Ознаке

59. Владимир Јагличић : КАДА  БУДЕМО  ТРАВА ; Антологија новијег српског песништва. Врбас, Слово, 1998

Рајко Петров Ного ( 12), Манојле Гавриловић ( 5), Перо Зубац (1) , Радован Караџић (4), Марко Вешовић (4), Мирослав Тодоровић (1), Мирослав Максимовић ( 7 ),  Мирко Магарашевић (1), Татјана Осречки (2), Тања Крагујевић (2), Момчило Попадић 5), Милан Лалић ( 6), Драгомир Брајковић (7), Јован Зивлак (2), Слободан Зубановић (2), Љубиша Мишић (1), Стеван Тонтић ( 4), Миодраг Трипковић, Радојица Бошковић (1), Милан Ненадић (8),  Станоје Макрагић (2), Милосав Тешић (7), Душан Вукајловић (3), Слободан Стојадиновић (3), Љубица Милетић ( 4), Тодор Дутина (4), Раша Ливада (1), Душан Говедарица (1), Душко Новаковић (1), Зоран Костић ( 10), Звонимир Костић Палански (3), Вукашин Костић ( 1), Недељко Бабић ( 2), Новица Тадић (5), Радмила Лазић (1), Драгиња Урошевић ( 4), Звонимир Костић ( 8), Братислав Милановић ( 3), Светислав Влаховић (5), Здравко Крстановић ( 3), Војислав Деспотов (2), Радосав Стојановић (1), Зоран М. Мандић (2), Мирослав Лукић (8), Божидар Мандић (2), Мираш Мартиновић (1), Живорад Ђорљевић (3), Бранко Б. Ковачевић (1),  Ивана Миланкова (1), Лазар Радуловић (2), Мирјана Божин ( 1), Андреј Јелић Мариоков (2), Недељко Жугић (1), Златко Красни (2), Небојша Васовић (1), Радислав Ћивша  (3), Милован Марчетић (1), Драган Лакићевић ( 7), Ненад Грујичић (4), Радомир Уљаревић ( 4), Владислав Живковић (2), Ђорљо Сладоје ( 12), Зоран Петровић ( 2), Милан Ђорљевић (5), Дејан Гутаљ (1), Небојша Деветак (4), Милош Комадина (3), Бранко Брљанин Бајовић (3), Иван Негришорац (3), Миодраг Раичевић (1), Никола Вујчић (1), Данило Јокановић (2), Ђорђе Нешић ( 5), Благоје Баковић  (5),  Гордана Ћирјанић (2), Мирјана Булатовић (5), Јован Николић (1), Јелена Ленголд (3), Живодраг Недељковић (1), Зоран Милисављевић (1),   [АPPENDIX ]  Секуле Шарић (1), Зоран Ж. Петровић (2), Драган Јовановић  Данилов (5), Мирослав Алексић ( 4), Војислав Карановић (1), Милан Орлић (1), Ненад Милошевић ( 1), Драгица Стојановић (1), Саша Радојчић (2), Саша Јеленковић (1), Предраг  Брајовић ( 1), Милета Аћимовић Ивков (1), Саша Миленић (1), Славица  Величковић (1), Јовица Јанковић ( 9), Крста Поповски (1), Ана Ристовић (1), Дамир Малешев (1), Миливоје Пајовић (1), Драган Хамовић (1), Ненад Јовановић (1), Драган Алексић (12)

а) “ Антологија новијег српског  песништва  „Када будемо трава“ обухвата  осамдесет једног песника рођене од 1945. године  наовамо. Заступљени су у распону од једне до дванаест песама. Књига садржи и „зборнички додатак“ у којем се налазе још двадесет два млада песника рођена после 1960. године. / Антологија почиње песмама Рајка Петрова Нога, уз којег „престона“ места заузимају Милан Ненадић, Милосав Тешић, Зоран Костић и Ђорђо Сладоје….“

