПЕСМЕ
ОДБРАНИ И НОВИ ПЕСНИ


ИЗАБРАО И СА СРПСКОГ НА МАКЕДОНСКИ ПРЕВЕО
ОДБРАЛ И ОД СРПСКИ НА МАКЕДОНСКИ ПРЕВЕЛ
РИСТО ВАСИЛЕВСКИ

Бела Тукадруз, 11. мај 2013, снимак -иван Лукић
Бела Тукадруз, 11. мај 2013, снимак -иван Лукић

ХИМЕРИТЕ

Веќе зборував за химерите
на мошне упростен начин (ми се чини).
Тие пак се тука, додека размислувам
за еден овоштарник на чиј крај
имаше еден шуплив багрем
полн со саќе и мед од одбегнати пчели.
И за едно парче земја покрај патот.
За тој пат турен со чакал.
(Тоа се сè химери,
но би можеле да станат јаве,
нешто остварливо, можно,
трајно и битно).

Химерите ме воделе
и сеуште ме водат.
Тишината летна на шамаците, на ливадите
Водопадите од хмел. Преданијата на мајка ми.
Вечноста. Химерите се нејзини сосетки.

Додека ме водат,
сеедно колку тоа изгледа апсурдно,
нема да заталкам во оваа губеница.

Повторно зборувам за химерите,
сфаќајки дека четириесет
и пет години ме оттргнувале од празнината
и од несомнените знаци на пропаѓање.

Химерите водат по макадамскиот пат –
слепо црево за илјадници и илјадници –
што се јази по ритчето.

Тоа место е возвишено и санќим создадено
за светска инка, што само јас ја гледам,
што сум ја видел додека слегував по падината,
вдишувајќи го нивниот мирис.

Химерите ме воделе пругоре,
прудолу, и кон непрегледните пуми ,
кон островите со млечни печурки,
на детството и еленчињата.

Химерите ме довеле до тука.

ТОА ИСТОТО, САМО МАЛКУ ПОИНАКУ

11

Тоа е слика на вистинскиот мрачен Лавиринт
со љубовно гнездо во средината,
кај што црната учителка со набрекната вулва го мами минотаурот.
Тоа е оргија во која се вклучуваат
сите оние што сакаат да го отмат стуштениот простор,
сопчето на крајот на скалите
што прилега на затворска ќелија.
На ветерот му е доделена рола на ладало
на огромните, невидливите.
Не е тешко да се одврзат соништата
на брат ми, татко ми, мајка ми.
Мртвите навраќаат во нашиот дом ноќе и понекогаш се неодбегливи.
Тоа е љубов на која во мрачната празнина ì е здодевно,
та потчукнува на чашите, на екранот на телевизорот, на прозорецот.
Може ли тоа да го чуе и да го почувствува оној
кој во себе не носи бесмртна душа?
Ладалата огромни како напнати едра
создаваат вртлози од вжештен воздух,
кој ги амка врвовите на елките.
Ладалата се веат и создаваат вртлози.
Вртлогот има облик на инка,
низ инката духот слегува
во лавиринтот и во соништата.

12.

Еден круг се затвора,
друг круг се отвора.
(Мртва врана крај патот, во правта.)
Илузијата е неоходна и благотворна.
Како бистра, брза вода, во која се гледа
секој камен, секое рипче. И белоушката
што кршајќи ползи кон другиот брег
и кон шубракот.
Таа провидна, тековна вода, и сите тие
камења во водата опточени со зелена скрама,
пат се по кој патува летната светлина,
тука е родена Вечноста, тука одгледана –
секоја илузија тука е одвишна и отровна…

13.

Вториот круг се затвора,
трет круг се отвора.
Се отвора третата врата.
Синкав чад од тутун
(како избелената боја на вратата),
лета кон еденската градина.
Во собата никого нема:
собата пропушила!
Пљачките проговориле:
зелената мастилница,
каменог ликум на стапало,
пенушката – печурка,
пирустијата,
катраникот,
дарчето,
печката кралица,
букарот,
дрвениот склопец,
старата чамова маса,
балалајката со три,
шишињата со мелени домати,
празните тегли…
Се случило чудо: собата пропушила,
пљачките проговориле!
Гравот во хартиените вреќи,
коланите,
ремењата,
семето од тикви во мрежестите вреќи…
Собата ја слуша расправијата на пљачките
и пуши невидлива цигара…
 
 
14.

