65. Јован Пејчић : ВРЕМЕ И ВЕЧНОСТ : Саборник српских молитава : XIII – XX век : антологија / (приредио) Јован Пејчић. – Београд : Универзитетски образовни православни богословни хиландарски фонд ; Ваљево; Србиње : Задужбина „Николај Велимировић и Јустин Поповић“, 2001. – 247 стр. ; 20 цм. ; илустр. (Библиотека Свечаник : хришћанска мисао : књ. 20). – Тираж 1000
Овај „молитвени труд“ антологичар посвећује „благоупокојенима моме деди Добросаву и мојој баби Цвети, који су ме у најранијим данима мојима молитви Господњој и страху Божијем научили“ (стр. 3). Књига почиње Пејчићевим предговором „Морална, свештена, духовна историја Српског народа“ ( 21 – 23), и затим следи прилог Н. Велимировића : „Молитва је тамјан што без престанка кади душу моју и уздиже је к Теби, Царе мој и Царевино моја“ (1922) (стр. 27 – 28). Пејчић је свој „саборник“ поделио на два дела : на изабране молитве Старог доба ( стр. 33 – 133), и Новог доба (135 – 231). Следе Додаци (223 – 251) : Општа напомена, Посебне напомене, Извори, Писци, Молитвеници, Преводиоци, О аутору Саборника.
Пејчић је заступио следеће ауторе ХХ века.
Иво Андрић ( 2), Николај Велимировић ( 13), Светлана Велмар – Јанковић ( 1), Атанасије Јевтић ( 1), Петар Кочић (1), Богдан Лубардић (1964) (1), Мирко Павловић (1), Јустин Поповић ( 13), Исидора Секулић (2), Ђуро Шушњић (1).
Нисмо били у прилици да прегледамо зборничку, прелиминарну, поруџбену верзију ове антологије.
Упореди ли се број заступљених аутора Старог доба са Новим , однос је овај : 16 : 11. Да ли је то права, најсрећнија, најпожељнија пропорција уклапања старога са новим?
Одговор на ово питање постоји, додуше подугачак. Веома ми је жао, што састављач зборника српских молитава од 13. – 20. века није компоновао своју антологију из три дела, што није додао и молитве из српске народне књижевности. Јер, заиста начелно говорећи, ако је већ изабране молитве истрзао из органских контекста ( рецимо, Сава Српски : БОЖЕ ОТАЦА НАШИХ, САЧУВАЈ И УКРЕШИ НАСЛЕДСТВО МОЈЕ У ДРЖАВИ БИВШЕ ВЛАДАВИНЕ МОЈЕ. – Молитва монаха Симеона (Немање) пред упокојење, у Пејчићевој антологији бр. 16, стр. 52, преузета из књиге : Свети Сава : САБРАНА ДЕЛА, Београд, СКЗ 1998, 179 – 181), могао је то урадити и са појединим молитвама у оквиру изванредних, антологијских народних српских песама. Примера ради : Могао је навести врло лепе примере; рецимо : део песме „Цар Лазар се приволева царству небеском“, стихове 29 – 36 :
„Мили Боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству:
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
Приволети царству земаљскоме,
Земаљско је за малено царство,
А небеско увек и довека.“ (…)
Ставите ову молитву из народне песме наспрам било које молитве у Пејчићевој антологији – наспрам Велимировићевих, молитава И. Секулић, да не говорим о С. В. Јанковић : књига би само добила. Има још таквих примера, али – да не набрајам даље. Барем осам примера молитви из народне поезије је антологичар могао дати, да буде пропорција његове антологије 16 : 8 : 11. Ако доиста антологичар држи до моралне, свештене, духовне историје Српског народа, до свецелине српске културе, у шта не сумњам, могао би, у евентуалном другом издању, да да барем осам или десет примера молитви из народне поезије. Јер народна српска поезија је онај величанствени лук између вечности и времена. Са народном поезијом је српска култура ушла у свет, у светску културу и духовну баштину. Други, дубљи разлог : постоје дубоке везе између писане црквене књижевности Старога доба и народне поезије. Не могу се игнорисати. Није природно да их игнорише један полиграф, професор универзитета, књижевни критичар, врстан публициста, какав је Пејчић.