б)   (Полемички предговор) “ Приређивач  антологије свој предговор започиње констатацијом (ставом) да је српску поезију двадесетог века обележио везани стих, са паузом од три деценије (пета, шеста и седма, са Попом и Павловићем) које нису успеле да га  загасе, већ се он чак и обновио са Раичковићем, Лалићем, Симовићем, Ракитићем, Б. Петровићем и, додајмо, Миљковићем, Тимотијевићем, Данојлићем и Б. Радовићем. Заправо, Јагличић отвара већ  одраније започету полемику са Миодрагом Павловићем и његовом „Антологијом српског песништва“. Он признаје Павловићу „изузетан истраживачки рад“ којим је покрио српски средњи век, али му замера на „ужасним омашкама“….“ итд.

в)  „…Јагличић изненадно оживљава неколицину недовољно вреднованих песника : Момчило Попадић (који представља, по мишљењу приређивача, откриће антологије), Манојле Гавриловић, Радован Караџић, Миодраг Трипковић, Милан Лалић, Небојша Деветак, Бранко Брђанин Бајовић, Мирјана Булатовић (…..) и други .  Затим, на светло су извучени практично непозната имена и судбине : Мирослав Тодоровић, Татјана Осречки, Љубиша Мишић, Мирослав Лукић, Лазар Радуловић, Живојин Недељковић и други.

Изразито другачији поглед на савремену песничку позорницу Јагличић показује свођењем  на минимално песничко присуство песника чији је досадашњи рејтинг био висок : Раша Ливада, Новица Тадић, Слободан Зубановић, Стеван Тонтић, Душко Новаковић, Војислав Деспотов и други. Драстичан гест састављач чини изостављањем песника као што су Будимир Дубак, Мирослав Цера Михаиловић, Слободан Костић, Радивој Шајтинац, Предраг Бјелошевић, Злата Коцић, Нина Живанчевић, Миленко Стојичић, Јово Марић, Александар Лукић, Анђелко Анушић и други.. Они су могли бити заступљени са бар по једном песмом. Тим пре што је приређивач такве компромисе правио : Мирко Магарашевић, Радмила Лазић, Здравко Крстановић, Никола Вујчић, Милован Марчетић, Гордана Ћирјанић, Јован Николић и други. Понајбоље су прошли, изгледа,  песници у „златној средини“ по броју заступљених песама : Мирослав Максимовић, Марко Вешовић, Драгомир Брајковић, Звонимир Костић, Драган Лакићевић, Љубица Милетић, Милан Ђорђевић и аутор ових непретенциозних редака….“

г) „Без обзира на поетичку искључивост, антологија Владимира Јагличића, преузимајући јуродиву улогу угаоног преусмеривача књижевних токова, представља прворазредни књижевни догађај који отвара бројна поетичка питања, релативизује досадашње критеријуме и приоритете, радикализује и демистификује укупну слику феномена српске поезије“.    ( Ненад Грујичић : ОПКЛАДА С ВРЕМЕНОМ, „Политика“, субота 7. март 1998, стр. 27 )

„Треба истаћи да Јагличићева, као и многе друге раније објављене антологије, чак из пера оних који су потпуно самовољно и некомпетентно прибавили себи звање повлашћеног читаоца, не доноси битну обнову слике савременог српског песништва, али је интересантна и провокативна као пројекат који инсистира на једној верзији ( и једном нормативизму) тог истог савременог српског песништва. Ту интересантност Јагличић потврђује у предговору у коме уз одређене замерке на антологијску технологију Миодрага Павловића образлаже своје разумевање феномена новије српске поезије инсталирајући у том разумевању (као капитално типовање) „кључну улогу : Рајка Петрова Нога, Милосава Тешића, Милана Ненадића, Ђорђа Сладоја и Зорана Костића, уз покушај да успостави везу својих пет кључних и величанственмих фаворита с Дучићем и неким представницима наше модерне….“    ( В. Зоран М. Мандић : ЈЕДНА ВЕРЗИЈА САВРЕМЕНОГ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА, САВРЕМЕНИК плус,  58 – 59 / 1998, стр. 92 – 94 )

