Ознаке

У

 

                   АГОНИЈА

 

КАО ДА ЈЕ НА ТАБАНИМА ветра долутала прашина

са чичкова и буника,

разбила си окна изненада…

Кад помислим да си можда исекла руке о стакло

желим да ти приђем и спасем твоју преосталу крв.

Осећам да је то узалудно,

далеко си са пуним устима жутог и зеленог корова.

Ипак желим да те својим дугачким рукама обавијем

и да се стегнемо у знак опроштајног загрљаја

и угушимо.

Помислим, можда си већ  мртва!

( Чујем само да лименим петловима заврће шије ветар.)

И палим  полијелеје…

Опрости ми што сам те потсетио на овај бункер,

поплашио сам се да си скочила са седмог спрата.

Али ту си, једина моја, и гледаш ме

као да ме никад ниси видела.

Са својим хладним и танким рукама

од месечевог пепела

удешаваш косу пред парчетом огледала.

Коса ти је од бледих љубичица или јоргована,

осушених у оку чичкова,

са много прашине на праменовима.

Зашто си у очешљане косе,

свилене и мокре ко брада клипова кукуруза,

уденула чичкове да те не милујем?

Раздерала си хаљину до струка

да ти голе груди хлади ветар

који је миловао мртву траву у равници.

Ко два мала жабљакова цвета у трави

твоје су дојке  жуте и  ја плачем.

Први пут сам их видео.

Плачем – пролазио сам поред њих увек окренут.

Отсекла си и своје косе.

Остала је сребрна стрњика која боде моје дланове.

Дуго си гледала жуте потковице у крушкама

и сада се плашиш сунцокрета који се у соби окреће.

Ноћ је и подигли су главе

и ожутили собу кржљави, без црно белих семенки.

То су само полијелеји у твојим стакленим очима.

Бојим се да си облесавила од  бунике :

Нисмо похарали гнездо врабице у лустеру,

нико не пијуче због  пегавих јаја,

једина моја са жутим рукама од сунцокрета,

то се окрећу кресте петлова на ветробранима.

Нисмо уврнули жуманца у полијелеје :

на жици од лустера је сазрео грозд црвене мирисавке

(коју ћемо осушити кад је вежемо за ноге).

Окрени се на другу страну, биће ти лакше.

Једина моја са грудима од жабљака

нису у соби напета једра ветрењача.

То је осушено рубље распето на конопцу

и ветар га прашњав надима.

Стишај се, то наша љубав виси.

Не пијуче врабица,

нико није побацао жуманца кроз прозор,

то су месеци.

Сада си покривена преко главе

и голе си ноге испружила на крпару од распрсле лубенице.

Немогуће је да чујеш како гачу дивље гуске

нема никога више да одлети из наше мочваре,

нема… Само још једна песма постоји,

кроз разбијен прозор,

песма петла са чађавим гркљаном,

пада низ седам бункера на асфалт.

Са осушеном кожом на ветру

легла си поред мене хладна

и рекла ми да те пољубим у срце.

Како је мека на образу жута главица жабљака!

Осећам на уху твоју малу и глатку груд.

Између два жута цвета миришљаве камилице

спуштам главу да заспим мирно, али ти не дишеш…

Не знам да л у грлу осећам срце твоје или моје?

И опет у мени дрхте  сребрна перца голубија…

Немој да ме напушташ јер умрећу са главом у жутом жабљаку!

_________________________________________________________

Павле  УГРИНОВ (право име Василије Поповић)  (1926. -2007 ). Прозни и драмски писац, есејист, песник. Књига песама : Бачка запевка (поема, 1955)…. –  Овде је уврштена песма из  књ. БАЧКА ЗАПЕВКА.   –  Видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/t32583.lt.html

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%B5_%D0%A3%D0%B3%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2

Advertisements