Друга начелна примедба. Кад је реч о молитви као жанру, најисцрпнији појам о томе је дао код нас проф. Ђорђе Трифуновић (АЗБУЧНИК СРПСКИХ СРЕДЊЕВЕКОВНИХ ПОЈМОВА, Београд, Вук Караџић, 1974, стр. 139 – 156). Пејчић у своме предговору у неколико реченица прелази преко суштине молитве. То је терен извесне дилеме, на коме се указује, барем за мене – трећа начелна примедба. Пејчић уочава „тројствен карактер српских молитава“; додаје после тога две реченице, два одређења, и то је све. Пејчић зна да нема молитвеника „који се „на догледу Божјих светова“ предаје најопштијем и посебном, занемарјући људски лично и богочовечанско у себи“. Пејчић вели : „Свој почетак српска молитва има у Светом Сави, и сву висину, сву лепоту достиже она већ са Светим Савом“ . То је истина, али делимична; молитве су у српском народу постојале и пре Светога Саве. Тачно је да се „молитвени српски глас у столећима такозванога рационализма и позитивизма, у осамнаестом и деветнаестом веку, у раздобљима некаквога свецелога богоборачког „јуриша на небо“, када се „поверовало“, свугде па и овде, да је човек све, да је вазда био све“, некако губила, али никада се није могла сасвим изгубити. Пејчић је бирао солидне примере молитви. Међутим, када је реч о ауторима 20. века, невероватно је сузио круг свога избора. Пошто то није образложио, остаје нам да нагађамо. Вероватно Пејчић прави разлику између молитве у најужем смислу речи, канонске молитве, и молитвене поезије?
Ново доба у Пејчићевој антологији молитава, најблаже речено, далеко је од стварне представе онога што постоји у српској молитвеној књижевности. Пошто не видим јасна антологичарева мерила и пропорције, могу само наслућивати да се определио вођен начелом ригорозне елитистичке књижевно историјске презентације жанра молитви 20. века; и онда је разумљива његова игноранција песника који имају молитве – од Момчила Настасијевића и Д. Максимовић до Љ. Симовића, М. Бећковића, М. Магарашевића, Мирослава и Александра Лукића – да набројим само неке. Није касно да то Пејчић поправи у другом и допуњеном издању своје антологије. Јер онда ће отклонити сваку сумњу и помисао о књижевно – антологичарском аутизму, који по природи ствари, открива лоше црте и предрасуде разних врста аутора као критичара. Због свега изреченог, надам се довољно јасно, и више него добронамерно, предлажем аутору да уважи изнете аргументе у другом издању…
*
П С. Били смо у прилици да прегледамо и известан број тзв. завичајних или ускотематских антологија, зборника, панорама, попут ПОХВАЛЕ ВАТРИ (С. Пенчић, Ниш, 1964), антологије соц. лирике Т. Чолака БЕЗДАНОЈ БЕДИ КРАЈА НЕМА (1989), СРПСКИ МАНАСТИРИ И ПОЕТСКА РЕЧ ( С. Радовановић / Д. Батиница, 1990), Дечанска звона ( Р. Андрић, 1995), Кула од лобања (З. К. Палански, 1989), САЗВЕЖЂЕ АРИЉСКОГ АНЂЕЛА (Нишки песници, К. Илић, 1996), ПОХВАЛЕ СВЕТОМ САВИ српских песника ХХ века ( Р. Перић, 1991), ПЕСМА О КОСОВУ ( И. Костић / С. Вуксановић, 1991), ЧЕГАРСКИ ВЕНАЦ ( С. Стојадиновић, 1996), ДРАИНЧЕВА СПОМЕНИЦА ( Стојадиновић, 1999), и 78 ДАНА ЛИЦА ПЕСНИКА (Београд, 1999), међутим, њихово читање није било од користи за овај рад…
ОПАЛО ЛИШЋЕ | Арзив у оснивању (001) 