а)   „Најмање је три разлога за посве негативан суд о „подухвату“ Владимира Јагличића. Први разлог су поводи и намере у стварању  оваквог „пројекта“, други је начин на који су вредновани заступљени  песници, а трећи, најбитнији, крајње је неуко срочен предговор….“

б)  “ Јагличићу је нодостајало храбрости да начини антологију коју би чиниле песме искључиво испеване у везаном стиху. То би могао да буде занимљив и надасве провокативан пројекат. Могао је Јагличић да уради и посве другачију ствар – да детаљно прикаже сва струјања и усмерења у најновијем  српском песништву. Овако, он је застао негде између превредновања и разрачунавања, острашћен и површан, неук и надобудан ; свој задатак није испунио ни на једном плану. Објављивање овакве књиге не служи на част ни издавачу, чији је уредник, узгред буди речено, један од повлашћених  песника у Јагличићевом „подухвату“ „.

в)  “ Уколико је ишчитавао књиге песника које је заступио, исправне податке је могао да нађе у биографским белешкама. Има их! Но и то указује на чињеницу да Јагличић није како треба обавио посао кога се подухватио. Да не залазимо у то кога је још све могао да заступи, а кога све није морао да заступи…“    ( Живко Николић : КВАСАЦ НЕЗНАЊА И ДИЛЕНТАТИЗМА, в. у л.  НОВИНЕ  БЕОГРАДСКОГ ЧИТАЛИШТА, 26 / мај 1998, стр. 32 – 33)

Николић није заступљен у Јагличићевом избору – ето  једнога од разлога за жестину Николићеве оцене.  Николић вели : “ У српској култури, а посебно у српској књижевности, у току целе деценије (која још увек траје), дошло је до праве експлозије примитивизма и дилетантизма. Написима у периодици и повременим јавним иступањима, Јагличић се сврстао у челнике тога „покрета“…“  –  Јагличић је понајмање – незналица и дилетант, напротив. Урадио је, на књижевном пољу, више од Живка Николића!  Да се Ж. Николић на овакав,  жесток, критички начин осврнуо  на – барем једну од оних антологија у којима је заступљен, а које су објављиване у последњој деценији ХХ века, да, то би било занимљиво. Николић је библиотекар Библитеке града Београда, која објављује НОВИНЕ БЕОГРАДСКОГ ЧИТАЛИШТА, чији је уредник  С. Нешић, песник , кога, такође, нема, у  Јагличићевој антологији…  Јагличић је, у својој антологији, покушао  да превреднује српске песнике рођене почев од 1945. године.

„Наша поезија није добро представљена у антологијама. Најбољи досадашњи пример, „Антологија српског песништва“ Миодрага Павловића, престрога је да би била истинита. Антологије са сличним амбицијама раде се у неколико томова : треба окупити све што иоле вреди, ништа не одбацити“  ( Јагличић, ПРЕДГОВОР, параграф 10, стр. 14. ).

Јагличићу је, поред Лепоте, важна и  Истина, која понекада и боли : “ …време је показало да Павловић није имао на уму националну важност свог пројекта. Он је, гледано из данашње перспективе, био „арбитар елеганције“ своје, комунистичке епохе. На жалост, пристао је на подметачину. На месту које је, у пресудном једном времену, захтевало жилавог српског борца, добили смо европског господина пораженог без борбе. ( Више о томе – на катедри др Петра Милосављевића, у књизи “ Српски национални програм и српска књижевност“) “  (Јагличић, исто, стр. 15) .

