Ознаке

 

(….) Нема још увек, дакле, пожељних антологија, када је реч о представљању  српског песништва 20. века; и човек, који се суочио са већином антологија објављених до лета 2001. године, не може не осећати тугу  због тога. Припремајући треће издање Несебичног музеја, проводећи дане и ноћи над многим књигама, антологијама и појединачним уметничким делима објављеним током 20. века у српској књижевности, видео сам да  свака људска, па и уметничка мисао, гоњена нагоном сазнања, „одводи у бесмисао, ако се не причести Свесмислом. Тако и свако људско осећање. А такве мисли и таква осећања нису друго до црни демони у царству људске душе; сама пак душа није друго до пакао. – Причестити мисао божанским Свесмислом, божанском Логосношћу значи : преобразити је у богомисао. Тако и осећање : причести ли се божанским Свесмислом, оно се преобрази у богоосећање. А богомисли и богоосећања су као анђели. Пуна њих, душа је пуна анљела“ ( (Ј. Поповић, исто. стр. 263).                 Тај језик је једноставан, разумљив; у њему су дата и мерила.  Настојао сам да међу уметницима у култури и књижевности 20. века, препознајем такве.  Нисам дозволио да ме сапне један жанр; знајући  да је „чак и бесконачно мали бол, за себе (…) бесконачно велики“. Већина критичара српских 20. века, са врло, врло ретким изузецима, носила је на савести печате својих огрешења, греха, штетећи високу српску културу. Инсистирам на греху, свом и туђем, и на оном најмањем, јер „грех не стари, него се, што дуже живи све више подмлађује, ако га човек у себи не сузбије савешћу. А савест то чини ако има Бога у себи…“  Грех и огрешење и у животу и у критици  је пре свега самоубилачки чин, „јер убија у човеку, бар мало душе, савести“. Ученошћу се грех не може претворити у негрех ( то јест могао је неутралисањем Фауст), међутим, за уметника будућности, за оне који наговештавају зачетак  православног или богочовечанског реализма, то је – неприхватљиво.

Изненађује ме да антологичари тзв. антологија лирске поезије током 20. века, ретко кад дефинишу шта је осећање у човеку. Творци или састављачи тзв. антологија мисаоне поезије нису се прославили. Прецењивали су човекову или песничку мисаоност. Заборавили су, или можда никада нису ни знали, да је осећање „у човеку нешто исконскије од мисли, нешто људскије, а тиме и божанскије; свим својим бићем оно залази у бесмртно и вечно. Зато је чудесни Исус све човекове светове градио на осећању, богоосећању. По Њему : љубав је – неразориво осећање, богосећање; и милосрђе је – бесмртно осећање, богоосећање; и молитва је – бескрајно осећање, богоосећање; и кротост, и смерност, и благост, и доброта, и жалостивост – све су то бесмртна осећања, богоосећања“ (Ј. Поповић,  исто, стр. 270).

Српски историчари и антологичари имају кроз читав 20. век, осећање за време, мада нисам увек сигуран да баш до краја знају да је време „најсвирепији тиранин када ратује са вечношћу. А ратује кроз човека. (…) Проклетство је за човека мисао која не жели да се преобрази у молитву, да се заврши молитвом. (…) Кошмарски је неиздржљиво имати мисли које се пред мистеријом светова не претварају у молитвено узбуђење и усхићење“ ( Ј. Поповић, исто, стр. 271).  Бацао сам дуге погледе на српску културу и поезију 20. века – тако је настајала моја антологија, и видео чудесно занимљиву игру која се одигравала у овом свету и на овим балканским и српским просторима; видео сам оно што је видео и умни Поповић : да „низ хучни водопад времена Бог отискује безбројна сазвежђа и светове, безбројна тела и душе, безбројна бића и ствари; и све се то ломи, хучи и јури ка неком дну, које – да ли постоји? …А време се, ипак, тамо негде, улива у безобални океан вечности“ (стр. 271).

У овом свету земаљском  има много небеског : вредновао сам оне уметнике који су то знали, који су то осећали. Сваком човеку и уметнику дат је само један излаз из солипсистичке самозатворености : Свечовек, или Богочовек Христос. „Љубављу  човек савлађује границе свога егоизма и преноси себе у љубљеног, оваплоћује себе у другом. Тако се врши истинско сједињење човека са човеком, човека са људима, човека са свима бићима и тварима. Кроз молитву љубав преноси душу човекову у Бога, кроз милосрђе преноси је у ближњега, кроз братољубље – у брата, кроз човекољубље – у човека, кроз жалостивост – у сва бића у свемиру“ (Ј. Поповић, исто, стр. 273).