Господи, направи го невозможното
и прослави го името свое!
Куќата меѓу грмушките шипки го чека својот Домаќин.
Секое село, селце, селиште, гратче и градови.
Чека во грмушките, во пирејот, среде мртвите
коприви, сончајќи се на слаповите од хмел.
Летото со поројни дождови ги облече во прелест долините и рамнинките,
падините на ридјата, стрмните страни и тесните врезови на шумските потоци,
на напуштените салаши покрај Дунав од Нови Сад до Карловци, од Белград,
Гроцка, Смедерево до Велико Градиште, Голубац и Кладово Господ
им подари бесцена убавина. Пивка вода од Мироч, опојно
краинско вино, мразни извори од ѓердапските карпи, овчари
што им свират на своите стада и на висовите. Секоја куќа како изѕемнат
гуштер го чека сонцето што се раѓа. Светлината што ќе го огрее овој мрак
и овој отпад, оние што со децении играат на отпадот под покладни маски.
Патиштата ги обрасна трева, шумите ги голтнаа гробиштата и безбројните
прагови на салашите. Куќата чека да секне секалото на кременот, искра и
оган кој ќе го запали огромниот отпад, селски, градски, сечиј и ничиј. Зашто
Куќата и сè околу неа се претворени во најголем отпад на кој растат татули
и штирак, бурјан, бозја, лески, мовишта…
Има многу разгранети, некастрени дрвја. Има многу ќерамиди склони кон пад…

Оној што ќе го запали тој крш и лом,
ќе ужива како лудиот Нерон во пожарот на Рим…

Господи, направи го невозможното и прослави го името свое.,
нека се леат порои светлина, илјадагодишни порои!

Почетак пролећа, Ада Циганлија, Београд, 2014.
Почетак пролећа, Ада Циганлија, Београд, 2014.

ФАНТАЗМАГОРИЧНА ИСТОРИЈА

Погледајте ја сликата Откривањето на медот
на П. де Косим,
прошетајте се низ периодот од 1498 до 1998 г.
и ќе видите сè што треба да се види

Глувците со запчињата читаат стари весници
тапии и пергаменти, кога веќе нема
други читатели: архивари, критичари
и оние што треба да ги суредат

Весниците и книгите бргу бледнеат, пожолтуваат
А медот колку повеќе стои толку е поарен

Мртви се поетите и мртви се критичарите
за нив се грижи глувчовата конфесија

Сè пропаѓа бргу, освен каменот и медот

Постои рекичката Железник
и згурата од рудата што ја топеле Римјаните
Краку лу Јордан

И постои златен дворец
златна цреша пред балконот
на златната убавица
за која извештаите не велат ништо
но кочијашите ја паметат
како лисиците киселото грозје
се сеќаваат на младиот овчар
што дувал во бела гајда
на наследникот на Проперцие
кој не пишувал
туку пеел песни
за златната убавица
и за златната цреша
и принесувал волшебни жртви
на шумскиот жртвеник

Постоеле значи поубави денови
кога цутеле липите околу Железник
и кога во камените калапи
црцорело стопеното злато
како тартуфите и буковките
во лојот од див јарец
и кога во бујните ливади
цвеќињата блескотеле како дијаманти

И кога убавицата сета од злато
боса ја преминувала реката
огледајќи се во неа како во огледало

Огледалата биле длабоки и јасни
врамени во златна рамка
Златната убавица била
полична, помилосрдна од Цинтија:
нејзиното чело светело
со природни особини

Во длабочината на тоа огледало
врз карпите се лизгале
сенките на орлите и сјајот
и тажаленките на гајдарот
од длабочината

Во длабочината на тоа огледало
се гласеле вековите
со златни трепети

Материцата на пределот се затворила
како цвет во летна квечерина
кога дошле првите варвари
и го скршиле волшебното огледало

Потоа дошле нови варвари
и ги преорале прекрасните ридја
и по кусо задржување ги напуштиле
ревирите Грабова Река, Северен Железник,
Огашу Станка, Бадалан и Бродица

Главниот геолог на рудникот, иако нашол
зрнца злато дури и во римската згура
воден од златното теле не напишал ништо
во својот иѕвештај, ни патем
за легендата за златниот дворец
за златната цреша
за златната убавица
и за волшебното огледало

Тревата и шумата ги зафатиле
коповите и урнатините како гробја
сè, освен рудникот на сеќавање на еден млад поет
можеби токму оној кој го родиле
свирачот со бела гајда
и златната убавица
откривајќи мед во едно шупелкаво стебло
водени од смарагдните очи на Железник…

(1971)

*     *     *

Балканските трговци со злато имаат свој Кум
и Кумот има свои прикумчиња
и лулка од злато

А сиромашните не можат да купат
ни лулка од буково дрво
Сиромашните варат млади коприви
и мравји јајца
ги брстат првите развиени ливчиња
на буковите гранкки

Нема веќе никого во шумите,
ниту разбојници, ниту ајдуци.

