Необјављени одговор Милоја Дончића, приређивача антологије Ресавски венац, новинару НИН-а Марјану Чакаревићу
ПАНИКА У РЕСАВСКО-ЛОПОВСКОМ КАРТЕЛУ…
Детективска посла у поезији, НИН бр. 3331 од 30. Х 2014, стр. 58-59

Извесни Маријан Чакаревић, решен да се отресе анонимности, осмелио се да у НИН-у бр. 3331 од 30. Х 2014. године у име ресавско-лоповског картела безочно нападне не само књигу коју сам објавио, не тек ни мене као „кривца“ за њено појављивање, већ и донаторе који су материјално помогли објављивање ове антологије књижевног бешчашћа. Могуће да би ме већ и ухапсио, само да има довољно чварака/петокрака на својим бољшевичко-комесарским еполетама Друге Србије.
Не желим да јавност убеђујем у истинитост објављеног, а још мање да Чакаревићеве сараднике поучавам вештини истраживања. Њихова необавештеност не оспорава постојање овог књижевног материјала. Зато се у тексту и бави политиком а не поезијом. Паметније им је да се позабаве изналажењем рукописне заоставштине писаца некомуниста погинулих или погубљених пред сам крај или након Другог светског рата. Било би им штошта јасније. Што се Ресавског венца тиче, комплетан истраживачки материјал чува се на сигурном месту и биће доступан свим, па и књижевним знатижељницима тек након изласка другог дела антологије. Да има нечег сумњивог, већ би се огласили сами писци заступљени у првом делу: Б. Радовић, Д. Колунџија, Ј. Брковић и други. Најмање би им била потребна помоћ подмлатка ресавско-лоповског картела у чије се име огласио наречени Чакаревић.
Има и оних који тврде да је цела књижевност Јужних Словена у овој књизи. То, једноставно, није тачно. Зашто у књизи нема Весне Парун, Слободана Марковића, Аце Секулића, Бране Петровића?… Зашто нема Стевана Раичковића и многих других?
Реч је, наиме, о нечему посве другом. Не брину они за култне писце наше књижевности, него за себе. Све би учинили да спрече појављивање другог тома антологије, тродупло дебљег од првог, не би ли себе поштедели непријатности када би на некој од страница угледали и своје име. Њихов главни циљ је више него прозиран. Не бира се начин како да се одбране позиције стечене под сумњивим околностима, као маренда сталних трабаната власти, да се некако заштити углед, награде и признања, прикрије тај више него опскурни морал.
Зато је хајка на ову књигу почела давно пре њеног појављивања. Да нисам наговестио други део ове књиге, многи од оних који ме нападају, тапшали би ме по рамену и хвалили, као што су то чинили много пута до сада. Но данас изнова живимо проживљено и поново смо у четрдесет петој, шестој, седмој или 1948. години.
У време одржавања Сајма књига јавило се двадесетак мени познатих плагијатора који претпостављају да ће се наћи у другом тому антологије. Правдају се на најразличитије начине… Почело је и међусобно потказивање, тако да се може објавити и посебна књига – добровољаца и потказивача.
Читалачка публика не мора да брине! Све тече својим током! Ово је процес ширих размера који је незаустављив!
Што се другог дела антологије тиче, можда је једноставније објавити песме оних аутора којима је преписивање као чин незамисливо, мање би се папира потрошило и јефтиније прошло! Међутим, овако је веселије! Ресавским лопужама неће помоћи ни измишљени књижевни поступци по којима је преписивање дозвољено.
Не може се, заиста се не може све правдати интертекстуалношћу, метатекстуалношћу и осталим књижевним марифетлуцима! Срећом, нису изгореле све библиотеке, а то је опака сметња оваквим позјамљивачима туђег.
- 11. 2014. године
= видети више о аутору: Милоје Дончић