Ознаке

Данило КИШ

________________________________

Како бих свој текст ослободио, бар донекле, цитата и непосредних доказа, замислио сам да су од поезије Марије Чудине остали, као од Сапфо (VII и VI век пре н. ере) само фрагменти – а шта од песника остаје у нашем сећању, у нашем духу, до која строфа, који стих? – и понека песма. Као од гностичких песника или као богумилски споменици, којима је фрагментарност судбина, којима је фрагментарност изазов и освета судбине. Гностички дух баца свој презир у лице света и бога, а бог и свет им узвраћају истом мером. Пошто свет доживљују као сан каквог злог демијурга, гностици пишу стихове као по води.

Због фрагментарности песама – reliquiae relikquiarum  –  замишљено пустошење времена постаје реалније, едукативније. Овај избор има, дакле, овде*, двоструку функцију : он је у првом реду естетички („Сваки избор песама јесте, и мора бити, пре свега естетички“, каже госпођа Јурсенар), а тек затим, и истовремено, илустрација теза о поезији Марије Чудине као поезији прожетој до дна духом гностичког одрицања.

Овај је додатак дакле саставни део есеја под насловом „Изгнанство и краљевство Марије Чудине“.

Д.К.

___________________________________

* Објављено (на крају есеја „Изгнанство и краљевство Марије Чудине“) у часопису Градац, бр. 46, мај-јуни 1982, стр.31.

Треба поново прелиставати и читати књижевне часописе 20. века, јер у њима има, понекад, сасвим неочекиваних ствари. Накнадно сам открио ову Малу гностичку антологију Данила Киша,  одштампану на непуних девет стубаца Градца.  Некако је то промакло мени , и промиче другима.

Жао ми је што сам ову Малу гностичку антологију открио касно. Раније, могао сам је цитирати у целини,уградити у неко од осам издања Несебичног музеја. – Покушао сам да браним, Марију Чудину, од једног напада у коме је она, постхумно, у име неке неописиве заслепљености, могла постати колатерална штета. Још је Киш увидео истину да таква, то јест поезија Марије Чудине нема успеха нити га може имати, јер „она не тражи ни допадање ни успех. Та би поезија успех доживела као неспоразум, као пораз. Она тражи, и налази, вернике, оне који ће у њеном гласу, у њеном тихом нарицању и проклињању пронаћи своје тајне мисли, свој глас. Јер ова поезија, рекосмо, није „од овога света“ , она је изабрала непостојање као свој предмет и као свој извор: певати непостојањер из сржи празнине!…“

_______________________

Видети: Марија ЧУДИНА

Advertisements