На шалтерот на банката службеникот
со очила со златна рамка
ладнокрвно
брои зелени банкноти

Тие се сега место злато

Само пчелите останале исти,
тие упорно летаат во шумата
и ги цицаат прашниците
одлично варат
и ги полнат шупливите стебла
со бесмртен слач.

(24 мај 1997)

Познати бркови: Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950. - Снимак Ивана Лукића, пролеће 2013.)
Познати бркови: Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950. – Снимак Ивана Лукића, пролеће 2013.)

ВО ПОТРАГА ПО МАЛ ДУЌАН

На Батриќ Церовиќ
 
Што видов, ме прашуваш?
Оној прв таканаречен Голем Дуќан.
НИКОГО, иако цел ден
одев ваму-таму, горе-долу,
од рид на рид.
Ниту пиле. Ниту маче.
Ниту саксија со цвеќе на некој прозорец.

Никаде стадо. Никаде куче.
Ниту стог сено зад некоја колиба.
Ниту нов црн бајрак.
Ниту бачилото на Ѓокиќи во Длабок Поток.
Ниту говедата на Живко Говедарот.
Ниту чад од некој оџак.
Ниту оној столетен даб на врвот
на висорамнината Крстопат, на чија величествена
круна (во квечерините) слетуваа илјадници
врани. Никого не сретнав
одејќи по патеките на Голем Дуќан веќе
обраснати со трева, освен црните косови
и фазаните што ниско прелетаа
и исчезнаа во непрегледното
зеленило на грмушките. Планинците
исчезнаат во тој ист правец.
Прогресот тука навистина
успеа! Револуција. Епохата со својата метла
исчисти сè што беше
живот. (Не со метлата, туку со даноците, со ниските
откупни цени на добитокот, со примамливоста
на државните службички, со касапниците
на градовите.
Не го видов Мал Дуќан.
 
(Летото 1991, Мишленовац – Басаре)
ЗМИЈАТА БЕЛА КАКО СНЕГ

Сè можеш.
Да отккриеш вистински предел,
засолниште под ридот
што го прескокнува кошава,
жив извор и добра подлога.
Да ја довикаш Тајфата од Мал Дуќан.
Да почнеш градба на Вистинска куќа
на вистинското место –
во која се содржани сите куќи
на таа страна на светот,
во која вистински домаќин е сесмислата,
а стопанка – сврзаните времиња.
И да го кренеш тотокот над текот
и да го префрлиш во градината над годишните
времиња, во рибникот, во кој бозелот и лебедите
се постојано дома.
Сè можеш, освен
да го кренеш стариот праг
под кој е склопчена
змијата бела како снег.
ШУМСКАТА ЌЕРКА СО ТРНАРЧЕ

Каменот е најстар на оваа планета,
затоа од него градат храмови,
престоли, маси
и лакови над порти.
Земјата му припаѓа на оној што ја заградил
и орајќи ја ì дал смисла.
Дрвјата на сликите
фатени се во мирување.
Жената е затворена во својот пол
додека над нејзината глава леткаат
црни птичишта (чувствувајќи миризба
на крв што се излева).
Ја мачат несоницата и месечевиот рог.
Таа излегува од пештерата
и оди по месечина
до каменот облечен во пурпур
на кој седнува, со проѕирен превез.
Свртена е кон бреговите отаде реката
зад кои се раѓа сонцето.
Трнарчето слетува во нејзиниот скут
и ги колве капките пот
што ì се тркалаат по градите.
Ветрецот надоаѓа со налети
како прилив на морски бранови.
Ноќта е длабока и сенчеста
како нејзинот копнеж.
Трнарчето ќе затрепери пред таа длабочина,
со длабочината на ноќта, копнежот, со тишината
на горичките и ќе почне да црцори.
Црцорот е превод на трепетот…
________ Напомена: из обимнијег рукописа превода стихова  Беле Тукадруза (алиас М. Лукића)  са српског на македонски, који припрема  песник, издавач  и академик Ристо Василевски

Три песме из другог издања „Краљевских инсигнија“ Беле Тукадруза

БЕЗДАНИ ВЕКОВА

Царичин град, Прекопчелица
Зашто баш овде?

