О МОЈА ТИХА МОЛИТВО
Ја сам као струна, напета и разапета, која задрхти на најтиши јецај душе : зато морам да се приберем и саберем у себи. Повукао сам се у самоћу, али не да бих ћутао : ове речи упућене Теби, сведоче да су нада и љубав у мени нашле своје склониште.
Хоћу да говорим с Тобом, јер бих без тога био ужасно усамљен : моја душа отвара се на сваку Твоју реч. Ти боље разумеш мене него ја себе. Срећан сам што постојиш, посебно у тренуцима када ми се стужи све око мене, а то није тако ретко. Помало страдам од свакога, па не желим да сретнем никога, осим Тебе јединога.
Када се Ти појавиш у моме будном оку, сване у мени неки нови дан, и ја се опет данам : не дам да сумња краде моје наде. Кад у себи мислим о Теби, онда ми навиру сузе и чиста питања. Највећу славу одајем Ти тиме што мислим на Тебе када све губим. Све што је нада у мом животу, везано је за тренутке када разговарам с Тобом : тога часа заборављам све што ниси Ти. Као да скидам бреме с тела и окове с душе, па постајем већи од себе : очишћен за молитву.
Ништа не треба да ми кажеш, мени је довољно да Ти постојиш, па да осетим да нисам сам у овој пустињи, где дувају ветрови зла. Како су дуги моји дани када Тебе нема близу. Јуче као да је било лани, сви облачни у једном низу. Довољно је да се малчице удаљиш, па да осетим сву празнину око себе и у себи : у мом срцу тад избије поноћ. Чујеш ли моје речи како јече? Ниједна није успут уловљена, свака говори моју тишину, памти моју самоћу, сведочи моју наду.
Има ствари које човек може да призна само пред Тобом и пред собом : исповест и молитва јесу признање грехова и ослобађање од њих. Ко ће, ако не ја сам, знати колико сам грешан. Оче, молим за милост, опрости ми моје грехе, као што сам ја опростио своме сину. Милост Твоју молим, као што ближњи моле хлеб наш насушни. Умем да читам сваку књигу, осим књиге живота и смрти : ту сам можда потпуно неписмен. Јер мени си био туђа прича, док ниси постао моја једина песма.
Искусио сам свашта пре но што си постао моја молитва : више сам био склон мисли него молитви. А онда си ми се открио, али не толико да би престао да будеш тајна : када сам у близини тајне, код куће сам. (…)
Чини ми се да сам више грешио када сам слушао свој разум, него када сам слушао своју крв. Тело је искреније од душе : не уме да лаже. Нисам био господар својих чула : ноћу сам све дивље звери пуштао на слободу, док су дању биле на узди. Безглаво сам јурио кроз ово захуктало време, као да ми је смрт била за петама, па сам више мислио ногама него главом. Није било игре за коју моје тело и мој дух нису били способни. Стекао сам навику да све потиснем и да ме ништа не мучи дуже од једног трена. Ово сам тумачио као олакшање : мање ме притискају успомене. Узалуд сам се борио да задобијем власт над својим језиком и задржим небо у своме оку. Ти се, Истино моја, ниси мешао у моју малу независност : допустио си да сам понешто одлучим из своје слободе, макар и грешио у избору, што сам углавном и чинио. Сада се кајем и молим Те да ми опростиш. Сад оплакујем свој живот попут човека који га је изневерио.
(…)
Ако ми и не опростиш, хвала Ти на свакој капи воде и вина, зрну кафе и грумену соли, корици хлеба, зраку светла, блеску мисли, и ватрици што је запали у мом срцу. Све што има неку вредност за живот на земљи, дато ми је као поклон, од Тебе дародавче. У свему сам уживао сваки пут као да ми је задњи пут. Сада знам да без Тебе не бих могао да преживим у овом балканском зверињаку.
(…)
Никад није касно да будем оно што бих могао бити, макар на самртној постељи : сличан Теби, боголик. Кад држим упаљену свећу у рукама, као да држим сву радост и чистоту света : сада хоћу живот као светло и светковину. Из тескобе моје изведи ме да и даље славим име Твоје. Прими у уши Своје молитву моју, сенком крила Својих заклони ме.
Мој живот био је као један дуги дан учења, а све што сам рекао и написао само је једна велика исповест и молитва. Можда ће неки брзоноги да их разнесе на све стране света. У веку који је уморан од науке, ја сам се пео по небеским лествама до највишег смисла – до Тебе свезнајући. Све сам чинио да Твоје речи постану обичај. Исправи речи моје ако су ме удаљиле од истине Твоје. Осим речи, ништа нема да Ти принесем као дар : а реч је мој живот. Дарујем Ти, мудри саветниче, само оно што је од Твоје речи спасено у мојој; тако ми се она неће вратити празна. Тако ћу да сазнам да се молитва моја уздигла до Твога ува и отворила врата небеска.
(…)
Просед, у мени се све бели. Сваки живац ми болује, у мени смрт столује. Учини, надо моја, да ведро буде моје духовно небо, и да на старој грани, још који дан, не увене последњи зелени листић, као једини траг живота. Ти, што ведриш и облачиш, подари ми још неки трен радости, уместо дугих година бола. Једва да наслуђујем шта ћу и како ћу са преосталим данима. Вечито изненађење моје, избави и осветли душу моју, помози ми да се поново роди за светлост : не дај да ми мрак испуни очи. Склони ме од злог језика и мача љутога : да ми језик не позна отровне речи и да истинита реч буде једини мач.
После велике борбе долази дуги мир : негде у Божјем насељу нађи(те) и за мене место, а гроб мој нека се не обележава, јер нисам био ничији, осим Твој и свој. Понекад ми је душа широка и дубока као океан. Кад упловим у њега, чини ми се да сам се спојио са свим бићима у једном једином пољупцу и да нас све скупа штити оклоп Твоје љубави. Видело моје, овога трена осећам јасно да се сва створења окрећу Теби и зазивају Те својим језиком : сва се међусобно разумеју преко Твоје речи.
(…)
Плод је зрео када пада. Већ истањен пламичак живота тихо урања у вечну, хладну ноћ.
Понекад Те не разумем, често Те молим, увек Те волим.
Прими, Оче, ову реч што издахну на мојим уснама.
__________________________________________
Ђуро ШУШЊИЋ (1934. – ). Философ, социолог. Овде се доносе одломци из „О моја тиха молитво“ (из књ. ДИЈАЛОГ И ТОЛЕРАНЦИЈА, ИК З. Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1994. – На најдивнији начин, антологија се завршава фрагментима молитве аутора, који би многим песницима 20. века могао бити узор, иако се никада није декларисао као песник.
ОПАЛО ЛИШЋЕ | Архив у оснивању (001) 