„Састављач ове антологије био је омеђен захтевом издавача, да у њу буду уврштени само песници рођени после 1945. године. Без обзира на ово ограничење, бирао је песме имајући у виду духовну вертикалу српске културе, од прехришћанских времена, преко Светога Саве до данас. Он живи у илузији да би одабрани песници и песме могли бранити српску поезију и на једном шире замишљеном, не само српском, већ европском и светском плану“ (Јагличић, исто, стр. 16).

Предговор својој антологији, Јагличић започиње одличном песмом једног минорног песника (Славка Вукосављевића, која се завршава стиховима : Повратиће се земља земљи, прах прашини. /  Са невиности стена спраће нас младе кише. / И када будемо трава у некој малој долини  / да ли ћемо се срести, или никада више ? ), о вечном повратку и враћању, из које, уосталом, преузима и наслов за свој избор.

„Водеће српске песнике, кад је у питању ова старосна група, састављач је видео у Рајку Ногу, Милану Ненадићу, Милосаву Тешићу, Зорану Костићу и Ђорђу Сладоју. / Надовезујући се, свак на свој начин, на поезију поменутих, старијих колега ( Раичковића, Лалића, Симовића, Ракитића… – моја напомена , М. Л. ) , ови песници светлају образ нашој савременој поезији. Њихов учинак тим је већи јер се огледају на пољу које је, донедавно, проглашавано мртвим. Населили су немогућ простор“ (Јагличић , стр. 6 ).

“ Иза наведених „престоника“, чврсто, стоје Момчило Попадић (чије песме би требало да буду „откриће“ ове књиге), Марко Вешовић, Драгомир Брајковић, Драган Лакићевић, Звонимир Костић, Мирослав Максимовић, Мирослав Лукић, Милан Ђорђевић. За састављача су ови песници гарант једне стабилне вредности.

Заједничка одлика ове групе песника је – неуједначеност њиховог писма. Неки од њих (Лакићевић, Лукић, Ђорђевић), дуго су се тражили.

(……..) Мирослав Лукић је недавном књигом „Архив у оснивању“  начинио једно лепо изненађење, које га и доводи у групу „ексклузиваца“ ове антологије. ..“ (исто, стр. 7 – 8 – 9)

(….)

Не знам колико су се апострофирани Лакићевић и Ђорђевић „дуго тражили“; знам да су били у прилици да несметано објављују своје књиге. Ја у тој позицији био нисам .

Ја сам тек 1998. године објавио две књиге – које су ми  тзв. „уредници – ауторитети “ одбили пре  више од четврт века, тако да се о мени  (као о песнику) може створити тачнија слика, ако се и то узме у обзир. Моја „ексклузивност“ и књижевна судбина је била предодређена, на жалост,  великим јазом –  униформношћу духа епохе хокус – покуса.

*

Кад је реч о песничком умећу и песничким поступцима у српском  језику и књижевности у овом веку, о томе сам писао пре неколико година, узгред (в.  есеј ДНЕВНИК ПИСЦА, прештампан у књ. ДУХОВИ, 1, стр. 399, Аламанах за живу традицију, књижевност и алхемију, 1 / 1998) .  Миодраг Станисављевић је ( Истраживачком поступку СПИРАЛА, књига РИТМОВИ, I – II , 1984) једини од  српских песника, колико ми је познато, проговорио  о стању „кужне депресије песничког умећа и песничких поступака у овом језику“. Тај Станисављевићев текст треба поново прештампавати.  Исто тако, важан је и Црњансков есеј ЗА СЛОБОДНИ СТИХ ( Мисао, 1922 ; или у књ.  М. Црњански, ЛИРИКА, Просвета, Београд, 1968, стр.120 – 125) .