Унапред смо, зар, изгубили
битку с прецима,
са правим одговорима,
омађијани  дугим ноћима
под маском кумира?

Зар уплаши нас сиктај гуја
да скренемо с друма?
Или нам шану можда демон висоравни
да можемо да пропаднемо у бездан?

Преци су као кртице у башти.
Песник је занесењак, глупак,
жена – није!

Боје рђе, издалека, боје старог црепа –
ко је тај предео с лицем  лепотана
што гледа нас у пролазу
кроз дуге трепавице?

Заволео сам давно југ Србије,
можда зато што сам са севера,
и што је овде све друкчије?

У пустој капелици ивањског гробља
корњача – вечност из ње бије,
величина и женско тело,
лепо сложено и бело.

Вечност је срасла са свим стварима
и руменим трешњама,
са прошлошћу и будућношћу,
као пупчана врпца с пупком….

Туп си ти, као коњ глупи, слепи,
туп је твој ум, о човече,
што се вртиш у узаном кругу!
Гробови су потонули дубоко
и мртве штите.

Путуј  и копај  друмове
зарасле травом.

Нек те надгледа ветар, мува,
војска мрава.
Поскок или шарка.
Крава гојна, чешљугарка.

Путуј безданом. Заборавом.
Путуј  уз брегове, као змија травом…

Бела Тукадруз, у близини Царичиног града, новембар 2013.
Бела Тукадруз, у близини Царичиног града, новембар 2013.

ЈУСТИНИЈАНОВ  РИБЊАК

Знам, знам сву нашу тугу, несрећу и судбину!
И мука ми је од марама које су нам везали
преко очију  векови, туђин и сеобе.

Историја Соколу зулум учинила,
зулум учинила – кућу запалила!

Јој!
Јој, Соколе!

Угасићемо пожар,
водом са царских извора
са смарагдних извора испод Радана.

Још лепшу ћемо сазидати Кућу;
нек соколићи не пиште,
а ни ти не куни,
мој Соколе, историју,
хиљаду година самоће,
виђење из другог угла,
јер ја сам старији од досељеника
и сваке историје пораза.

Ја сам двестагодишњи златни шаран
што има крила
вичнија од сокола.

Ја путујем  брже од птица (ваздухом)
и (кроз земљу)  брзином
водотока  са Радана!

Овде да копамо,
мало дубље
и мало ниже,
овде да копамо, чујеш ли ме?

Не инати се, него ме саслушај!
Овде да копамо, у воћњаку.
Овде где нас упућује Клокот.

Јер кроз клокот говори
корњача и змија и шаран
и закопано благо,
смрека и теме планине.

Воденица поточара
са сојкама и врбама,
орасима разговара.
Праћака се испод липа
сред воћњака златни шаран
симболима покопаним
сав ишаран –
црвен и позлаћен,
лимунастожут.

