Ознаке

              

БОГОВИ

 

„Што смо ту, неки бог допуниће

Можда складом, вечном наградом и миром“.

Тако давни песник.

 

Само што ти богови, у које се он узда, нису негде „тамо“.

Они су  овде, седе са нама за истим столом,

Причају приче које се причају уз ручак и чашу вина,

Тапшу нас по рамену, допуштају нам да их тапшемо по рамену,

Али све време мисле неку опасну мисао.

 

А кад се нађу сами, они отворе своје књиге

И у њих записују све што се догодило и све што се рекло.

 

У тим књигама љубав се претвара у мржњу, смех у притворство,

У њима се откривају скровите намере о којима ни ми сањали нисмо,

И путеви нашег живота одједном мењају смер.

 

Никада нећемо умаћи тајним рачунима богова.

Јер они нам у снове улазе, да тамо открију

Још неки разлог за своју освету.

 

 

 

      ТРАГЕДИЈА ЈЕ ЗАВРШЕНА

 

Трагедија  је завршена. Ослепљени Едип одлази

у свој  мрак, у наш мрак.

На тргу остаје хор да промрља још неколико стихова

и разиђе се кућама где већ мирише вечера.

 

То је наш час.

Завеса још  није спуштена, и  ми излазимо :

стубови палате одједном се претварају у картон,

крв што је будила сажаљење и страх пролива се

из боца са обојеном водом,

и с мачевима од дрвета ми започињемо своју игру.

 

Све што се збило, приказаћемо још једном :

Едип ће  одговорити на питање и ископати себи очи,

Јокаста ће крикнути иза сцене,

доћи ће Гласник да саопшти последње ужасе ,

и  крв ће потећи.

 

А у некој паузи, између два стиха,

или док се у мраку и тишини мењају костими и декор,

можда на крају, док се кулисе односе и светло гаси,

одјекнуће опет крик ослепелог Едипа

чија је дуга сенка већ замакла за посвећени брег.

 

Али само за час. Ми ћемо наставити своју игру,

срећни што су нас ипак  позвали да изађемо на позорницу,

и прикажемо своју вештину пре него што светла  утрну.

 

 

      ТРИ ПЕСМЕ  О ПОКОРЕНОМ ГРАДУ

 

                             1

                Дошли смо да чујемо госта

 

Дошли смо да чујемо госта

који ће нам читав час, а можда и више

Причати о светлостима, о жаморима, о треперењима

Града из кога је дошао : Париза, Лондона, Њујорка, Берлина,

Свеједно. За тренутак, све ће нам се учинити

На дохват руке, као да нас је наш гост узео за руку и повео

У неки од тих градова који подрхтава од живота…

 

Чекамо да што пре изађемо

Из загрејане дворане за предавања

И нађемо, се и ми, међ неким светлостима, међ неким жаморима,

међ неким трептајима.

 

Дочекаће нас мрачне и неме улице

Којима се враћамо кућама

Као у покореном граду.

 

2

     Сени и авети, идемо оборене главе

 

Сени и авети, идемо оборене главе

Не усуђујемо се да погледамо у очи

Другим сенима и аветима са којима се мимоилазимо

Ходајући нестварним улицама са јутарњим хлебом у рукама,

Заглушени лажима,

Заслепљени привидним животом иза стакла у осветљеним излозима

Који се одмиче од нас чим пружимо руку за њим.

 

Са јутарњим хлебом у рукама, ходамо нестварним улицама

Између кућа чији су прозори без светлости и без живота,

Као слепе очи које не виде ништа

И у којима се не види ништа,

Осим завеса иструлелих од прашине

Које нико више неће ни размакнути, ни навући.

 

Између лажи и привида вучемо се нестварним улицама

Са јутарњим хлебом у рукама,

Последњим што нам је остало стварно и што нико не може да нам одузме,

Као што ниједна лаж не може да нам одузме

Траг истине у очима онога кога волимо.

 

                         3

      Кроз  прљаве прозоре

      још можемо да видимо

 

Кроз  прљаве прозоре још можемо да видимо

Весела светла неких  градова, можемо да чујемо

Брујање улица пуних пролазника и аутомобила, можемо да наслутимо

Како има још кућа које одишу спокојством, миром, ведрином и топлотом.

 

Још можемо да чујемо авионе који слећу и узлећу,

Возове који долазе и одлазе, можемо да замислимо

Путнике који се ужурбано упућују

Неким далеким крајевима до којих више никада нећемо моћи  да стигнемо.

 

Сада је све то даље и даље од нас и нестаће заувек.

Писма нам више не долазе, телефони су замукли

У нашим охладнелим кућама чији се мемљиви зидови

Љуште као отворене ране,

Окружене гомилама смећа и крхотина

У којима наш живот трули

Са задахом безнађа.

___________________________________________

Јован ХРИСТИЋ (1933. -2002 )  . Песник, есејист, драмски писац, позоришни критичар, проф. универзитета… Књиге поезије : Дневник о Улису (1954) , Песме  1952 – 1959  (1959), Александријска школа (1963), Старе и нове песме (1988),  Сабране песме (1995)…….. –   Овде су уврштене песме из књ. САБРАНЕ ПЕСМЕ (Нови Сад, МС, 1995)  и песме прелиминарно објављене у КН , 968 – 970 / 15. 2. – 15. 3. 1998.

Видети: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%9B       http://jurodivi.blogspot.com/2009/12/jovan-hristic.html    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=316740  http://ludus.sdus.org.rs/content/view/404/79/

 

 

Advertisements