„Слободни ритам је прави, непосредни лирски ритам, везан за расположење. Он је сеизмографски тачан ритам душевних потреса. У лирици је та непосредност најдрагоценија. Речи и изрази добили су нову  боју.   / Још су Гете и Шилер објавили „све што је поетично треба ритмично обрадити“. Б. Поповић признаје стих дотле док се ритам може осетити. И заиста је то једино мерило.  / Али ритам није број слогова дужих и краћих, наглашених и ненаглашених, него је ритам : екстаза. То су знали већ они свештеници који су  играјући  певали по улицама римским. Ритам доживљује дубоку обнову. То знају они који су пратили борбу Дебисијеву. Он оставља фонетичан физички ред и прелази у психички закон. Сваки садржај има свој ритам. То давно зна балет. Драж и чар тог непосредног ритма не сме више да се губи. Огрубели смо у законима. Ритам је екстаза, место јамба и трохеја граматике, јамб и трохеј душе. Слободни стих је модерна, чисто лирска метрика …“ (Црњански, нав. дело, стр. 124 )

Шесдесет година, после ових Црњанскових редова, Миодраг Станисављевић  (СПИРАЛА) зна да је „пут ка стварању новог ритма / нових ритмова / ЈЕДИНИ ПУТ СТВАРАЊА НОВОГ ПЕСНИЧКОГ ЈЕЗИКА. Још су Валери и Маларме дошли до једноставног извода да разноликост емоција и различја индивидуалитета треба да следи разноликост ритмова, а и Паунд је у то веровао“.

Колико има, заиста, нових ритмова у свеколикој српској  поезији 19., па и 20. века, до данашњих дана?Питања версификације су важна. Питање стварања истинских  нових ритмова у српској поезији је суштинско. Јагличић, као одличан версификатор, могао је о томе да проговори детаљније, убедљивије, да покаже стварно стање ствари. Не мислим да је Јагличић апсолутно поетички искључив ( истина, у његовој антологији његове су симпатије на страни везаног стиха, али тамо има и доста песама испеваних у слободном стиху) ; као преводилац, он зна вредност везаног стиха : он чува од „расплињавања“…

Да се овај састављач доиста упустио у „превредновање“ песника и поезије, што није поетичка искључивост, доказује и параграф 4  Јагличићевог  предговора :

„Има велики број српских песника који траже личну шифру, свој „кључ  од куће“, незадовољни уобичајеним версификационим правилима. Измишљају форму, језик, свет. Основно чему се клањају је – зачудност. Не смеш бити обичан, мораш изненађивати. Невоља настаје кад своју екслузивност (која је, често, веома обичан недостатак талента) прогласе општим добром васељене. После тога, углавном, открију да је вода мокра.  / Има ли код њих добре поезије? Има.  /   То су гласови дивљи, неоплемењени, расути, распричани, неприлагољени, исфрустрирани, повремено сјајни, повремено тамни. Ови песници, углавном, немају „целу лепу“ песму, већ, на моменте, добре стихове. По правилу, боље стоје у антологијама после, него за живота, при чему, до циља, од двадесеторице, стигне један. Нисмо их видели као саздаоце песништва, већ као творце песама. Распу се, у каратамном нехају, па шта испадне.  /  Огледни  пример је Душан Вукајловић. Предсмртно певање донело је овом поети, неопходан, песнички увид у вечност“ (стр. 10).

Драстично игнорисање и изостављање неких песника , нарочито Александра Лукића , не може се правдати ваљаним  разлозима. (…..)  Овај песник  је већ својом првом књигом, а затим и књигом : ЕВРОПА (1995),  донео, не само неопходне песничке увиде у вечност – да се послужим Јагличићевом синтагмом – већ је наставио да шири оне експлозије , које су започеле „Откровењима“ Р. Петровића … (…)

*

Владимир Јагличић, кога сам високо вредновао као песника, као антологичар је „упозорен“; као критичару му вреди указати на следеће. Чиним то имајући у виду његов књижевну будућност, успон и раст. Оно због чега га напада његов вршњак  Ж. Николић, НЕ СТОЈИ. Јагличић, као песник, критичар и публициста : није израз примитивизма при крају 20. века у српској култури. Међутим, разлога за критику Јагличића, као критичара, антологичара има. Критичар мора увек пред собом имати известан циљ који, грубо говорећи, јесте расветљавање уметничких дела и кориговање укуса. То је Елиотов став, валидан став, такорећи незаобилазна место критике, стваралачке критике. Бојим се да у српској књижевној критици, кроз читав 20. век, није довољно јасно схваћена ДУЖНОСТ КРИТИЧАРА. Па ни међу песницима.