Ту где се завршава,
мој Соколе,
баш почиње пут!…

            КРОЗ ПЕДЕСЕТ ГОДИНА
 
Не врабац, ни вране, кроз  педесет година
кад  из мог гроба никне троскот, мерисак, или јоргован,
на мојој хумци скакутаће, као пре две или десет хиљада
година : птичица дугог репа, спрудњајка.
Поплашиће је Нови човек који туда наиђе,
и она ће се олакшати пре него полети :
птичији измет биће ми лакши  од његових речи
које чујем:
… Подмуклост тобожњих пријатеља искрених
је безгранична! Све су ми узели, ваздух, хлеба, наду,
извор, тапије, љубав и будућност: монструми, шизофреничари,разбојници, најгори…
Ужас, бљувотине. Лаж до лажи!
Долазе из  мртваја и таме и руше светове, који нису вредели.
Авала, Кумодраж, Јајинци, Миријево; Рановац; Жагубица;
Лебане – мора да постоје и таква места, иако их никада
видео нисам. Дошле су боленштине и године тешке
и за оне што се возе аутобусима и возовима
и за оне што путују пешке.
Долазе да нам читаво постојање зацрне
наше мале и велике грешке.
Долазе удружена понижења и привиђења.
Ко још зна шта је слобода?
Ко је ставио главу у торбу?
Смрт је ушла у моду,
као такозвани барди што мекећу као болесна коза.
Јорговану цветају најбујније на гробљу…
            Истину не спомињу већ двадесет и неколико векова; око које су избили непознатом момку, зубе и ребра које су поломили неком младићу у некој вароши, боле и мене. Каква слобода, демократија. Труле јабуке су скупе. Труле банане су луксуз. Цигани су напустили своје старе древне занате и баве се – шверцом, лаком зарадом. Салата је луксуз. А тек шећер и уље, вино! Срамота  овде боље успева од лубеница и малина. Камење у бубрезима расте. Излапеле бабе, курве у младости, уче народ памети. Боже, видиш ли све ово?
Слушам говор будућности силазећи на обале Подземне реке, да поразговарам са сенима мртвих великих народних певача. Недостаје ми мало, недостаје ми много. Да прескочим границу светова. Нико не зна шта се спрема, ни велики мртви пророци. Испод гробова има осматрачница. Са ње сам видео како један мртвац устаје и излази из таме, јер је ожеднео свеже крви људи или животиња. Он не мили као моје пијавице, него лети , и никад му није доста крви.И видео сам како авети неке нејасне прилике јарчевим папцима певају дитирамбе. Већ вековима женама и сестрама децу праве такви, баш такви. Авети. На земљи нема одавно честитих људи, већ вампировића.Друга и трећа и четврта генерација вампировића. Ветар наноси рефрене : Аве Горња Мезија! Аве Сербиа!  Лист  врбе се забада у површину реке као стрела, у виру се окреће као вретено. И мене носи водена  струја, и можда ћу се провући, кроз педесет година, кроз тесна врата, као кроз иглене уши, јер друкчије се не може ући у будућност. Можда ће једном сваки муж децу правити својој жени, можда никад више неће бити развода; кад на стенама ове клисуре боје птичијег измета, поново почну да се гнезде орлови?…
_____________
Мирослав ЛУКИЋ
КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ
Одабране песме. Шаманске
Библиофилско издање песникових
пријатеља у расејању
Издавач
Editions SAECTIO CAESAREA,
Парис – Фрајбург – Беч, крајем 2000.
Уредник и рецензент
Саватије Иг. Митровић
Штампано  у  111 примерака
(C) Мирослав Лукић, 11000 Београд,
Сердар Јанка Вукотића 1 / 13      ________________ Из Пoговора овој књизи:

….Многе Лукићеве песме из КРАЉЕВСКИХ ИНСИГНИЈА, али и из других књига, чекају своје праве тумаче. Радо бисмо га упоредили са Миланом Ракићем, српским песником са почетка века,  али Лукић је написао много више песама од Ракића, и нема „порушено лице“, како то рече И. Секулић. Старије Лукићеве колеге, песници – уредници моћних комунистичких предузећа у Србији, играли су се деценијама са оним што је стварао, покушали су да га у хазардној игри  епохе Хокус – покуса, придаве. То је било немогуће, јер Лукић је имао амблем ракићевског карактера; поседовао је пун, неисцрпан унутрашњи живот, читав један свет. Лукић је један од најбољих сведока  књижевнога живота друге половине ХХ века у Србији. Овог су писца окаснело примили у УКС, песници много мањег калибра од њега. Овога песника неће лако  примити ни у САН. Међутим, он је избацио у свет уметничка дела која су рефлекс дубоког унутрашњег живота, коју му је дао потпуну самосталност, дуго незамисливу и ретку у српској књижевности. Лукић није сав само у својим песмама, већ и у књигама романа, есеја. Ракић је ћутао годинама, Валери је ћутао 20 година, и Лукић је ћутао много, а кад је проговорио, проговорило је ћутање од памтивека. Лукић је уметник највише победе и највишег дара :  његов унутрашњи живот омогућио је једну ванредну синтезу, веома важну за српску поезију. Овај песник је у својој поезији укључио у себи начине и медијуме свих уметности; међу првима је написао роман – литургију. Доживео је преображај, неопходан, његова преображења су израз највишег раста његове личности. Пред овим песником, који је тек ушао у педесету годину живота, је велики раст личности. Лукићеве песме су на први поглед једноставне, дубоко личне; оне су наслаге слојева његовог унутрашњег живота, и кроз те палимпсесте треба силазити дубље и дубље. Лукић је, као и Ракић, лепа појава у српској књижевности; стварао је и ствара повучено; створио је, осим низа књига песама, и незаборавне романе. У тим романима има и много стихова, које Лукић није прештампавао у посебним књигама. Има читалаца који радо читају баш те стихове из романа кад пожеле добру поезију…