Ознаке

OPUS INCERTUM

 

Од хексаметра бисмо, кажеш, могли

и даље учити. Одмарати се на његовом

степеништу, гледати таласе и слушати море.

Али на овој окуци иза реке,

као на десној страни епског стиха,

где је багер откинуо неки прастари зид,

уместо величанствене слике

клопка : једна од римских провинција

и , како кажеш, неважна ископина.

Колико их има на овим теренима?

Држава више нема пара за њих,

за богове и за њихова станишта се

више не занима и сада се окреће

„златној грани“ економије –

туризму. Могло је вероватно

бити боље, али и овако : машине зује.

Најмили су нове раднике : Албанце

и Румуне избеглице који чекају пасоше.

Могло је, дакле, бити и другачије,

али кад већ нема позоришта,

требало би мало се одмаћи одавде

и наћи бар ту плочу

на којој, надамо се, још пише,

како су протумачена слова :

„Ако хоћеш да разговараш с Господом, зидај!“

Но, како то увек бива, кад се промаши

локација или озид  уруши, као у оној

песми, чујеш : „Рђаво радиш, дечаче,

боље наслони уво на земљу,

иначе нећеш далеко  стићи!“

А што се тиче уметности превођења

са камена, којој људи у чаршији

превише значаја дају, њене последице

тек треба видети.

Јер са југа најављују нова исељења.

 

„Нисам ја будала, каже стари зидар,

зидаћемо опет“.

То срце, мирније него женско,

уме да каже као прави мушкарац

када се старом језику врати

да огњиште не гори, него тиња.

Па ти види, јер даље је : сама иловача!

Тек толико, да се зна. Камен… са циглом

изнутра. Вештина Римљана и Византинаца.

Вулва и стари малтер.

Некада живи креч.

Опус инцертум, што би се рекло.

Јустинијана  Прима. Понеко парче

керамичке цеви. За разговор , то што се

сурвало, што од земљотреса… што од руке

божје.

 

„Варвари су учили од Ромеја“,

каже Прокопије (наводи средњевековни писац),

а од тог коњаничког народа, други.

На крају, кажеш, испоставиће се

као оно с поезијом, да је вредна

само за болесне душе.

 

Пред овим прагом неста Патријарх,

у знаку шкорпије рођен.

Лево иза капије су губавци,

где су пале војске

побратимљене крај Црвене реке.

Теракоте, које сад шаком и капом

поклањају археолози… само су

зачаравања. А опет, преко тог прага,

може се некуд у Азију, Анадолију, Смирну.

Хроника зла и добра.

Тајни уговор о продаји.

И један шиљати камен : копље,

кад је ловина вредела, и била

наравно боља.

Понека опека исте боје од печене иловаче,

кажу, чува тајну молитву народа

која их је дуго одржавала. Сад су је

крхотине у хиљаде гласова умножиле.

А да ли си се запитао

коме треба онај тесаник?

Види најпре шта каже Теодосије

са узглавља, па Доментијан, пре цркве,

коме је ноћу Тацит дуго шаптао стихове,

пре но што му се само запечати уво :

Само Богу можеш добро служити.

Сваки камен и сенку осветли.

А где цркву не створи, крст постави.

____________________________________

Петар ЦВЕТКОВИЋ (1939.-   ). Песник, есејист.  Књиге поезије : Позориште (1965), Песме и бајке (1971), Вага ( 1971), Једнина (1981) , Мала светлост (1982), Грчка лоза (1989), Песме (1992) ……….. –    Овде је уврштена песма прелиминарно објављена у КР, 338 / 1989.  (Првобитни  избор из опуса овог  песника био је обимнији, али је сажет .)

Видети: http://ilijada.blogspot.com/2009/09/zatvaranje-kruga.html

http://bogotrazitelj.net/forum/index.php?topic=1457.0

 

Advertisements