Настасијевић  је овако размишљао: “ Кад се критика доведе у питање, појаве се многи аргументи за и против. Уметности мељутим не треба аргумената : млаз који бризга из дубина живота, и бесмисленом иначе, да највише оправдање. То се зна, али је нужно још у почетку подвући.

И још нешто : етика поезије није да се њом неко духовно храни (тешко том) , него да маљијски пробуди зачмале или још непробуђене силе, јер  чами дух или спава у многима.

Што је неодољиво, дакле из највеће дубине, изражено, самим тим хоће да се саопшти највећем броју. То је призив из самоће : „Ходите, сви сте ви што и ја!“ Случај великих уметника : невиђени или нечитани, самим именом носе магично дејство.

Откуд онда посредници, водоноше са извора?“    (Момчило Настасијевић , За релативну критику,  в. у књ. САБРАНА ДЕЛА ИВ, Есеји . Белешке. Мисли, Дечје новине – СКЗ, Београд, 1991, стр. 241)

За сада, Јагличић, и не само он, пише РЕАЛИТВНУ КРИТИКУ. – Књижевни зборник „ИСИДОРИЈАНА“ (8 – 9 / 2000), у оквиру новопокренуте рубрике „Погледи и тумачења“, објавио је тематску целину, о вредновању текуће песничке продукције. Поводом Анкете и реаговања пише уредник зборника М. Магаарашевић (Савременост уназађености или развој?), који критикује хвалидбени клише књижевне критике и „организовано награђивање минорних песника и разговетно осредњих књига“.  Објављени су и разговори који су поводом анкете вођени на јавним трибинама и у медијима. Један део ученика је оспорио вредности неких познатих песника и критичара, који подржавају песнике : Драгана Јовановића Данилова, Ненада Грујичића, Милана Орлића, Тању Крагујевић, Милосава Тешића.  У посебним реакцијама Тешићево песништво су оспорили Ален Бешић, Ђорђе  Деспић, Предраг Чудић, Мирко Магарашевић, Јовица Алексић, Милутин Живковић…Те врсте спорова и оспоравања могу да разреше антологичари, али она ретка врста антологичара, која неће бити заступник неке струје у савременој поезији. Дакле она врста антологичара и критичара, која неће апсолутизовати лиризам, тај први ступањ поезије, већ ће песнике мерити  кроз филтер другог и трећег ступња поезије, као што чини НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ у  свом трећем издању. Ми  сада имамо релативну, паушалну, необавезујућу, да не кажем врло, врло површну критику.  Кад Н. Грујичић овако пише, у једном од најтиражнијих листова у Србији и на Балкану :

“ Затим, на светло су извучени практично непозната имена и судбине : Мирослав Тодоровић, Татјана Осречки, Љубиша Мишић, Мирослав Лукић, Лазар Радуловић, Живојин Недељковић и други“,  то не само да је неукусно, него и израз  незнања.  Шта значи „познато“ – „непознато“? То су релативне категорије!  Споменути аутор, очигледно, има једно  анахроно схватање културе и поезије 20. века.  Он чак није ни онај  – Настасијевићевим речима речено – „посредник, водоноша са извора“.  Проблем је у следећем – али о томе нико неће да говори –  како је, рецимо, у српској култури и поезији друге половине 20. века, неко постајао „познат“?  Постојала је и у „култури“ и  „књижевности“ тога периода „подобност“.  Неко је врло лако могао објављивати своје примењене актуелне глупости  у најтиражнијим медијима, код  најмоћнијих издавача (контролисаних). Неки други аутори и кад би написали ванредна дела, нису могли доћи на странице „Политике“, или на екране државне телевизије. Према томе, у другој половини 20. века у српској култури и књижевности, бастион тзв. официјелне критике створио је читава крда  „познатих“, и нужна су ИЗРАВНАЊА, кориговања, превредновања, али не са уског гледишта неког песничког клана, већ имајући у виду, пре свега, фундаменталне  потребе високе српске културе и поезије 20. века. То, код нас још нико не чини; пре свега, из недостатка храбрости, а затим – није се појавила још увек стваралачка личност  пожељног стваралачког развоја, синтетичар по мери високе српске културе и поезије.