Васиона стоји на богочовечанском начелу оваплоћења себе у самопожртвовању, несебичности. То стоји у наслову наше антологије. То је оно имплицитно, неизречено мерило! Доказ : „светлост се жртвује за сва бића, служећи им, оваплоћујући се у њих. То чини и топлота; то чини и ваздух; то чини и биље; то чине и минерали; то чини мајка за дете; то чини небо за земљу; то чини земља за сва земаљска бића. То чине сва бића, све твари, све силе, јер то чини сам Бог. У томе је сва мистерија живота и постојања; у томе мистерија васионе и свих васиона, колико их има…“ (Ј. Поповић, исто, стр. 273).

Стварао сам антологију Несебичан музеј (….) да бих показао да је све у овом земаљском свету „судбински повезано са оним небеским светом. Неоспорна је истина : земља се држи небом, и постоји небом; земља и све што је на њој“.  Показао сам то, песмом САОБРАЗНОСТ ИЛИ КОРЕСПОДЕНЦИЈА (Трећа верзија), верујем, као песник богочовеанског реализма.

Призивам богочовечански реализам (то за мене није богословско – теолошка категорија само!) , будућност  поезије, пожељан пут којим би се могла запутити српска култура и књижевност будућности, зато што се у њему, постиже „савршена равнотежа између природног и натприродног, између земаљског и небеског, између човечјег и Божјег, између овог света и оног. “

Мислим да је ово и оволико, за почетак, довољно у теоријском погледу, да је нацртано јасније од цртежа сувим угљеном.

Призивам дух истинске и високе  српске културе и књижевности  у којој се помоћу богочовечанске силе Христове „усразмерава у човеку дух са телом, мисао са чулима, осећање са тежњама. Без тога богочовечнскога усмеравања свега у васиони и човеку, све тоне у дивљи и проклети хаос“…

Погледајмо, сва та растојања у култури и поезији Срба 20. века, сва та растојања од туге до радости, од смрти до бесмртности, чиме су условљена. Критичари и антологичари и при крају 20. века о томе – ћуте. Не изјашњавају се. Мени то уопште није чудно. Не чуде ме ни толики превиди, ни неоправдан заборав. Велико је било растојање од човека до Богочовека у  српској култури и поезији 20. века. Много има људи, и уметника, чија се мисао није завршила Богом, па је остала крња, недовршена. Многе су се „величине“ постепено сушиле, венуле, док најзад сасвим нису увенуле. Што важи за уметникову или песникову мисао, важи и за његово осећање. Ако се уметниково осећање не косне Бога, временом се спаруши, замре, док напослетку сасвим не ишчили, нестане. Ако се биће једног уметника и песника не заврши Богом, он остаје крњ, недовршен; у њему временом и поступно одумре све велико и узвишено, а остане ситно, ништавно… Има нешто страшно у српској култури и књижевности 20. века : а то је што има сувише сланих, горких, страшних велова и тајни. Туга је бити само књижевни критичар, само књижевни историчар, само антологичар, само естета, јер то значи, и кад је о најбољима реч, бити у каравану који никако не може да изађе из пустиње. Читајући брда антологија поезије 20. века, књижевно – историјске купусаре, разне јерархије и хијерархије, нисам дао својој мисли да на крају у страшним мукама издише од глади и жељи; тражио сам оазе у пустињама и воду, да душу освежим, и заморену мисао, ожеднелу, огладнелу. То је оно највише и једино можда оправдање и за настанак Несебичног музеја, али и ове студије, где ја – тврдим – нисам са философима, естетама и другим, који лутају каравном по бескрајној пустињи… Антологију Несебичан музеј, и ову студију, не саставља философ или естета, већ песник – критичар, књижевни полиграф. По томе се она разликује од свих других, објављених у 20 веку. Философи и естетичари су мученици и трагични људи,  не ретко очајници, бунтовници, саркастични људи, умишљени. Зашто? Зато, на жалост, што им „мисао није у стању да пронаље ону кап меда што се скрива у круницама многих бића и ствари. И они хране себе горким лишћем свирепих тајни које тако обилно и бујно расте на ливади наших тужних земаљских стварности“. (…)

_______________________________________________________

Advertisements