Јагличић, да би оправдао своју егзистенцију као критичар, мораће да настоји да дисциплинује своје личне предрасуде и пристрасности – и све оне слабости којима су сви људи подложни –  и да – како Елиот лепо и тачно рече – “ у заједничкој тежњи ка стварном суду усклади своје разлике са разликама што већег броја својих колега“.  З. М. Мандић је упутио реалну, уравнотежену критику Јагличићевој антологији. Јагличића његови поједини вршњаци – бојим се и претпостављам –  жестоко нападају због тога што у његовој критици претеже оно сасвим супротно – у тзв. владајућем духу до средине деведесетих; Јагличић своје постојање као критичар дугује жестини и екстремности свог супростављања  дотадашњим критичарима, антологичарима. Његове слабости као критичара произилазе из његових симпатија, чини ми се. –  Не пресуђујем Јагличићу, нисам судија. Објаснићу мало подробније, баш зато што је реч о песнику који не крије да је завистан од традиције и акумулиране мудрости времена…. (……)

Дискусија о поезији никада није сувопарна, техничка и ограничена. Тога толико мало има у српској култури и поезији да је просто невероватно. То је омогућило, претпостављам, поред свих других околности, и  подизање бетонских бункера официјенле српске књижевне критике. Елиот је знао због чега треба ценити критику песника – критичара, изнео је разлог ( као што га је невешто изнео и М. Настасијевић) – песник – критичар „рукује чињеницама и може да нам помогне да и ми поступамо на исти начин. – Налазим да ова иста нужност влада на сваком нивоу критике. Велики део критичког писања састоји се у „интерпретацији“ једног писца, или једног дела. Ни то није на нивоу Лирераног клуба. Повремено се догоди да једно лице наиље на разумевање код другог, или да се неком креативном писцу открије оно што је он био у стању само делимично да изнесе, а што ми осећамо да је истинито и расветљено. Тешко је спољним сведочанствима објаснити нечију „интерпретацију“. Па ипак за сваког ко је вешт са чињеницама на овом нивоу биће довољно сведочанстава. Али ко треба да доказује властиту вештину? При сваком успеху на овој врсти писања поткраде се хиљаде подвала. Уместо понирања, наилазите на фикцију. Зато критику треба ставити на пробу на тај начин што ћете је небројено пута примењивати на оригинал, руководећи се при том властитом оценом оригинала. Али не постоји нико ко би вам загарантовао компетенцију, и тако се опет наљемо у дилеми“ ( Елиот, Функција критике, Изабрани текстови, Београд, Просвета, 1963, стр. 51 – 52).

Делокруг литературе и критике подразумева критички рад , у коме је прихваћена могућност „кооперативне активности, са даљом могућношћу да се доље до нечег што се налази изван нас и што се провизорно може назвати истина. “  Елиот то пише 1923. године.  Елиот можда и није дефинисао до краја истину, чињеницу или реалност, јер то и није била његова намера. Његова је намера била да пронаље оквир у који ће се уклопити споменути појмови и сви слични постојећи појмови.

Књижевну судбину једног песника, моју,  или било чију другу,  неће одлучити  антологије, критичари и песници, попут Јагличића, узгред буди речено, не зато што сам старији прилично од Јагличићеве генерације : одлучиће је целина поетског опуса кроз време. Пишући о целокупном Јагличићевом песничком опусу, у неколико наврата, трудио сам се да сагледам у целини  највиталнији ток у његовом стваралаштву, да га сагледам у оквиру његове књижевне генерације, у оквиру његове стваралачке тајне и развоја. Што Јагличић на исти начин не узвраћа, не мени, него свим  песницима о којима пише, мером све – поимања, све – смисла, мером синтетичке критике, то је знак да сам га, можда преценио, као критичара. Надам се да овај песник временом неће склизнути у маниризам. Многе посвете у Јагличићевим песмама, говоре о њему као човеку. Вредновао сам га високо као песника, судећи према броју песама у овом коначном издању…Надам се да ће, у будућности, као критичар, тумачећи  одрељене феномене, појаве, или опусе српских песника улазити у истанчаније анализе и недвосмислене основане оцене, јер је у оквиру своје генерације понајвише припремљен за такву врсту деликатног посла. И молим Бога да постане независтан дух… Високо уважавам околност што овај писац  у крајњој нужди понајвише зависи од свог унутрашњег гласа…

Да ли постојећи књижевни  споменици, пре појаве Јагличићеве антологије најновије поезије, образују какав поредак, да ли је он идеалан? У извесном, елиотовском смислу, тај поредак је био „потпун“.  Или како Елиот каже : “ Постојећи поредак је потпун све док се не појави то ново дело. А да би се он одржао и после појаве новога, целокупан постојећи поредак мора, макар и најмање, да се измени; и тако се односи, сразмере, вредности сваког уметничког дела поново саображавају према целини; а то представља уклапање старог и новог….“  Тешко је не сложити се са овом истином, са овим Елиотовим схватањем. Баците дуг поглед на српску културу и поезију 20. века и видећете „да није неоправдано да садашњост у истој мери мења прошлост у коликој прошлост управља будућношћу“.  Јагличић је уметник који има смисла за традицију, више него његови вршњаци, чини ми се; јер уметник мора да има традицију; а традиција сама по себи садржи идеју и проблем реда и поретка;  и једна од главних функција стваралачке критике је у суштини проблем поретка.  Изван уметника, критичара и антологичара постоји нешто изван чему они дугују лојалност, оданост, чему се предају и жртвују да би стекли и задобили свој јединствени положај…

ПС. – Понављам : „Лоше је стање у нашој критици. Што она није једна „савршена камера“ која све тачно прима споља, све боје, нијансе и димензије, и што прочитано, снимљено, примљено не преображава својим унутрашњим животом, што не даје истински преображај, што не пребацује све преко своје интуиције, или то чини половично, то је, можда зато, што критичари нису погодне личности, немају осетљиву мембрану, која ће на све спонтано да затрепери, спонтано да пренесе у наш естетичко – психолошки „свјатаја свјатих“ и, из те лабораторије, спонтано, изразом, да се роди на свет.

Не адвокатишемо, кад ово кажемо, у корист неког неоимпресионизма…Не призивамо критичаре – самодршце, већ стваралачку критику…“

                Јагличић је, поновимо, међу првима, на самом крају века, вредновао  моју поезију; ја због тога нисам ни срећан ни корумпиран. Подценио ме је, ипак, на рачун личних преференција; што ми не погађа, јер сам имао прилике да се као истраживач стварних проблема српске културе и поезије 20. века мало дубље и исцрпније упознам  са фундаменталним проблем српске културе, пре свега високе културе. Јагличићева антологија је, ипак, искорак; недовољан и непотпун. Та антологија, поред осталог, и информише. Добро је да постоји. Данас се не могу направити солидне антологије српске поезије  једног периода 20. века, ако се  човек не удуби  у стварне и суштинске проблеме српске културе и поезије 20. века; ако не расветли тај (неиделани) поредак.  Ми таквих студија немамо. Због тога сам одлучио да напишем студију о томе, али не само због тога… ( 2. јула 2001)

Advertisements